The Cult of Ghoul

***

Glad za nečim lepim, šarenim, fantastičnim a spektakularno-bioskopskim navela me je da odem i pogledam (suprajz!) – Besonovog VALERIJANA.

Disklejmeri: 1) Nisam čitao strip po kojem je ovo rađeno iako mislim da mi je u mladosti prolazio kroz šake; nije me zanimao. Bliži mi je srcu Valerijan Borovčik…

2) Nisam ljubitelj spejs opera. Snažno mrzim i STAR WARTS i STAR DRECK. Nisam gledo njihove najnovije nastavke, niti me zanimaju.

3) Snažno volim filmove NIKITA (4) i LEON (5), pa čak, u znatno manjoj meri, i BIG BLUE (3), ali od onoga što je Beson radio u ovom veku jedino mi je LUCY (3-) prihvatljiva. Ukratko, njegovo ime samo po sebi nije mi garant ničeg posebnog, naročito danas.

PETI ELEMENT (1997) mi je bio simpatično-zaboravljiva diverzija, i od VALERIJANA nisam očekivao ništa više nego spektakularniju verziju toga. I nisam razočaran: dobio sam tačno to što sam hteo – besonovski simplifikovanu zašećerenu crno-belu razbibrigu u mega-šarenom koloru u kojoj se svaki od potrošenih 200 miliona dolara vidi na ekranu (umesto u džepu neke nabudžene "Zvezde", recimo).

Čak i za Besonove infantilno-simplističke standarde zaplet ovoga filma je neverovatno jednostavan – i zapanjujuće predvidiv. Kao da je i sam, u startu, sebi postavio ambiciju da izgradi jedan veliki “SF” LUNA PARK, sa 300 slikovitih čuda, muda i buda, vožnji, ogledala, vozova, ringišpila, vrteški, akvarijuma, svemirskih brodova, čudovišta i ludila, i da tanušna pričica, iliti “zaplet” služi samo kao alibi da se prošetamo kroz sve to bez naročitog involvmenta, a sa puno digresija koje su same sebi cilj. To ide dotle da je čak i „kulminacija“ jezivo nenapeta i predvidiva, bez ikakvog twista.

I to je, na nekom nivou, OK: ko hoće velike priče, glumačke bravure, teme i ideje, filozofije, artizam, antologiju sedme umetnosti itsl. taj ne ide na filmove od 200 miliona, a svakako ne (više) na filmove Lika (za Srbe: Luk) Besona.

Ako ništa drugo, ovaj film nije mi delovao napadno glupo, nisam imao osećaj da mi moždane ćelije u patnji umiru dok sam ovo posmatrao, nisam imao gađenje i gnušanje kojim me nadahnjuju čak i trejleri za holivudsko smeće.

(Digresija: umalo nisam zaspao gledajući trejlere za Džastis Skvodil' tako nešto i kretenizam od Dark Tauera, serijala koji nisam voleo ni u knjiškom obliku a koji je, sad vidim, dodatno zaglupljen na filmu. Jedino mi je trejler za Blejd Ranera dao nešto malo nade u bolje sutra).

Beson je ovde uneo dovoljno iskrene klinačke zaluđenosti da ova velika šarena laža ipak ima nešto malo duha i šarma – ne koliko je mogla i, možda, morala, ali dovoljno da to bude pitko i prijatno a ne ogavno. Dakle, ovo je film jednog velikog nedoraslog klinca – napravljen za druge klince i one koji se tako osećaju.

U čemu je razlika u odnosu na holuvudsko infantilno smeće?

Pa, u tome što tamo ovakve filmove prave komiteti matorih konjina koje niti poznaju niti razumeju predloške koje eksploatišu nego scenarije i vizuelnost i sve određuju na osnovu istraživanja javnog mnenja i proseka i najnižeg zajedničkog imenitelja i oponašanja poslednjeg velikog hita.

Još prostije rečeno, holivudski šareniš je najčešće “Kako matore Đokice zamišljaju šta današnja mladež voli”; Besonova šarena laža je “Šta Mali Đokica (Beson) voli da na filmu vidi.” Možda je za nekoga ova razlika presuptilna i premala da bi se uopšte pravila, ali meni je bila sasvim dovoljna da u ovom filmu umereno uživam. Uz svu neizbežnu kalkulaciju (kad se barata s ovolikim parama) – Besson really means it. Mewstly.

Šta mi je, tačno, prijalo?

SF-bajkovita bombonica za oko: veliki i mali svemirski brodovi i čamci, laserski pištolji i druga, čudnija oružja i oruđa, bizarni tuđinski lendskejpi, dizajn raznih vanzemaljskih bića, preogromne kosmičke stanice i gradovi, sumanuto preterane crtano-filmske akcione scene (u par navrata sam pomislio na Peru Kojota, Duška Dugouška i sl) i fantastični dekori bizarnih mesta koja ne liče na bilo šta na Zemlji. Dakle, luna park. Ali odličan. Ni manje ni više.

Glumci su slabunjavi, pre svega glavni. Slab je taj Dane de Haan, fali mu harizma – ovaj lik, kako je pisan, trebalo bi da igra neko kao mladi Harison Ford, neki šmeker, zajebant, zavodnik, švaler, tabadžija, kavgadžija. Ne pada mi na um takav neko u ovom trenutku – ali me čudi da je ikome Dane pao, jer on više izgleda kao žrtva tako nekog, nego kao Taj. Iskreno, izmiče mi ko i zašto gura ovog Daneta u glavne uloge neprikladne njegovom talentu, a posle im kriv đavo kad film flopne na blagajnama.

Prvo je to bio slučaj sa visokobudžetnim palp-hororom A CURE FOR WELLNESS, koji je prs’o ko zvečka, a sad evo i VALERIJAN grca i tone na američkim blagajnama (mada, njegovo prirodno okruženje su Evropa i Kina, tamo bi trebalo da povrati uložene pare, pa možda koji zlatnik i da zaradi). Dane je OK glumac, ali njegova podočnjačka fizionomija i talenat prikladniji su malim indie i art filmovima (u kakvima je do sada pretežno i igrao) nego wannabe blokbasterima; odnosno, ako je baš zapeo da igra u potonjima, bolje bi mu bilo da igra ljigave zlikovce nego junake.

Ne znam za strip, ali Valerijan je u filmu baš iritantno koncipiran, kao naduveni drkadžija i samozaljubljeni kreten koji izbacuje loše fazone, pa je tim pre njegova “ljubavna afera” sa Karom Delevinj napadno nezanimljiva: ne samo što je rezultat predvidiv (da, smuvaće se na kraju! ups, spojler – NOT!) nego je ovaj toliko antipatičan da čovek počne da navija PROTIV njega. Ova lutkica Kara uz njega još i drži vodu, mada je u suštini to samo “kako mali Đokica zamišlja snažnu žensku”, pa još standardno loše pisano, otrcano, bez ikakvih memorabilnih replika.

Takođe, nekome će možda biti ogavna promidžba politički korektne hipijevštine: naime, vanzemaljci oko kojih se sve ovde vrti osmišljeni su kao vizuelno još kičastija varijanta onih štrumpfova iz AVATARA.

Oni žive u fotošop wallpaper “Tri palme na otoku sreće” idili, “u jedinstvu s prirodom”, u toj nekakvoj večitoj Kalifornija-sreće-Havaje pesak-sunce-korali dembeliji sa “ekomijom” zasnovanom na nekakvom karikaturalnom spoju gizmo-gremlina i armadila koji pojede jedan biser a iskenja sto, i tako vekovima i milenijumima, dok ne dođu Zli Zemljani sa svojim eksploatacijama i kolonozacijama i genocidima.

Pritom su ovi alieni zamišljeni kao multi-kulti gender-bender androgini u čije su crte lica unete i azijske i negroidne i (dominantno, jer, ipak, jebi ga) belačke crte kao nekakav homo-hetero-bisex nad-sex odnosno ne-sex anđeoski ideal, što je u idejnom pogledu malo njanjavo mada u estetskom nije bez svog đavla.

Infantilnost celog koncepta mi čak i ovo čini svarljivijim od Kameronove „ozbiljne“ filozofijade oko Gaje i ostalih „jedinstvo s prirodom” sranja ali mogu da razumem da će nekome desnijem i besnijem i kromanjonskijem od mene to sve biti daleko odvratnije.

Da nacrtam: nervira me kad mi neko prodaje Mudo za Bubreg (Kameron) ali mogu da budem tolerantan kad mi Beson prodaje Mudo ne pretvarajući da je to nešto drugo nego Mudo. Sve dok nije smežurano kengurovo mudo Vojvode Šešelja...

Ukratko, čudan je VALERIJAN. U teoriji, ovo ne bi trebalo ni da gledam – a pogledao sam. U teoriji, kad sam već pogledao, ovo ne bi trebalo da mi se sviđa – zapravo, sasvim mi je OK unutar unapred uračunatih ograničenja. Šta reći o filmu u kojem nekakva Rijana (kako čujem, velika zvezda pop muzike il' tako nečega) igra daleko najzanimljiviji lik, a najbolja scena je Rijanina muzičko-plesna tačka. I kid you not!

Eto. Ako neko sad pomisli da sam bio otet, badisnečovan i brejnvošovan – neću zameriti. Ali fuck, leto je, treba ponekad popiti i dobru, hladnu limunadu; ne mogu se sve vreme piti šampanjci i vrhunska vina. VALERIJAN je sasvim OK razbibriga – ali samo ako ste unapred predisponirani da joj se možete i umete prepustiti.

**(*)

Jedini novi film koji sam ceo pogledao na ovogodišnjem Grosman festivalu bio je upravo ovaj španski gadnić,La noche del virgen, koji je praktično jedini obećavao nešto memorabilno i pažnje vredno i koji je na kraju i dobio Hudog Mačka za Najbolji film u bledunjavoj ponudi.

THE NIGHT OF THE VIRGIN govori o nevinom 20-godišnjaku... Oooo, zar i to danas u ova over-sexualizovana vremena može, da neko još nije jebo u svojoj 20-oj?! Strašno! Pa deca se sada još od učiteljice nisu pozdravila a već se satiru od kurca, pičke, čmara, selfija, sex-videa, trudnoće, abortusa i ostalih nusprodukata začetih (sic!) u spoju podivljalih hormona i sveta sasvim srozanih vrednosti...

Naš nesrećni (?) karikaturalni (anti)junak reši da se tokom novogodišnje večeri po svaku cenu reši bremena svog predugog Doba Nevinosti – nebitno i s kim i s čim, makar i sa poslednjom babom koja mu namigne na nekoj žurci, samo da najzad Udari Recku na svoj Zid Plača i da sutra može da se „drugarima“ pohvali svojim unikatnim Poduhvatom.

E, sad, da je sve išlo po planu, bila bi to samo još jedna banalna priča iz života, jedan u nizu trivijalnih Cumming of Age kakvima se mogu zatrpati sve deponije Srbije a da opet ostane još materijala; srećom po nas, gledaoce željne sadističkog užitka, stvari ne idu po planu. O, ne, stvari idu po Zlu, a tuđe Zlo naše je Dobro, zar ne? Ništa slađe, lepše i zabavnije nego sa bezbedne udaljenosti posmatrati tuđu patnju! Što njemu gore, to nama bolje! Dodajte kokice!

Recimo da baba s kojom u njen stan pođe naš junoša (omiljena reč dr Zoće Živkovića, najprevođenijeg našeg bednog piskarala i najistaknutijeg podučavaoca kreativnog pisanja inače blaženo lišenog ičega kreativnog) na umu ima agendu drastično drugačiju od uobičajene babeće žudnje za mladim, barely legal kurcem. Recimo da je ona sledbenica izvesne boginje koja ima određene prohteve i planove, čije se obožavanje mora obaviti na određeni način kako bi proizvelo određeni (gadan, treba li reći?) rezultat...

NOĆ DEVICE svesno se poigrava svojom nesuptilnom dvosmislicom, jer paralelno sa našim mladim devcem ovde se ruglu izvrgava i Devica Marija (blažena među nevernim ženama; „bezgrešno začeće“ my ass) kroz devičansko-kurvinsko božanstvo koja ova baba obožava...

