Lavkraft živi: u prozi, poeziji, stripu...

March 15, 2014, 5:34 am

≫ Next: HUMANOST (L' humanite, 1999)

≪ Previous: PRIVIĐENJA I SABLASTI U SRBIJI – Danijel Sinani

$

0

0

             Na današnji dan, 15. marta 1937. godine, svoju plemenitu dušu ispustio je H. F. Lavkraft, gigant horor misli i horor dela, najuticajniji pisac strave 20. veka, čovek koji je ostavio toliko veliki i dubok trag u hororu da on i dalje odjekuje, a u 21. veku dobija i nove zabavne oblike. Stoga, umesto ožalošćenosti i tuge, ovaj dan obeležiću s nekoliko lepih lavkraftovskih vesti, najava i obznana.

            1) LAVKRAFTOVA POEZIJA

            U najnovijem broju niškog časopisa za književnost i kulturu GRADINA (br. 55-56-57) pored ostalog možete naći esej Dejana Ognjanovića pod naslovom "Lavkraftove 'Gljive sa Jugota'"koji se bavi slabo istraženom temom Lavkraftove poezije.

            To je kratak, uvodni esej koji prati nešto još zanimljivije, a to je izbor od šest Lavkraftovih soneta iz zbirke 'Gljive sa Jugota' koje se po prvi put objavljuju na srpskom jeziku – u prepevu Dejana Ognjanovića. Konkretno, u ovoj GRADINI možete videti kako sam prepevao sledeće sonete: PREPOZNAVANJE, LAMPA, BUNAR, PROZOR, SEĆANJE i KANAL.

            Jedna od ovih pesama, "Sećanje", odabrana je za nedavnu antologiju najboljih pesama strave svih vremena, Dark Dreams (2013). Zbog toga je ekskluzivno objavljujem i ovde, samo za blog The Cult of Ghoul.

SEĆANJE

Divovske behu stepe i ravnice kamenite

pružene ubeskraj pod zvezdanim svodom,

a logorska vatra tuđina jedva tek obodom

osvetli zveri s praporcima na studu zbite.

Daleko ka jugu ravni se spuste i ustreme

ka cik-cak liniji zida što, poput pitona,

tu drema još od nekog iskonskog eona

jer smrznu ga i skameni beskrajno vreme.

Drhtao sam čudno u vazduhu studenom

neznajuć' gde sam i otkud prispeo ovde

kad figura u mantiji spram vatre ustade

i pristupi, da mojim me oslovi imenom.

Videvši mrtav lik što kukuljica ga skri

zamre mi sva nada – jer shvatih usud zli.

            Preostalih pet pesama, kao i moj pomenuti esej, možete čitati u najnovijoj GRADINI.

            2) LAVKRAFT U STRIPU

    Kao što, nadam se, znate, beogradski strip-izdavač Darkwood već nekoliko godina unazad časti domaće ljubitelje stripa izvanrednim strip-poslasticama, uključujući tu i neke bisere HORORA. Pokrenuli su ediciju JEZOVNIK sa klasicima horora u stripu, i tu ste već mogli videti album horor radova Bernija Rajtsona, kao i jedan sa masterpisovima pregenijalnog Ričarda Korbena, o kojem sam ovde na blogu već pisao (baci pogled OVDE).

  

Pored toga, kad već govorimo o Lavkraftu, vredi pomenuti i njihovo izdanje LOCKE AND KEY (LOKOT I KLJUČ) po scenariju Kingovog sina, Džoa Hila, čija je prva epizoda izašla pod naslovom DOBRODOŠLI U LAVKRAFT.

            Darkvud će veoma uskoro, u narednim mesecima, objaviti i dva fenomenalna Korbenova albuma iz serijala HAUNT OF HORROR: jedan u kome su obrade priča i pesama E. A. Poa, i drugi, sa radovima ovog genija crteža u kojima se obrađuju i slobodno prerađuju priče i pesme – H. F. Lavkrafta.

Ja sam imao čast i zadovoljstvo da za Darkvud prevedem oba ova albuma. Gorepomenute Lavkraftove sonete prepevao sam izvorno za ovo izdanje, pa ako vam je neprijatno da vas vide s jednim časopisom za književnost i kulturu pod miškom, sačekajte još samo malo i čitajte ove moje prepeve (ali bez eseja!) u Darkvudovom strip-albumu pod naslovom LEGLO STRAVE.

Pošto oni još uvek nisu obznanili ovo na svom forumu, ja stidljivo kačim samo nekoliko Korbenovih kadrova iz originalnih izdanja, na engleskom, da vas zagolicam... u nadi da ćemo vrlo brzo u svojim rukama imati sve ovo i na srpskom jeziku.

           

            3) OMAŽLAVKRAFTU MEĐU SRBIMA

           

            Prošle jeseni beogradski fanzin Emitorraspisao je konkurs za priče i pesme inspirisane delima Hauarda Filipsa Lavkrafta. Rezultati tog konkursa obznanjeni su DANAS, i ja ih sada prenosim. Što se tiče bodovanja: svaki član žirija je mogao po svom nahođenju da priče boduje sa 2, 1 i 0; svako je takođe mogao (ne i morao) da jednoj priči dodeli 3 boda ukoliko bi se neka priča posebno izdvojila. Članovi žirija: Tijana Tropin, Marija Samardžić, Milena Ilić, Žarko Milićević i Miloš Cvetković.

            Kao što možete zapaziti, u vrhu se našla i moja priča DAGON, BOG SRBA. Njena ranija verzija bila je odabrana među 30 najboljih na crnogorskom (regionalnom) konkursu IZVAN KORIDORA, najbolja kratka priča, 2010. O tome sam već pisao, OVDE. 

Ta priča je, dakle, bila objavljena u Crnoj Gori, a sada, četiri godine kasnije, najzad će se premijerno naći i pred čitaocima u Srbiji. Raduje me što je i ovde prepoznata kao jedna od boljih, i što i na ovaj način nastavlja svoj život.

Dakle, prolećni broj Emitorabiće horor specijal, Hemitor, i biće poseban i po tome što će biti posvećen Hauardu Filipsu Lavkraftu; činiće ga verovatno prvih 12 najbolje ocenjenih priča sa gornje liste. Izlazak se očekuje do kraja aprila... Trebalo bi da broj bude bogato ilustrovan: spektakularnu naslovnicu radiće Dragan Paunović, odličan crtač i ilustrator o kome je takođe bilo reči OVDEna blogu.

Možda će se unutra naći i neke moje lavkraftovske ilustracije, poput ovih kojima krasim ovaj deo posta – a veći izbor takvih mojih radova možete pogledati ovde: Ghoul's Love Craft & Art, pa onda ovde:ABOMINATIONSi najzad ovde:Lovecraftian Landscapes.

Inače, ovih dana –kad se ne bavim ZAVODNIKOM– uveliko radim na svojoj novoj noveli sa lavkraftovskim motivima. Naslov je NEKRONOMIKON: TREĆE, DOPUNJENO IZDANJE. Glavni junaci su izvesni Ghoul i izvesni Boban, a zaplet se vrti oko sudbonosno-apokaliptičkog izdanja zloguke knjige... 

Ako vam to zvuči kao neki fan-fiction, ili puka in-joke sprdačina – grešite. U pitanju je mestimično komična, ali suštinski ozbiljna metafikcijska studija o moći pisane reči uopšte, a naročito na ovim hororičnim prostorima...

I zato, kao što ja to uvek ponekad kažem – Lavkraft ŽIVI!  

---

HUMANOST (L' humanite, 1999)

March 18, 2014, 2:12 am

≫ Next: VIY (Bий: Bозвращение, 2014)

≪ Previous: Lavkraft živi: u prozi, poeziji, stripu...

$

0

0

            Pitao je jedan čitalac bloga pre neki dan za moje mišljenje o Brunu Dimonu. Pošto na lageru imam prikaz njegovog filma HUMANOST od pre tuce godina, to je zgodan povod da ga sada i ovde okačim.

Da budem iskren, nisam ljubitelj Dimona niti uopšte bilo kakve 'naturalističke', poludokumentarističke estetike. Iako zapažam pokušaje da tretira krajolik kao lik i da pravi neke atmosferičke efekte sa sporim ritmom itsl., moram reći da mi njegovi filmovi nisu dovoljno rewarding (nemam dobru srpsku reč) – ne daju mi dovoljno zauzvrat onome što mi uzmu: predugi su, predosadni i nedovoljno involving (jbg)! A opet, ima tu nešto polufascinantno...

Gledao sam njegov 29 PALMI, ali nije mi se naročito dojmio i malo toga mi je ostalo u sećanju osim mnogo pornićarenja. Ipak, skinuo sam i HORS SATAN i u nekom trenutku mazohizma i optimizma pokušaću da ga odgledam. Do tada, evo malo HUMANOSTI. Ovaj prikaz izašao je u magazinu PRESSING MOVIE br. 2, (avgust 2001), str. 9.

HUMANOST (L' humanite, 1999)

Scenario i režija: Bruno Dimon (Bruno Dumont)

Uloge: Emanuel Šote (Emmanuel Schotte), Severin Kanel (Severine Caneele), Filip Tulije (Philippe Tullier)

            Upravo one 1999. godine kada je veliki režiser Dejvid Kronenberg (David Cronenberg) bio počastvovan da predsedava kanskim žirijem, film HUMANOST se zakitio Velikom Nagradom Žirija, te Zlatnim palmama za dvoje glavnih protagonista. Ova odluka izazvala je velike kontroverze, ne samo zbog toliko nagrada jednom te istom (i uz to problematičnom) filmu, već i zbog činjenice da ni Šote ni Kanelova nisu profesionalni glumci, već naturščici. Ipak, nagrade dodeljene od strane režisera čuvenog po odličnom radu s glumcima bile su dovoljne da na beogradskom FEST-u 2001. ovaj film preporuče mojoj pažnji.

            Film zaista sav počiva na plećima glumaca, pre svega Emanuela Šotea (koji je igrao i u prvom Dimonovom filmu, La Vie de Jesus). On igra policijskog inspektora, Faraona De Vintera, u malom priobalnom mestu u Francuskoj, koji radi na istrazi slučaja silovane i ubijene 11-godišnje devojčice. Iz toga ne treba zaključiti da se radi o "krimiću", makar upakovanom i u ruho artističkog filma: HUMANOST je pre svega drama, i to ne drama zapleta, već drama karaktera, kroz čiji sklop i uzajamne odnose režiser želi da se – na jedan ne-pompezan način, u understatementu- bavi bazičnim pitanjima ljudskosti.

            Pre svega, neverovatno je kako je lik kakav je Faraon uopšte mogao da postane policajac, pa makar i u tako zabitom mestu, budući da je zamišljen (i ubedljivo realizovan) kao krajnje introvertna, stidljiva i preosetljiva osoba koju u prvoj sceni filma vidimo kako grli zemlju, licem gnjureći u oranicu, a ubrzo pošto je video nago, obeščašćeno telo devojčice, on brizne u neutešni plač. Taj zločin ostavlja na njemu tako jak trag da se do kraja filma ne oporavlja. Činjenica da ostatak sveta nastavlja svojim uhodanim tokovima, nepotresen tim ultimativnim zločinom nad nevinošću, njemu je potpuno neshvatljiva.

            O njemu lično saznajemo vrlo malo: čujemo da je ostao bez žene i ćerke, i sada živi sa starom majkom. Njegovo lice je gotovo bezizražajno, poput maske stavljene preko žive rane čiju prirodu nikada stvarno ne otkrivamo. Pasivan, povučen, nenasilan, on dozvoljava ostalim likovima oko sebe da ga ponižavaju, ne braneći se, jedva pokazujući da je svestan toga, poput nekog modernog kneza Miškina, "idiota" koji za razliku od svog književnog pandana nema nikoga ko bi mu se makar malo približio i shvatio prirodu njegovog "idiotizma".

            Jedina osoba sa kojom se ovaj "idiot" druži jeste susetka Domino (S. Kanel) za koju kao da ga vezuje neka vrsta naklonosti, iako ona uglavnom ne haje za njega. Istina, ona ga vodi na razne izlete sa svojim momkom, ali to je samo zato što, u toj vezi bez ljubavi ili strasti, ona sa svojim partnerom i nema o čemu da govori. Seks, sirov, animalni, jedino je što ih spaja. Uostalom, prva scena u kojoj upoznajemo ovaj par je svakako najnaturalističkija scena seksa koju sam ikada video na filmu (praćena čak i vrlo uverljivim zvučnim efektima). Prezrivo-podsmešljivi odnos njenog momka Faraonu kao da ne smeta, a ni ona sama se ne pretrže štiteći ga.

            Ovaj dugački film (čak 148 minuta!) odlikuje se onim što se ponekad naziva "proračunatim ritmom" (deliberate pacing), a što je često sinonim za – dosadu. Dugačke scene smenjuju se jedna za drugom, a odsustvo krupnijih dešavanja i preokreta logični su u filmu krajnje jednostavnog i pravolinijskog zapleta. Pomenuti Kronenberg je za tamnom stranom ljudske prirode često tragao prezrivo odbacujući "dokumentarističko" tretiranje stvarnosti, jer je smatrao nužnim da se ona ogoli od spoljašnjih pojavnosti i privida, kako bi se u njenom fantastičnom i grotesknom jezgru potražio odgovor na neka pitanja ljudske egzistencije. Za razliku od njega, Dimon se potpuno naturalistički posvećuje bezličnoj provincijskoj svakodnevnici svojih tako običnih likova, i mada bez jasno izraženog moralnog stava kakav nalazimo kod, recimo, Bresona ili Šabrola, u priličnoj meri uspeva da uobliči neku svoju "metafiziku svakodnevnice".

            Uprkos pojedinim zanimljivim premisama i postupcima, krajnji utisak je da ovaj predugačak film na kraju ipak ne pruža dovoljno nagrade strpljivom gledaocu koji je sve vreme čekao da se nešto desi. Drugim rečima, malo se preteralo sa understatementom: ponekad "manje" na kraju daje "više", ali ovde nije takav slučaj. Humanost je fenomen u čijim kompleksnim, a opet bazičnim ispoljavanjima možete potpunije uživati u delima režisera koji na pitanje ljudskosti daju malo složenije odgovore od "prostodušna, idiotska dobrota i dodir sa zemljom jedini su nam spas". I koji su malo humaniji prema svojoj publici.

VIY (Bий: Bозвращение, 2014)

March 20, 2014, 5:09 am

≫ Next: ZAVODNIK u štampi: korice, pretplata itd.

≪ Previous: HUMANOST (L' humanite, 1999)

$

0

0

**(*) 

3-

            Posle 4-5 godina čekanja, posle preduge i mučne postprodukcije i dosnimavanja i radikalne reorganizacije prvobitno planiranog i započetog filma – najzad je procurila do sada najambicioznija i budžetski najbogatija adaptacija čuvene Gogoljeve horor priče "Vij – kralj duhova"!  

Da li je i najbolja? Naravno da ne – tu titulu i dalje suvereno nosi Kadijevićevo SVETO MESTO (1990). Čak i klasična ruska verzija iz 1967. je respektabilnija: posmatrano čisto filmski, dramaturški, pa i žanrovski, to je daleko zaokruženiji i smisleniji film (mada, sveden na benignu fantaziju, maltene malko mračniji film za decu). 

Ipak, uprkos brojnim problemima, novi VIY ipak vredi pogledati, naročito ako volite bombonice za oko, pa još – za promenu – iz slovenskog folklora.

            Ako to iz slika koje ekskluzivno na blog donosim nije očigledno, glavni adut ovde je vizuelna raskoš! Na ovo je potrošeno više desetina miliona dolara, ali u Rusiji, gde se za te pare može dobiti mnogo više nego na Zapadu, gde kojekakve unije smaraju sa pravima zaposlenih, odmorom, pauzama, toplim obrocima, zdravstvenom zaštitom i sličnim glupostima koje koštaju.

Dakle – lokacije su odlične (to malo što je snimljeno izvan studija i nevezano za zeleni ekran)!

Scenografija zabačenog kozačkog sela, crkve, groblja i svega oko toga – za desetku! Možda se malo preteralo sa stilizacijom, ali dobro: očito je da su ovima uzor manje bili Rusi i njihova tradicija filmske fantastike, a daleko više Ameri, i to ne samo u smislu vizeulnosti, nego i ritma pripovedanja i opšteg etitjuda (što uključuje čak i muzički skor koji je toliko odvratno generički da zvuči kao jedna od South Park parodija).

Hteo se spektakl po holivudski, ali sa nešto malo euro-ruskog senzibiliteta. Konkretni i maltene direktni uzori nesumnjivo su bili Bartonova USPAVANA DOLINA i Gilijamova BRAĆA GRIM.

Na delu je i ovde istovetan proces stimpankizacije (steampunk) bajkovitog književnog predloška: ime autora (Irving, Grim, Gogolj) daje auru respektabilnosti klasika a zaleđina u bajkama i folkloru daje slobodu za "anything goes" pristup.

U suštini – kao i u prethodna dva slučaja (Barton, Gilijam) – i ovde je klasik prizvan samo kao alibi za film s kojim ima najtanje, sumnjive veze, za film koji srž tog klasika praktično negira.

Ako uporedimo ova tri filma, Bartonov se nameće kao najgromoglasniji uspeh – zapravo, njegov pretposlednji stvarno dobar film (poslednji je, za sada, SWEENEY TODD). Barton tamo na zanimljiv i retko viđen način negira klasika: 

on uzima Irvingovu pričicu koja se sprda sa ljudskim lakoverjem i verovanjem u duhove i legende, prevaziđene američkim preduzimljivim optimizmom, i u nju ubacuje obilate doze najčistije fantastike i horora. Ono što Irving negira, Barton vaskrsava u punoj slavi! Bezglavi konjanik NIJE maskirani čovek nego stvarni natprirodni fantom koji pravi sranja po dolini!

Bartonov je put kojim se ređe ide. Nažalost, ovaj ruski VIJ ide onim češćim, sigurnijim: on uzima Gogoljevu priču koja, iako sa ironičnim okvirom, ipak tokom većeg svog dela ozbiljno tretira onostrano kao realno – a onda negira sve to i racionalizuje na izrazito ogavan način tako da sve svede na laž, obmanu, izmišljotinu, ovozemaljsko maskiranje i – što je najgore – na produkt previše popijenog alkohola!

To što VIJ negira Gogolja nije strašno samo po sebi; iako je on klasik, nije nedodirljiv. Uostalom, i Kadija se njime vrlo slobodno igrao i suštastveno ga je dekonstruisao i svojoj novoj priči prilagodio – ali ipak sa poštovanjem, koristeći ga kao jedan od ugaonih kamenova svoje sopstvene konstrukcije i adaptacije.

Paradoks – i promašaj! – ovog ruskog VIJA je u tome što je Gogolj prizvan bez ikakve potrebe, da se malo začini "I jare i pare" dramaturgija. 

Posle svih dosnimavanja i suštastvenih izmena scenarija, ono što je izvorno trebalo da bude srž priče (tri noći stravičnog bdenja nad lešom neupokojene veštice u zaključanoj crkvi) ovde je svedeno na priču u priči koja nije ni naročito bitna za ono oko nje. A to oko nje čak nije ni horor, nego nekakva prozaična avanturistička pričica.