Ukratko rečeno, ovo je vrlo smela i prljava gross-out crna horor komedija koja deluje kao da ste uzeli najprljavije Torrente-fazone (ne aludiram ovde na torente za skidanje filmova nego na Glupu Ruku Zakona, ex-policajca iz popularnog španskog serijala krimi komedija) i pomešali ih sa mračnijim filmovima dela Iglesije (a pre svega s najboljim njegovim, EL DIA DE LA BESTIA). Ipak, moram reći da fazoni u ovom filmu uglavnom ne dosežu najbolje domete prizemnog Torrente humora a, Čakšta Više i Da Pače, o ozbiljnom prilaženju blizu Iglesijinom remek-delu nema ni govora. (Digresija: Tom genijalnom zlodelu odavno više ni sam Crkvenjakov ne uspeva da priđe – recimo, njegov najnoviji EL BAR je skoro negledljiva, napadno neduhovita i glupavo-nebitna vežba iz testiranja gledalačkog strpljenja!)

No, ono što mu fali na polju humora i uopšte duha, ovaj VIRGIN pokušava da nadoknadi totalnom posvećenošću prljavštini i bezobrazluku: tamo gde druge neukusne crne komedije ostaju na verbalnim aluzijama, ili možda na indirektnim vizuelnim naznakama, ovde se ide u eksplicitno, ponegde i u blink-n-miss pornografsko prikazivanje (npr. junošino drkanje na babin spomenar, babino guranje mobilnog telefona u svoju, uh, jelidabome, itd). Taj infantilni bezobrazluk nije lišen svog infantilnog šarma, naročito za one koji vole infantilan gross-out „humor“.

Ipak, učinak ovog filma podriven je „samo“ jednom, ali krupnom falinkom. Naime, ova NOĆ je preduga: apsolutno nema smisla ni potrebe da ova B-exploatacija, ova španska verzija Henenloterovskog prljavog seksi horora traje puna DVA SATA! Ima tu rastezanja i ponavljanja i preterivanja koje ničemu ne služi osim da ubije impakt koji bi sve ovo imalo da traje negde oko 93 minuta, što je savršeno za ovu vrstu filma. Tim pre što ovo nije ne znam kakav epik nego filmić sa 3 glumca koji se 95% dešava u jednom stanu!

DVA SATA, FUCK! Bar 20-ak minuta bi moglo da leti bez ikakvog problema! Recimo, previše vremena se gubi na babinog „ljubavnika“ (ili tako nešto; da ne spojlujem) koji pola filma lupa s druge strane njenih zaključanih ulaznih vrata i sipa salve psovki, pretnji i uvreda našem junoši. Zaista ne znam da li je nekome starijem od 13 godina smešno kad neko toliko sočno psuje – ehm, istina, u infantilnoj Srbiji i njenoj patetičnoj kinematografiji psovka je uvek bila najkraći put do gledalačkog srca: samo neka neko bilo kome kaže „Ma idi bre u pizdu materinu“ i možeš se kladiti da će bioskopska sala odjekivati od grohota i groktanja neprobirljivih pomijoždera.

Pa tako i ovde: psuje se više nego i u jednom filmu koji sam gledao, računajući tu i Tarantina (ali zato NE računajući ONA VOLI PARTIZAN, TRI RIBICE ZA PALMINU ŽIRAFU, DUNJE i ostala remek-dela novije srpske komedije koja sam, iz razloga mentalnog zdravlja, snažno zaobišao), ali uprkos svim detaljnim objašnjenjima ovog-pred-vratima šta će uraditi sa dupetom, penisom, mudima i drugim delovima tela našeg nevinašceta jednom kad mu uđe u stan, ja sam na to ostao MRTAV LADAN (uf, to govno sam po službenoj dužnosti – dakle, bio sam plaćen za to!- čak i gledo na jednim Filmskim susretima, kad sam radio kao simultani prevodilac za tri i po strana novinara dovedena da se u Nišu obžderavaju roštiljem i da, kao, prate ovaj stelarni kulturnoumetnički događaj prvog ranga).

Dakle, to što su fazoni infantilni preko svake mere nekome će biti deo šarma a nekome deo problema, meni je i jedno i drugo, tj. donekle simpatično a odnekle bzvz i pomalo dosadno. Lepo je preterivanje, ali ne kad se s njim pretera! A ovi ga, brate, baš prećeraše! Prvo sa trajanjem; pa sa psovanjem; pa sa repeticijom ionako glupih anti-fazona; pa sa besciljnim vrtenjem po tom stanu, iz sobe u sobu, bez prave ideje; pa sa neduhovitim prologom, tj. TV prilogom (koji je, možda, nešto sitno, smešniji španskom gledaocu; javlja mi se da tu ima nekih lokalnih fora) koji traje bar 10 minuta (subjektivni osjećaj; nebitno je da li mereno štopericom traje „samo“ 5), itd.

Ipak, ne mogu da ne volim taj „pank“ ugođaj istinske posvećenosti neukusu bez ikakve kalkulacije, to valjanje u izlučevinama, taj tinejdžerski, ambivalentni odnos prema seksu (fobično-idolatrijski), tu dozu političke nekorektnosti, kao i vizuelnu kulturu i nesumnjivu rediteljsku sposobnost da se nešto zanimljivo i „lepo“ inscenira i prikaže.

I mada je kulminacija slabunjava (s tom bebom koja se tu rodi vrlo malo toga, praktično ništa se ne uradi), i mada je sam kraj „limp dick“ od završetka kojem bi BANG mnogo bolje došao (a kome ne bi?!), ipak meni se javlja da ovaj debi reditelj, Roberto San Sebastijan, ima štofa i da vredi pratiti šta će dalje napraviti (a kazao mi je na Grosmanu da već uveliko sprema novi horor film). Već i ova VIRGINA žanje nagrade i oduševljenje po festivalima širom sveta (treba li uopšte, posle svega gore rečenog, nacrtati da je ovo veliki crowd-pleaser?) i sigurno će svog tvorca izbaciti pred reflektore.

Nadajmo se da će mu sledeći biti malo odmereniji i pametniji. Ne, ne tražim da bude finiji i pristojniji, Da Pače; ali ako već hoće da bude prljav, a opet duševan i zabavan i relevantan, neka hvata beleške kod vintage Frenka Henenlotera! E, TAKO se to radi, sinko. Naravno, iz svog silabusa obriši samo onaj jezivi ćorak, BAD BIOLOGY, pa Azatot da te vidi!

Već neko vreme postoji simpatičan portal pod nazivom Autostoperski vodič kroz fantastiku, posvećen popularizaciji svih oblika fantastike kod nas, pa tako i horora. Ima tu sasvim solidnih kritika (skoro isključivo pohvalnih; dakle, više su to prikazi nego dublji kritički osvrti) knjiga i stripova i obilje drugih sadržaja, pa ako imate vremena i volje, bacite pogled.

Jedan od vrednijih sadržaja na ovom blogu su i intervjui sa domaćim „pregaocima“ (što bi reko dr Zoća) – recimo, sa Dušanom Mladenovićem, glavnim urednikom ,,Veselog četvrtka“ i sa piscima kao što su Dragan R. Filipović, Goran Skrobonja i drugi.

Nedavno su i mene intervjuisali, i taj intervju objavili OVDE.

Sada je kucnuo čas da ga podelim i sa čitaocima ovog bloga koji ga dosad nisu overili na pomenutom sajtu.

Intervju za Autostoperski vodič kroz fantastiku

· Doktorirali ste na Filološkom fakultetu u Beogradu na temu „Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti“. Ovo je, ako se ne varam, prva doktorska disertacija u Srbiji koja se bavi poetikom horora. Odakle potiče ideja i motiv da se hororom bavite kroz jedan naučni pristup?

Bavljenje horor teorijom je, za mene, bio prirodan i logičan produžetak bavljenja horor praksom: prvo sam bio konzument, kao čitalac i gledalac horora, a onda i praktičar, dakle pisac horor romana i priča. Moje zanimanje je oduvek bilo praćeno zapitanošću nad fascinacijom tim žanrom; kao što su me mnogi iz okoline, od porodice do prijatelja, često pitali šta će mi to, zašto baš horor, zašto ne nešto „normalnije“, tako sam i ja sebe samog pitao: „Zašto baš horor? Šta on znači, pre svega meni lično, a onda i šta znači uopšte, šta radi i kako i zašto i s kojim smislom to radi?“ Rezultat te zapitanosti bio je i prvi moj roman, Naživo (2003), koji bi se mogao nazvati i meta-horor romanom, jer se bavi fascinacijom mrakom i zlom u posredovanom obliku, mračnim sadržajima iz štampe i sa ekrana. Paralelno s njim, tog istog leta, došli su moji prvi eseji, „Horor – imenovanje neiskazivog“ i „Nekrofilija – nekad i sad“, pisani možda pomalo amaterski gledano iz današnjeg ugla (u to vreme bio sam tek student završnih godina Anglistike) ali sa mnogo strasti i želje da se prodre u problematiku koju sam time tek načeo.

· Prevodilac, esejista, književnik, urednik... čini se da su sva ova zvanja kod Vas čvrsto isprepletana. Ipak, fokusirala bih se na to da ste urednik Orfelinove edicije horora. Šta je potrebno da bi se uradio tako dobar urednički posao i šta bi ste savetovali urednicima, na šta da obrate pažnju?

Znate, ovaj uređivački posao u Orfelinu ja ne radim „za platu“, ili kako bi mi „išao staž“, ili kao neku vrstu „tezge“, ili išta u tom smislu. Taj rad je, takođe, prirodni produžetak drugih mojih aktivnosti na polju horora, i rađen je sa istom ljubavlju i znanjem koje sam uložio i u spisateljski i kritičarski rad. Dakle, želim da naglasim ovo: da su Ljubav (i uz nju Posvećenost) zajedno sa Znanjem dva glavna preduslova za ovako nešto. Ako vam nije iskreno i duboko stalo do te vrste proze koju uređujete, onda će i rezultat biti mlak, slabunjav, površno „odrađen“. Ukratko, potrebno je biti duboko u određenoj materiji da biste je uređivali – a opet, paralelno s tim, imati dovoljnu kritičku distancu prema tome kako ne biste zapali u zamku fah-idiotizma i fanovsko-fanzinsko-blogerskog pisanja. Moj cilj je da, kao urednik, mogu da potpišem ediciju kakva je „Poetika strave“ kao nešto što ima lični pečat (moj, i mog izdavača i ko-urednika, Milenka Bodirogića) i što sa sobom nosi veću dozu respektabilnosti nego što je iko do sada konzistentno i kontinuirano na ovim prostorima podario izdanjima klasičnih i modernih dela horor proze.

· Šta mislite o domaćoj i regionalnoj horor sceni, šta je dobro, a šta loše i kako popraviti ono loše?

Ako mislite na horor scenu u književnosti, kao prvo, ja tu ne vidim „scenu“, jedva da se naziru poneki autori (šačica), ali ne vidim nijednog ko je posvećen makar pretežno hororu, a da istovremeno svojim kvalitetom zaslužuje isticanje. Bavljenje hororom u ovim krajevima je još uvek nedovoljno isplativo, to ovde nije tako popularno kao npr. fantazija, gde čak i neki polupismeni autori uspevaju da prodaju na hiljade primeraka svojih drečavo povezanih nakucavanja istom takvom „čitalaštvu“ koje inače ne čita ništa drugo. Naravno, ne računam vampirske ljubiće i kojekakve još tvorevine koje samo nominalno imaju veze s nekim površno shvaćenim „hororom“. Istina, postoje odlične horor priče kao izuzeci, kao pojedinačne epizode u opusima pisaca koji tom žanru nisu naročito posvećeni (Ilija Bakić, Aleksandar Marković, Adrijan Sarajlija), ali njih je previše malo, retko se javljaju, a malo je i mesta gde bi se objavljivale da bi se moglo govoriti o „sceni“ ili ikakvim krupnijim kretanjima. To su sporadična, retka svetla koja načas zatrepere u mraku.

Što se tiče popravljanja lošeg, ja zaista ne vidim kako bi se slabi pisci učinili odličnim, kako bi se epigonstvo preobrazilo u iskrenu i duboku autorsku viziju, kako bi se malobrojna horor publika omasovila a da to ne bude kroz podilaženje pop-trendovima (vampiri i zombiji) – svakako se ništa takvo ne može uraditi brzo, preko noći. Ko je strpljiv i uporan, možda nešto pomeri, ali tek na duže staze.

· Čini mi se (možda i grešim) da ljudi vole da čitaju horor, ali da im pisanje ide manje uspešno. Šta biste poručili mladim autorima koji žele da se oprobaju u ovom žanru? Šta čini dobru horor priču?