Drugim rečima, priključenija Kome Bruta (koji ovde uopšte ne postoji kao lik) i zlopaćenje sa superseksi vešticom koja ga svake noći zavodi iz sanduka mogla su da se sasvim izbace iz ovog filma: 

to što je od toga uopšte prikazano ovde moglo se ili iseći, ili prepričati (bez prikazivanja), ili scenario tako prilagoditi da se ništa od toga, čak ni u priči-u-priči, nije dogodilo.

Što je još gore – i sam taj Vij iz naslova na podjednak način je kastriran: zubi su mu izvađeni i sveden je na jalovu babarogu (istina, zabavno dizajniranu: sa stotinak sitnih očiju u svakoj duplji!) koja se ukaže pijanom Englezu (Džejson Fleming) koji se zadesio među kozacima. 

 Preterao čovek s pićem, i eto belaja. Odnosno – Vija. Sutradan, kad se oterzni – od Vija ni traga ni glasa. Ni razglednicu da pošalje...

Zaista šteta, jer njegova pojava je kulminacija izuzetno elaborirane i delirične scene transformacije i ukazanja niza fantastičnih stvorova: puno je truda i mašte otišlo u dizajn ovih čuda, i mada su svi CGI sličice, sa minimalnim korišćenjem maske i prostetike i sa nimalo animatronike (šmrc!) – ipak je to sve vrlo nadahnuto, originalno, neviđeno a oku prijatno.

Samo zbog ove scene – u trajanju od barem 5-6 minuta – vredi pogledati VIJA, jer nadrealno ludilo ovakvog intenziteta RETKO se viđa!

Istina, autori žure da to smesta negiraju i da se pokenjaju na sopstveni trud već u narednoj sceni, kad se Englez budi mamuran ispod stola, i kad zajedno s njim shvatimo da je prethodna scena bila samo jedan za zaplet savršeno irelevantan delirijum.

To znači, i ova scena – u koju je otišlo mnogo truda, mnogo para, mnogo kreativnosti – savršena je nebitna za zaplet, nakalemljena je tu ko par sisa na piletu. Sad, svaki prostodušan čovek voli da vidi sise, ali fuck – baš na piletu i ne mora!

Hvala im što su nam dali nešto za pamćenje, ali šteta što to nisu umeli da inkorporiraju u smisleno narativno tkivo iz koga neće da štrči. Žali bože ovolikog truda za scenu koja u filmu baš ničemu ne služi – sem da oživi, kako se na kraju otkrije, prilično prozaičan, ovozemaljski zaplet.

Što je posebno zabavno, taj "ovozemaljski" i "racionalni" rasplet, koji sve privide mađije i duhova svede na ljudske strasti i masti i prerušavanja, deluje užasno usiljeno i NEUBEDLJIVO! Uverljivije bi bilo poverovati u Vija i u njegovu armiju mraka, nego da su ljudski akteri mogli i uspeli da izvedu sve to što na kraju ispadne da jesu...

To mu dođe otprilike nešto nalik raspletu o "Zveri iz Gevodona" u PAKTU S VUKOVIMA. Da, lavovi, kako da ne... Pričajte mi malo o tome... Sve vreme nam se pred očima i ušima zvecka nekim kao hororom, a zapravo nam se daju akcija, avantura i pirotehnika. Što u slučaju PAKTA nije tako loše, jer Kristof Gans je to umeo da oživotvori na pitak i relativno koherentan način, što ovi Rusi nisu umeli, a zbog previše babica i "naknadne pameti"– ni mogli.

Istina, u poslednjoj sceni VIJ ne može da odoli a da ne ubaci i predvidivi kliše "mig" rulji željnoj twista – pa se posle svih tih zamešateljstava, na samom kraju, pojavi i nekakvo leteće žgepče da nam pokaže da, uz sav racionalizam, ipak "ima nešto"!

A gde je to "nešto" bilo sve vreme do sada? Eh! Možda zajedno sa onim fantomskim, natprirodnim vukovima koji se pojave u jednoj sceni i niko ih više ne pomene, a kamoli racionalizuje, do kraha filma. Zašto ova demonska čuda jurcaju po jednoj sasvim običnoj šumi? BECAUSE FUCK YOU, THAT'S WHY!

Uz sav nesporni eye candy ovog sočinjenija, teško je ne osetiti gađenje pred podaničko-udvorničkom majndfrejmom koji je ovo spakovao u sadašnji oblik – jer ovde imamo "ruski" film koji bi da eksploatiše rusku baštinu, ali na takav način da je zapravo negira i nipodaštava.

To je film koji priziva Gogolja radi ispraznog spektakla s pevanjem i pucanjem, pirotehnikom i izobiljem CGI-ja; "ruski" film, barem nominalno, sa Englezom kao glavnim junakom iz čije vizure se Rusija posmatra i doživljava – što će reći, VIJ je zapravo autorasistički film koji prihvata i podržava (?) vizuru Zapadnog Oka.

On od sopstvene zemlje pravi egzotični cirkus sa blatom, pijanstvom, praznoverjem, borbom za prevlast nad ljudskim dušama (od strane zlog pravoslavnog popa). Ovaj Rus samog sebe dobrovoljno pretvara u karikaturu, s pretpostavkom da strani (zapadni) kupac može da poželi da kupi samo i jedino tu i takvu karikaturu.

Ovakav samounižavajući, samokarikirajući pristup je, nažalost, normalan u balkanskim "kinematografijama"– najviše u bosanskoj, ali vidljiv je i u srpskoj – dakle, kod malih naroda koji žele da se prodaju velikima pa onda jedino jezikom groteske i hipertrofije misle da mogu ostvariti bilo kakvu komunikaciju ili barem komercijalizaciju sopstvenog bića, prilagođenom Zapadnom Oku.

Kažem – normalno je da se balkanske slamke među vihorove ovako bedasto unižavaju; ali tužno je i jadno gledati da se, barem na primeru VIJA, tako nešto može videti i kod supersile kakva je Rusija.

Uzgred budi rečeno: Gogolj je bio Ukrajinac iz ruskog dela te zemlje; napajao se narodnim verovanjima iz Ukrajine; a Ukrajina je, u tom smislu, za Rusiju bila ono što je, recimo, Škotska za Veliku Britaniju, ili Negotinska krajina za Srbiju: toponim-simbol za mesto bogato sujeverjem – mesto gde ljudi intenzivno veruju u duhove, magiju, vampire i trista čuda.

U svetlu najnovijih dešavanja u Ukrajini i ovaj VIJ poprima nove dimenzije značenja, jer govori o Zapadnjaku koji dolazi u Zemlju Iza Velike Šume – Transilvaniju IZA Transilvanije, i tamo susreće sujeverne i pijane Kozake čiju prostodušnost eksploatiše Zli Pop...

...Ali dobronamerni Zapadnjak na kraju denuncira Popa, razotkrije sujeverje kao gomilu budalaština, donese im svetlo razuma (on je kartograf: došao da uvede red u haos, da iscrta putanje i granice tamo gde seljaci za njih ne znaju) i zadovoljan se vrati nazad u London kao još jedan uspešni beli proto-kolonizator (ti što dolaze sa strane da crtaju mape i istražuju najčešće su špijuni i prethodnici daleko većih zlikovaca tj. osvajača!) – ALI, ovaj sada nosi sa sobom, u civilizaciju, dašak (ipak!) neiskorenjivog Sujeverja...

Da li će tako da prođu i Ambasadori "Demokratije" i "Ljudskih Prava" koji su u Ukrajini inscenirali maskaradu od revolucije i prevrata (dakle, oni u stvarnosti rade ono što u filmu radi POP)? I da li će, u stvarnosti, Putin da priprostim Kozacima donese ono što im na filmu donosi Englez – ili su stvari još komplikovanije?

Videćemo. Samo da rata ne bude... 

ZAVODNIK u štampi: korice, pretplata itd.

March 23, 2014, 2:19 am

≫ Next: TRUE DETECTIVE (1): The Good Cop

≪ Previous: VIY (Bий: Bозвращение, 2014)

$

0

0

             Roman ZAVODNIK ušao je u štampu! Izlazak očekujem pre kraja marta. Dakle, sve se odvija prema ranijem planu i najavama. To znači da će pretplatnici primerke knjige imati u svojim rukama već u prvim danima aprila.

            Gore možete videti finalnu verziju prednje korice, a evo kako izgleda zadnja (oni koji imaju II izdanje mog romana NAŽIVO primetiće da je ova korica svojevrsna varijacija na zadnju koricu te knjige):

            

Naravno, bar kod i isbn će biti tamo... Ova korica, isto kao i NAŽIVO, ima klapne (volim ih!), pa evo kako sve to zajedno izgleda kad raširi krila. Iz nekog razloga "klikni da vidiš veće" princip ovog puta ne važi (blogger se tu pita, ne ja) ali zato ako ovo SAČUVATE (klikni, sačuvaj, pa otvori) - onda možete videti veliko i detaljno:

            U prelomu ovaj roman ima tačno 276 strana– računajući izraze zahvalnosti na kraju i spisak pretplatnika koji su se prijavili do zadatog roka: ukupno 120-ak njih. Nisam siguran oko tačnog broja zato što su se neki prijavili i kasnije, kad je to već otišlo u štampu. Trenutna cifra iznosi 126 imena, pri čemu su neki naručili po dva primerka, pa se može reći da je, pre nego što je roman uopšte izašao, skoro trećina tiraža već prodata.

            

Roman ZAVODNIK i dalje možete naručiti po pretplatnoj ceni od 490 din (+ 50 za ptt)do kraja marta; od 1. aprila pa nadalje, cena će biti 590 + 50. Pišite na dogstar666 at yahoo dot com.

            Veoma sam zadovoljan kako izgleda unutrašnji dizajn i prelom (hell, pa ja sam ga i osmislio!) u izvedbi Žarka Milićevića, i presrećan sam kako su urađene obe korice, koje je prema mojim detaljnim instrukcijama izradila iskusna & talentovana Tijana Jevtić.

            Rado bih vam sada okačio neki odlomak iz romana, ali to neću uraditi iz sledećih razloga: roman je podeljen na "samo" osam poglavalja, odnosno osam dana strave koje moj "junak" provede u polupustom planinskom selu. Prosta računica vam kaže da svako od njih, u proseku, ima 30-ak strana. Po tome on odstupa od često viđenog (inostranog, pa vala i kod nas ponegde preslikanog) "vrcavog" pisanja horor žanra (a i šire), koje podrazumeva kratka poglavlja od po 5-6 strana u proseku, gde se sipaju dosetke, akcija, fazoni, klifhengeri i pančlajni levo i desno, sitno iseckani kao u besceler salati namenjenoj za konzumaciju čitalaca kratke pameti i plitke pažnje, tako da to sve "leti"– lepršavo, lagano, pitko i glatko i šupljikavo, za ubijanje vremena u autobusu ili na plaži.

            Ne kažem da ZAVODNIK pretenduje da bude novi, srpski Dostojevski, niti da je tekst naporan za čitanje (naprotiv: tek dok sam prolazio kroz finalnu lekturu shvatio sam koliko tu mnogo ima utkanog humora!) – ali ipak je to roman koji pre svega zavisi od atmosfere, a ona zahteva pažljivo građenje, pripremu, slojevitu razradu, pa je stoga nezahvalno vaditi stvari iz konteksta. Naravno da unutra ima horor set-pisova, stravičnih scena koliko hoćete, ali bilo bi besmisleno i kontraproduktivno da neku od njih vadim i kačim ovde izvan prirodnog mesta u romanu, izvan pripreme koja je dovela do nje...

            S druge strane, početak romana je jedna poduža scena koju naprosto ne mogu prikladno da "isečem" a da ne pokvarim njen učinak koji se može ispravno doživeti tek kad to sve čitate u cugu odnosno kada doživite kulminaciju svih tih detalja koji se tu nanižu jedni na druge. Zato, molim za malo strpljenja – i poverenja. Siguran sam da ćete biti adekvatno zavedeni ovim ZAVODNIKOM ako mu se prepustite.

            Kad sam kod toga, evo kako bih opisao razliku između mog prvenca (NAŽIVO) i drugenca (ZAVODNIK):

           NAŽIVO je roman koji vam razvali vrata, upadne u stan, počne da se dere i psuje, prebije vas i siluje, kao i vašu ženu, decu, psa, mačku i kanarinca.

            ZAVODNIK je roman koji vam lepo pozvoni na vrata, uđe, popriča s vama, večera, ostane na spavanju, sutra ujutro ga lepo pozdravite, a kad ode, shvatite da osećate neku nelagodu u analnom otvoru; uskoro otkrivate da vam i sina boli isto mesto, a žena vam je trudna, ćerka je trudna, trudni su i pas i mačka i kanarinac...

            S tim u vezi, još jedna obznana: NAŽIVO je pred apsolutnom i totalnom rasprodajom. Skoro celokupan tiraž koji sam imao na lageru nestao je. Ostalo mi je doslovno ŠEST (6) primeraka. Kad oni odu, to će biti to: ko je kupio, kupio je, posle – nema više. Da bih bio siguran da će ovi poslednji primerci otići tamo gde treba, obznanjujem da će se poslednjih 6 primeraka prodavati po ceni od 666 din (+ ptt). Eto. Ko želi, nek se javi, dok ima... Ko zakasni – šta je do sad čekao?!

TRUE DETECTIVE (1): The Good Cop

March 25, 2014, 4:48 am

≫ Next: FANTASTIČAN FOTO-HOROR KONKURS

≪ Previous: ZAVODNIK u štampi: korice, pretplata itd.

$

0

0

* * * * (*)

4+

            True Detective je serija koja je počela genijalno, i razvijala se vrlo pametno i obećavajuće, sa čestim bleskovima genijalnosti, sve do poslednje epizode, u kojoj je drastično pala i maltene se pokakila na dobar deo svojih ranijih kvaliteta. Ne baš toliko da ih poništi – jer to je i dalje 7/8 odlična serija – ali dovoljno da ih značajno relativizuje.

            Strogo gledano, ne može se biti "pomalo genijalan" niti "relativno genijalan". Isto kao i kod trudnoće, i ovde važi načelo: ili jesi ili NISI. U krajnjem saldu True Detective *nije* genijalna serija i ne može da se popne na tron na kome suvereno sede takvi vrhunci krimi-horor-trilera kakvi su TWIN PEAKS, MPD PSYCHO i RIGET– ali, u ova krizna i bedna vremena već i činjenica da im se donekle približila, uprkos svojoj krajnjoj poludupastosti, dovoljna je za radost i slavlje. Čak i u svom krnjem, na-kraju-zasranom obliku, True Detective je odlična, pažnje vredna serija.

            Dinamika serije zasnovana je na najofucanijem momentu pajkanskih filmova i serija, prisutnom čak i u najboljim delima, od FRANCUSKE VEZE preko SEVEN pa do... poslednjeg direct-to-dvd krimića na ovu temu koji ste pogledali. Taj momenat je: Good Cop / Bad Cop. Ovde imamo Pravog detektiva i Ne-baš-pravog detektiva. Pitanje je samo, koji je koji? Na početku, Marti (Vudi Harelson) je običan porodičan čovek – žena, deca, pivo, sport na TV-u, ženske sa strane... – a Rast (Metju Mekonahi) je asocijalni, cinični, usamljeni morbidni mračnjak (ništa žena, ništa deca, ništa TV, ništa ženske...). Ali – ko od njih dvojice bolje radi posao? Ko je tu PRAVI detektiv?

U duhu ove dihotomije (a i da ne bih smorio jednim dugačkim tekstom) odlučio sam da svoje pisanije o ovoj seriji podelim na dva dela. Osvrnuću se, ovde, na samo dva aspekta – tj. ne "samo", nego dva koja su za mene bila ključna i koja u mom umu definišu PRAVOG DETEKTIVA: jedan je super-pozitivan, a jedan super-negativan. Ni jednom ni drugom nisam zapazio da je neko posvetio adekvatnu pažnju u obilju internet tekstova koje sam izučio tokom serije i nakon njenog završetka. U ovom, prvom delu, baviću se onim DOBRIM u njoj. U narednom, drugom i poslednjem, pozabaviću se onim LOŠIM u njoj, što mi sreću kvari. Pa, da krenemo...

            Dvostruki dobitnik Zlatnog Gula, Metju Mekonahi, odigrao je ne samo ulogu svoje karijere, nego je i kreirao lik za svaku antologiju. Okej, lepo je to napisano, ali ono što je napisano ostalo bi mrtvo slovo na papiru da se toga nije poduhvatila glumčina ovog kalibra: trenutno na ovome svetu postoji samo još JEDAN glumac koji bi ovome mogao da parira, a to je, naravno, Mads Mikelsen– samo još on bi mogao da pokida u ulozi ovog tipa, ali baš za ovu konkretnu on ipak nije. Sreća pa imamo HANIBALA (i o njemu – uskoro!) tako da nam i druga velika glumčina ovih dana pruža TV horror uživanjciju.

            Mekonahi ovde toliko suvereno vlada kadrom da kad se on pojavi, on naprosto Mikelsenuje sve ostalo: to je takvo PRISUSTVO, takva aura, to jebe kevu mikro-glumom, mimikom, govorom tela, držanjem, pokretom, sve odmereno, sve tačno, ali ne mehanički, nego živo, napeto, tako da osećaš varnice u vazduhu! Znači, spontano se odmakneš od ekrana kad je on na njemu, toliko razbija; a onda se sponatno primakneš, ZATO što se diviš koliko razbija!  

U toj akciji on ima savršenog sparing partnera u vidu starog kolege iz nekoliko filmova, Vudija Harelsona, koji je takođe odličan u svojoj ulozi, s tim što on ima lakši zadatak, da oživi konvencionalniji lik koji je, reklo bi se, daleko bliži Vudijevoj fizionomiji i prirodi (priprosti prosečni prostodušni ženskaroš, pivopija, ragbi-fan). S druge strane, Mekonahi – koji se u svom degutantnom govoru povodom dobijenog Oskara prvo, i iznad svega, zahvalio BOGU (!) – ima da oživi cinika, pesimistu i mizantropa (jednom rečju: realistu– nezavedenog iluzijama kojima se narod kljuka).

            Dakle, bogomoljac i Teksašanin Mekonahi (koga pamtimo kao najbolju – tj. jedinu dobru – stvar u abortiranom, besmislenom TEKSAŠKOM MASAKRU 4) je 110% ubedljiv kao ultimativni filozof-prorok Crnila čije su proklamacije o ljudskoj vrsti, svesti i nesvesti, bogu, veri i univerzumu umnogome inspirisane svetonazorom Tomasa Ligotija, ekspliciranom u knjizi o kojoj sam ovde nedavno pisao: THE CONSPIRACY AGAINST THE HUMAN RACE. To su prijave poput ove:

"I think human consciousness was a tragic step in evolution. We became too self-aware. Nature created an aspect of nature separate from itself. We are creatures that should not exist by natural law... We are things that labor under the illusion of having a self. A secretion of sensory experience and feeling. Programmed with total assurance that we are each somebody, when, in fact, nobody is anybody… I think the honorable thing for our species to do is deny our programming, stop reproducing, walk hand in hand into extinction, one last midnight, brothers and sisters opting out of a raw deal."

U prethodnim nedeljama mnogo je internet mastila prosipano povodom očiglednih kvaliteta ove serije (odličan scenario, dijalozi, gluma, kamera /na 35mm traci!/, režija itsl.) – pa o tim očiglednostima ne bih sada i ovde. Da: sve to stoji, sve je to tako – super snimljeno, glumljeno, režirano, pisano itd. Prava poslastica: odličan film od 8 sati. Takođe, mnogo je internet mastila proliveno – dok je to sve trajalo – u nagađanjima kuda to sve ide, šta to znači, kako protumačiti ovu ili onu repliku, znak, sugestiju, detalj plota i sl. Time se nisam bavio ni dok je serija trajala – uživao sam u njenoj nepredvidivosti, neuklopivosti, u tome što nemam blage veze kuda to ide i kako će u sve to da uplete Birsovu i Čejmbersovu Karkosu, Kralja u Žutom, Ligotija, Lavkrafta, Lerda Barona i ostale žive i mrtve horor klasike s kojima bi se serija mogla dovesti u vezu. Time se neću baviti ni sada – jer serija je gotova, videli smo svi kuda je to vodilo. Ukratko: nigde. (O ovome više – u idućem nastavku!)

Super-pozitivan kvalitet DETEKTIVA koji želim da istaknem sastoji se u apsolutno savršenom golicanju mojih erohororgenih zona, odnosno, u užasno profilisanoj, izgrađenoj sposobnosti građenja jeze, napetosti i strave, kako ovozemaljske tako i "kosmičke", kakva se retko viđa bilo gde: na televiziji, u bioskopu, direktno na dvd, u hororu, izvan horora, šta god. Da: ovo nominalno NIJE horor serija, već melanž nekoliko (pod)žanrova, sa naglaskom na krimi-detektivskom (uz, za Amere, nažalost neizbežnu melodramsku sapunicu) ALI – sve to jeste mestimično protkano neodoljivim hintovima da psiho-triler-horor aspekti zapleta, vezani za serijskog ubicu sa slikovitim ritualnim sklonostima, zapravo ima dublju (mističnu; onostranu) zaleđinu od frojdovskih frustracija iz detinjstva tek još jednog banalnog američkog psiha.

U poigravanju sa tim aluzijama na nešto veće i moćnije i neljudskije od svojih aktera True Detective zaista nema premca u modernom hororu: ne pamtim kada sam poslednji put video HOROR koji se ovoliko znalački poigrava onim najsuptilnijim, najneuhvatljivijim u tom žanru: nagoveštajima, njihovim pažljivim doziranjem i pozicioniranjem, njihovom akumulacijom u naoko benignim ambijentima i situacijama – u najobičnijem fucking RAZGOVORU usred bela dana u dobro osvetljenoj kancelariji usred policijske stanice, dakle, proizvodnja jeze na najsigurnijem mestu koje se može zamisliti!

I ovaj momenat želim da naglasim: u američkom hororu, kako onom rađenom za TV, tako i u filmskom, naglasak je prečesto na senzaciji, na spektaklu, na AKCIJI. Vampiri grizu, zombiji kidišu, psihopate kolju nožekanjama i testerama, demonske sile i njima opsednuti ljudi skaču, lebde, bljuju, puze po plafonu – ne mo'š naći horor film bez bar jedne scene tuče: to su makljaže i levo i desno, šljus, pljas, tras, nebitno da li su duhovi u pitanju (vidi CONJURING; ili sada već zaboravljeni a svojevremeno dugočekani 100 FEET) ili stvorovi od krvi i mesa – to je rvanje, to je šutiranje, to su nokauti, aperkati, mlaćenje za sve pare, bacanja o zidove i plafone, kroz prozore i vrata, niz stepenice, daske pucaju, zidovi se probijaju, stakla pršte, malter otpada... rusvaj živi! 

Naravno, u filmu treba nešto da se DEŠAVA. I treba, čak i u hororu, da bude i akcije. Ali američki horor je praktično zaboravio (ako ga je ikada i bilo briga) umetnost SUGESTIJE, nagoveštaja... strave! E, tu DETEKTIV briljira! On vam, recimo, pažnju zagolica, a onda i prikuje onim što bi u rukama neveštog pisca, odradek-reditelja i lenjih glumaca bilo – snimljeno pozorište, ili još gore – radio drama! LJUDI GOVORE! Pfffft! Ta i'te, molim vas! Gde je tu CINEMA?

Ali, bato, ovde nije tako: savršenim smislom za detalj, za frejming, za ritam scene, za intonaciju govora – smislom za nagoveštaje, za golicanje, za sugestiju... umesto gomile dosadnog bla bla bla, odnosno "drugovi, ovako ćemo... drugovi, onako ćemo..."– dobijamo vrhunski saspens! To najviše važi za scene sa Mekonahijem – iz gorenavedenih razloga: zato što on tako naelektriše scenu da vreme postane spljošteni krug, izgubite osećaj za vreme, hipnotiše vas, nema beganja, šta je sad ovo, mađija, what sorcery is this?! Ali važi, takođe, i za Vudijeve ispovesti, kao i za flešbek-scene u kojima njih dvojica ispituju ove ili one svedoke i aktere, gde takođe, umesto bla-bla nagvaždanja i šio-mi-ga-Đura kliše-trtljanja dobijamo vrhunski saspens, jezu, stravu i zlokobnost - a sve to bez nekog naročitog spektakla, BAU-BAU scena, iskakanja iz ormara i lomatanja niz stepenice!

Ovaj postupak – horor kroz dijalog - tipičniji je za klasičnu horor prozu negoli za moderni horor film (redak upečatljiv izuzetak bio bi, recimo, Bletijev EXORCIST III, mada i on je zasnovan na romanu a režirao ga je čovek koji je, pre svega - pisac). Ja ga naročito volim i obilato koristim u svojim nedelima. Moj prvi roman, NAŽIVO, u svoje prve dve trećine sastoji se maltene isključivo od RAZGOVORA, i od gledanja u TV ekrane! Tek na kraju ono što je dotad bilo nagoveštavano i posredovano – dođe i ukaže se NAŽIVO! Nešto slično važi i za moj upcoming roman ZAVODNIK, u kome su neke od jezivijih scena takođe – RAZGOVORI sa ovim ili onim licima od kojih se stiču zlokobni nagoveštaji o pravom stanju stvari (mada, bez brige: ima tu i sasvim dovoljno ukazanja i "akcije"; čak i više nego u NAŽIVO)... Hell, čak i finalna scena mi je, u suštini, svojevrstan tete-a-tete!

Horor filmovi, međutim, čak i dan-danas, u 21. veku, najčešće i dalje robuju ofucalim fazonima iz 1930-ih; recimo, kada žele da neki creepy old man junacima iznese creepy old upozorenje dok je osvetljen creepy old svetlom odozdo – a to je obavezno intonirano creepy old dubokim grlenim glasom. True Detective uspeva, stalno i stalno iznova, svojom suzdržanošću, naglaskom na likove i dramu i smislom za nagoveštaje, tokom skoro svih 8 sati svog trajanja, da proizvede više vrhunske, prvorazredne jeze, strave i napetosti nego najboljih 8 horor filmova iz proteklih nekoliko godina zajedno, sa svom njihovom udruženom bukom i besom!

Naravno, dobar horor treba da, posle određene doze predigre --- ovaj, pripreme i sugestije, napokon pruži i konfrontaciju, prsa u prsa, sa nečim konkretnim: možda ne baš direktno sa "monstrumom", ali barem sa njegovim tragovima. Zato, nemojte misliti da je True Detective sveden samo na pričam-ti-priču! Neee, ima tu sasvim dovoljno jezivih scena i izvan toga.

Šta kažete na nalaženje jezive umetnine na zidu spaljene i polusrušene crkve?

Ili kad Marti u svesci svoje 8-godišnje ćerke nađe – ovo?

Ili na posetu religioznim južnjačkim fundamentolima u šatoru, uključujući sumnjivog propovednika i intervju sa retardom?

Ili na kratki ali zlosugestivni kadar u kome narko-psiho šetka po svojoj pustoj avliji sa gas-maskom i mačetom?

Ili na super-napetu scenu jeziviju od većine novijeg horora, kada dvojica detektiva, sami samciti, odu da po'apse zlikovce koje jure već 4 epizode u nekakvoj džunglovitoj močvarnoj nedođiji? Moram reći da ja, inače, prilično blazirano gledam "saspens" scene danas, ali ova, ova ovde: fucking Christ– ova me je zaista prikovala u mestu, ostao sam bez daha, može biti i da sam nesvesno stezao pesnice dok mi prsti nisu pobeleli! Čitav dijapazon je tu pokriven, od creeping dread šunjanja po žbunju do ulaska u te kolibe (a ZNAŠ već od ranije kakvi monstrumi tu imaju leglo) pa do konfrontacije sa njima i wham-bam-bang eksplozivno neočekivanog razrešenja te scene! Simfonija napetosti!

Ili, šta reći na Rastov intervju u ludnici sa devojčicom čiji je život – ali ne i razum – spasio?

Ili jezivi VHS video sa snimkom paganskog (?) rituala sa petoricom maskiranih i jednom vezanom devojčicom? Ništa jezivije od VHS-a, rekoh ja i pokazah odavno, još u NAŽIVOM...

Da ne govorim o vrhunskim dramskim scenama – recimo, kad Rast u svlačionici doslovno nanjuši da Marti vara ženu, i njihova konfrontacija (prajsles na svim pojmljivim nivoima!) – ili kad odu u močvarno svratište za kurve, gde pronađu dnevnik sa prvim nagoveštajima Karkose – ili famozna komplikovana akciona scena kroz pola komšiluka na kraju 4. epizode, sve u jednom kadru, bez rezova (iskreno, ta scena je puko razmetanje, prilično nebitna za zaplet, odnosno nepotreban akcenat je dat nečemu što uopšte nije bilo nužno u tom obliku i količini; lepo je za videti, da, ali i savršeno redundantno; daleko bitnije stvari nisu dobile ni približno ovoliki akcenat!) i tako dalje.

Znači, TRUE DETECTIVE ume da ćuti, ume da bude spor (za pojedine retardirane gledaoce – i prespor, čak uspavljujući), ali zato kad se oglasi, kad digne glas, kad počne da drma – to odjekuje! I u tom promišljeno izgrađenom balansu između sugestije i akcije, između mira i saspensa, između krimića i sapunice i horora – u neprestanom igranju na žici – on je veštiji od većine modernih horor filmova.

Nažalost, na kraju to sve ne završava eksplozivnim katarzičnim spektaklom kao u vrhunskim hororima, nego... ehhh, o tome u idućem nastavku!

FANTASTIČAN FOTO-HOROR KONKURS

March 27, 2014, 11:34 am

≫ Next: ŠTA SAM KUPIO NA SAJMU ENGLESKE KNJIGE U NIŠU

≪ Previous: TRUE DETECTIVE (1): The Good Cop

$

0

0

Ako vas je ikada inspirisala neka moja priča ili roman, ako je u vama zagolicala kreativni nerv – evo prilike da s tim nešto uradite! Napravite fotku koja rekreira neku scenu ili ugođaj iz mojih dela i pošaljite na konkurs! Možete uslikati ili u fotošopu (re)kreirati neki ritual iz NAŽIVO, ili scene iz mojih priča o zombijima, ili iz "Sekte prljavih"... Hell, ovaj konkurs traje do 20. aprila, dakle imate vremena da nabavite i pročitate ZAVODNIKA(kojega pretplatnicima šaljem već od narednog ponedeljka!) pa da fotkate neki hororični ruralni pejsaž – i osvojite nagradu!

Naravno, kao što ćete dole videti, uslovi konkursa su toliko široki da dopuštaju čak i slanje priloga koji nemaju nikakve veze s mojim radom; ali ko nije za sebe (na svom blogu) nije ni za druge, itd. Dakle, primite k znanju ovo dole – pa se javite ovde ako nešto dobijete!

 

Art-Anima.com, Čarobna knjiga, Punkt.rs i Ustanova kulture Palilula
raspisuju:

KONKURS ZA FOTOGRAFIJE INSPIRISANE
KNJIŽEVNIM DELIMA IZ DOMENA FANTASTIKE

“Fantastična književnost okom foto-kamere”
(rok 20. april 2014)

Propozicije konkursa

Sajt za promociju fantastične književnosti "Art-Anima" (art-anima.com), Ustanova kulture Palilula, Punkt.rs i izdavačka kuća "Čarobna knjiga" raspisuju konkurs za fotografije inspirisane književnim delima iz domena fantastike "Fantastična književnost okom foto-kamere".

Konkurs, čiji je medijski sponzor "ReFoto" magazin, otvoren je do 20. aprila 2014. godine, a pravo učešća imaju svi državljani Republike Srbije sa prebivalištem u Srbiji.

Na konkurs se primaju autorske fotografije inspirisane književnim delima iz domena fantastike. Radovi moraju da sadrže fantastične detalje zbog čega je dozvoljeno korišćenje alata za obradu fotografija.

Jedan učesnik može poslati najviše tri autorske fotografije.

Fotografije moraju biti u elektronskom formatu JPEG, minimum 3MP, maksimalne veličine do 10MB.

Radove, imenovane po delu koje ih je inspirisalo, slati na adresu: fotokonkursartanima@yahoo.com.

Prilikom slanja radova, učesnik mora da dostavi svoje podatke (ime, prezime, matični broj i broj telefona) koji će služiti isključivo u svrhu identifikacije dobitnika prilikom uručenja nagrade.

Članovi žirija u sastavu: izvršni urednik ReFoto magazina Ivana Tomanović (predsednik žirija), Maja Baračkov, Ivica Đorđević i Dragoljub Igrošanac, proglasiće 30. aprila najbolje radove.


Nagrade

Autori tri najbolja rada biće nagrađeni kompletima knjiga izdavačke kuće “Čarobna knjiga”.

Odabrane fotografije biće publikovane u junskom broju ReFoto magazina.

Deset najboljih radova biće izloženo u galeriji “Potkovica” (UK Palilula), tokom trajanja Festivala fantastične književnosti “Art-Anima”.

Imena autora nagrađenih fotografija biće objavljena na sajtovima i društvenim mrežama organizatora.


Napomene organizatora

Organizator zadržava pravo da prihvati ili ne prihvati fotografiju za koju smatra da ne odgovara temi konkursa ili koja tehnički ne zadovoljava minimum kriterijuma koji određuje konkurs, bez posebnih objašnjenja.

Organizator se ne obavezuje da će članovima čija je fotografija prihvaćena za foto-konkurs slati e-mail sa obaveštenjem o prihvatanju fotografije.

Fotografije koje učesnici šalju moraju biti autorske. Učesnici moraju imati neotuđiva autorska prava na poslate fotografije koja su definisana važećim zakonima o autorskim pravima. Organizator se odriče odgovornosti u slučaju povrede ovog prava od strane trećeg lica. Ukoliko Organizator posumnja u autorstvo neke fotografije, može zatražiti dodatni dokaz o autorstvu ili bez daljeg objašnjenja eliminisati taj rad iz konkurencije. Učesnik mora biti spreman da na zahtev Organizatora dostavi fotografiju visoke rezolucije.

Organizator ima pravo na korišćenje svih objavljenih fotografija u okviru konkursa isključivo za promociju foto konkursa u bilo kojem obliku i u bilo kojem mediju. Pri tome će organizator nastojati da navede ime autora, ali ne odgovara ukoliko to uredništvo drugog medija ne učini. Pri ovakvom korišćenju Organizator se oslobađa od bilo kakvih potraživanja od strane autora fotografija na konkursu.

Rok za preuzimanje nagrada je 30 dana od dana proglašenja. Nakon 30 dana, Organizator zadržava pravo da ne dodeli nagradu dobitniku.

Nepridržavanje gore navedenih pravila podleže diskvalifikaciji iz foto-konkursa.

Slanjem fotografije na foto-konkurs, prihvataju se uslovi navedeni u prethodnim stavkama.

Sve žalbe i reklamacije rešava Organizator konkursa. Žalbe se šalju elektronskim putem na kontakt adresu fotokonkursartanima@yahoo.com u roku od 48 sati od trenutka objavljivanja pobednika. Organizator se obavezuje da će osnovane žalbe razmotriti i odgovoriti na njih u prvih 5 radnih dana po isteku roka za slanje žalbi.

P.S. Mada bi iz gore rečenog to trebalo da je jasno, ipak naglašavam: to što sam ovaj blog post ilustrovao fotkama na kojima poziraju moje knjigu u raznolikom okruženju NE ZNAČI da treba da pravite i šaljete takve fotke - barem ne za konkurs. Takve možete slati meni, he he... A za konkurs - scene i prizori i ugođaji inspirisani stranom i domaćom (može čak i mojom!) fanta-horor prozom!

ŠTA SAM KUPIO NA SAJMU ENGLESKE KNJIGE U NIŠU

March 29, 2014, 4:00 am

≫ Next: Izašao ZAVODNIK!!!

≪ Previous: FANTASTIČAN FOTO-HOROR KONKURS

$

0

0

 

  

Rasprodaja po principu "Sve mora da ode!" dešava se u sali niškog"Doma vojske". Traje do nedelje uveče – požurite! Vredi otići, ima dobrih stvari, klasika, po povoljnim cenama. 
Evo čime sam sebe častio.

Prvi dolenavedeni naslov sam platio 500 din, a sve ove ostale (da, SVEEEE!) plaćao sam po 300 din po komadu.

To mu dođe: 12 knjiga za 3.800 din.

HISTORY OF PUNISHMENT AND TORTURE

- by Karen Farrington

bogato ilustrovana slikovnica, kolor, A4, 192 str.

HELLRAISER CHRONICLES

bogato ilustrovana slikovnica, kolor, A4, 96 str.

HELL BOUND: NEW GOTHIC ART

- Francesca Gavin

bogato ilustrovana slikovnica, kolor, 176 str. dobri prateći tekstovi o nekim modernim umetnicima mračne i morbidne provenijencije

WEIRDSVILLE USA: The Obsessive Universe of David Lynch

– Paul A. Woods

pregled linčove karijere, od početaka u kratkim filmovima pa do MULHOLLAND DR. (uključujući i TWIN PEAKS).

POSTMODERNISM, OR THE CULTURAL LOGIC OF LATE CAPITALISM

– Fredric Jameson

debela i važna knjižurina

a 1991 book by Fredric Jameson offering a critique of modernism and postmodernism from a Marxist perspective.

THE MONK 

– M. G. Lewis

gothic klasik; imam već dva izdanja – jedno u omnibusu sa 4 gotska romana (sitan slog, ružno za čitanje, debela nezgodna knjiga), a drugo u artoovoj redakciji; ovo je čitav text, lepo i rastresito složen i prelomljen, sa predgovorom i beleškama/anotacijama na kraju.

COMPLETE SHORTER FICTION

– Oscar Wilde

volim njegove bajke i pesme u prozi, imam ih na srpskom, ali evo te jezičke divote najzad i u originalu

forbidden colours

– Yukio Mishima

mišima. roman. 300 din. šta reći?

SOMEONE LIKE YOU

– Roald Dahl

odavno se nakanjujem da se bacim na dalove priče, a ovo je sjajan povod.

UNDER THE SIGN OF SATURN

– Susan Sontag

većinu ovih eseja sam odavno čitao u zborniku SONTAG READER, iz fakultetske biblioteke – ali valja to imati pri ruci.

CAT'S CRADLE

- Kurt Vonnegut

vonegat. roman. 300 din. šta reći?

DUBLINERS

– James Joyce

nije mi baš naročito drag ovaj skatološki irac: PORTRET LJUBITELJA USRANIH DUPETA U MLADOSTI me je smrtno smorio, ULIKS mi deluje kao gnjavaža koja mi neće pružiti onoliko koliko će mi oduzeti... ali ovo slovi za vrh vrhova kratke priče XX veka, pa eto... bolje ikad nego nikad, da štikliram jednu od onih klasičnih knjiga koje su mi do sada izmicale...