Mislim da sam prethodnim odgovorom već dao veći deo odgovora i na ovo pitanje. Horor je, uz komediju, najteži žanr. Užasno je teško nekome pisanom rečju izazvati žmarce, jezu, nelagodu – a da ovi budu prijatni, i podsticajni, i smisleni, umetnički uobličeni. Ne postoji recept za to. Ne može se to raditi kao hobi, odnosno, može, ali će onda i rezultat biti za hobi-čitaoce, odnosno za jednokratno, neobavezno, brzo-zaboravljeno čitanje. Kao što već možda pomalo dosadno ponavljam stalno iznova: posvećenost, totalna posvećenost, a ne „vikendaški“, turistički pristup žanru; to je ključ bez koga je sve ostalo uzaludno.

· Uvek ste u toku vidimo to po Vašem blogu, kako nalazite vremena da pogledate sve ili pročitate, imate li neki sistem selekcije i ako imate, kako birate šta čitate i gledate?

Vremenom i iskustvom steknete određeno „šesto čulo“ ili osećaj zahvaljujući kojem već na osnovu naslova i plakata možete da odbacite 90% dreka koji se hororom naziva, a preostalih 10% se filtrira čitanjem kritika, gledanjem trejlera itsl. gde čovek iz više tuđih uglova i uz pomoć svog izgrađenog osećaja može da stekne približniju ideju o tome šta ima pred sobom. To je što se tiče filma. Po pitanju književnosti, a naročito savremene, aktuelne, u pogledu stvari koje upravo izlaze ili se tek spremaju da izađu – tu mi najviše pomaže Fejsbuk. Najmanje jedna polovina mojih frendova su pisci, kritičari, izdavači i urednici iz Amerike i Engleske, i u njihovim objavama, komentarima i linkovima koje šeruju ponajbolje se informišem o tome šta se novo javlja a što bi mene moglo zanimati i na šta treba da obratim pažnju, ne samo kao puki čitalac nego i kao kritičar magazina Rue Morgue.

· U žanrovskim krugovima ste poznati i pod nadimkom Ghoul, pretpostavljam da je inspirisano likom i delom Lavkrafta. Šta je to šta Vas je fasciniralo kod ovog autora?

Gulovi su česta stvorenja u Lavkraftovim pričama i romanima koji su i glavni krivci za moj samostvoreni nadimak (ali ne i jedini: Romerovi zombiji, i još poneke konotacije tog izraza imaju svoju ulogu). O Lavkraftu sam toliko toga već napisao – od zasebnih eseja preko pogovora njegovim knjigama koje sam priređivao i prevodio do velikog poglavlja u studiji Poetika horora i do knjige The Weird World of H.P. Lovecraft koja u avgustu ove godine izlazi na engleskom u Kanadi i Americi. Zato nije lako sažeti odgovor na par rečenica, ali baš zato, evo, pokušaću da odgovor maksimalno sažmem u dve fraze: 1) totalni autsajder i 2) totalna posvećenost hororu. Niko ni pre ni posle Lavkrafta, od umetnika horora, nije bio toliko udaljen od tzv. normalnog života i aktuelnog sveta (kojih se snažno gnušao) i niko kao on nije bio toliko apsolutno bio uronjen u stravu i užas kroz svaki aspekt njegovog postojanja. U svemu što je mislio, govorio, pisao, radio, horor je bio non plus ultra.

· Sa kojim autorom, osim Lavkrafta (živim ili mrtvim) biste Vi rado popili čaj/kafu ili možda neko piće uz razgovor?

Od mrtvih, rado bih popio koju čašu vina sa Poom, ili čaj sa Robertom Ejkmanom. Od živih, voleo bih da sednem nadugačko sa Tomasom Ligotijem (čija zbirka Pisar tame uskoro izlazi kod Orfelina), ili sa Redžijem Oliverom i Brajanom Hodžom.

· Pripremate li nešto novo za Vašu i našu publiku?

Naravno. Početkom septembra treba da izađe pomenuta Ligotijeva zbirka Pisar tame, a za Sajam knjiga, krajem oktobra i moj novi izbor vrhunskih priča Aldžernona Blekvuda, obe u ediciji „Poetika strave“ kod Orfelina. U obe sam autor pogovora i biografija autora, a kod Ligotija i prevodilac uvodnog eseja. Za sajam bi trebalo da izađe i moj prevod romana Snovita potraga za neznanim KadatomH. F. Lavkrafta (Makondo), praćen raznim dodacima i pogovorom. Takođe, ovih dana treba da najzad sednem da napišem priču za jednu domaću antologiju – moju prvu posle dvogodišnje spisateljske pauze.

· Za kraj, mislite li da sceni pomažu portali poput našeg, da li ih treba više i šta biste to nama savetovali, kako da unapredimo svoj rad?

Svakako da pomaže: popularizacija ovih žanrova je uvek dobrodošla, naročito ako je obavljena sa dozom ozbiljnosti koju ti žanrovi zaslužuju, a kod vas sam video sasvim zadovoljavajuće prikaze i kritike, iznad proseka u odnosu na slične na drugim portalima. Naravno da uvek može bolje: bilo bi dobro ako biste mogli da profilišete kritičare koji će vremenom steći svoj prepoznatljiv glas pa da već i njihova imena, a ne samo ime portala, ispod određene kritike nose pečat preporuke i poverenja. Takođe, poverenje se stiče i tako što se nećete libiti i negativnih (ili barem „mešovitih“) kritika: jer ako objavljujete samo hvalospeve i panegirike svakom bogovetnom izdanju koje se kod nas pojavi, a nigde nema ni senke kritike makar na pojedini njegov aspekt, onda postajete samo PR portal izdavača i pisaca, a meni se čini da su vaše ambicije veće i ozbiljnije od toga.

* * *

U 1. delu ove sage opisao sam mučan put vozom do Slovenije (EU) i razne detalje iz oblasti smeštaja, društva, vina, itsl. U središtu pažnje bio je osvrt na susret i intervju koji sam radio sa Harijem Kumelom. Sve to i još mnogo slikovitih horor čuda sa Grosman festivala možete videti OVDE.

A sad, samo zato što ste to glasno i uporno tražili, evo i 2. dela ove epohalne priče.

GLAVNI GOSTI, 2. deo; STIVALETI: Stivaletija dobro znam iz Beograda, gde smo pričali i zvanično (imam veoma detaljan intervju s njim) i nezvanično (ćaskanje i ogovaranje Italo kolega). Nažalost, odnosno na sreću, on baš ovih dana priprema svoj novi film: režiraće torture porn RABBIA FURIOSA, prema istinitim događajima, vezano za borbe pasa i nekakve psiho-boksere, bildere-ubice i tako neki polusvet.

Taj njegov novi film mi ne obećava baš mnogo, deluje mi da će biti u regionu novog Deodata – dakle, jeftina exploatacija, siromašna i u budžetu i u idejama i u vizuelnosti. Zbog toga je kasnije došao na festival, na samo dva-tri dana, tokom kojih je uglavnom sedeo po strani i kuckao u svoj telefon – valjda instrukcije svojim ljudima u Rimu koji uveliko rade pretprodukciju (snimanje se dešava početkom avgusta).

Kao što već rekoh u prošlom nastavku, zbog Stivaletijeve prezauzetosti oko novog filma bio je nedostupan za dogovore sa organizatorima oko boljeg predstavljanja u Ljutomeru, pa je zato izostala izložba njegovih radova, maski i lutaka i nacrta i koječega, kao što je izostala i radionica SFX efekata.Šteta je što jedan ovako slikovit i potencijalno mega-upotrebljiv gost nije mogao da bude eksploatisan ni do 50% svojih potencijala.

Njegovo gostovanje svelo se na jedan jedini Javni Razgovor, a i on je morao da bude zbrzan zato što je u rasporedu bio poslednjeg dana, odmah pre Zombi Walka i Završne ceremonije na istom tom mestu, tj. na gradskom trgu.

I ovaj Javni Razgovor vodio sam ja; jeste, ove godine bio sam vođa priče sa oba glavna gosta. Organizatori su mi dodelili samo prekratkih 40 minuta, ali tu sam, čini mi se, uspeo da izvučem maksimum, iako je za moj ukus to bilo zbrzano. Naglašavam: ne mojom krivicom, pa ni njihovom; kriv je Stivaleti, tj. činjenica da je došao samo na poslednjih par dana festivala koji su gušće zakrčeni dešavanjima gde je njega trebalo uglaviti.

Iako je tokom svog boravka u Ljutomeru bio prilično nedostupan, ipak sam s njim uspeo da detaljno popričam posle našeg Javnog Razgovora, čak mi je i pokazivao neke fotke na svom telefonu – ako ništa drugo, barem će maske u njegovom filmu biti dobre. Našao je super način da na njima uštedi: radiće ih njegovi studenti, iz škole za EFX koju ima na svom posedu u Rimu.

A nakon oproštajne večere saopštio mi je, sav egzaltiran, na uvce, ODLIČNU VEST koju ne smem da obznanjujem, ali tiče se Soavija i DELLAMORTE-a... Recimo da postoje jake šanse da se najzad nešto konkretno tu desi... Već sama pomisao da Soavi ponovo režira horor je povod da se pali vatromet, ali... sačekajmo još malo sa šibicama dok ne stigne neko zvaničnije obaveštenje i početak radova...

MANJI GOSTI: Uslovno govoreći „manji“, to su ljudi čija imena još nisu slavna; neki su početnici ili ljudi sa tek par filmova iza sebe, ali mogu biti zabavni za priču i druženje, dok drugi nisu zvezde zato što su kritičari, organizatori i sličan svet iza platna, iza pozornice. Ove godine je tu bila bolja ponuda nego prošle: naročito sam dobro popričao sa Robertom, bradatim Špancem koji je napravio NIGHT OF THE VIRGIN, koji je na kraju dobio Hudog Mačka za Najbolji film.

Uglavnom smo se složili po pitanju španskog horora. Javlja mi se da će ovaj uskoro da se proslavi i da će biti nešto od njega. Evo, recimo, na Fantaziji je dobio spec. nagradu za ovaj film...

Pored toga, opširno sam pričao i sa Markusom koji mi je bio domaćin na Slash festivalu u Beču, pre 6 godina, o tome kako održavaju taj fest, kako dobijaju ekskluzivne nove filmove, o hororu danas, o gostima itd. Recimo, obradovao me je pričom o tome koliko je Arđento još uvek upotrebljiv kao gost; mislio sam da je on ispušena lula, zbog starosti, lošeg zdravlja itd. ali izgleda da još nije, ili bar nije bio pre 2-3 godine.

Bistar je taj Markus i bilo je uživanje podeliti mišljenja s njim. Pored njega bila je tu i kritičarka Marina – naša, Beograđanka, sada u Beču, a piše za Politiku i neke krupne austrijske novine, pored ostalog. Oboje su bili fascinirani Kadijevićem i zainteresovali se da nešto napravimo s njim u Austriji – ali o tom potom...

PROMOCIJE: Ove godine na Grosmanu sam održao i dve uspešne promocije.

Prvo je Nenad Bekvalac odlično i kvalitetno razgovarao sa mnom o Orfelinovoj ediciji „Poetika strave“ gde su ljubiteljima horora iz regiona predstavljeni moderni i nešto stariji klasici jezovite književnosti.

Mnogi su iskoristili priliku da nabave ove knjige po, za njih, više nego povoljnim uslovima („Cijena? Prava sitnica!“).

Zatim je održana i promocija moje knjige razgovora sa Đorđem Kadijevićem, VIŠE OD ISTINE.

Ljutomer je Kadiju već toplo dočekao pre tri godine masovnom posetom na prepunom trgu. Ovog puta, ko zna zašto, prisutno je bilo znatno manje sveta – jedva se skupilo dvadesetak njih, ali pokazalo se da se radi o zaista kvalitetnoj publici koja nije tu zalutala već je znala šta i zašto sluša.

Dapače, bili su vidno okrepljeni Kadijinim nazorima koje je on rečito i živopisno iznosio, a veći deo njih je na kraju i kupio knjigu i tražio Kadijin i moj potpis.

Nas dvojica smo odavno uigran tim i razgovor smo vodili ozbiljno i kvalitetno kao i uvek, nevezano za to da li pričamo pred 20 ili 200 ljudi.

Uskoro ću okačiti audio snimak ovog razgovora...

FILMOVI: Ah, da, umalo da zaboravim. Bili su prikazivani i neki filmovi. Moram priznati da su ovi u takmičarskom programu bili uglavnom manje atraktivni, i kad god sam bio u dilemi da li da gledam neku reprizu klasika iz programa „Retrospektive“ ili, ampak, da gledam nešto NOVO i premijerno, UVEK sam se opredelio da na velikom platnu radije gledam dobro znanog klasika. Zašto? Zato što su filmovi danas postali mali, pa je mali ekran njihovo prirodnije mesto.