Nekih od ovih knjiga nema više (npr. ova o Linču), ali većinu drugih (sem Džejmsona) i dalje možete naći. Ima, recimo, i Uelbekova knjiga o Lavkraftu za samo 500 din... 
Ko traži - naći će!

Izašao ZAVODNIK!!!

March 31, 2014, 12:57 pm

≫ Next: Intervju za BUM magazin: o ZAVODNIKU i hororu Srbije

≪ Previous: ŠTA SAM KUPIO NA SAJMU ENGLESKE KNJIGE U NIŠU

$

0

0

            Danas je svet ugledao moj drugenac! Zdrav i prav, svih 276 strana na broju; 

dugačak 20 cm, širok 12,5 cm, debeo 1,5cm. 

Tiraž od 500primeraka u mojim je rukama. Od toga je oko 150 komada već rezervisano, i pretplatnicima će stići u narednim danima.

Za one koji su do sada sumnjali, ili su prosto bili oprezni i čekali da knjigu vide naživo – najbliže tome, za sada, su fotke koje ovde kačim. Kao što možete videti – ZAVODNIKje sada realnost. Deal with it!!!

Iskren da budem, nekoliko ljudi i žena kazalo mi je da će sačekati da knjiga izađe i da će je onda kupiti, samo zato da bi je uzeli po nešto većoj ceni, i TAKO je podržali. Cenim i taj gest, kao i sve dosadašnje pretplatnike.

Dakle, od danas pa nadalje ZAVODNIK je u prodaji isključivo kod mene i preko mene. Možda ću ostaviti nekoliko komada u beogradskoj knjižari Beopolis, za oko dve nedelje, jer to su dragi likovi koji rade dobar posao u ova crna vremena, ali izvan toga – ove knjige neće biti u knjižarama.

Naprosto, sistem distribucije i naplate dugovanja od strane knjižara i distributera previše je zamoran i ponižavajući da bih se time baktao. Osim toga, želim da maksimalno ukinem bilo kakve posrednike i medijume između mene i mojih čitalaca: zašto biste plaćali marže, procente, rekete, takse, namete, mostarine, drumarine, PDV-e i ostale gluposti? Ta minorna poštarina od 50 din je nužno zlo za one koji me ne mogu uhvatiti naživo – mada, biće prilike i za to, u narednim mesecima.

Prva promocija ZAVODNIKA desiće se u Beogradu, 14. aprila, u Muzeju Kinoteke.Više detalja o tome – ovih dana. Što se tiče ostalih gradova, još se vode pregovori, ali prilično su izvesni: Kragujevac, Negotin, Novi Sad, Banjaluka, Podgorica, Ljutomer... Ako vi, dragi čitaoče, radite u nekoj kulturnoj instituciji u Srbiji koja ima volju i budžet za promociju ove knjige, ili poznajete ljude na takvim mestima, i želite ZAVODNIKA naživo – javite se radi dogovora: ja volim da putujem!

Svi koji žele da ZAVODNIKA naruče, od 1. aprila važe sledeći uslovi:

1 primerak = 590 din (u ovu cenu je uračunat ptt za sve adrese u Srbiji)

2 primerka = 1.100 din (sa uračunatim ptt-om)

3 primerka = 1.500 din (sa uračunatimptt-om)

Za ex-Yu zemlje, cena je 12 E (sa uračunatim ptt-om)

Za ostalo inostranstvo = 10 E + ptt (zavisno od zemlje/kontinenta)

Zainteresovani neka pišu na mejl dogstar666 at yahoo dot comradi dogovora.

Iskoristio bih ovu priliku da naglasim dve stvari vezane za činjenicu da je ZAVODNIKobjavljen kao samizdat, odnosno da pobijem dve najčešće predrasude vezane za to.

1) Knjiga mora da ne valja čim je autor sam izdaje: da je dobra, izdao bi je neki "ozbiljan" izdavač.

Koješta. Glavni razlog što ZAVODNIKA izdajem sam jeste baš to što sam siguran da imam odličnu knjigu u rukama, knjigu dovoljno kvalitetnu i atraktivnu da privuče čitaoce, i ne pada mi na um da je poklonim na tacni nekome ko će mi uzeti preko 90% prihoda za nju – a da za nju istovremeno uradi malo ili nimalo (u smislu plasmana, reklame, organizovanja promocija i medijskih nastupa).

Drugim rečima - "ozbiljan" izdavač je redak zver u džungli zvanoj Srbija danas. Nije baš da ih nema uopšte, ali to malo što ih ima, ili nisu orijentisani na ovu vrstu proze (horor) ili nisu za nju voljni da ponude tako dobre uslove kakve mi je dao Ghoul Press– ili ih ja do sada još nisam otkrio (slabo verovatno).

2) Samizdat = amaterizam, neprofesionalnost, neozbiljnost.

Nekada je ova formula zaista bila validna skoro u potpunosti; istina je da i danas, naročito u Srbiji, samizdati najčešće podrazumevaju skribomane-amatere koji nemaju poznanstva i veze u izdavačkim kućama pa zato moraju sami, za razliku od skribomana-amatera koji svoja nedela uspeju da plasiraju preko nekih "izdavača" (što im ne znači mnogo, sem da su svoju skribomaniju i amaterizam uspeli da pečatiraju kvaziozbiljnošću koju listanje nekoliko stranica brzo rasprši).

Što se tiče ZAVODNIKA, u pitanju je profesionalno urađena knjiga na svim zamislivim nivoima:

- autorromana je višestruko objavljivani pisac koji iza sebe već ima jedan roman (u dva izdanja) i petnaestak priča objavljenih u uglednim domaćim časopisima i antologijama;

- lektura i korektura: tekst romana je – pored autora, koji je na njemu radio godinu i po dana – u rukopisu pomno iščitalo desetak ljudi iz struke: pisci, kritičari, profesori (uključujući dvojicu koji su diplomirali srpski jezik i književnost i bave se lekturom). Sugestije i korekcije svih ovih čitalaca uvrštene su u finalni tekst.

- slog i prelom: ovaj posao uradio je iskusni Žarko Milićević, koji se time bavi već mnogo godina unazad, u izdavačkoj kući Tardis, i drugde;

- korice: dizajn (po mom nacrtu) i izvedbu prednje i zadnje korice potpisuje Tijana Jevtić, koja za taj posao ima diplomu i, što je važnije, talenat – kao i iskustvo, jer se grafičkim dizajnom profesionalno bavi;

- štampa: knjigu je odštampala najbolja niška štamparija, SVEN; višegodišnje iskustvo, kvalitet, pouzdanost, povoljne cene... Oni su se vrlo dobro pokazali sa štampom II izdanja mog prvog romana, NAŽIVO, i mogu reći da su i ovog puta uradili odličan posao. U vreme kada mnoge knjige izgledaju kao da su fotokopirane ili printane na kućnom kompjuterskom pljuckavcu, ZAVODNIK je lepo i jasno odštampana knjiga sa oštrim kontrastima crnih slova na belom papiru, bez sivila i bledila i mrlja i fleka kakve možete naći u mnogim knjigama iz današnjih knjižara.

Dakle, ZAVODNIK je u svakom smislu profesionalno i kvalitetno urađena knjiga – u šta se i sami od danas možete uveriti!

Jedva čekam da čujem vaše impresije, komentare, primedbe i sve ostalo. Poželjno je da ih ostavite ovde, u komentarima na blogu, kako bi ih videlo više čitalaca; ali ako baš želite da to ostane samo i jedino između vas i mene, u četiri oka, možete mi pisati na mejl. Ukoliko rešite da pišete ovde na blogu molim vas samo da ne pominjete nikakve spojlere (pa čak ni izokola, kroz sugestije, jer ipak ovde dolaze verzirani čitaoci koji će lako da prozru vaše aluzije) odnosno ne pominjite ništa što bi moglo da umanji iznenađenje i uživanje čitalaca koji tek treba da padnu u zagrljaj ZAVODNIKA!

Ali pišite – pišite bez oklevanja! 

---

Intervju za BUM magazin: o ZAVODNIKU i hororu Srbije

April 2, 2014, 5:00 am

≫ Next: Srpski Giger: perverzno-hororični svet Vanje Čankovića

≪ Previous: Izašao ZAVODNIK!!!

$

0

0

            Dao sam intervju za BUM magazin (aka BULEVAR UMETNOSTI). Ne – nema to nikakve veze sa zloglasnom šund emisijom na B-92 u čijem naslovu se takođe pominje BULEVAR; naprotiv, radi se o magazinu vrednom vaše pažnje.

             

          Dopisnica koja me je intervjuisala, Aleksandra Lalić, propitala me je temeljno o mnogo toga, a ja joj uredno odgovorio na sve; na kraju se ispostavilo da materijala ima mnogo i da neće sve da stane u magazin. Oh, well – nema veze. Neće da se baci! To što nije ušlo u BUM, možete sada pročitati ovde, na blogu.

            Ali prvo, pogledajte ono najvažnije, ono što je STALO na tih 8 strana magazina, koliko su mi dali. Konkretno, videćete moje odgovore na sledeća pitanja:

- Da krenemo sa intervjuom od najaktuelnijeg, kada očekuješ da tvoj novi roman izađe iz štampe? Reci nam nešto o njemu. Da li je on stilski nastavak Naživo ili je drugačiji?

- Smatraš li da je akademska javnost odveć puritanska i hermetična da prizna vrednost autorima horora kao i svima onima koji su prst u oko opštoj hipokriziji, kao što su bili npr. bitnici?

- A zašto je onda Dejan Ognjanović prvi doktor nauka koji je doktorirao na temu horora? I zašto nema više naučnika koji su posvećeni toj tematici u Srbiji?

- Usavršavao si se na kalifornijskom univerzitetu Berkli, kaži nam u čemu su razlike, a u čemu sličnosti u pristupu izučavanja i recepcije horor žanra u SAD i Srbiji?

- Smatraš li da bi tvoj akademski put bio lakši da si manje talasao i da si se fokusirao npr. na priznate autore poput Šekspira, Šoa, Bajrona i sl. umesto što si se borio za horor?

- Kako stati na put „hororu srpskog visokog obrazovanja“?

- Koja su bila tvoja očekivanja od bloga kada si počeo da ga pišeš i da li te je iznenadio uspeh koji je The Cult of Ghoul postigao?

- Ima li nade za posrnulu srpsku produkciju? Koje autore vidiš kao nadu da se na ovim prostorima napravi nešto lepo i vredno?

- Koje delo srpske književnosti smatraš zahvalnim da se ekranizuje i da bude dobar horor film?

- I za kraj jedno pitanje: imaš li košmare i plašiš li se mraka?

            Ako hoćete da odete direktno na ovaj intervju, krenite ODAVDE.

            Ako biste da magazin BUM listate od početka, to možete OVDE.

           Preporučujem i ostatak magazina, jer ima vrlo vrednih tekstova o (jadnom) stanju u kulturi Srbije danas – ali, takođe, i bogato ilustrovan tekst o "urbanim istraživačima": to su oni likovi koji se muvaju po kojekakvim ruševinama, pustim zgradama, skladištima, podrumima, po podzemljima, pustim metroima i sl. "gotskim" lokacijama kakve povremeno i ja obilazim kad se nađem u prilici.

      Takođe vam skrećem pažnju da je u prethodnom broju intervju dao MLADEN ĐORĐEVIĆ, pa možete i to potražiti u arhivi na sajtu.

            A evo sada onih delova intervjua koje ekskluzivno i premijerno možete videti samo na blogu THE CULT OF GHOUL! Kao što ćete videti - nekim ljudima su pravi intervjui kraći nego što su moji "restlovi"!

Šta ti u svojim romanima vidiš kao iskorak u odnosu na srpske književne prethodnike, a šta u odnosu na dosadašnju svetsku horor tradiciju?

            Iako sam ja po vokaciji i pisac i kritičar, mislim da nije na meni da tumačim da li u mojoj prozi postoji neki iskorak i u čemu se on sastoji. Uostalom, pisac je po prirodi stvari u najnezgodnijoj poziciji da sudi o sopstvenom delu. Zbog toga, reći ću samo ovo: kad me već pitate o prethodnicima i svetskoj tradiciji, ZAVODNIKA vidim kao duboko ličnu i intimnu transformaciju uticaja pisaca kao što su Henri Džejms, M. R. Džejms, Artur Maken i Momčilo Nastasijević sa filmskim senkama Đorđa Kadijevića, Pupija Avatija i Agustina Viljaronge.

Da li će se Barouz ikada učiti u školi?

Što se tiče bitnika, oni mekši i masama prihvatljiviji, kao što su Keruak i Ginzberg, obrađuju se u programima redovnih studija anglistike (to pouzdano znam, i kao student a kasnije i kao predavač na tom departmanu u Nišu). Barouz je malo "nezgodniji" zbog eksplicitnog jezika i tabu-tematike (pornografija, homoseksualnost, narkomanija...) ali pretpostavljam da je i on deo izbornih kurseva na poznijim godinama studija, ili na master programima, barem sa nezaobilaznim romanom Goli ručak.

Kako bi svojim poznanicima iz inostranstva koji su, takođe, ljubitelji horora opisao horor žanr u srpskoj kulturi? Na koje autore bi ih uputio?

            Kao prvo, ovdašnji horor bi morao za njih da ostane na nivou tuđeg opisa i prepričavanja, jer strani čitalac koji bi poželeo da nešto naše pročita, naprosto ne bi imao gde da to pronađe u prevodu na engleski. Žanrovsko pisanje kod nas uglavnom je osuđeno na geto, čak i unutar sopstvenog jezika. Zbog manjeg kruga čitalaca kojima se obraćaju, autori od tog pisanja ne mogu da žive ni u Srbiji, a kamoli da se upuštaju u skupocen i rizičan, slabo izgledan posao da prevode svoja dela na engleski i nadaju se inostranom objavljivanju. Nažalost, najveću šansu da budu prevedeni na engleski imaju upravo plitki, popularni romani sa tematikom alternativne i para-istorije sa elementima fantastike, iza kojih kod nas stoje velike izdavačke kuće.

Šta je to u horor žanru što toliko estetski uzbuđuje?

            Teško je da se složenost ovog žanra, čijoj poetici sam posvetio više stotina stranica svog doktorata, svede na jednu, ma koliko pojednostavljenu definiciju ili objašnjenje svih njegovih paradoksa. Različite ljude uzbuđuju različite stvari, a horor je dovoljno bogat i složen da im može pružiti širok raspon uzbuđenja – od tihe jeze i neodređene slutnje pa do strave, groze i užasa. Većina u njemu traži zabavu i utehu, jer u poređenju sa fiktivnim užasima i preteranim košmarima žanra sopstvena nevesela ali prozaična stvarnost odjednom izgleda prihvatljivija. Drugi, ređi, u njemu vide potentan način da se, umesto bežanja od stvarnosti, sa njom suoče, da se zagledaju u mrak u sebi i oko sebe, sa nagoveštajima istina koje nisu prijatne...

Zašto si odabrao da studiraš i usavršavaš se na katedri za Engleski jezik i književnost? Da su ti one godine, a ova pamet da li bi krenuo istim putem ili bi izabrao nešto drugo za sticanje obrazovanje i zašto?

            U vreme kada sam odlučivao na koji ću fakultet, anglistika je od opcija meni dostupnih u Nišu bila najpribližnija onome što me je zanimalo. Zapravo, da danas opet imam 18-19 godina, a da nemam mogućnost da pređem u Beograd, verovatno bih opet izabrao isto. Da sam 1992., kada je kriza u zemlji dobijala zamah, mogao da sebi priuštim studiranje u Beogradu, možda bih upisao Svetsku književnost, ili okušao sreću na FDU, ali... sada je uzaludno maštati o takvim stvarima. Uglavnom, ne kajem se; studije anglistike pripremile su me sasvim solidno za ovo čime se bavim, i otvorile mi neka značajna vrata – uključujući tu i već pominjani Berkli.

Koji odsek na FDU?

            Eh, ko zna? Dramaturgija ili režija...

Da li te je iznenadio uspeh koji je The Cult of Ghoul postigao?

Fidbek koji dobijam od čitalaca bloga puno mi je značio u ovih pet godina, tim pre što se postojanje The Cult of Ghoul bloga maltene poklopilo sa periodom moje nezaposlenosti i skrajnutosti. Dok sam bio institucionalno odbačen i maltene nevidljiv, puno mi je značila pozitivna energija koju sam dobijao od svojih čitalaca. Taj fidbek me je osnažio i u ideji da svoj naredni roman, ZAVODNIK, objavim kao samizdat, bez posredovanja drugih izdavača.

Koji autori su po tvom mišljenju ono vredno u istoriji srpskog filma, a koji u istoriji srpske književnosti? Treba li menjati lektiru? Na koji način bi ti apdejtovao listu?

            U filmu, na nivou opusa, Kadijević, Marković, Šijan, Radivojević... Što se tiče novije srpske književnosti, moram priznati da je ne pratim jer me čak i sinopsisi izvikanih i nagrađivanih romana uglavnom nesnosno ugnjave i odbiju me od same želje da ih uzmem u ruke, a onda kada to učinim, i prelistam ih u nekoj knjižari, ono što vidim samo me učvrsti u uverenju da tu svoju šolju čaja neću naći. Što se tiče lektire – nemam ni iskustvo ni pretenzije da se bavim osnovnim obrazovanjem i onim što deca čitaju u osnovnoj školi. Što se tiče visokog obrazovanja, kada/ako budem ponovo na fakultetu, kreiraću lektiru na kursevima na kojima budem predavao.

Gde pozicioniraš Đorđa Kadijevića u toj istoriji?

            Đorđe Kadijević je, istovremeno, klasik i autsajder, i ja ga poštujem i kao jedno i kao drugo – i zbog ostvarenih vrhunskih rezultata, i zbog toga što je uglavnom ostao po strani od domaćeg filmskog mejnstrima i zakulisnih prljavština koje idu uz njega. Mislim da je on kao malo ko uspeo da postigne balans između visoke intelektualnosti i upečatljive osećajnosti, i da stvori unikatan, apartan opus, nesličan ijednom drugom u našoj kinematografiji. Zbog toga, i zbog mnogih drugih razloga, počeo sam da radim na knjizi KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU u kojoj ću svojim opservacijama i analizama njegovog opusa pridružiti njegova detaljna svedočanstva i uvek prosvetljujuće uvide koji pokrivaju najznačajnija kulturna dešavanja i misaone tokove druge polovine 20. veka.

A našeg najnagrađivanijeg reditelja Emira Kusturicu?

            Priznajem izvesnu vrednost za Sećaš li se Doli Bel i za Oca na službenom putu, ali sve posle toga je dekadencija i cirkus. Ima ko to voli i ima ko je to u određenom trenutku smatrao da treba podržati, finansijama i nagradama, ali to nema veze sa umetničkom vrednošću. 

* * *

A ako vam ovo nije dovoljno – što je sasvim prirodno! – evo i mog audio intervjua, odnosno razgovora sa g. Nevidljivim, u emisiji "Pogled iz svemirskog broda" na radiju Beograd 202. 

Ovaj intervju emitovan je u nedelju 30. marta. Poslušajte kako najavljujem ZAVODNIKA i odgovaram na pitanje za million dolara: da li je isplativo biti "sam svoj izdavač"? To možete skinuti u mp3 formatu (16 MB), trajanje 12 minuta, OVDE.

Što je najlepše - ako ne želite download, ovo možete samo da PRESLUŠATE na ovom linku: samo kliknite, i audio kreće!

Srpski Giger: perverzno-hororični svet Vanje Čankovića

April 5, 2014, 4:30 am

≫ Next: ALEKSEJ BALABANOV

≪ Previous: Intervju za BUM magazin: o ZAVODNIKU i hororu Srbije

$

0

0

            Već sam ranije na blogu predstavio radove Vanje Čankovića, reditelja po vokaciji a vrlo zanimljivog crtača onda kad ga nadahnuće zapahne. Njegove mladalačke radove inspirisane omiljenim mu filmom, Karpenterovim STVOROM, možete videti OVDE.

            Sa velikim zadovoljstvom mogu da zapazim da je Vanja u svojim novim radovima značajno napredovao i kao umetnik i kao autentični morbidnjak. Njegov artwork me podseća na H. R. Gigera – ne po izvedbi, ne po stilu, ne u smislu oponašanja spoljnih efekata, nego po suštini, po nepatvorenom, smelom i vrtoglavom poniranju u najmračnije i najkošmarnije seksualne fantazije u kojima se mutanti i degeni spajaju, pretapaju, siluju, proždiru, i rade jedni drugima (i trećima) neopisive stvari.

            A zašto bih ih opisivao, kad slika govori više od reči – naročito kad se radi o slikama poput ovih dole.

            Upozorenje: ovaj materijal ima elemente pornografskog, pa se zato ne preporučuje deci i osetljivima – ali, s druge strane, pošto učesnici ovih snošaja i kanibalizama teško da mogu da se nazovu ljudskim bićima, i pošto sve odiše fantastikom, fantazmagorijom i nadrealizmom, ove kopulacije nude odmak od naturalizma vulgarno shvaćene pornografije, a stilizacija u izvedbi dodatno sve udaljava od prizemne patologije ili dokumentovanja svakodnevnih seksualnih zločina iz Crne hronike.

            Ovo što sledi je I deo mog izbora iz Vanjinih najnovijih radova, iz ove godine; ovde na blogu se nudi ekskluzivno i premijerno. II deo sledi uskoro, osim ako me čitaoci ne rastrgnu a Gugl-bloger ne banuje zbog ovoga!

            All artwork (C) Vanja Čanković for The Cult of Ghoul.

            Svako neovlašćeno korišćenje biće maštovito kažnjeno.

 

 PS: Sve ove divote izgledaju mnogo bolje naživo. Ovo ovde su smanjene verzije, ali u izvornom obliku (A4 pretežno; pojedine su A3) to je prava stvar. Vanja će možda uraditi neke radove i ponuditi printove na prodaju. Ako ima zainteresovanih koji bi kupili printove ovih radova, ili čak originale, mogu radi dogovora da pišu direktno Umetniku na ovaj mejl: vcankovic at yahoo dot com

ALEKSEJ BALABANOV

April 7, 2014, 6:44 pm

≫ Next: RURALNI GOTIK I NARODNA RELIGIJA SRBA: Konstrukcija sela kao mesta straha u srpskoj fantastičnoj prozi

≪ Previous: Srpski Giger: perverzno-hororični svet Vanje Čankovića

$

0

0

            Pre skoro punih godinu dana umro je jedan od najznačajnijih ruskih reditelja s kraja XX i početka XXI veka. To je poslužilo kao povod za moj osvrt na njegovu karijeru, esej pod naslovom CRNA IRONIJA ALEKSEJA BALABANOVA koji možete pročitati u najnovijem broju najbolje balkanske filmske revije EKRAN (naravno, na slovenačkom).

            U pitanju je dvobroj za mart-april: dakle, možete ga na sebi najbližim prodajnim mestima potražiti još oko tri nedelje, do kraja aprila. Da ga ne biste omašili, evo kako izgleda korica – koja, usput, prejudicira ovogodišnjeg Oskarovca i Zlatnogulovca.

            U ovom eseju bavim se Balabanovim kao slikarom mračnih portreta današnje i ne tako današnje Rusije; govorim o njegovom portretisanju novog ruskog kriminalnog podzemlja i nadzemlja; o odjecima ratova (Avganistan, Čečenija...) u "mirnoj" Rusiji; o potrazi za patriotizmom u zemlji i svetu nagriženim sebičnošću i otimačinom; ali bavim se i njegovim ranim, manje izvikanim artističkim filmovima u kojima je ekranizovao Beketa i Kafku...

            Balabanov je višestruko relevantan za čitaoce ovog bloga – pre svega kao autor nekoliko vanredno dobrih i unikatno mračnih filmova. On, istina, nije snimio nijedan horor film u klasičnom smislu reči, ali je imao senzibilitet za tako nešto (za razliku od mnogih koji snimaju neke kao "horore"), i mnogi njegovi filmovi sadrže sekvence koje ga dovode vrlo blizu tome, a ponajviše KARGO 200. Evo odlomka iz mog pomenutog eseja u kome se dotičem ovoga:

"Ovaj reditelj ne beži od prikaza telesne gnusobe (leševi, krv, muve...) ali je naročito prefinjen u portretisanju moralne nakaznosti i psihološke torture. Sjajan primer toga je situacija u kojoj sadistički policijski kapetan zloupotrebljava svoju poziciju glumeći da vodi istragu o nestanku devojke koju je on sam oteo. Od njenih roditelja on uzima njena pisma, navodno u potrazi za nekim tragom, ali ih koristi kako bi pred devojkom naglas čitao reči njenog već raspadajućeg izabranika. Tu je oličen totalni užas situacije: ne u lisicama, iz kojih se čovek može izmigoljiti, već u totalnoj kontroli nad svim aspektima života, toliko sveprožimajućoj da prevazilazi lokalno dejstvo američkih "torture porna"– kontroli od koje je daleko teže pobeći. Na kraju, čak ni viđilante pravda uz pomoć dvocevke ne donosi katarzu... Da: gnusno i odvratno, ali takva su to bila vremena, kao da poručuje Balabanov. Eventualna srodnost hororu tu ne potiče iz žanra, niti iz podražavanja zapadnih modela: užas je ukorenjen u zastrašujućoj sadašnjosti, i bliskoj prošlosti."

Valjda su dovoljno rečiti podnaslovi u ovom eseju koji zauzima pet strana novog EKRANA: "Kriminalno podzemlje i odjeci rata"i"Apsurd, groteska i crni humor". Već iz njih se može videti da ne govorim samo o filmovima koji prvi padaju na um ovdašnjem gledaocu kada se pomene Balabanov (kriminalci, rat, tranziciona Rusija i sl) već se bavim i onim manje populističkim, mračno-humornim i groteskno-hororičnim, poput njegovog meni lično najzabavnijeg, O NAKAZAMA I LJUDIMA.

Pošto sam ono što sam imao već kazao u eseju za EKRAN, ne bih se ovde ponavljao, već vas upućujem da moj tekst potražite u ovom časopisu. A samo za blog, evo kratkog osvrta na opus Alekseja Balabanova, sa mojim ocenama uz svaki naslov:

Happy Days (Счастливые дни) (1991)

**(*)

3-

Mračnjaštvo, crno beli film, izvanredno uslikan, atmosferičan, veoma sumoran, artistička i hermetična adaptacija Samuela Becketta.

The Castle (Замок) (1994)

***

3+

Vrlo dobra adaptacija najboljeg romana najboljeg pisca XX veka, prilično se junački bori sa njegovom neuhvatljivošću i suštinskom nefilmičnoću onoga što taj tekst zaista čini vrhunskim.

Brother (Брат) (1997)

*** 

3

Nastavak rata– "mirnim" sredstvima, ili barem – u "mirnodopskoj" Rusiji ogrezloj u kriminal i Zapadofiličnu dekadenciju.  

Of Freaks and Men (Про уродов и людей) (1998)

****

4

Perverzna studija o perverziji, mračno duhovita, bizarna, golicava, meta-filmska studija muškog, pornografskog pogleda i njegove veze sa medijima fotografije i, naročito, filma. To je, takođe, egzistencijalistička parodija na Čoveka i njegove strasti, i na hipokritički odnos prema njima...

Brother 2 (Брат 2) (2000)

**(*)

3-

Balabanov u B2 eksplicitno idealizuje patriotizam i rusku dušu i još eksplicitnije osuđuje Ameriku (onako kako je on /ne/vidi), ne samo kroz iskonstruisane situacije, nego i kroz verbalne tirade i naravoučenija. Moja kritika ovog filma nalazi se OVDE.

The River (Река) (2002)

Nezavršen; iskren da budem, tih 50-ak minuta koji se mogu naći na netu meni su izrazito nezanimljivi i nisam uspeo do kraja da ih odgledam.

War (Война) (2002)

***

3-

Zabavan, istovremeno patriotski i društveno-kritički film o ratu u Čečeniji, prožet crnom ironijom, akcijom i saspensom.

Zhmurki / Blind Man's Bluff (Жмурки) (2005)

***

3-

Totalni crowdpleaser. Osvežavajuće je pogledati malo ruske varijante trapavih kriminalaca (čija se zapadna braća, ispala iz šešira Tarantina i Gaja Ričija, odavno vrte u istom krugu). Šalabanov ume da me kupi na sitne fore i detalje i genuinely sicko attitude (taj divni početak u mrtvačnici, sa gomilama nabacanih golih leševa!!!), i zato mu opraštam poneke krupnije 'how convenient' momente. Nasmejao me je, zabavio me je, na par mesta me iznenadio, na par mesta zadivio, i stvarno je u pravu onaj ko je napiso o njemu da ume kao retko ko da kreira nabijenu, pregnantnu sliku – čuj, sliku! Čitav film je od takvih!

It Doesn't Hurt Me (Мне не больно) (2006)

**

2+

Ovo počinje kao simpatična tween socio-komedija o nekakvim sitnim prevarantima, nastavlja se kao ne baš mnogo ubedljiva, a ni strastvena, a ni zanimljiva ljubavna priča, a završava se kao - LJUBAVNA PRIČA (boy meets girl, girl dies of cancer, boy sad). Moj rivju je OVDE.

Cargo 200 (Груз 200) (2007)

***(*)

4-

Izvanredan film nabijen mučninom, teskobom i gnušanjem nad poslednjim danima komunjarske Rusije, oslikan u gotovo horor tonovima – ne samo zbog prisutnog body horrora (nasilje, krv, nekrofilija, leševi) nego još i više zbog retko viđene gustine skoro opipljive atmosfere sveprisutnog iracionalnog i nadmoćnog nasilja: atmosfere o kakvoj odradeci što prave nastavke WRONG TURNa i TEXAS CHAINSAW MASSACREa mogu samo da sanjaju – ako i to!

Morphine (Морфий) (2008)

***(*)

4-

Standardno vrlo dobri Balabanov: gadan, mračan, uspaljen, morbidan, mizantropski, rusocentrični (ali i rusokritični), cinični, skoro-hororični Balabanov - mračan kao katran u dnu rudarske jame… Moj rivju je OVDE.

The Stoker (Кочегар) (2010)

***

3+

Crn kao gar u peći – krematorijumu u kojoj odbačeni ratni veteran piše svoje memoare, sve dok kriminalci na spaljivanje ne donesu i leš njegove fufaste ćerke. Čiča oblači uniformu i kreće u kratku i vrlo krvavu osvetu...

Me Too (Я тоже хочу) (2012)

**

2+

Ovaj predugi, repetitivni i besciljni film nije me kupio na prvo gledanje – ali pružiću ovom njegovom testamentu još jednu šansu, jer može biti da me njegove idiosinkrazije nisu smesta dotakle (ni LOŽAČ mi se na prvo gledanje nije naročito dopao).

I to je, nažalost, kraj. U 54-oj godini Balabanov je napustio ovu dolinu suza i ojadio filmofile željne novih unikatno crnih a opet groteskno-zasenjujućih bisera...

RURALNI GOTIK I NARODNA RELIGIJA SRBA: Konstrukcija sela kao mesta straha u srpskoj fantastičnoj prozi

April 10, 2014, 3:30 am

≫ Next: ZAVODNIK u Beogradu! Promocija u Kinoteci!

≪ Previous: ALEKSEJ BALABANOV

$

0

0

             A sad: horror, seriously! Evo najave jednog naučnog skupa u Beogradu na kome Marko Pišev i ja izlažemo zajednički rad na temu sela kao mesta straha u srpskoj fantastičnoj prozi. Ispod su detalji!

            U petak i subotu, 11. i 12. aprila 2014. godine u organizaciji Odeljenja za etnologiju i antropologiju i Filozofskog fakulteta u Beogradu, održaće se skup pod nazivom "Etnos", religija i identitet: naučni skup u čast Dušana Bandića.

            Dušan Bandić je svojim knjigama i naučnim radovima promenio i u teorijskom smislu obogatio proučavanje religije u Srbiji, posebno narodne religije i narodnog pravoslavlja. Svojim stručnim angažovanjem Dušan Bandić je unapredio rad naših važnih institucija obavljajući dužnost direktora Etnografskog instituta SANU (1983-1989),  upravnika Odeljenja za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu u više mandata, Predsednika Etnološkog društva Srbije i Potpredsednika Etnološkog društva Jugoslavije.

Rukovodio je nizom veoma značajnih naučnih projekata, pokrenuo i uredjivao časopis „Etnološke sveske“, a na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta bio je među onima koga su diplomci, postdiplomci i doktorandi najčešće birali za mentora. Dobitnik je Nolitove nagrade za knjigu Narodna religija Srba u 100 pojmova (1991), koja je značajno doprinela promociji etnologije, a etnološke teme i pojmove približila široj čitalačkoj publici. Usput – moj najsnažniji Pečat Preporuke za ovu knjigu!

            Oslanjanjući se na teme, metode i probleme koje su činile okosnicu naučnih interesovanja i aktivnosti prof. Dušana Bandića, formulisane su sledeće opštije tematske celine oko kojih će biti organizovan rad skupa:

1. Istorija discipline u Srbiji i regionu: kontinuiteti i transformacije

2. Narodna religija i folklor

3. Narodno pravoslavlje

4. Religija, popularna kultura i urbani fenomeni

5. „Etnos“, identitet i politika

6. Etnologija svakodnevnog života

7. Religija na tržištu – tržište religija

Dakle, da ponovim:

"ETNOS", RELIGIJA I IDENTITET: NAUČNI SKUP U ČAST DUŠANA BANDIĆA

Beograd, Filozofski fakultet, 11. i 12. april 2014. godine

            Od radova koji bi mogli biti zanimljivi čitaocima ovog bloga, ističem ove:

Politika proricanja – predviđanje budućnosti u službi političara i vladajuće ideologije. Mladen Stajić (Institut za etnologiju i antropologiju, Beograd)

Transcedencija i inkarnacija: telo kao centralno mesto religijskog iskustva. Anđa Srdić Srebro (Univerzitet Bordo Montenj, Francuska)

            Novi život mitskih bića. Ljiljana Gavrilović (Etnografski institut SANU, Beograd)

            Ali ponajviše ovo:

Ruralni gotik i narodna religija Srba:

konstrukcija sela kao mesta straha u srpskoj fantastičnoj prozi.

dr Marko Pišev i dr Dejan Ognjanović

            O čemu se tu radi? Evo, sve će biti jasno kad pogledate

Apstrakt:

Seoska područja, naročito ako su izolovana od velikih gradova, mogu se okarakterisati kao oaze Kulture okružene ambivalentnim prostranstvom Prirode. Demonski aspekti prirode ponekad mogu prodreti u oaze čovekovog sveta i uvesti ih u svojevrsnu tranzitnu, liminalnu zonu, ispunjenu neizvesnošću i strahom. Narodna religija Srba, koja bi se drugačije mogla nazvati jos i ruralnom, neskripturalnom i lokalnim verovanjima oplemenjenom verzijom pravoslavlja, ispunjena je mitskim bićima deriviranim iz sveta Prirode, i ona upravo kroz dotične entitete iskazuje svoj dvojaki karakter. Ovo izlaganje usredsređeno je na tretman mitoloških i folklornih elemenata narodne religije Srba u tri domaće priče fantastike i horora, čiji autori, pišući o demonskom karakteru Prirode, konstruišu selo kao "mesto" straha. Za analizu su odabrane tri priče iz tri različite epohe, različitog stila i pristupa tematici ruralne strave (odnosno natprirodnih, "gotskih" motiva u kontekstu srpskog sela i ovdašnjih narodnih verovanja). To su priče "Noć na mostu" Milovana Glišića (pozni 19. vek), "Rodoslov loze vampira" Momčila Nastasijevića (rani 20. vek) i "Zavjet" Ninoslava Mitrovića(početak 21. veka).  

            Na ovom blogu već sam pisao o Glišiću (uključujući ekskluzivnu fotku njegovog groba) OVDE, a o LEPTIRICI – OVDE. O Nastasijevićevim fanta-hororičnim pričama pisao sam većOVDE, a moj prikaz odlične zbirke priča Ninoslava Mitrovića možete čitati OVDE.

Međutim, ne očekujte da je ovaj rad o ruralnom gotiku skrpljen od već postojećih napisa, pa čak ni da se na njih nadovezuje: radi se o skroz novom i svežem tekstu na kome smo Marko i ja zajednički radili i u kome se nalaze neki novi, sveži uvidi u tradiciju domaće fantastike.

Dođite u subotu popodne na Filozofski fakultet (valjda se to dešava u svečanoj sali) i saslušajte naše izlaganje: ulaz je slobodan, besplatan i poželjan! Najbolje je da ispratite celu sesiju koje je naše izlaganje deo: em ćete čuti još neke zanimljive stvari, em nećete ometati prethodne izlagače ulaženjem usred priče. Dakle, dođite u 16h u subotu na ovu sesiju:

Sesija IV:

Religijske teme u medijima i književnosti

(moderator Dragana Antonijević)

16:00

Novi život mitskih bića.
Ljiljana Gavrilović (Etnografski institut SANU, Beograd)

16:15

Književno razumevanje Istoka i Zapada: doprinos Amina Malufa savremenom dijalogu.
Gordana Gorunović (Filozofski fakultet, Beograd)

16:30

Ruralni gotik i narodna religija Srba: konstrukcija sela kao mesta straha u srpskoj fantastičnoj prozi.
Dejan Ognjanović i Marko Pišev (Institut za etnologiju i antropologiju, Beograd)

16:45

„Oduhovljavanje“ komercijalne televizije: religijska pitanja i motivi u „Velikom bratu“ (VIP, 2013).
Lidija Radulović i Ildiko Erdei (Filozofski fakultet, Beograd)

17:00 - 17:45

Diskusija i razgovor

 

            Ujedno vas podsećam da Tim Koji Pobeđuje ™, odnosno Piševa i Ognjanovića, možete videti i čuti u još jednoj hororičnoj prilici samo dva dana kasnije. 

U ponedeljak je promocija mog novog romana ZAVODNIK. 

Mesto dešavanja: Muzej Kinoteke u Kosovskoj ulici. 

Vreme: počinje u 19.45 i traje do nešto pre 21h. 

Učesnici: dr Marko Pišev i dr Ognjanović. 

DOBRODOŠLI!

ZAVODNIK u Beogradu! Promocija u Kinoteci!