Dakle, uživao sam po ko zna koji put u DEMONIMA (jebeno najzabavniji iflm ikada snimljen!), FENOMENI, KĆERIMA TAME, MALPERTUISU itd. ali na velikom platnu (poslednja dva po prvi put u tom formatu). Jedini novi film koji sam ceo pogledao na festivalu bio je već pomenuti THE NIGHT OF THE VIRGIN. On ima svoj zaseban rivju (klikni gore).

Prikazivanje restaurisane integralne verzije METROPOLISA na otvaranju bilo je genijalan izbor i zaista retka prilika da se u ovom vizuelnom masterpisu uživa kako dolikuje. Istina, voleo bih da sam bio trezniji tom prilikom, ali fuck, ne može se sve imati...

Pogledao sam i veći deo filma REPLACE, engleskog pokušaja da se prežvakava body horror, nama najzanimljiviji zato što je Richard Stanley potpisan kao koscenarista – ali ispostavilo se da je ovo, izgleda, bila tezga za njega. Ili on nije bio naročito nadahnut. Ili najzabavniji njegovi doprinosi nisu završili u filmu. Možda ćemo jednog dana saznati pozadinu priče, ali kako god bilo, ovo je jedan šupalj, predug, dosadan, neinventivan film o devojci koja stekne kožnu bolest koja je pretvori u ubicu (dakle, vizuelno jadnija i konotativno praznija varijanta filma RAW).

Žao mi je što nisam pogledao kad sam mogao RON GOOSSENS, LOW BUDGET STUNTMAN– avaj, naslov i opis ukazivali su mi na neki od onih meni smrtno-dosadnih filmića koji se iz petnih žila upinju da budu KULT, da odaju omaž exploataciji 1970ih itsl sranja. Prekasno sam otkrio da je to novi film ludaka koji stoje iza NEW KIDS serijala (TURBO i NITRO), koji mi se prilično dopao uprkos svom retardiranom humoru, tj. baš zbog njega. Inače, ovi slikoviti likovi su bili gosti festivala ali ne stigoh da se i sa njima družim.

Eh, da, video sam i dokumentarac INDUSTRIAL SOUNDTRACK FOR THE URBAN DECAY ali o njemu ću zasebno, detaljnije. Ukratko, slabunjav je, prekratak i prepovršan. Missed opportunity!

ZEZANJE: Nije ni toga falilo ove godine. Na svu sreću, vreme nas je poslužilo, kišica je prsnula samo jednom, baš usred PHENOMENE (prikazivane na glavnom trgu, dakle – napolju) ali je ostalih dana vreme bilo sasvim podnošljivo. Nije bilo sparine koju sam ostavio u Srbiji, nije bilo kišurine koja je zasrala veći deo prošlogodišnjeg festivala, dani i večeri bili su prijatno topli...

Standardni rafting odrađen je mirnom Murom uz špricer u čamcima, i uz 'lebac, mast i beli lukac na „Ostrvu ljubavi“ – plus, uz još špricera!

Vanredno bogougodna hladovina ugostila nas je nadomak Dvorca Jeruzalem, gde smo pili špricere pre wine tastinga (sic!). Kažu da ne valja biti žedan pred tejsting, pa samo zato slistili grdne špricere pre te naporne ali neizbežne dužnosti u jednom obližnjem vinskom podrumu.

Zezanje uz bazen, špricer i – ghoulash (!) bilo je blago zasenjeno naoblačenim nebom, pa nije palo i brčkanje u bazenu (meni svejedno, jer nisam od tih, iako sam za svaki slučaj poneo svoj kupaći sa Džejsonom V) ali je zato u dobrom društvu bilo lepo posedeti i koju popiti...

Zombiji su gradom šetali, po ko zna koji put, ali ovog puta našminkani od strane lokalnih umjetnika. Eehh, davno prođoše vremena kad su autobusi dovozili legije šminkera iz Beograda za te svrhe.

„Subkulturna tržnica“ je takođe vrlo dobro prošla – prodao sam sve primerke velike knjige o Kadiji koje sam sa sobom poneo, kao i dobar broj onih iz edicije „Poetika strave“. Zaradio sam dovoljno da sebi priuštim kupovinu jedne, nove, predivne majice sa Majklom Majersom. Ma šta jedne – barem za jedno 25 takvih; ali srećom, nisam sve spiskao tu.

I tako, sve u svemu, bio je ovo jedan od uspešnijih i boljih Grosmana; ja nemam većih zamerki. Uostalom, ovo je bilo tek 13. izdanje: ima vremena da se neki propusti u organizaciji srede, da junoše nauče ponešto na svojim greškama, a ako to ne nauče do dogodine, čemu žurba – još su mladi, naučiće jednom, nekad. Valjda.

Nedavno izašla knjiga razgovora VIŠE OD ISTINE – KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU uveliko već živi svoj život u medijima, na promocijama i u rukama istančanih čitalaca, kako dolikuje i priliči jednom ovako kapitalnom izdanju.

Evo dva najnovija dokaza toga.

Kao prvo, imam zadovoljstvo da vam predstavim sken odličnog prikaza ove knjige koji je pre oko mesec dana izašao u Kulturnom dodatku POLITIKE. Autor je Igor Stanojević, i za razliku od mnogih Politikinih fantomskih eksperata on je provereno autentičan.

To ćete i sami videti ako kliknete na sken – ili ga skinete odavde pa otvorite u nekom programu gde možete da zumirate.

Kao drugo, ova knjiga je već dobila i svoju inostranu premijeru. Na nedavno završenom festivalu Grosmanu Sloveniji promociju su imala dva nova Kadijevićeva naslova: gorepomenuta knjiga razgovora, i nešto manje izvikana ali jednako vredna knjiga njegove proze, BOŽIJA VOLJA.

Detaljan izveštaj sa ovog festivala imate na gornjem linku, a sada sam okačio i ekskluzivni audio-snimak razgovora koji sam s Kadijevićem vodio u Ljutomeru pred publikom voljnom da čuje ovog velikog intelektualca, istoričara umetnosti, kritičara i filmskog i TV reditelja. Fajl je na Mediafire, pa ako želite da čujete uvek pametnog i uvek zanimljivog Kadiju, kliknite OVDE, skinite i slušajte!

A nakon svega toga, ako još niste nabavili ove dve njegove knjige – ne časite ni časa nego naručite od izdavača, Orfelina iz Novog Sada!

Ko više voli u knjižarama, može i tako: ima ih u većini dobro snabdevenih, a u Delfima i Vulkanu sasvim sigurno.

Upravo su se navršile tri decenije od srpske (pa time, tada, i jugoslovenske) premijere stripa DILAN DOG! Nadležni drugovi iz Veselog četvrtka, nakon opsežne istrage i proučavanja više izvora (od sorte „reko mi jedan čovek, ne bi lagao!“) došli su do zaključka da je 1. epizoda Dilana, DOKTOR KSABARAS, kao spec. izdanje Zlatne Serije, u izdanju novosadskog „Dnevnika“, na balkanske kioske izašla 15.08.1987.

Legendarni Broj Jedan, iliti: Ground Zero

Holy shit! Kao juče da je bilo (dobro, okej, možda – prekjuče, ili prošle nedelje...) kad sam tog vedrog i toplog avgustovskog dana kupio prvi broj na trafici u Niškoj Banji – nakon višemesečnog potpaljivanja putem reklama i najava u drugim „Dnevnikovim“ strip-izdanjima. U to vreme ja sam odavno već bio „zreo“ horor fan, samo što sam imao VRLO malo objekata svoje žudnje, jer u to vreme nije bilo ni stripova, ni knjiga, ni časopisa, ni... Uf, ali neću sad o tome. Ukratko, za mladog horor fana u najboljim godinama (ČETRN'ES'!) koji tad još nije imao ni svoj video, a kamoli horor biblioteku kakvu ima sada, tri dekade docnije, DILAN DOG je leg'o kao... kombi sa petoro mladih prijatelja u šumi tamo nekom ludom koljaču.

Krećemo odmah posrid sride! Horor, nema zezanja!

Eeee, deco moja, ne možete vi ni zamisliti koja je razlika otkriti – tj. dobiti – DILANA *niotkuda*, usred pustinje zvane SFRJ, gde se horor dobijao na kašičicu, svake prestupne godine, i gde sam u nezasitoj gladi za hororom kupovao čak i šugavo bedni JU VIDEO kad god bi ovaj ŽLJ magazin objavio kakav članak o hororu (uglavnom neznalački i posprdan) a kamoli poveću horor fotku ili poster preko cele strane ili ampak duplerice! Jer, ničeg boljeg nije bilo!

I tako, tokom celih 1980-ih: ništa, ništa, NIŠTA, pa – DILAN!

Bolje UAARRGH nego AAAAAAAAAAAAAAAAA!

To ova današnja mladež ne može da pojmi, ovi što su Dilana otkrivali 10 ili 20 godina kasnije, u vreme interneta, dostupnih horor dvd-a i divx-a i e-bookova i skeniranih horor stripova i legalno objavljenih horor stripova i albuma i graf. novela na svakom koraku, ovi kojima je Dilan tek još JEDAN OD mogućih horor stripova... Ali dobro, ne bih sad izigravao Broja Jedan, samo me malo drmnula emocija, evo, šmrc, neću više o tome šta je NEKAD davno bilo kada bejah mlađan hororac ja...

Kraven, Krejven, biće dobro pečenje...

Umesto toga, osvrnuću se na jedno vruće, vrelo izdanje kojim je Veseli četvrtak ovih slavljeničkih, jubilarnih dana objavio kako bi obeležio tri banke jednog od najpopularnijih strip junaka na ovim prostorima. Dakle, povodom tridesetogodišnjice od datuma premijere kultnog serijala Dilan Dog na srpskom jeziku, na festivalu STRIPORAMA u Nišu premijerno je predstavljeno specijalno izdanje na kom su Četvrtkovi fanatici radili dugo i brižno – gigantsko, megalomansko, ludačko izdanje pod naslovom Majke i očevi!

Šta tu ima?

Tri kompletne strip epizode, i to:

1. PRIČA O DILANU DOGU(premijerno na srpskom! + premijerno igde na Balkanu u boji!)

2. MATER MORBI (premijerno u velikom formatu!)

3. MATER DOLOROSA(premijerno igde na Balkanu!)

"Moji ste!" To se zove "Had me at Hello!"

Povrh toga, ima još preko 100 strana dodataka: pratećih tekstova urednika edicije, pratećih tekstova scenariste Rekionija i crtača Kavenaga, alternativnih tabli, skica i ogromnih full-page i duplerica-ilustracija... I sve to na velikom formatu, u super-tvrdom povezu, na masnom papiru (svih 410 strana!) i u punom koloru!

Mesecima unazad slušao sam opise ovoga od strane urednika edicije ali kada sam pre nekoliko dana u Nišu najzad uhvatio u svoje ruke ovu grdosiju formata 32 x 24 cm i težine oko 2,5 kilažive vage, i kad sam je žudno prelistao, shvatio sam da je količina ljubavi, znanja i posvećenosti uložena u ovo još veća nego što sam se usuđivao da očekujem! Respect, deco! Siguran sam da će i tata Sklavi i sinčić Rekioni biti presrećni kad u svojim rukama budu imali ovo spektakularno neprejebivo izdanje – i biće im krivo što oni u Italiji nemaju ništa slično ovome!

Điđi, Zlatibor, neki reper i Dušman

Dobro, reći će hronično nezadovoljni Srbi, sve je to lepo ali – zašto baš ove epizode, zašto ovo, zašto ne ono, što je ono malko ukrivo, što ono nije upravo, što je font onaj, što hrbat nije onaj, kako će ovo na mojoj polici... itd. Sad, ne mogu ja umesto Četvrtka na sve to da odgovaram, ali glavno pitanje ovde svakako jeste: „Zašto baš ovaj koncept, baš ove tri epizode, baš sada?“

Koja majka crnu vunu plete?

Na to je odgovor već dao urednik i inicijator i idejni tvorac ovog izdanja, Dušan Mladenović, u svom predgovoru pod naslovom „Bolest koja se bira”. Evo, ekskluzivno, jednog malo dužeg ali rečitog i ilustrativnog citata iz njega:

Pred vama su jednostavno tri dobre priče, čija se snaga ogleda u veličanstvenosti autora koji su ih stvorili: scenarističkoj grandioznosti i likovnoj ekstrapolaciji koje su vapile za formatom makar donekle srazmernih dimenzija. Uveravamo vas i da ovo nisu neka tri tek tako slepljena grafička romana. Brižljivo su odabrana i spojena u jedne korice zato što, uprkos tome što ih možemo posmatrati kao celinu, istovremeno gordo nose različite nijanse krvave crvene boje kao simbol tri Dilanove epohe.