April 13, 2014, 12:35 am

≫ Next: THE TERMINATOR (1984)

≪ Previous: RURALNI GOTIK I NARODNA RELIGIJA SRBA: Konstrukcija sela kao mesta straha u srpskoj fantastičnoj prozi

$

0

0

             Još jedno podsećanje na ovo dešavanje + neki dodatni detalji i obaveštenja + prvi ozbiljan prikaz knjige! Sve to i još mnogo toga drugog – sledi dole!

            U ponedeljak 14. aprila je promocija mog novog romana ZAVODNIK. Mesto dešavanja: Muzej Kinoteke u Kosovskoj ulici. Početak: tačno u 19.45h. Trajanje: do malo pre 21h. Učesnici: dr Marko Pišev i dr Ognjanović.

            Deset godina posle kultnog romana Naživo, Dejan Ognjanović se vraća s novim romanom strave pod naslovom Zavodnik. Otkrijte kakve horor potencijale nudi paganska zaleđina srpskih narodnih verovanja. Otkrijte kakve tajne kriju polusrušene kuće, stara groblja, u korov zarasle njive, duboke šume, brda i mračne pećine u zabačenom, opustelom selu u brdima jugoistočne Srbije. Otkrijte kako izgleda horor roman koji zaista izaziva jezu. Otkrijte isplati li se objaviti samizdat u vreme propasti knjižara i ovdašnje kulture uopšte.  

U tome će vam pomoći autor i njegov specijalni gost, dr Marko Piševu dvostrukom svojstvu: kao saradnik Instituta za etnologiju i antropologiju i kao dokazani pisac horora.

            Svi koji su u mogućnosti da svrate te večeri, dobrodošli su! Pretplatnici koji su knjigu već pročitali mogu da iskoriste priliku i popričaju s autorom ili postave neka konkretna pitanja. Oni koji još nisu nabavili knjigu – mogu je tom prilikom kupiti po najpovoljnijim mogućim uslovima, bez plaćanja poštarine i dodatnih ptt marži, s posvetom autora. 

Podsećam da knjige neće biti u knjižarama – a ako slučajno nešto pretekne od promocije, možda nekolicinu primeraka ostavim negde, ali računajte da će se tamo prodavati po ceni većoj za oko 30% ili 40% (što je uobičajena knjižarska marža)! Ako baš insistirate da ZAVODNIKA platite 800 ili 900 din., mogu vam izaći u susret i uzeti vam toliko, čisto da vam učinim, iako je redovna cena kod autora daleko niža od (eventualne!) knjižarske.

            Dođite, dakle, da naživo podržite pravi, čistokrvni domaći horor, one koji ga stvaraju i one koji se za njega bore!

            Tim pre što se ova promocija dešava u okviru jednog još većeg i lepšeg dešavanja, revije SF filmova u Muzeju Kinoteke. Kompletan program imate OVDE, a ponedeljak 14. april je dan posvećen majstorima HORORA: promocija ZAVODNIKA smeštena je sasvim prikladno između dva remek-dela SF-horora! Pazi ovaj line-up:

17:45

Stvor

(SAD 1982) 109’
The Thing
r. Džon Karpenter (John Carpenter)

19:45

Promocija knjige „Zavodnik“ Dejana Ognjanovića

21:00

Osmi putnik

(VB 1979) 117’
Alien
r. Ridli Skot (Ridley Scott)

 

          Znači, to je ta transverzala: od ruralnog gotika i priče o duhovima preko lavkraftovskog body-horrora u ledenim pustarama Zemlje pa do mračnih dubina svemira u kojima nas čeka, ponovo, lavkraftovski UŽAS! Dođite na STVORA, ostanite zbog ZAVODNIKA, na kraju se okrepite OSMIM PUTNIKOM! Vrhunski horor-maraton kakav se retko viđa!

            Inače, cena ulaznice za filmove je smiješnih 150 din, a ulaz na promociju je, naravno, besplatan! Ako kupite jednog ZAVODNIKA i karte za oba filma, sve zajedno vas još uvek košta manje od 1000 din. Pa gde to ima?! I ko tome može odoleti?!!

            Evo i nekoliko obaveštenja:

            1) Svim pretplatnicima knjige su poslate još pre nekoliko dana; oni iz Srbije trebalo bi da su ih dobili najkasnije do petka, 11. aprila. Oni iz regiona i daljeg inostranstva trebalo bi da ih dobiju najkasnije do oko 18. aprila.

            Mada su nesavesni poštari neke pošiljke ostavljali ljudima ispred vrata, na pragu, ili čak na kapiji, ili na vrhu poštanskog sandučeta, do sada su valjda knjige stigle svima kojima je trebalo da stignu.

            2)Vaši komentari na roman i dalje su dobrodošli; zahvaljujem onima koji su se ovde na blogu već osvrnuli na nju, i pozivam i ostale da to učine. Ako vam se roman dopao – preporučujte ga svima i svuda gde nađete za shodno: uživo, na fejsbuku, forumima... Usmena, direktna preporuka je najbolja reklama, a drugu ovaj roman neće ni imati. Njegov uspeh, ako ga bude bilo, neće zavisiti od marketinga, bilborda, plaćenih prikaza i reklama, niti od urota kojekakvih interesnih grupa (moćnih izdavača i kritičara i ko zna koga). ZAVODNIK u potpunosti zavisi od vas, njegovih čitalaca.

           3)Prvi ozbiljan, supstancijalan osvrt na ZAVODNIKA od strane renomiranog kritičara već se pojavio na netu. O romanu se izjasnio dr Vladimir Kolarić. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Doktorirao na istom fakultetu sa zvanjem Doktora nauka o dramskim umetnostima, medijima i kulturi. Autor zbirki priča Lutalice (SKC Kragujevac, 2006) i Rat ljubavi i druge priče (Filip Višnjić, 2007). Objavljuje prozu, teorijske radove iz oblasti filma i književnosti, filmsku i književnu kritiku i prevode sa ruskog.

            Njegov kratki esej inspirisan pojedinim aspektima ZAVODNIKA možete pročitati OVDE.

            

THE TERMINATOR (1984)

April 15, 2014, 6:00 am

≫ Next: Vanja Čanković: ON MRAČI!

≪ Previous: ZAVODNIK u Beogradu! Promocija u Kinoteci!

$

0

0

U sredu 16. aprila u 21 h u Muzeju kinoteke možete pogledati ovo remek-delo (i kad to kažem, koristim taj termin u njegovom najužem i najstrožem smislu za koji sam sposoban). Ovo je, zato, pravi povod i prilika da premijerno u srpskom prevodu obznanim tekst koji sam izvorno napisao na engleskom. Objavljen je, zajedno sa još četiri slična, u knjizi 101 SCI-FI MOVIES YOU MUST SEE BEFORE YOU DIE pre 5-6 godina.

THE TERMINATOR (1984)

*****

5

Kada čovek tvrdi da je putovao kroz vreme da bi zaštitio vas i vašeg nerođenog sina koji će postati lider budućeg pokreta otpora ljudi protiv "mašina", možda će vam biti malkice teško da tu priču progutate. Ali kada krenu TV vesti, a na njima kažu da je nekoliko žena u Los Anđelesu sa vašim imenom već "istrebljeno" ("terminirano"), možda ćete posumnjati da tu ima nečega. A onda, kada se nađete suočeni sa humanoidnom neprobojnom mašinom za ubijanje programiranom da vas istrebi, možete početi da verujete .

"Taj istrebljivač je tamo, na ulici," kaže Ris (Majkl Bin), čovek iz budućnosti. "S njim nema pregovaranja. Nema ubeđivanja. Ne oseća sažaljenje, ili kajanje, ili strah. I on se apsolutno neće zaustaviti, nikada, sve dok ne umreš." Ni manje ni više od toga.

Terminator je kiborg iz 2029. godine, iz sveta u kome su računari i roboti izazvali nuklearni rat u cilju uništenja ljudske rase. Metal će naslediti razorenu zemlju. Jedina prepreka: ljudski borci za slobodu, čiji vođa može biti iskorenjen jedino ako mu ubiju majku 45 godina u prošlosti, pre nego što je uopšte rođen.

Arnold Švarceneger tumači ovu ulogu kao performans koji mu je definisao karijeru – njegov terminator je nezaustavljiva, nemilosrdna mašina za ubijanje, Džejson Vorhis sa vatrenim oružjem velikog kalibra. Poput anđela smrti, on ubija sve na svom putu, a njegova nemilosrdna posvećenost misiji čini ga zastrašujućom figurom. Ovo dovodi Terminatora veoma blizu horor žanra, posebno u produženoj kulminaciji srodnoj slešeru u kojoj, čak i kada je sveden na metalni endoskeleton, ogoljen od sintetičkog mesa, taj prokleti stvor nastavlja da se vraća, kao robot verzija Majkla Majersa, uporno trčeći i puzeći za Sarom (Linda Hamilton, u odličnom spoju ranjivosti i istrajnosti).

Scenario (inspirisan adaptacijom Harlana Elisona za jednu epizodu serije Outer Limits) duhovit je, pun nezaboravnih replika i razrađenih akcionih sekvenci. Kameronova režija pršti od energije i inovativnosti u borbi protiv niskog budžeta i ne baš prvoklasnih specijalnih efekata: reditelj je vođen manijačkom, skoro terminatorskom upornoću i posvećenošću koji će postati njegovi zaštitni znaci. Nakon traljavog debija u PIRANI II (1981), gde je bio puki najamnik na tuđem projektu, TERMINATOR je prvi pravi Kameronov film, eksplozija akcije, horora, melodrame i naučne fantastike, što su činioci koji će (u različitoj razmeri) obeležiti sve njegove poznije filmove.

Iako je u suštini humanistički i topao, ovo je još uvek njegov najsumorniji film do danas. On završava rečima: "Nailazi velika oluja." To se odnosi na predstojeću oluju apokalipse, ali se time takođe najavljuje oluja zvana Džejms Kameron: njegov revolucionarni spoj akcije i SF-a biće dodatno istražen i obogaćen u Osmom putniku 2 (1986), Ambisu (1989), Terminatoru 2 (1991) i Avataru(2009).

Vanja Čanković: ON MRAČI!

April 17, 2014, 3:12 am

≫ Next: BLADE RUNNER (1982)

≪ Previous: THE TERMINATOR (1984)

$

0

0

Samo zato što ste vi to tražil! Evo i nastavka galerije grozomornih porno-horor radova mladog umjetnika iz Beograda: ovo što sledi su najnoviji, najbolji radovi - još maštovitiji i gnusniji i tehnički bolje izvedeni od onih koje ste mogli videti OVDE.

Zato, bez dalje priče - jer, šta reći a ne slagati? Ovi nadrealni tokovi svesti govore sami za sebe! UŽIVAJTE!

Ekskluzivno (c) by Vanja Čanković for The Cult of Ghoul

---

BLADE RUNNER (1982)

April 19, 2014, 3:15 am

≫ Next: NOVI HORORI (2014) – 1. deo

≪ Previous: Vanja Čanković: ON MRAČI!

$

0

0

*****

5

          Na ovom blogu već sam u dva navrata opširno pisao o BLADE RUNNERu, jednom od najdražih mi filmova ikada snimljenih. Ako vam je to nekako promaklo, imate osvrt na film, s naglaskom na poređenje sa (znatno slabijim) Dikovim romanom, OVDE; a imate, takođe, i prikaz izuzetnog dokumentarca o ovom filmu, DANGEROUS DAYS: THE MAKING OF BLADE RUNNER, i to baš OVDE.

            Ipak, to nije razlog da ovde ne okačim i svoj prikaz koji sam svojevremeno napisao i objavio na engleskom, u knjizi 101 SCI-FI FILMS YOU MUST SEE BEFORE YOU DIE. Ovaj tekst sam tek nedavno preveo na srpski, kako bi se našao u specijalno bogatom katalogu Kinoteke za april, a povodom aprilske revije SF filmova. Usput, preporučujem da ovaj katalog u celosti skinete OVDE, jer u njemu ima još nekoliko tekstova, prikaza, napisa, tirada, impresija i filozofiranja vrednih vaše pažnje.

            Evo, dakle, ekskluzivno, na srpskom, šta sam svetu, u najsažetijem obliku, imao da kažem o BLEJD RANERU.

BLADE RUNNER (1982)

"Još uvek mislim da je to jedan od najboljih filmova koje sam ikada napravio."

(Ridli Skot)

Velika tema suočavanja sa činjenicama života predstavljena je sa adekvatnom ambicijom i raskoši u Ridli Skotovoj superiornoj adaptaciji snažnog, ali pomalo nezgrapnog romana Philipa K. Dicka Dali androidi sanjaju električne ovce?

Potencijal SF-a da zaobiđe "stvarnosne" probleme i da prevaziđe oponašanje svakodnevnog života prepoznata je i veličanstveno realizovana u ovom remek-delu žanra. Ukorenjenost u petparačkoj (pulp) prozi SF-a i noara vidljiva je – ali preobražena, jer ti su koreni transcendirani kao u prozi Rejmonda Čendlera i Vilijama Barouza (koji je skovao frazu "Blade Runner"). Detektiv u kišnom mantilu, Rik Dekard (Harison Ford) angažovan je da "penzioniše" grupu odmetnutih replikanata (androida sa ograničenim životnim vekom)​​. Dekard ima određene sumnje vezane za svoj posao (on je, praktično, SF verzija lovca na ucenjene glave iz vesterna), ali susret sa liderom replikanata će ga naterati da posumnja i u svoj identitet i humanost.

Roj Beti (Rutger Hauer, u legendarnoj ulozi) mozak je i duša te grupe, sa glavnim ciljem: da susretne svog Tvorca i zatraži ultimativnu popravku: uklanjanje smrtnosti. Futuristički noar je prisutan u smislu ikonografije (sumornost, kišom okupane ulice Los Anđelesa 2019. godine), ali i u raspoloženju noarskog fatalizma: replikanti su, u osnovi, DOA (Dead on Arrival: na neki način, već su mrtvi kad stignu na Zemlju). Ukleti "ubrzanim raspadanjem", oni su u misiji uzaludnoj od samog početka. Ipak, Beti želi da sazna može li Tvorac da popravi ono što je načinio.

"Sve što je želeo bili su isti odgovori koje i mi ostali tražimo," razmišlja Dekard. "Odakle sam došao? Gde idem? Koliko mi je preostalo?"

Kao bajronovski buntovnik, Beti je luciferska figura koja uništava svog stvoritelja u dirljivoj sceni čije su tragične implikacije neuporedive ne samo u SF-u, već na filmu uopšte. U neočekivano poetičnom kraju, Lucifer evoluira u Hristoliku figuru, spasivši život svog ubice. Tehnički gledano, on/to je mašina, ali na kraju stiče dušu koja je više od ljudske: "Video sam stvari koje vi, ljudi, ne biste verovali. Zapaljeni ratni brodovi blizu Oriona. Gledao sam C-zrake kako svetlucaju u mraku pored Tanhojzerove Kapije. Svi ti trenuci će biti izgubljeni u vremenu, kao suze na kiši. Vreme je da se umre..."

Zadivljujuća scenografija Dejvida Snajdera i Lorensa G. Pola zajedno sa tada najsavremenijim vizuelnim efektima (koji su odlično ostarili, odnosno drže se bez problema i više od tri decenije kasnije) stvorila je jedan od najnezaboravnijih ambijenata bilo kog filma, bez obzira na žanr. Atmosfera je u velikoj meri poboljšana fenomenalnim atmosferičnim skorom Vangelisa i oštrom ali gde treba i nežnom fotografijom Džordana Kronenveta. Čitava glumačka ekipa je odlična, uključujući i Šon Jang, nezaboravnu u ulozi fatalne žene osuđene na životni vek od samo 4 godine. "Šteta što ona neće živeti! Ali, s druge strane, ko od nas hoće?" ISTREBLJIVAČ će živeti: njegovi kvaliteti su vanvremenski.

NOVI HORORI (2014) – 1. deo

April 21, 2014, 3:48 am

≫ Next: ZAVODNIK – beogradska promocija

≪ Previous: BLADE RUNNER (1982)

$

0

0

Prošla je već skoro 1/3 ove godine, pa je vreme da se ukratko osvrnem na neke uglavnom zaboravljive i nebitne hororčiće odgledane u prva četiri meseca 2014. Čisto zato što pojedini među njima nekima od vas mogu izgledati vredni gledanja. A uglavnom nisu.

THE COMPLEX

JAP, 13

**(*)       2+

Hideo Nakata po ko zna koji put pokušava (i ne uspeva!) da priđe makar na kilometar RINGU. Solidna je to pričica o duhovima, marginalno-gledljiva barem u svojoj prvoj polovini, ali onda postaje previše sirasta (cheesy) i bezveznjačka. Ima ukupno jednu jezivu scenu, na polovini filma (sa duhom starca), a ni ona nema pančlajn nego se bzvz prekine. I to je to.

NURSE

USA, 14

*(*)           2-

Ko voli bezumni splatter, može ovde da nađe nešto krvi i gadosti – ali mnoge od njih su kompjuterski nacrtane. Sav taj masakr je bez trunke duha i simpatičnosti, vrcavosti koji su krasili krvoliptanja iz nekih boljih vremena: mean-spirited, mučan, tužan i jadan kao i izgled/pojava/gluma naslovne kreature.

The House Of The End Times

VEN, 13

**           2-

Predugačka i nedovoljno zanimljiva storija (made in Venezuela!) o preklapanju dva vremenska perioda sa previše rupa i neubedljivosti da se to proguta (ponašanje policije; ponašanje glavne junakinje; njen neuverljiv old-age make-up; smisao sveg tog brkanja budućnosti u prošlost...).

Cabin Fever 3; Patient Zero

USA, 14

**           2-

Besmislen pokušaj da se odbaci vickasti duh prva dela i napravi 'strejt' SF-horor o eksperimentima na jednom ostrvu: isprazno, šuplje, zaboravljivo... Još jedan dosadni film čija se 1/3 sastoji iz banalnih soap-opera priključenija novopečeno-venčanih (sa hajlajtom u sceni doslovnog 'jedenja ribe – riblja čorba included') a skoro 2/3 od lomatanja po mračnim hodnicima još jedne napuštene vojno-naučne baze... Zeeeev...

FOUND

USA, 13

*(*)         2-

Još jedan u nizu dokaza da je indie-horror mrtav, da problem nije ni u budžetu pa ni u talentu koliko u opštoj plitkoumnosti i elementarnom nerazumevanju žanra koji se, nominalno, voli, a u praksi – blati. Gluma je slaba, režija početnička, a scenario (o starijem bratu koji odseca glave i donosi ih u svoju sobu, u kuću gde još živi s roditeljima, i o njegovom mlađem bratu, koji obožava horor filmove, i nalazi ove glave...) uvredljivo je kretenski. To naročito važi za izrazito promašeni pokušaj tragičnog splatter završetka sa "duhovitim" pančlajnom.

  

ALMOST HUMAN

USA, 13

*(*)         2-

Koliko gladni 1980-ih treba da budete pa da ovu nemuštu, trapavu i kretensku varijaciju na otkačene SF-horore iz '80-ih progutate kao 'pravu stvar'? Mnogi na netu otkidaju na ovo, ali svakom pronicljivijem gledaocu jasno je da je ovo amaterski slikano i režirano, da ružno izgleda, slabo je glumljeno (uključujući unikatno antipatičnog gl. junaka!), i ima premalo efekata maske (a to malo što ima, jeftino je i loše). Kad se samo setim da mi je svojevremeno, pre nekoliko decenija, bio bezvezan engleski sf-horor X-TRO (1983). U poređenju sa ovom nebitnom besmislicom X-TRO je pure cinema, boleština, weirdo cinema at its finest + orgija izuzetno maštovitih efekata maske i transformacije. Ništa od toga ovde. Ništa...