Puška okačena u 1. broju opalila je u 100-om!

Prvi je originalni stoti broj (prva ikada objavljena epizoda ovog junaka u boji, sada napokon i na našem tržištu), predstavnik i zaključna tačka prve, klasične faze, koju je roditeljski tandem prave prve epizode (Sklavi i Stano) zamislio kao moguće finalno poglavlje sage, jer stotinu mahom vrlo kvalitetnih epizoda priličan je uspeh za jedan serijal, nije li? Dobro znate da se priča o Dilanu Dogu ovde, međutim, očigledno nije okončala, jer u suprotnom nikada ne bismo bili u prilici da čitamo 280. broj, „Mater Morbi“. Kada smo ovaj moderni klasik objavili polovinom 2013. godine, nadali smo se da ćemo jednoga dana imati privilegiju da mu se pažljivo vratimo onako kako bismo svakom stripu želeli, u izdanju velikog formata odštampanom na najkvalitetnijem papiru, sa dodatnim tablama u boji i gomilom dodataka za stripovske sladokusce.

Zagor priča!

Bez preterivanja, radi se o punokrvnom Rekionijevom i Karnevaleovom remek-delu, prekretnici s razlogom ovenčanom brojnim nagradama, koje preti da nadraste Dilanove okvire, što i jeste najčešće mu upućena kritika: „To nije priča o Dilanu Dogu!“ E pa, upravo taj argument pobija treća priča u knjizi, spektakularna „Mater Dolorosa“ (361. broj), vizuelno nenadmašni dragulj koji zatvara onaj krug što su dve epizode pre nje započele. Predstavnik je najnovijeg, modernog Dilana, stvorena povodom tridesetogodišnjice od objavljivanja prve epizode u Italiji 26. septembra 1986. i simbolizuje konačno (?) stavljanje tačke na njegovu mračnu prošlost, te okretanje ka, ehm, mračnijoj budućnosti. Otud je njena naslovna strana uredničkom odlukom poslednja koju je veliki Stano nacrtao za Dilana, nakon čega je u to sedlo uskočio Điđi Kavenago lično, lucidni genije devete umetnosti XXI veka i autor ikonične ilustracije na prednjoj korici, zbog čega smo posebno ponosni. Upoznavanje domaće publike sa Kavenagom kroz ovaj svojevrstan prozor u budućnost definitivan je kraj jedne i početak neke nove ere.

Điđi Karavađo (aka Kavenago) u Nišu

I dobro, pitate se sad vi, koliko zelembaća treba izdvojiti za ovu ljepoticu? Pa, cijena je prava sitnica ako se ima na umu šta dobijate zauzvrat – tj. luksuzno izdanje od sorte retko viđene na ovim prostorima, odnosno sadržaj koji ne postoji na jednom mestu i ovako krasno, fetišistički uobličen ni u Italiji ni u Hrvatskoj niti igde drugde! (OK, imaju ponešto od ovoga, ovde-onde, rasparčano, ali ne na jednom mestu i ne ovoliko luksuzno!)

Doktor preporučuje!

3.300 din (manje od 30 EU) je puna cena, ali toliko će koštati samo u Vulkanima, Delfima i sličnim mestima (a moguće je da i oni daju neki popust). U striparnicama, maloprodajnim objektima Trafika i preko Kluba čitalaca VČ svako dobija pravo na popust od 20%. To će reći: 2.640 din je cena u Trafikama i Darkvudu, a i u "Alan Fordu"će biti negde oko toga. Na niškom Striporama sajmu je bilo (a toliko će biti i na beogradskomu, jelte) 2.310. Dakle, na BG Sajmu knjiga u oktobru će opet važiti popust od 30%, ako neko hoće da čeka zbog 300 dinara kako bi tada ovo izdanje kupio po ceni od 2.310 din (ukoliko se tiraž od samo 500 komada ne razgrabi dotad).

Toliko od reklame, najave i inicijalnih pohvala.

Ne, ovde ne stojim pored originalnog izdanja nego pored reklamnog panoa!

Osvrnuću se detaljnije i na sadržaj ovog izdanja, odnosno daću detaljniji rivju sve tri strip epizode + kazaću koju i o pratećim tekstovima i ilustracijama, ali da ovaj tekst ne bi bio megalomanski glomazan kao ova knjižurina, o tome u nastavku, za koji dan!

Ali, i bez toga, stojim vam prav da je ovo izdanje koje mora imati svaki fan horora i svaki fan Dilana koji razume srpski i zna šta valja!

Kao što ste do sad verovatno primetili, ako redovno i dovoljno dugo pratite ovaj blog, na ovom mestu se tokom godine obeležavaju samo TRI rođendana: moj, Poov i Lavkraftov. Prva dva proslavljamo uz dodele Zlatnih Ghoulova, a ovaj treći – svake godine na neki drugi, prigodan način.

Ove godine, 20. avgust, HPL rođendan, slavimo uz izbor najboljih KRATKIH filmova koji se mogu naći na netu a inspirisani su, manje ili više, njegovim delima, mislima i kreacijama.

Naime, tokom researcha za moju nedavno izašlu (ali još mi nepristiglu) knjigu o Lavkraftu, THE WEIRD WORLD OF H.P. LOVECRAFT, pored ostalog podsetio sam se desetina kratkih, navodno lavkraftovskih filmova. Ovo što vidite ispod je MOJ izbor najmanje loših...

Poređani su od boljih ka slabijima, mada, sve je to kratko i slatko, ima ih raznih (neki su vizuelno-animacijske vežbe, neki su gegovi, neki su ambiciozniji, neki imaju solidan budžet, neki su jeftinoće...), dajte im šansu, možda vama bolje legne nešto što meni baš i nije.

Namerno ih nisam embedovao: idite na izvor, pa gledajte full screen ili kako god vam volja.

Najbolji KRATKI lavkraftovski filmovi

koji se mogu naći na netu

- izabrao dr Ghoul-

El modelo de Pickman (2014)

(animation)

http://www.imdb.com/video/wab/vi3587419417

The Brain Hack (2015)

https://vimeo.com/118342272

Black Sugar (2014)

https://www.youtube.com/watch?v=hg_LCwmVxnw

Fyren - Keeper of the Light

https://www.youtube.com/watch?v=pQiWaSMX_eY&t=1166s

Eel Girl (2008)

https://www.youtube.com/watch?v=whU0gFc0Od8

From Beyond

(Animated)

https://www.youtube.com/watch?v=QxY90mMFodk

From Beyond (1999)

(animation)

https://www.youtube.com/watch?v=iXlZPiYyJww

Harbinger

(POV Horror)

https://www.youtube.com/watch?v=45O-GAi0gNw

Thresher

https://www.youtube.com/watch?v=SqNdbHHWtBc

The Hapless Antiquarian

https://www.youtube.com/watch?v=HF9xKeBp_Bk

To My Mother and Father

(by Can Evrenol, BASKIN)

https://www.youtube.com/watch?v=vWsnjOQIeaY

Late Bloomer (2004)

(by Craig Macneill, THE BOY, 2015)

https://www.youtube.com/watch?v=v3gNQ2KYCb4

Static Aeons

https://www.youtube.com/watch?v=nQRCK37PQiw

The Statement of Randolph Carter

(short animation, 4 mins)

https://youtu.be/EcLm_7Yip_E

Pickman

(sock puppet version)

https://www.youtube.com/watch?v=Wz0JnQ3IGu0

The Lovecraft Syndrome (2004)

https://www.youtube.com/watch?v=vjuhWT0vKig

U ponedeljak 21.08.2017. niški dnevni list Narodne novine objavio je intervju sa mnom. Taj tekst je, zajedno sa slikama, zauzeo više od 2/3 strane posvećene kulturi. Glavni povod za razgovor bio je nedavni izlazak knjige Više od istine i njena promocija na festivalu Grossmann.

Evo šta su me je pitala novinarka Aleksandra Gojković
– i šta sam joj odgovorio na razne horor i knjiške teme.

--- Niz godina sa baviš stvaralaštvom Đorđa Kadijevića, učestvovao si na brojnim tribinama posvećenim njegovom radu. U kom periodu su rađeni intervjui koji su ušli u knjigu 'Više od istine - Kadijević o Kadijeviću'?

Đorđa Kadijevića sam upoznao 9. aprila 2006. godine, na tribini o nastanku strave i užasa u srpskom filmu gde sam bio gost-moderator. U to vreme već sam uveliko radio na rukopisu knjige o srpskim horor filmovima koju je, godinu dana kasnije, objavio NKC, Niš pod naslovom U brdima, horori: srpski film strave. Kadijević me je tom prilikom smesta impresionirao svojom erudicijom, intelektualnošću i prodornošću vizije, kao i jasnom posvećenošću metafizičkim aspektima strave, pa sam stoga iskoristio šansu da nakon tribine nastavim razgovor u četiri oka. Već tim razgovorom stvorena je klica prijateljstva, učvršćenog zatim sa pojavom gorepomenute knjige koju sam njemu posvetio. Nakon toga učinio sam koliko sam mogao da se o njegovom delu što više piše i govori, uključujući tu i brojne tribine i gostovanja na festivalima u Beogradu, Smederevu, Ribarskoj Banji, Zagrebu, Ljutomeru (Slovenija) i u Subotici. U knjizi Više od istine - Kadijević o Kadijevićunalaze se pojedini delovi tih javnih razgovora, obavljenih od 2006. pa do 2016., ali većinu ipak čine intervjui koje sam s Kadijevićem vodio u njegovom stanu tokom 2015. godine.

mali odlomak iz knjige VIŠE OD ISTINE

--- Knjiga pokriva praktično celokupan Kadijevićev opus, televizijski, filmski.. Šta sve čitalac može da sazna iz nje?

To je teško čak i nabrojati, ne samo zbog obima knjige koja ima 500 strana, nego pre svega zbog bogatstva uma tog čoveka i njegovog iskustva. Pored ostalog možete saznati gde je, tačno, i kako snimana Leptirica, na kakve je probleme nailazio u vreme kontroverzi oko Crnog talasa, kako je bilo raditi sa takvm veličinama kao što su Bata Živojinović, Pavle Vujisić, Aleksandar Berček, Miki Manojlović, Slobodan Perović, Milena Dravić... Još važnije od brojnih anegdota sa snimanja jesu duboki auto-analitički uvidi u sopstvenu poetiku, uključujući njegov tretman ratne tematike i nešto dalje istorije (Karađorđeva smrt, Vuk Karadžić...) kao i pionirsko bavljenje filmskom fantastikom i hororom. Posebno vredan dodatak tekstualnom delu predstavljaju ekskluzivne fotografije iz filmova i sa njihovih snimanja koje je Đorđe Kadijević iz sopstvene arhive ustupio autoru i izdavaču na korišćenje radi ilustrovanja knjige.

Na setu DEVIČANSKE SVIRKE

---- U čemu je posebnost mesta koje Kadijević zauzima u srpskoj kinematografiji?

Đorđe Kadijević u našoj kulturi ima neobičan status, definisan dihotomijama koje su i odredile njegovu specifičnost: istovremeno intelektualac i filmadžija; istoričar umetnosti i reditelj; režiser i za bioskop i za televiziju, i žanrovski i nežanrovski... Kolumnista vodećeg nedeljnika NIN (na likovne teme) i filmološka nepoznanica sa skrajnutim statusom u domaćim filmskim leksikonima i enciklopedijama... Slavan, i u senci; svima znan i – nepoznat... Ovo je mnogo više od knjige o jednom reditelju i o njegovim filmovima – iako ona jeste, pre svega, to – budući da pokriva najvitalniji period naše kinematografije (kraj 1960-ih i početak 1970-ih) i najsvetlije trenutke TV Beograd (od polovine 1970-ih do pred kraj 1980-ih), a sve to prelomljeno kroz bogat, a dosada nedovoljno izučen i valorizovan opus jednog vrhunskog intelektualaca i vanredno talentovanog reditelja.

--- Gostovao si nedavno na festivalu u Ljutomeru u Sloveniji. Kakvi su ti utisci sa manifestacije? Koju publiku okuplja? Kakva atmosfera vlada?