TULPA

ITA, 12

**           2-

Italo je mrtav. Šta vredi ideja, koja zvuči kao solidan ali nerazrađeni sinopsis za neki sicko giallo iz ranih 1970-ih, kad je sve uslikano jadno, ružno, sirotinjskom kamerom i sa kastingom koji kao da je glumce sabrao na buvljoj pijaci. Italo horor se nikad nije odlikovao vrhunskim glumačkim izvedbama, ali su barem imali slikovite fizionomije, harizmatične pojave... Ništa od harizme ovde. Glavna glumica jedva da bi prošla kasting za neku drugorazrednu TV sapunicu.

Paranormal Activity: The Marked Ones

USA, 13

**(*)       2+

Još jedan gledljiv ali nebitan FFF sa začinom u vidu hispano-ambijenta, ali to je nedovoljno. Priča je banalno predvidiva i linearna: mladunci urade nešto glupo (muvaju se po stanu preminule medijumke-vračare i prizivaju ko zna šta u pustoj crkvi) i onda glavni među njima postaje sve opsednutiji zloduhom, dok na kraju i ne strada. Ipak, ima tu dovoljno jeftinih fazona od FFF sorte, solidno izvedenih, da ljubitelji ovog podžanra mogu da osete nešto malo jeze – i dobiju barem jednu efektnu, nepredvidivu šok-scenu!

---nastaviće se...---
u idućem nastavku: jedna 'trojka' i 4 'tri minusa'!

ZAVODNIK – beogradska promocija

April 23, 2014, 4:00 am

≫ Next: LEGLO STRAVE – Ričard Korben i H. F. Lavkraft

≪ Previous: NOVI HORORI (2014) – 1. deo

$

0

0

           

 U ponedeljak 14. aprila desila se prva u nizu promocija ZAVODNIKA. Održana je u Beogradu, u Muzeju kinoteke, u okviru revije SF filmova (tog dana igrali su SF-horori!) a specijalni gost bio je dr Marko Pišev.

            Odličan osvrt na ovo dešavanje pružio je Vlada "Nevidljivi" na blogu Pogled iz svemirskog brodakoji prati sva bitna dešavanja iz oblasti fantastike kod nas, pa ću biti slobodan da prenesem njegov opis i osvrt na hajlajte večeri. 

          Autori fotografija kojima ilustrujem ovaj post su pomenuti Vlada, zatim Dejan Klincov i Ivan Tomić. Svima zahvaljujem na priloženim fotkama na osnovu kojih ćete bolje dobiti ideju o ugođaju te večeri.

 

Predstavljen “Zavodnik” – prozni ekvivalent Roršahove mrlje!

Ruralni gotik i roman koji je "uronjen u to" je bila uvodna senteca dr Marka Piševa, inače takođe pisca horora, kada je počeo predstavljanje novog romana dr Dejana Ognjanovića – "Zavodnik", koje je održano u Muzeju kinoteke, u sklopu festivala SF filma.

U samom uvodu Pišev je rekao da u "Zavodniku" nema "crno-bele podele", ali zato ima raznih preispitivanja pa i onih o vrednostima patrijahalnog sela. "Ovo je roman koji prodire u kulturne tabue i iz njih crpi pripovedačku snagu", rekao je Pišev, uz naglasak na specifičnosti odnosa prirodnog i natprirodnog.

Usledio je, potom, set pitanja za samog autora, pa smo tako od Ognjanovića mogli da čujemo da "Zavodnik" jeste "roman o sudaru svetova", a da glavni junak (Profesor) dolazi "sa strane" i predstavlja "most za čitaoce koji o selu imaju iskustvo iz druge ruke". Intresantna je patrijahalna dimenzija romana u kojem postoji preokret – jer je "patrijarh porodice" koja je u centru zbivanja – žena.

"U prvim reakcijama čitalaca nema ko nije istakao lik te starice. Ovaj roman jeste posvećen mojoj babi, ali ona nije taj lik. Taj lik je jednostavno potreban priči. Neki su isticali kako u moj prethodnom romanu ‘Naživo’ nema bitnih ženskih likova – nema ih jer mislim da nije bilo ni potrebno da ih tamo bude", rekao je Ognjanović.

“Jedna od glavnih ambicija mi je bila da vidim koliko dugo mogu da budem dvosmislen. To je, dakle, veoma pažljivo konstruisan roman. Želeo sam da njime čitaocu pružim prozni ekvivalent Roršahove mrlje”, rekao je Ognjanović.

Uz kompletnu atmosferu "horora pod suncem" imamo ponovo ideju Ognjanovića da što više jezivih scena ima po danu ili u smiraj dana – nešto što je viđeno i u delu "Naživo".

Potegnuto je i pitanje pasa, a oni su, kako je autor istakao, "jedna od stvari koja se razvila tokom pisanja – nisu bili toliko prisutni u sinopsisu". Naime, kako Ognjanović ističe, trebalo je dati neki oblik strahovima, a uzimanjem psa (čopora pasa) dobija se i na simbolici i uporištu u narodnim verovanjima da vampir može da se pojavi kao vuk ili crni pas.

Sam roman, kako je istaknuto, može da se čita i kao delo u kojem nema natprirodnog. Međutim, kako sam Ognjanović kaže: "Ovo jeste horor roman, ali zbog teme može biti intrigantan i onima koje horor ne zanima. Maksimalno sam se suzdržavao da ne prolijem krv".

Izuzetno posećena promocija završena je potpisivanjem knjiga i kupovinom "Zavodnika" kojeg neće biti u knjižari.

* * * 

A sad opet ja.

Šta reći?

Bilo je to izuzetno prijatno veče. Bio sam iznenađen tolikom posetom – preko 60 prijatelja, poštovalaca, čitalaca poznatih i nepoznatih došlo je da i naživo podrži ovo izdanje. 

Naravno, najdraži su oni koji su ga podržali kupujući primerke, za sebe i za poklanjanje dragim osobama.

Na slici: pokazujem koliko je primeraka kupio jedan od najvernijih pratilaca mog opusa od najranijih dana

Podrazumeva se, svi koji su to želeli, na licu mesta dobili su i posvetu od autora.

Svih 40 komada ZAVODNIKA koje sam iz Niša poneo sa sobom otišlo je te večeri, a nekima još i ostadoh dužan. Na svu sreću, osim ako se nešto baš nepredviđeno ne desi, ZAVODNIK će imati još jednu promociju u Beogradu, sredinom maja – više detalja o tome uskoro – pa će to biti prilika za još detaljnije druženje i razgovor onda kada veći broj posetilaca pročita roman.

ZAVODNIK je, naravno, započeo svoj život, u rasponu od najurbanijih novobeogradskih blokova...

...dečjih igrališta...

...pa do ruralnih zabiti najprikladnijih sadržaju knjige!

Ove slike iz zavodničkih ambijenata poslao je moj stari prijatelj iz Negotina, Siniša Pejčinović, a napravljene su u okolini Majdanpeka, selo Blizna:

Kozja pećina

Beli izvorac

Naročito je nadahnuta i uspela ova impresivna rekonstrukcija korice knjige uživo:

ZAVODNIK je, inače, prešao granice Srbije, Balkana, pa i Evrope. Evo nekoliko slika koje je jedan čitalac poslao čak iz daleke Amerike!

 

Dakle, nemojte čekati da se ZAVODNIK rasproda pre nego što rešite da ga nabavite, kao što se to desilo mnogima koji su tek ovih dana poželeli NAŽIVO (to je sada i zvanično rasprodat roman!). ZAVODNIKA i dalje možete nabaviti samo kod mene, tako što ćete pisati na dogstar666 et yahoo dot com gde ću vam dati instrukcije kako i gde da uplatite 610 din (ptt je uračunata u ovu cenu) kako biste došli do ovog nezavisnog, andergraund, autentičnog romana strave!

LEGLO STRAVE – Ričard Korben i H. F. Lavkraft

April 25, 2014, 5:00 am

≫ Next: TRUE DETECTIVE (2): The BAD Cop

≪ Previous: ZAVODNIK – beogradska promocija

$

0

0

            Iz štampe je najzad na srpskom izašao ovaj spektakularni sudara titana: strip album koji spaja dva genija horora, jedan proznog (Lavkraft), jedan crtanog (Korben)! Objavio – ko bi drugi? – nego DARKWOOD! Preveo – ko bi drugi? – nego dr Dejan Ognjanović! 

Šta ima unutra?

            Korbenove strip-adaptacije tri Lavkraftove priče, i to: DAGON (Dagon), MUZIKA ERIKA ZANA (The Music of Erich Zann) i ARTUR DŽERMIN (Arthur Jermyn), plus: šest Lavkraftovih pesama (soneta) iz ciklusa "Gljive sa Jugota", i to baš ovih: OŽILJAK (Prema pesmi "Prepoznavanje" / Recognition), SEĆANJE (A Memory), KANAL (The Canal), LAMPA (The Lamp), BUNAR (The Well) i PROZOR (The Window).

            Ovi stripovi su originalno izašli 2008. godine u okviru serijala HAUNT OF HORROR a Darkvudih je lepo sabrao u jedan tom i dao im prikladan, tvrd, luksuzan izgled koji zaslužuju.

            Zabavno je što su odabrane i Lavkraftove (manje znane) pesme. Za razliku od proze, po kojoj je s pravom poznat, ove nude neke motive i situacije koji do sada nisu bili ni u kom mediju adaptirani. Većina adaptacija je ili doslovna, ili barem dosledna (sa razumljivim slobodama), ali najmanje jedna od slobodnijih užasnula bi i samog Lavkrafta, da je kojim slučajem u stanju da je sada vidi. 

Naime, pesma "Kanal", koja u izvornom obliku nema ni najmanje naznake toga, ovde je adaptirana kao ljubavna priča između dvojice crnaca (!) u pred-apokaliptičnom, pretpotopskom okruženju! Bio sam ubeđen da se radi o dvojici muškaraca, ali minucioznom expertizom tri kadra ukazuje se nešto nalik sisama na ružnom muškobanjastom entitetu za koji sam bio ubeđen da je muško, a izgleda da ipak nije. Mada, meni to liči na urednički nametnuto docrtavanje kako se ne bi sablaznuli strip-fanbojevi gej momentima jer ova sumnjiva njuška daleko više izgleda kao crni mladić nego kao crna devojka. U svakom slučaju, reklo bi se da je Korben ovde svesno i zločesto rešio da se našali sa Lavkraftovim konzervativnim i rasističkim stavovima - a vi ćete sami morati da procenite da li se ovde radi o devojci ili muškarcu sa jedva primetnim (za Korbenove standarde!) sisama.

            
Pored samih Korbenovih stripova, ovo izdanje nudi i Lavkraftove tekstove koji su poslužili kao osnov za adaptacije: dakle, sve tri priče imate ovde u celosti (prema verzijama objavljenim u dopunjenom NEKRONOMIKONU), kao i svih šest soneta, po prvi put na srpskom, u mom prepevu. Već sam nedavno ovde pisao nešto malo o HPL poeziji, i naveo primer jednog mog prepeva, pa to možete naći OVDE.

            Album ima 100 strana, format je A4, unutra je crno-beo, povez tvrdi, štampa odlična (volim kad je crna – CRNA, pa to ti je)!

Cene: Ekskluzivna cena samo na niškom strip-festivalu NiFest(koji traje do nedelje) - 990 dinara.

Promo cena: 1150 dinara (važi do 22.6.2014.)

Puna cena: 1350 dinara

Ne čekajte nego nabavljajte smesta ovaj MUST HAVE, naročito sad dok ga dele praktično džabe!

            Ako vam sve ovo nije bilo dovoljno, Darkwood kao i obično nudi više nego izdašan PRIVJU u kojem možete onlajn prelistati trećinu albuma! Pošteno! Nema laži, nema prevare! Prvih 36 strana – strip, tekst, prepev... imate OVDE.

            PS: Poznavaoci verovatno znaju da je Korben na sličan način adaptirao i Poa u istom ovom HAUNT OF HORROR serijalu. E, pa, radujte se – jer Darkvud uskoro, u narednih mesec-dva, objavljuje i TAJ album – takođe u mom prevodu...

TRUE DETECTIVE (2): The BAD Cop

April 27, 2014, 4:47 am

≫ Next: Niški gotik

≪ Previous: LEGLO STRAVE – Ričard Korben i H. F. Lavkraft

$

0

0

Podelio sam svoj osvrt na seriju TRUE DETECTIVE na dva dela, a u skladu sa prastarom, uigranom igrarijom među pajkanima: good cop - bad cop. Prvi deo, o onome dobrom u seriji, imate OVDE. Sad je došao red da se pozabavim onim što u seriji ne valja, što nam sreću kvari i što seriju koja je, tokom prvih 6-7 epizoda, delovala revolucionarno, genijalno i neviđeno, na kraju ipak srozava u okvire klišea i banalnosti jedva nešto malo šminkerski (a ne suštinski) prevaziđenih. 

Slede spojleri!

            Mnogo je filozofiranja i kvazifilozofiranja prosuto u prethodnih par meseci – još dok je serija trajala, kao i neposredno čim je završena, dok je još bila "vruća" u glavama svih onih koje je uzbudila i navela na svakojaka tumačenja, teorije i "analize". Ja ću izbeći reference na te šau-mau filozofijade (uglavnom plitke) i neću vas mnogo zamajavati velikim rečima; umesto toga, jednostavno i bez okolišenja, bez drkađon-diskursa, evo u čemu je glavni problem – glavni BAD Cop– ovog "pravog" (a zapravo FEJK) detektiva. Da bih prišao njegovoj "lošosti"– samo malo strpljenja, jer potreban je kratki uvod.

            Američka kultura je, više no ijedna druga zapadna, izgrađena na OPTIMIZMU. Za razliku od, recimo, evropskih naroda, koji su svoj svetonazor gradili vekovima, pa i milenijumima, u skladu sa svojim okruženjem i istorijskim iskustvom, tako da su u njega ugrađene razne nijanse sivog i mračnog, Amerika je izgrađena na OPTIMIZMU kao kvalitetu sine qua non. Doslovno. To je zemlja koja je prvo zamišljena, kao idealna, utopijska, u mislima kolonista, pre nego što su uopšte kročili na severnoamerički kontinent; ona je stvorena u ideji, u idealu, u duhu, mnogo pre samog susreta sa stvarnošću – a onda kada je došlo do sudara sa stvarnošću, ova je bila nemilosrdno prilagođavana unapred stvorenim planovima i zamislima o "Gradu na vrhu Brda", o utopiji, o zemlji slobode i –kasnije– "demokratije". O tome kako je to, gotovo smesta, dovelo do genocida nad "Indijancima" i do robovlasničkog društva (kakvo u Evropi tog vremena, iz koje su poblegli, nije postojalo) – nećemo sada.

Ukratko, Amerika je izgrađena na NEGIRANJU TAME. Na negiranju mraka, zla, sumornosti, melanholije, beznađa, nihilizma... Na potiranju i zatiranju svake mračne misli koja bi se uplela u noge napretka, izgradnje, rasta, razvoja, pozitivističkih i ekspanzionističkih poriva, prvo u osvajanju tog ogromnog kontinenta, a kasnije i u širenju ekspanzionizma izvan njegovih granica, tako da se danas američke ambicije prostoru na čitavu Zemljinu kuglu: bukvalno, svuda gde postoje zanimljivi resursi – tu su "američki interesi".

            Od Bendžamina Frenklina pa naovamo Amerika neguje prostodušno-pozitivistički nazor jednostavne pragmatike: zdrav razum u službi svakodnevnog života i napretka – "zdrav razum" bez mnogo "filozofiranja" o krajnjim svrhama, stvarima po sebi, metafizici, transcendencijama i sličnim neopipljivostima – zdrav razum uposlen radi konkretnih, blisko-dodirljivih ciljeva – zdrav razum Duška Dugouška, običnog momka koji svira bendžo, gricka šargarepu i ne zamlaćuje se kritikom čistog uma, svetom kao voljom i predstavom niti onim što je s one strane dobra i zla. Zdrav razum svih onih kauboja, all-American momaka, od Džona Vejna do Brusa Vilisa, koji snagom pesnica, pištolja i priručnog oruđa zavode red i stvari vraćaju u normalu. I svi oni zajedno kazuju NE mraku, ne zlu, ne iracionalnom, ne neljudskom.

            "Everything will be alright," kaže nam američka pop kultura. I ne samo američka, ali ona je najrazvijenija i najprodornija: pod njenim uplivom oblikovane su gotovo sve druge na zemljinoj kugli. "Try to get some sleep", kažu oni. A dok vi tako mirno spavate, uljuljkani američkim TV serijama i filmovima, njihove serijski proizvedene mahune vam body-snatchuju to malo duše i pretvaraju vas u beslovesne nasmejane zombije koji sa kezom i veseljem gutaju njihove nedotupavne superherojske stripove i žvake i kokakole i hamburgere i plastična govna kao "The Real Thing".

            Real?

            Ha!

           Stvarnost, nažalost, neminovno uključuje problem ZLA. Svaki optimistički "Everything will be alright (IN THE END)" sistem neminovno mora da ponudi nekakvu svoju teodikeju – objašnjenje porekla i smisla ZLA. Potonje je suviše prisutno da bi ga ignorisao ijedan sistem koji želi da opstane i ponudi iole trajni odgovor na ključna pitanja. Čak i Hrišćanstvo je moralo da izmisli Satanu da bi imalo na koga da svali odgovornost za sve pošasti koje su očigledne svakome ko ima oči da vidi i izbroji broj Zveri. Znači, kuge, kolere, difterije, hemoroidi, kanceri, ratovi, nabijanja na kolac, mrtve bebe, raskomadane trudnice, suše i poplave, požari i orkani, cunamiji i tornada, zemljotresi i vulkani, grad koji uništi letinu, najezda skakavaca ili šta god... Jebi ga. Nije to doneo Dobri Bogo (onaj što nas ovakve sakate stvorio po svom liku); ne, nego Đavo. Iskušavalac. Zlikovac. Kralj u žutom.

            Zlo je, u američkoj pop kulturi, uvek i neizostavno – lokalno, ograničeno. Ono nikad nije nadmoćno, nikad sveprisutno, sveprožimajuće. Nikad temelj, uvek fasada, izolacija, farba. Sem u radovima autora koji su, zbog toga, gurnuti na marginu (kao E. A. Po) ili izvan nje (kao H. F. Lavkraft), odnosno autora koji na kvarno, sa strane, došavši izvan Amerike, u nju iz evropske postojbine unesu nešto dublje i mračnije sadržaje (npr. Hičkok, Kjubrik).

            Zlo u Americi (skoro) nikada nije metafizičke prirode (kao npr. kod retkog izuzetka – H. Melvila). Nema snagu temeljnog principa egzistencije. Ono je (samo) ljudski proizvod – u smislu, produkt nekolicine zabludelih kojima će dobri momci da podele šamare i vrate stvari u status quo (samopodrazumevanu normalnost života koji vode Duško Dugouško, Džon Vejn i Brus Vilis onda kad ih ne ometaju nikakvi zlikovci). Ma koliko snažno delovalo na početku, Zlo će na kraju uvek biti neminovno poraženo ljudskim vrednostima. Porodica. Prijateljstvo. Zajedništvo. Požrtvovanost. Ljubav. Akcija. Zdrav razum. Optimizam. Veruj u sebe. U PORODICU. Bori se. Ne predaj se razmišljanju, filozofiranju, sumnji, beznađu. Nikako beznađu! "Everything will be alright (IN THE HAPPY END)!"