Festival Grosman u Ljutomeru posvećen je pre svega filmovima horora i fantastike, i okuplja mlađu publiku, ali i vodeće stručnjake iz cele Evrope – kritičare, urednike, reditelje, glumce, direktore srodnih festivala. Atmosfera je opuštena i prijatna, jer ipak je to festival filma i vina, a pruža savršen balans između zabave i ozbiljnosti (kroz izbor gostiju i filmova, uključujući retrospektive).

--- Da li radiš na novoj knjizi? O čemu je?

Da, upravo sam završio pogovor za prvu zbirku priča na srpskom od autora koji je, po meni, najbolji živi pisac horora. On se zove Tomas Ligoti, a zbirka Pisar tameće izaći početkom oktobra u ediciji „Poetika strave“ koju uređujem za izdavača Orfelin iz Novog Sada. (Pretplata kreće početkom septembra!)

Crtež za naslovnu stranu PISARA TAME (Ivica Stevanović)

Odmah zatim čeka me pogovor i novoj zbirci klasičnih priča Aldžernona Blekvuda koju sam priredio za istu ediciju. Nakon beogradskog Sajma knjiga počinjem da radim na još jednom ambicioznom projektu koji takođe ima veze sa Kadijevićem, ali pričaćemo o tome kada za to dođe vreme.

Već sam na blogu predstavio, u opštim crtama, i pohvalio novo spektakularno izdanje Dilana Doga – Majke i očevi. Ali, dosta je bilo reklame. Ovo je ozbiljan blog a ne tamo neka PR služba za prenošenje zvaničnih obaveštenja i jedva prikrivenih reklama. Ispod sledi moj strog ali pravedan kritički osvrt na sadržaj ovog izdanja. Pa, da krenem redom.

PRIČA O DILANU DOGU

Poznat je još i kao „Broj 100“, i kao „Poslednja epizoda: ĆAO, NEMA VIŠE!“ i kao „Ono Sklavijevo kukavičje jaje koje je uvalio budućim scenaristima opterećenim vernošću njegovoj 'mitologiji'.“

Ukratko, sud o ovoj epizodi podeliću na LEPO i MANJE LEPO.

LEPO

a) Lepo je da je ova kultna, klasična, nezaobilazna epizoda najzad dostupna na srpskom jeziku, a ne na njegovoj zapadnijoj inačici.

b) Lepo je da ovu kultnu, klasičnu, nezaobilaznu epizodu najzad imamo u koloru – kad je već i u Italiji farbana, ajde da je ofarbanu imamo i mi, da ne zaostajemo za svetom (a i da zezamo Hrvate, kod kojih je izašla u sirotinjskoj crnobeloj verziji).

c) Lepo je povremeno (mada, za mene nedovoljno često) uživati u Stanovom crtežu.

MANJE LEPO

a) Stano je OK onda kada hoće da imitira Egona Šilea, i u Doktoru Ksabarasu je odradio vrhunski posao ne samo u tom pogledu nego i svuda drugde gde je trebalo. Avaj, to je bilo pre 100 godina... ovaj, epizoda. U ovoj konkretnoj, nema se mnogo toga oku lepog videti. A ponajmanje horora.

Stano je naročito ograničen, tj. nenadahnut kad treba crtati kreature: sva njegova stvorenja ovde su užasno amaterska i bezveznjačka, od „Frika“ (gde mu je verovatno glupi scenario vezao ruke) pa do onog čuda iz velikih okeanskih dubina koje je loše i samo po sebi (debilna karikatura) i anatomsko-biološki nema blage veze sa tamošnjim stvorenjima: izgleda kao vodozemac– a ništa žaboliko nećete naći nigde blizu dna okeana! To bi možda prošlo u Mikijevom zabavniku, ali ovde ta karikatura izgleda samo jadno.

Da i ne govorim o raznim čudima koja izleću pod mač (Bato!) Dilanovom tatici na stranama 18-30. Čak i najbedniji Zagorovi crtači umeli su bolja i strašnija čudovišta da kreiraju od ovih Stanovih bednosti. Umesto da briljira u onome što je Sklavi zamislio kao oproštaj sa Dilanom, da ga nacrta da sve puca, like there's no tomorrow, Stano veći deo ove epizode kao da je – odradio, otaljao, sa Bonelijevim pištoljem na slepoočnici.

b) Farba ovde ničemu ne služi. Stanov crtež je sebi dovoljan kao crno-beo, a ovo kao da nije ni bilo rađeno s naumom da se farba – ili, ako jeste, Stanov artwork se pokazao kao prilično zatvoren za kreativne uplive kolora. Ništa, ali ama baš ništa farba ovoj priči i ovom crtežu ne dodaje, nikakvu novu dimenziju ne donosi.

Kad sam bio klinac ponekad bi mi ćunulo da uzmem bojice ili flomastere pa da farbam neke duple stripove. Rezultati nisu bili mnogo gori od ovoga.

c) Jesam li već pomenuo da je Sklavijev scenario nesnosno glup? Evo, ponoviću to, jer ponavljanje je Mater Mudrosti.

Ksabaras: „Dilane, Luče, ja sam ti Tatko!“ NEEEEEEEE! (Ali to smo čuli još pre 75 epizoda.)

Morgana: „Dilane, ja sam ti keva. Izvini za ono kad smo se karali u 25. epizodi; tad nisam bila sasvim pri sebi!“ ZAŠTOOOOOOO?! (Dial E-Deep to be deep!)

Gručo: „Dilane, ja sam ti davno izgubljeni stariji brat!“

Madam Trelkovski: „Dilane, ja sam ti davno zaboravljena, senilna baba!“

H. Dž. Vels: „Dilane, ja sam zapravo Artur Konan Dojl!“

Itd.

Postoje umetnici koji svoje proizvoljno nabacane, iracionalne fore & fazone umeju da, s naknadnom pameću i talentom, povežu u kako-tako smislenu i zadovoljavajuću celinu: evo, čini mi se da Linč upravo to radi sa III sezonom Tvin Piksa. E, TAKO SE TO RADI! Ali Sklavi nije Linčova liga, ili barem nije bio u vreme pisanja 100. epizode: čak i njegovi najveći fanovi i sledbenici kulta priznaju da tad on nije bio na vrhuncima mentalnih i kreativnih snaga – eno, Rekioni to kaže u ovoj istoj knjizi (MAME I TATE)!

Ova sapunjarska papazjanija je prosto – treš. Dilan je, često, u najboljim epizodama serijala, umeo da izazove autentičnu emociju: u ovoj epizodi, koja se nominalno bavi krupnim pitanjima porekla, identiteta, prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, života, smrti i besmrtnosti... toga nema skoro nimalo. Sve je usiljeno, mehanički, glupavo, kao po komandi da se povežu razni motivi, epizode i likovi i natuknice koji su daleko bolje fukcionisali kao sugestije nego sad kad su ovako banalno izvučeni na drečavu svetlost dana. Samo fali još Neša Galija da zasvira na ovoj Dilanovoj galiji pa da ugođaj bude potpun.

Dilanov tata koji izgleda isto kao Dilan, samo s bradicom– sasvim u Bonelijevoj tradiciji aseksualne prokreacije! Dokaz br. 1: Dilanov tata Dilan.

Tu se deca ne prave muško-ženskim koitusom nego se kloniraju iz ćelija svojih očeva. Dokaz br. 2: Zagorov tatko izgleda ISTO ko Zagor, samo s brčićima.

Pa onda taj flešbek u 17. vek? Pa ta deoba na Dobrog i Zlog Tatu, jaooo, Ljovisna, vrati se! Pa žabe s pipcima sa dna okeana koje kad se izvuku na površinu ne eksplodiraju ili bar drugačije crknu, što bi se desilo svakom stvoru izvučenom sa tog mega-pritiska na dnu mora kad se naglo nađe na površinskom pritisku, nego još lete – jer to su MAGIČNE MORSKE ŽABE u čijim stomacima se krije Večnos', il' tako nešto. Pa mornari koji reše da nasred drvenog broda usred okeana pale lomaču – ej, alooo, LOMAČU da pale na drvenom brodu! Pa pile tu da ispečeš na ražnju, među svim tim konopcima i jedrima, međ' drvetom natopljenom smolom, pa je debilno, a kamoli LOMAČU. Znate li bre vi kol'ko treba drveta da se spali ljudsko telo, i koje su temperature potrebne za to?!! Nasred broda!

Pa onda scenarista koji nema na umu ništa pametnije za kulminaciju stotkenego dugačku i dosadnu makljažu sa zombijima na galiji? Pa taj otužni hepi-end kad Tata i Mama pošalju u svet svoje Dilanče, najzad odraslo, jer je rešilo svoj „najteži slučaj“! A ništa nije rešio. Pa galija koja uplovi u London, i nekako se iz kanala popne na kopno sve do crkve u koju se zabije i nekako neoštećena prodre (niz stepenice?!) do njenih laguma? Ma daj, nemojte me zajebavati!

A na kraju Dilan se vraća kući (pevajući) i zove Gruča u šetnju – istog onog Gruča kojeg je 50-ak strana ranije NOKAUTIRAO, ničim izazvan ga patosirao, zanesvestio, možda mu i 2-3 zuba izbio – ali hej, pa to je samo comic side-kick!

Kol'ko je samo puta Zagor šutnuo Čika u dupe pa i dalje volimo tog fancy-dress nestaška iz Darkvuda; što bi s Dilanom bilo drukčije? Šta je mali nokaut među prijateljima?! Ko od nas nikad nije pesnicom u njonju odalamio svog najboljeg prijatelja i cimera neka se prvi baci svojim modelom galije (ili barem pločom „Galije“)!

Eto, kad se sve sabere, da vidimo, gos'n kelner, šta smo ovde imali?

LEPO: a, b, c.

MANJE LEPO: a, b, c.

Šta kaže onda računica?

Sve se to uzajamno potire u trbuhu velike leteće žabe!

Frik!

Naravoučenije: Get Frikky, Get Frikky, Everybody in da haus Get Frikky!

PS: U mom primerku MajkI i očevA, 3 strane (i to baš u epizodi ZAGOR PRIČA) imaju manje štamparske greške – tj. žućkastozelena farba nije usklađena sa ostalima nego taj prelaz „štrči“ za par milimetara. Kažu mi u VČ da u većini tiraža toga nema i da sam ja srećni dobitnik skoro-unikatnog primerka koji će jednog dana na aukcijama vredeti stotine hiljada biliona upravo zbog ove retke omaške.

U idućem nastavku: MATER MORBI

Da li će Zli Ghoul da popljuje čak i najopšteobožavaniju DD epizodu u novijoj istoriji ili ne – saznaćete USKORO!

Veoma me je rastužila vest o smrti Tobija Hupera. Umro je baš na rođendan Eda Gejna (aka Gina), 27. avgusta, što je ujedno dan koji već decenijama privatno pamtim kao Dan Kada Se Nisam Ubio... Zeznuti su ovi dani Pseće Zvezde... A dok smo još na krajnje subjektivnom planu, vidim sad da je bio Vodolija, kao i ja (full disclosure: ne verujem u horoskop ali verujem u Vodolije!).

Zaista šteta ovoga leta. Prošlo je tek mesec i po otkako nas je napustio Džordž Romero. Ostadoše nam samo još Polanski, Kronenberg, Karpenter, de Palma i Arđento, od prve lige klasičnih horor reditelja...

Huper među svima pobrojanima zauzima neobično mesto: neko strog ali nepravičan mogao bi ga čak nazvati „One trick pony“, budući da je to čovek koji je debitovao remek-delom neokrnjenog savršenstva (svesno ignorišem postojanje nigde-viđenog Eggshells) a zatim više ničim što je uradio nije prišao ni blizu toj genijalnosti – osim, poprilično, upravo sa svojim nastavkom tog filma, nažalost, jezivo neshvaćenim i čak omraženim.

Da, istina je: nešto toliko perfektno ne nastaje dvaput. Grom, navodno, ne udara dvaput na isto mesto (mada, kažu da nauka pobija ovu narodnu „mudrost“). Ali, čak i ako načas prihvatimo da je Huper bio „One trick pony“ – svih mu svetaca, KAKAV je taj jedan madrfaking trik bio! Da, govorim o THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE (ako stvarno ikome ovde to treba crtati; dalje u tekstu zvaću ga TCM) – orgiji košmarno lude genijalnosti kakvoj 99,9% horor delatnika može samo da sanja da joj priđe na puškomet, a kamoli da je zgrabi pravo za jaja i učini svojom i napravi odjek s kakvim se malo modernih filmova može porediti. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati kameni-međaši u savremenom hororu, i MASAKR je sigurno jedan od njih, na šaci gde mu društvo prave NOĆ ŽIVIH MRTVACA, ISTERIVAČ ĐAVOLA, NOĆ VEŠTICA i OSMI PUTNIK.

Zbog toga ne treba da čudi da TCM snažno voršipuju reditelji kao što su Oliver Stoun, Kventin Tarantino, Vilijam Fridkin, Ridli Skot, Martin Skorseze, Džon Lendis, Džon Voters, Takaši Miike, N. V. Refn, Fabriz du Velz i nebrojeni drugi! Sve i da NIŠTA drugo posle TCM-a nije napravio – Huper bi crvenim slovom bio upisan u istoriji horora. Bio bi nešto kao američki Gerard Kargl, recimo. Samo nemerljivo, beskrajno uticajniji.

A Huper je, ipak, napravio brdo filmova itekako vrednih pomena i izvan svog doslovno nezaobilaznog masterpisa. Evo, prošetaću vas kroz njih, u najkraćim crtama: uz svaki naslov je i moja ocena.

The Texas Chain Saw Massacre

*****

(5)

Remek-delo prvog reda, i svako kome to nije jasno već posle prvih minut-dva nema šta da traži u filmu, ni kao kritičar, ni kao gledalac, a kamoli kao stvaralac. Divim se ovom filmu do imbecilnosti – hintovi su genijalni, akumulacija pretnje retko dosegnuta, opipljivost i visceralnost groze neviđena, patologija dražesno razuzdana like there's no tomorrow – a potonja fraza (like there's no tomorrow) savršeno opisuje ne samo apokaliptični etitjud ovog filma, nego i, en generale, jedini način na koji se, 100% predano i nekalkulantski, i kao da nikad više nećeš snimiti film, nešto ovako genijalno može napraviti. Meni, naravno, posebno imponuje kosmički i gotovo metafizički aspekt nečega što je u plićim i trapavijim rukama bilo i ostalo tek backwoods redneck slasher.

Da i ne govorim o brutalno crnom humoru... O dirljivom liku Lederfejsa... O savršenoj ikonografskoj, glumačkoj i svakoj drugoj koncepciji lika Stopera... O zoranradmilovićevski savršenom Džimu Sidovu kao 'kuvaru'... A tek deka... A tek kokoš u kavezu za tice... Pa soba puna kostiju... A onaj nameštaj? A scena nabijanja na kuku? A šok kad Lederfejs prvi put izleti i tresne onog čekićem i kad, na kraju, zalupi onim metalnim vratima koja dotad nismo ni slutili? A non plus ultra večera? A grozomorna musique concrete? itd itd itd. Sve u ovom filmu – svaki kadar, svaki minut trajanja – predstavlja potpuno jebanje keve, a sa vrhuncem u jednom od najgenijalnijih finalnih kadrova IKADA!

Bez imalo preterivanja, TMMT je zaista film kakav nastaje samo jednom: tako savršen spoj talenta i mudro usmerene energije, izbalansiranosti i minuciozne izbrušenosti svakog detalja, tajminga i doziranja napetosti, itd. teško su uspevali da dostignu, a kamo li ponove i mnogo veća režiserska imena. Od uvodne najave koja nas priprema za izveštaj o košmaru koji je zadesio grupu prijatelja u bespuću Teksasa, preko kratkih blic-prizora oskrnavljenih leševa i najavne špice praćene bizarnom muzikom koju je sam Huper komponovao (sa Vejnom Belom), pa preko svih užasa koji slede sve do nezaboravne, antologijske sekvence kojom se film završava - TMMT predstavlja 83 minuta destilovanog horora; posle uvodnog šoka i naizgled bezazlenih zbivanja potom, Huper sa majstorstvom koje će dostignuti još jedino Džon Karpenter u NOĆI VEŠTICA (1978) uspeva da pažljivim serviranjem pretećih nagoveštaja stvori narastajuću tenziju koja će, nakon nekoliko efektnih šokova, u poslednjih pola sata kulminirati u pravu simfoniju užasa bez trunke predaha.

Moj detaljniji kritički osvrt na ovaj film imate OVDE.

Eaten Alive

**(*)

(3-)

Ovaj film ima, za moj ukus, previše sira (cheesy like hell!) i previše treša i previše je FEJK (očigledno je sniman u studiju, sa veštačkim žbunjem i rastinjem i močvarom), plus su mi likovi i zbivanja retko nezanimljivi. A opet, ima tu neki sicko Đavao. Davno ga nisam ponovio; možda će malo bolje da mi legne na reprizu, naročito ako ga gledam kao crnu offbeat komendiju (što je, zapravo, Huperov izvorni žanr, u svemu što je radio, a NE horor!) – ali sumnjam da će bitnije bolji da mi bude.

Salem's Lot

**(*)

(3-)

Oduvek mi je smrtno dosadna bila ova Kingova sapunica, i u knjiškom i u filmskom izdanju: ne mogu bre da svarim tu grdnu malograđansku sapunjaru, taj DALLAS meets DRACULA, koliko god tu bilo lepih stvari na nivou detalja (Nosferatu-maska glavnog vampira), epizoda, pojedinih kraćih scena (undead klinci lebde iza prozora...). Džaba detalji i epizode kad je u globalu to kretenski zaplet sa dosadnim likovima i nedovoljno maštovitim scenama i obrtima, snimljen na zastareli televizijski način, sa osrednjim TV glumcima (svaka čast Džejmsu Mejsonu na povećoj epizodi ali mislim na sve ostale aktere).

The Funhouse

**(*)

(2+)

Ima ljudi koji ovo grdno cene – nikad neću zaboraviti bizarnu tvrdnju pokojnog Dinka Tucakovića da je ovo bolji film od TCM-a! – ali za mene je ovo prilično generički slešer, predugačak i predosadan i prekonvencionalan, sa premalo vizuelnih oko-bombonica i sa prekasno-razotkriveni monstrum-ubicom divnog dizajna (koji je, zatim, inspirisao i Stivaletija, u Phenomeni).

Poltergeist

***

(3)

Ovo sam snažno voleo kao klinac-početnik ali čim sam malo sazreo, prozreo sam otužnu spilbergovštinu i njegovo svođenje filma na infantilnu karnevalsku Ghost House vožnju. Dakle, konceptualno je ovo glupav film (horor kao benigna vašarska zabava, vožnja za decu i nezrele u okviru globalne Spilburgerove strategije infantilizacije filma i svođenja svega na isprazni ali šareni spektakl, idejno reakcionaran) a o rupama u zapletu da i ne pričam (npr. onoliko naselje dignuto na groblju koje je zauzimalo celo brdo, a duhovi spopadaju samo jednu jedinu kuću u komšiluku!). Ali hej, rekoh već, taj „zaplet“ je samo alibi za slabo povezane set pisove, za izolovane scene; istina, neke od njih zaista su efektne i nezaboravno jezive i zbog njih, a ne zbog likova, priče ili dubljeg smisla, pamtimo ovaj filmić kao bolji nego što stvarno jeste.

Lifeforce

***

(3)

Krivo mi je što ovaj bizaran SF-horor superspektakl nisam overio u bioskopu onda kad sam mogao: koliko god zaplet bio otkačeno-nebitan a likovi proizvoljni i nezanimljivi pa i antipatični, ovako nešto je samo jednom moglo da nastane, i mora se poštovati unikatnost ove megalomanije. Na delu je pokušaj da se napravi nešto kao horor-ekvivalent Ratova zvezda, odnosno horror efx extravagancija sa nikad većom količinom efekata maske – zombija, transformacija, leševa, krvi i čudila-ludila, pa još sa velikim budžetom, prvorazredno odrađeno.

Ni po kojem normalnom merilu ovo nije dobar film – a opet, stalno se nešto zanimljivo i oku prijatno dešava, bilo da je to stalno gola Matilda Mej, bilo da su tela koja onscreen bivaju ispijena od životne sile i svedena na sasušene kosture, bilo da je to vanzemaljska zombi apokalipsa i rušenje Londona uzduž i popreko...

Invaders from Mars

**(*)

(2+)

Uprkos velikom budžetu i pojedinim solidnim alien kreacijama Stena Vinstona (lepšim na slici nego u pokretu), moram reći da mi je ovaj film nepodnošljivo beživotan, bled i nebitan, kao na fletlajnu da je rađen – ili u kokainskoj komi, na vrhuncima ili na dnu Huperove konzumacije droge. Nigde varnice, vrlo malo ludila, kao da je plod kalkulacije koja je, eto, dramatično omanula. Ili je reditelj, prosto, bio previše odsutan; oteli ga badisnečeri iz jednog drugog SF horor rimejka.

The Texas Chainsaw Massacre 2

***(*)

(4-)

Texas Chainsaw Massacre 2 je jedan od najboljih horor nastavaka ikad snimljenih, izuzetan film, božanstveno morbidna crnohumorna splatter groteska sa izobiljem memorabilnih likova, replika i set-pisova, odličnim efektima maske i pregnantnim krajem. Iako nije ni prineti prvom delu - koji je SAVRŠEN na svakom zamislivom nivou - TCM2 je unikatan, ludački hrabar i blesav film od sorte kakva se odavno više ne pravi. Nažalost.

Oni mnogobrojni koji ga ne vole verovatno su očekivali „more of the same“, pa im se ne sviđa što je ovo radikalno drugačiji film - a pre svega, daleko (crno)komičniji, jer je komendija u prvom bila bolje sakrivena ispod naslaga prljavštine i gnoja i groze... I ja sam bio jedan od tih, razočaranih, nekada davno, jer TCM2 mi se skoro uopšte nije sviđao kada sam ga prvi put gledao, na VHS piratskoj kopiji tamo krajem 1980-ih (Bizarnom igrom sudbine, dvojku sam gledao PRE nego što sam uspeo da nabavim original, pa je deo očekivanja od keca neminovno tada bio prenet i na dvojku, koja je ipak bila nešto sasvim drugačije!)... Ali, posle 2-3 gledanja ugledao sam SVETLO i vremenom shvatio kakva se ludačka filmčina tu krije. Zapravo, i ne krije se, jasno je vidljiva, samo treba odbaciti očekivanja izazvana prvim delom.

Spontaneous Combustion

(2+)

Hupera nikad nisu zaista zanimali karakteri koji nisu karikature: tako je i ovaj pokušaj da se napravi tragedija o čoveku ukletom neželjenim pirokinetičkim darom, uprkos Bradu Durifu u vrlo retkom slučaju gde ovaj odličan epizodista igra glavnu ulogu, prilično uninvolving. Sama premisa nedovoljno je kreativno eksploatisana tako da malo toga zaista memorabilnog ima ovde, i vizuelno i konotativno – zapravo, bizarno, najbolja stvar u filmu je ničim zasluženo izuzetna završna temaGrejema Revela!

Night Terrors

**(*)

(2+)

Budući da duboko poštujem delo Markiza de Sada, koga smatram jednim od najvažnijih mislilaca i pisaca iz poslednjih 250 godina, teško mi je da se sasvim opustim i prepustim ovom trešu u kojem je on glavni zlikovac (preglumljuje ga Robert –Fredi– Englund). Naravno, nije to on, nego kako Mali Američki Đokica zamišlja de Sada. Ima ovde, u izolaciji, nekoliko zabavnih prizora i scena tako da ova kič-parada nije bez svojih dubioznih užitaka za one koji mogu da im se prepuste gurnuvši u pozadinu mozga Božanstvenog Markiza i gledajući ovu petparačku karikaturu.

The Mangler

**(*)

(2+)

Još jedan treš, ovog puta sa malo većim budžetom: izuzetan eye candy, zaista predivan vizuelni dizajn, stravično dobro uslikan film – avaj, scenario je imbecilan do bola (po istoj takvoj pričici Stivena kinga) i film je, prosto, predug. Ova vrsta stvari nema potrebe da traje preko 85', a ovo je bliže gnjavaži od dva sata. Englund je ovde nešto zabavniji komad šunke (ham ham ham) nego kad je „glumeo“ de Sada.

Toolbox Murders

**(*)

(3-)

O ovom solidnom splateru imate moj rivju OVDE.

Mortuary

*(*)

(2-)

Uh! O pokojniku sve najlepše! Ovu mrtvačnicu zaobiđite u širokom luku...

Djinn

Iz poštovanja prema Huperu, ali i prema svom slobodnom vremenu, još se nisam naterao da ovo pogledam ali a) sve kritike kažu da je loš; b) na preskok-prelistavanje izgleda da je loš, i c) sam Huper ga se odricao, bio mu je oduzet, nije ni imao kontrolu nad njim (a ionako je od starta to bila tezga s malo njegovog kreativnog inputa)... Ako je neko od čitalaca ovog bloga bio toliki mazohista i ovo overio, dajte u komentarima, da čujemo...