            Što me dovodi do TRUE DETECTIVE. On je, na kraju, samo još jedna ilustracija toga da u američkom filmu (osim, retko, kad ga prave evropski reditelji) a naročito na američkoj televiziji ne može i ne sme biti nikakvog defetizma, nikakvog nihilizma, nikakvog uranjanja u mračne sadržaje a da na kraju ovi ne budu negirani, pometeni pod tepih, svedeni na lokalnu šalu koju glavni junaci uz nešto muke ali ipak bez ikakve sumnje srede. Uz osmeh. "Why so serious?" pita nas američki TV pop. Ako vam se život čini mračniji nego što vam ga USA TV predstavlja - "Try to get some sleep." Ujutro će vam sve biti lepše i lakše.

Na američkoj televiziji može se samo KOKETIRATI s nihilizmom. TRUE DETECTIVE mi je svedok.

Sve one tirade o mrakovima egzistencije koje su, u prvim epizodama, seriji dale unikatan ukus (flavor) – kojima se ona izdigla iznad uobičajenih detektivskih serija o serijskim ubicama kakvih ima na desetine svake godine – kojima je privukla šire, probirljivije mase pa se ovima prividelo nešto neviđeno, novo, sveže – kojima je kod hipstera probudila interesovanje za gomilu pisaca dotad im nepoznatih (Čejmbers, Ligoti itd) – na kraju se, predvidivo, svode na Flavor-Aid. Zlo i mrak i valjanje u svakojakim gadostima i gnusobama se prizivaju samo kako bi se, njihovim porazom, na kraju, osnažilo Dobro.

O ovoj strategiji opširno sam pisao i analizirao je još u mojoj prvoj studioznoj non-fiction knjizi pod naslovom FAUSTOVSKI EKRAN. Siguran sam da ste to svi vi već odavno čitali; ako niste, potražite je u biblioteci. Ukratko, radi se o fazonu koji je prvi na velika vrata uveo V. P. Bleti sa svojim EGZORCISTOM: Mrak, Zlo, Blasfemija, Patnja, Suze, Krv, Deca Pate, Porodica ne pomaže, Nigde nisi bezbedan, a-bre, u-bre, šta-ću, kud-ću, kuku-lele – BAM! THE POWER OF CHRIST COMPELS YOU! – Ima Boga! Everything will be alright!

U filmskoj verziji Fridkin je to lukavo umjetnički učinio dvosmislenim na kraju – u originalnoj, bioskopskoj verziji – ali je 25 godina kasnije popustio Bletijevim navaljivanjima i na to nalepio prvobitno snimljeni ali neupotrebljeni OPTIMISTIČKI hepiend ("The version you've never seen"). U njemu, posle sve strave i užasa, kad otprate de-opsednutu Regan i njenu kevu, Pop i Pajkan odu, ruku pod ruku, nasmejani, u bioskop. To je početak jednog divnog prijateljstva...

Isto to, samo još gore, imamo i u "Pravom" detektivu: Mrak, Nihilizam, Zatucanost (Religiozna a i šire), Ritualni Zločini, Oskrnavljeni Leševi, Droga, Silovanje i Ubijanje Dece, Pedofilski Snuff, Kralj u Žutom, Karkosa gde Crne Zvezde sijaju, Metafizika, ba, Crnilo... zlu nema kraja! Ili barem tako izgleda u prvih 7 epizoda. A onda, u osmoj: BAM! Karkosa nije mistično onostrano prostranstvo Tmine nego nekakva tvrđava iz američkog građanskog rata koju su ukrasili timovi nadahnutih filmskih scenografa; Žuti Kralj nije onostrani entitet niti drevno zlo nego obična lutka nadahnuta poluzaboravljenom horor pričom od pre 100 godina;

 ...počinilac serije zločina koji su zbunjivali pajkane kroz DECENIJE ipak nije nikakav hanibal-lektorski Genije Zla nadahnut ko-zna-kakvim onostranim ktuluovskim silama nego samo incestuozni rednek-degen iz močvare koji kara svoju polusestru u pauzama između paganskih pedo-orgija sa žrtvovanjem i ukrašavanja golih ženskih leševa jelenskim rogovima! BAM! Metak u glavu, zlo je "riješeno" a Dobar Pajkan i Loš Pajkan odu, ruku pod ruku, nasmejani, u bioskop. To je (novi) početak jednog divnog prijateljstva...

Da nacrtam, jer znam da neću smesta biti shvaćen: nije problem u TRUE DETECTIVE to što nihilizam nije pobedio, što mrak i sile zla nisu trijumfovali, što loši momci nisu sjebali "dobre" (ili barem: manje loše od njih). Mislim, za promenu – ne bi bilo loše videti i tako nešto. Za promenu, i u skladu sa dotadašnjim tonom, nešto mračniji kraj bio bi svakako prikladniji – jer ovaj, ovakav, kakav imamo u poslednjoj epizodi, deluje veštački nalepljen, kao sise piletu.

Ipak – crtam: nije toliki problem što je DETEKTIV samo pozerski koketirao s nihilizmom (kako bi nam na kraju uvalio "prave vrednosti") niti je toliki problem to što je SVETLOST na kraju pobedila TAMU (ili nam se barem tako kaže...) koliko je problem u tome KAKO je to izvedeno, KAKO je to prikazano. Nemam ništa protiv "pobede Svetla", ako mi se to servira na dramski ubedljiv način.

Kako je to "Svetlo" pobedilo u ovoj seriji? Posezanjem za najotrcanijim klišeima milion puta već izlizanim u B- i C- horor produkciji: prljavi rednek-degen živi u zapuštenoj kućerini zakrčenoj rusvajem, lomom i kršem i ĐUBRETOM --- a istovremeno sam samcit kreira i realizuje komplikovanu građevinu ("Karkosa") koja mu služi – za šta, tačno? Isti ovaj kosač trave i jebač sestre uspeva da 20 godina vuče za nos policiju svojim mnogobrojnim zločinima, iako a) ima više nego UPADLJIV izgled (dva metra visok, opekotine po donjem delu lica, creepy look iako radi blizu dece...) 

i b) ima više nego UPADLJIV modus operandi, sa teatralnim inscenacijama zločina "većim od života", izvedenim na otvorenom, tako da se vide iz aviona. I ovaj degen baš ničim za 20 godina nije privukao pažnju – barem nekom roditelju dece čije škole farba? Podsećam, u poslednjoj epizodi vidimo ga u školi kao više nego creepy personu... Na tog majmuna niko nije posumnjao 20 godina? Tog smrdljivka je štitila bogata i uticajna familija da im navlači policiju za vrat i pravi probleme?! Koješta!

Pritom je uvredljivo za mozak svakog iole mislećeg gledaoca to kako su pod tepih pometene sve dotadašnje reference na daleko superiornije pisce: ispade na kraju da su naklapanja o Karkosi, Žutom Kralju i Crnim zvezdama bile potpuno random bla-bla truć bez ikakve simbolike, konotacije ili veze s bilo čime u seriji ili izvan nje. Umesto Karkose mogao je da bude R'Lyeh ili Leng, umesto Kralja – Njarlatotep ili (neopaganskom kontekstu još prikladniji) Šub-Nigurat – i da ama baš ništa u seriji ne bude promenjeno, jer – na isto ispada. Ha ha! Zabavlja me pomisao na sve one koji su tek sad pohitali da čitaju "The King in Yellow" nadajući se prosvetljenju i uvidu u skrivene nivoe DETEKTIVA – samo da bi frustrirano ljosnuli u zid kad su shvatili da je sve to bila samo skroz slučajna mistifikacija. Dekoracija. Šminka. Flavor-Aid.

O rupama u zapletu i motivaciji neću sad: to su već brojni pre mene obradili pomno. Mislim, treba li uopšte da ulazim u apsurdnost otkrovenja da je Moćna Familija navodno drugovala sa svojim Degenskim Rođakom (samo zato što im je ovaj rođak!) i, štaviše, zajedno s njim učestvovala u freakshow-creepshow ritualima u njegovoj smrdljivoj, decenijama nepočišćenoj kući, u crvljivoj šupi s vezanim ćaletom (?) ili u komarcima i zmijama krcatoj močvaretini i njenoj improvizovanoj "Karkosi"? Deco, aman! Svet, naprosto, ne funkcioniše tako!

Bogati rođaci neće da se mešaju sa sirotima! Naročito ako su ovi nekontrolisani manijaci i troublemakeri koji svojim ponašanjem mogu da ih okaljaju i dovedu u neprilike koje mudrima i bogatima ne trebaju! Bogati manijaci NEĆE da se akaju po močvarama i smrdljivim šupama: ako im je već do toga da jebu i kolju decu i na druge načine iživljavaju svoje niske strasti, to mogu, ako im je baš do otvorenog prostora, da rade u šumarcima na sopstvenim imanjima (kao u filmu KILL LIST, recimo). 

A još bolje u podrumima i luksuznim sobama svojih vila i zamaka, gde je ipak pametnije i sigurnije raditi takve gadosti u ovo doba Velikog brata i Google mapiranja svega i svačega! Odeš sutra na Gugl maps da potražiš putanju kroz neku šumu, a ono – tvoje dupe uslikano nad lešom nekog deteta! Ne može se više ni to bezbedno na livadama i u močvarama, ko nekad...

Ali, čekaj – kažete vi. Pa, ako je već serija nekakav nihilistički pamflet, nije li onda OVAKAV kraj prikladniji – nije li nam Picolato u lice surduknuo kraj kakav smo zaslužili? Nema teorija zavere, nema logike, nema smisla – NEMA SMISLA, da, nije li to Rast Kol govorio sve vreme?! Možda nam je DETEKTIV zapravo sasvim logično u facu šljusnuo onaj nokšir od kraja – jer bi smisleni kraj bio self-defeating? Hteli ste besmisao? Eto vam ga! Nema Metafizičkog Zla, nema Žutog Kralja, nema Karkose – samo degen što umesto pilića kolje žene i decu iza šupe! Bwahahaha!

Pih. Koješta! To "objašnjenje" je još retardiranije od kraja serije kakav imamo. Nemojmo se zajebavati. Nije Picolato – Haneke, niti je TRUE DETECTIVE – CACHE, pa da se scenarista poigrava sa našim (gledalačkim) igranjem detektiva i traženjem smisla, niti je ovo FUNNY GAMES, pa da Picolato usred pedo-orgije upadne sa daljinskim upravljačem i "obriše" Mrak i Zlo jednim velikim "Puj-pike, ne važi! Ho ho, ala sam vam ga surduknuo!"

Čak i da je ovaj imao takve ambicije (a SVE ukazuje da nije: i njegovi intervjui, i close reading serije), takvo poigravanje sa formom se ne radi tako. Linč mi je svedok. Ako hoćeš da se igraš sa žanrom kao što je npr. noir krimić, kao Linč u LOST HIGHWAY i MULHOLLAND DR. tako što ćeš da ga oplemeniš hororično-nadrealnim i fantastičnim sadržajima, onda se storija drugačije organizuje, drugačije se balansiraju "realnost" i "začudnost", drugačije se balansira prisustvo ili barem implikacija "fantastike". Ako ćeš da se igraš sa formom (npr. sapunica), kao fon Trir u RIGET, ne praviš seriju od 8 epizoda (a slučajno ih baš i RIGET ima isto toliko kao TRUE DETECTIVE!) u kojoj 7 izgleda kao potpuno strejt sapunica a la DINASTIJA i onda tek u osmu naguraš vudu, odsečene glave, satanističke rituale, Uda Kira koji se ceo i odrastao rađa iz pičke u krupnom planu itd. Znači, dramaturgija je, u takvom slučaju, drugačija nego ovo što dobismo u TD. Picolato možda ipak nije genije, ali nije baš ni Šamalan da nas prepada naglim skokovima i twistovima niotkuda u zadnjih 15 minuta!

Ukratko, TRUE DETECTIVE je *pokušao* da bude originalan, ali to nije umeo da sprovede na dosledan i smislen način: ono što je novo ubacio, nalepio je veštački a na kraju negirao; ono čime nas je sve vreme zamajavao na kraju je razotkrio kao plitku MISTIFIKACIJU (uuu, crne zvezde... uuu, vreme je spljošteni krug... uuu, lutkice od limenke... uuu, sex-crazed curice... uuu, Žuti Petar Kralj... uuu, Karkosa... uuu, BlairWitchovske figurice od grančica... uuu, engleski akcenat niotkuda... itd). Naravno, običan gledalac, a naročito onaj mozga zatupljenog uobičajenom TV ponudom, reagovao je na polupuni deo ove poluprazne čaše kao na dobrodošlu dozu eliksira života – iako se na kraju to sve ipak svelo samo na bajatu bozu... veštački gaziranu i ofarbanu da deluje kao nešto sveže.

Ako ništa drugo, barem je značajno porasla prodaja zbirke KRALJ U ŽUTOM Roberta V. Čejmbersa (trenutno se čak dva srpska izdavača takmiče ko će prvi među njima da objavi prevod ovoga; za jednoga od njih ja ću da pišem pogovor!) a i drugog dobrog štiva koje je, s pravom ili ne, u intervjuima i "analizama" bilo dovođeno u vezu sa ovom serijom (Lavkraft, Ligoti, Beron...). Verovatno je bilo previše očekivati da se njihove ideje i koncepti SMISLENO upotrebe u seriji (kako se isprva činilo): u ova half-assed vremena valjda bi trebalo da smo srećni što su poslužili barem kao ŠMINKA na, inače, standardni police procedural... 

Ko zna, možda u drugoj sezoni Picolato reši da iz prašine i kulta izdigne nekog drugog masama nepoznatog a dobrog pisca horora; pa sve i ako (opet) zabrlja sa svojom tvorevinom, barem neka starim i nedostižnim klasicima podigne rejting. Ja navijam za Blekvuda... i za to da se dogodine dva izdavača potuku ko će prvi na srpskom najzad da izda najbolje priče ovog majstora strave! Ako smo srećni, ono što je ove godine bio Žuti Kralj, dogodine će biti Vendigo...

E, sad: Kažu mudri ljudi da konac delo krasi. Drugim rečima – ako kraj ne valja, može li delo (kojega je to završetak) da valja? Teško.

Ako doslovno primimo kraj, takav kakav je – on seriji leži kao piletu sise. A posebno ono što sledi nakon pokolja u "Karkosi", odnosno nakon buđenja u bolnici. Tih završnih 15-ak minuta su nešto nepojmljivo izluđujuće. Naročito ako ih gledamo doslovno. Ova dvojica su, kao, preživela nepreživljivo: Rastu su zakrpili sve iznutrice rasporene nožekanjom od učkura do bijela grla, on se budi iz kome, i sve je ej-ou-kej sa njegovim crevima, želucem, slezinom, plućima i ostalim što je onaj degen morao da mu pocepa kad ga je nožem podig'o u vazduh!

 Martijeva familija došla da ga pozdravi – mada, na creepy weird način, sve nešto ćutke i zagonetno, samo sam čekao kad će ćerke da izvuku neke noževe pa da ga ritualno dokolju na licu mesta u nekom neopaganskom ritualu...

I onda ova dvojica izađu iz misteriozno puste i tihe bolnice, i izlaze u misteriozno pustu i tihu noć – i tu nam Rast izloži da je s one strane video mrtvu ćeru, i da je iz svega ovoga što je proživeo (kiddie-snuff included) zaključio da – "svetlo pobeđuje". Dva drugara odlaze ka (dalekom, još nevidljivom) izlasku sunca, oteturaju se zagrljeni u najbližu tetovirnicu da na svoja telesa istetoviraju "Buddies forever"– i to mu beše to. Hepi-end! Everything's alright with the world – in the end! Mirno spavajte, slušajte našu nežnu muzičicu za kraj, idite na jutjub pa na repeat slušajte lepu najavnu pjesmu, uljuljkajte se u spoznaju da svet nije baš tako crn kakvim se činio na početku...

Istina, postoji još jedan način da se bar malo, bar donekle ublaži utisak buđave boze iz poslednjih 15-ak minuta TRUE DETECTIVE! A to je – da se radi o posmrtnom tripu dvojice detektiva, koji su zapravo zajedno stradali u onoj "Karkosi". Dakle, obojica su iskrvarili (da li bi ijedno ljudsko biće zaista moglo da PREŽIVI ono što Rast primi na kraju? Nožekanja u stomak, pa još podizanje u vazduh –sa neizbežnim paranjem svih iznutrica--- i obilatim gubitkom krvi?) i na kraju tripuju o tome kako Martija poseti porodica u sceni koja nema apsolutno nikakvog smisla osim u ovom tumačenju! 

Zašto su žena i obe ćerke onako ćutljive, misteriozne, sa nekim skoro zavereničkim poluosmesima... osim ako se ne radi o izmaštanom susretu između živih i mrtvih?!) i kako su izgladili sve i postali najbolje drugarčine, kao Paja i Jare! I ne samo to, nego u promrmljanom i nerazumljivom pančlajnu za koji su vam neophodni titlovi, čujemo i ultimativni trip i fantaziju: da "svetlo pobeđuje"!

Ništa od toga nije stvarno: Rast i Marti leže mrtvi u onoj ruševini; policija nije došla u zadnji čas; Rastova creva nisu zakrpljena; nije s one strane video/osetio mrtvu ćerku; Martiju porodica nije došla da mu oprosti svinjarije sa ženskama sa strane. Ostali su u Karkosi, i telima i – što je gore – duhom. I sad, iz te perspektive, iz ugla mrtvih, tripuju ovaj "hepi-end". Uostalom, Karkosu nije izmislio Čejmbers nego Birs: a priča "Stanovnik Karkose" govori upravo o čovekovoj duši koja se budi u postapokaliptičnoj Zemlji (?) i nailazi na – sopstveni grob, shvativši ne samo to da je odavno mrtva, nego i da je to odavno nebitno.

Problemi s ovim čitanjem su: 1) i dalje sve to nema blage veze sa Žutim Kraljem, kliše-degenima i kliše-zaverama i svim onim MISTIFIKACIJAMA koje su prethodile; 2) reditelj u intervjuima poriče validnost ovog tumačenja a close reading tih scena je previše nekonkluzivan: nedostaje neki jasniji mig o tome da se radi o onirično-deliričnom tripu a ne stvarnosti istog nivoa i intenziteta kao ono iz prethodnih scena; 3) ako je njihova smrt bila cilj ka kome je čitav ovaj naizgled komplikovani zaplet vodio (zajedno sa svim ćorsokak-podzapletima koji kao da su ubačeni da se popuni vreme a ne da se nešto smisleno kaže i dopuni) onda je taj kraj i dalje neadekvatno nalepljen na sve ono što je do njega dovelo. 

Posle svih muka i lutanja, moralnih i metafizičkih dubioza, stigli su – gde? Na vrh noža! To bi imalo smisla kod autentičnih mračnjaka, kod Ligotija – ili Hanekea – ali ne u ovako postavljenoj, dramatizovanoj i insceniranoj seriji... Završne scene su previše ambivalentne da bi proizvele pravi impakt, bilo emotivni bilo intelektualni, pa se to sve, u svakom slučaju, na kraju gubi u jednoj nedokuvanoj, polusvarenoj tmuši i, ponovo, MISTIFIKACIJI – jelenskih mi rogova!