* * *

Eto, kad se podvuče crta, jedan prvorazredni masterpis i kamen-međaš o kojem će se pisati dokle god bude postojala filmska umetnost (TCM), jedan baš odličan ludački blesav mračno-zabavan film (TCM2) i nekoliko sasvim solidnih, zabavnih, unikatnih ekstravagancija – malo li je?

Inače, u svakom postojećem osvrtu na Hupera ovih dana nezaobilazan detalj je i taj da se radilo o retko toplom, ljubaznom, dobrodušnom čoveku. Kad pogleda čovek njegovu facu na fotkama, mora se reći da ne izgleda baš tako, ali – kao neko ko je imao tu sreću i čast da ga lično upozna i malo s njim popriča, mogu da potvrdim to što svi drugi kazuju: Huper je zaista bio divan, ljubazan gospodin. Evo, podsetiću vas na moj opis tog susreta koji je nekada davno već bio ovde na blogu u okviru jednog dužeg izveštaja iz Amerike.

Bilo je to na FEARLESS TALES horor-festu u San Francisku, proleća 2004, nakon double-bill projekcije: premijerno gledanje Toolbox Murders i reprizno, ali sa savršenog 35mm printa, uživanje u The Texas Chainsaw Massacre 2. Kada se ovaj drugi završio bio je kraći Q&A, a onda je Huper sišao sa pozornice – začudo, sam a ne u pratnji organizatora ili već nekog publiciste...

Priđoh čoveku [ostali fanovi su ili suviše stidljivi, ili suviše pristojni & fini za tako nešto; but not ghoul] i pozdravih se. Rekoh da TCM smatram jednim od najboljih horora ikada, kao i jednim od najboljih filmova uopšte [regardless the genre], da sam srećan sto ga vidim uživo, da sam iz Srbije, gde ima brojne fanove kako među horordžijama tako i među filmskim kritičarima i režiserima, itd. itsl. On je sve vreme imao totalno iskren osmeh i srdačno mi odvraćao rukozdrav dok mi je zahvaljivao na lepim rečima.

Onda ga zamolih da mi potpiše DVD spec. izdanja THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE kao i DVD LIFEFORCE + VHS LIFEFORCE-a za Dimitrija Vojnova (s kojim sam u to vreme drugovao), što je ovaj vrlo rado učinio: čak se potrudio da nađe srebrni flomaster, budući da je artsy-fancy SKROZ CRNI omot za moj TCM malo nezahvalan za upotrebu crnog flomastera.

Rekao sam mu da bi bilo lepo videti ga u Srbiji [„Oh, I'd love to come there!“, reče on], da je snimanje filmova tamo vrlo jeftino a kvalitetno... Dakle, savetovao sam ga da razmisli o snimanju u Srbiji- ne moraju sve inostrane low-budget produkcije da završe u Češkoj ili fuckin' Rumuniji! Reče da će razmisliti o tome, da mu se ideja sviđa.

Najzad, pitao sam ga na šta će ličiti njegov naredni film, BREW. (U to vreme je bio najavljen, ali je ispao tek jedan od mnogih planiranih pa neostvarenih projekata.)

Kaže, „Very black horror comedy.“

„I guess not as sick as TCM 2, right?“ rekoh.

„Oh, no,“ nasmeja se on, „not THAT sick: we couldn't get away with THAT now. It's lighter & funnier. Like, the guy loses an arm, and uses this elixir [=BREW IZ NASLOVA, neka vrsta čudesnog 'napitka' za dugovečnost] so his arm grows again.“

„So, it'll be more like REANIMATOR, right?“

„Yeah, that's it,“ reče mi Hooper.

„Well, Mr. Hooper, I'm glad to see you back in form: I really liked TOOLBOX MURDERS. Unlike many of your later films, this one was really good [=SHOOT ME, ALI STVARNO SAM MU OVO KAZAO!]. I wish you best of luck with your next projects & hope to see you again.“

On se jos jednom zahvalio na lepim rečima, a onda smo se pozdravili a ja otrčah na poslednji dnevni tj. posleponoćni metro.

Eto, tako je to prošlo, i samo mi je krivo što sam te večeri bio sam (moja uobičajena družbenica u San Francisku te večeri je imala neke obaveze vezane za posao) te zato sad nemam fotku sa Huperom nego samo sken DVD covera sa njegovom posvetom.

Da ne bih više dužio, nekom drugom prilikom pričaću vam o nizu peripetija kroz koje sam sredinom 1990-ih morao da prođem kako bih na jedvite jade došao do TEKSAŠKOG MASAKRA i najzad ga nekako pogledao... ne postoji film koji sam duže iščekivao i kroz veće muke prošao dok ga nisam nabavio – ali, upornost me je uvek krasila barem po pitanju stvari do kojih mi je duboko stalo... I naravno, muke su se isplatile...

Hvala Huperu na svim mukama kroz koje je prošao da bi napravio svoj masterpis; hvala mu na svim lepim slikama i trenucima u njegovim drugim filmovima, i neka mu je laka crna zemlja.

Nadao sam se snažno da će Grosmanovci uspeti da ga dovedu u Sloveniju, da ću ga tamo opet sresti i detaljnije intervjuisati, ali, avaj, to nije bilo moguće tada, a sad će biti još mnogo teže...

Počivaj u miru, Tobi.

Dok čekamo spektakularno finale najbolje hororolike TV serije ikada snimljene (da, mislim na Tvin Piks!) evo jednog prigodnog teksta.

Elem, prvobitno sam planirao da pre okončanja III sezone sročim jedan tekst o njoj, ali nije mi se dalo: druge obaveze sprečile su me da takvom tekstu posvetim vreme i pažnju koje on zahteva, a nisam hteo da smandrljam makar šta jednim tako sjajnim povodom, pa ću se zato na seriju osvrnuti, po zasluzi, studiozno i strastveno, ubrzo po njenom okončanju.

Do tada, evo mog teksta o dve klasične epizode Dilana Doga u kojima je Sklavi eksplicitno referisao na Tvin Piks. Tekst je izašao u DD knjizi broj 22 i pravi fanovi su ga do sad već čitali, a sada ga, s dopuštenjem urednika Veselog Četvrtka, Dušana Mladenovića (koji je i sam veliki fan serije Tvin Piks), ekskluzivno delim sa čitaocima ovog bloga... Uživajte!

TWIN PIGS

TAJNE RAMBLINA i ZVER IZ PEĆINE

Fanovi DILAN DOG serijala slažu se oko jednog: ova dvodelna epizoda jedna je od najboljih u serijalu. Odnosno, težak je promašaj i potpuno besmislena. Sklavi je u odličnoj formi i isporučuje detaljno skockan zaplet koji je i pametan i zabavan za čitanje. Drugim rečima, natrpan je i nepregledan baš kao i korica za prvu epizodu i opterećen usiljenim rastezanjima, ponavljanjima i zbrzanim, bezveznim raspletom. Montanari i Grasani su na svojim vrhuncima, crtaju ko matori, razbijaju te ruralne predele, drveće, šume, planine. Istina, scene krvoliptanja su im standardno loše, čerečenje je zbrkano i nejasno (eh, gde je Kasertano da prolije krv i pokida meso kako treba?!) a vrhunac/dno je dizajn samog monstruma koji, onako jadan, bolje da nije ni izlazio iz pećinskog mraka na svetlost punog meseca.

I svi su, naravno, u pravu. Donekle.

Reklo bi se da je glavni problem (odnosno kvalitet?) TAJNI RAMBLINA u tome što ova dvoepizoda nudi pomalo za svakoga, ali nedovoljno za bilo koga. Jedini koji mogu da budu 100% zadovoljeni su oni koji preferiraju humor: ovo je svakako jedna od najkomičnijih (po broju pokušaja) i najduhovitijih epizoda (po ostvarenom) u ranoj fazi serijala. Gručo je u punoj formi, inspirisan ruralnom zabiti i njenim slikovitim žiteljima, ali ni ovi mu ne ostaju dužni, a naročito predebela krčmarica sa povezom preko zdravog oka, kao preuzeta iz nekog Felinijevog filma. Kome ni to nije dovoljno, eto i Bloka i tupavog Dženkinsa – da cirkus bude potpun.

Cirkus je, očigledno, inspirisan (ako je to prava reč) serijom Tvin Piks (1990-91)Dejvida Linča. Preuzet je osnovni koncept: izolovano mestašce u prelepoj ali pretećoj prirodi, bizarni stanovnici, misteriozna natprirodna dešavanja, komplikacije, apsurdi, groteske, crni humor, nadrealizam, dubioze između sna i jave... A tu su i neki sporadični elementi ove serije, pozajmljeni direktno, čisto da priča ne prođe bez obavezne doze intertekstualnosti: Katinka (odnosno Katarina) izgleda isto kao pokojna Lora Palmer; policajac koji arlauče na mesec i njegova koleginica, pajkanka, izgledaju i ponašaju se slično kao Endi i Lusi u seriji; svinje s krilima lete okolo i prolivaju svoj proliv... Svinje s krilima? Ili kod Linča behu kepeci? Uh, ko bi se više snašao u ovim zapetljancijama. Što reče Dilan u jednom trenutku, „u poređenju s ovim, Tvin Piks nema zaplet!“

Zaplet? Koji zaplet? Ima li uopšte zapleta u avionu?

Da vidimo: novopečeni tata ne može da se odluči između puške Katinke i ćerčice sa istim imenom. Kad se potonja rodi kao monstrum, odluka je laka: baci je u pećinu, u sistem jama i ponora što se kao saće razvija i grana kroz bušne stene na kojima počiva selo. Ona se (o, da, to je tako normalno) tamo razvije u džinovsko čudovište sa pipcima i ogromnim čeljustima, i počne da proždire seosku omladinu kad je sustigne „žal za mlados'“, a u pauzama između dva čalabrca ona (ono?) uređuje svoju pećinu u kopiju devojačke sobe (ne pitajte odakle joj nameštaj, a naročito gde iskopa veliku cirkusku žicu!), zaljubljuje se u Dilana, na daljinu („kao i mnoge pubertetlije, i ona se zaljubila u poznatu osobu“) i počne mu pisati patetična pisma sve stežući plajvaz u debelim pipcima. Kako je kupila marke, kako ih je odnela u poštu – ostaće jedna od većih tajni Ramblina!

Uz njih prilaže fotografije svojih vajnih roditelja (ne pitajte odakle joj te slike!) i jedne devojke (crvena haringa po imenu Katarina) koja s njom nema nikakve veze (ili možda ima?), a na mesnom groblju je sahranjena i crvena haringa br. 2, izvesna 18-godišnja Katinka Džons, eto tako, da stvari ne budu suviše proste. U suštini, ispada da je Katinka prizvala Dilana kako bi je ovaj eutanazirao, ali pošto njemu tako nešto, naravno, ne pada na pamet, tu je gomila lokalne i londonske policije u udruženoj rulji da to učine umesto njega. I tako, kiša metaka pokosi našu debelu, sluzavu, pipkastu „Katinku“ i pošalje je u ponor zajedno sa svinjom koja leti.

Divan zaplet, zar ne? Ne smeta nam što dete, bačeno u rupu, izraste u džinovski lavkraftoidni blob sa pipcima i čeljustima, baš kao u „Iz tame“ (aka „Motel Bejts“), zar ne? Ne smeta nam zbrzana patetika u „da ti Katinka objasni“ raspletu („Suviše je tužno. Suviše je tužno...“), zar ne? Naravno da ne smeta, jer ipak je to Sklavi, njemu se sve oprašta unapred i unazad, pa tako i ovaj „anything goes“ storilajn. Uostalom, barem je bio iskren kad je svoje seoce nazvao Ramblin: na engleskom „rambling“, odnosno „ramblin'“, znači besciljno improvizovano vrludavo brbljanje bez kraja, konca i poente. Ionako je ovde zaplet najmanje bitan – on je samo alibi za obilje humora apsurda i nadrealizma u epizodama i digresijama koji imaju vrlo malo ili nimalo veze sa onim što se ovde izdaje za „priču“. Zato, ako ste poklonik narodne mudrosti da „nije važan cilj, važno je putovanje“, TAJNE RAMBLINA i ZVER IZ PEĆINE nude sasvim dovoljno zabavnih vrludanja, pošalica, „u snu san“ glavolomki, blesavih situacija, non sequitura i ludila tokom svoje duple doze trajanja da se zadovolje ljubitelji neobičnog i ekscentričnog. Takvi su, valjda, iz istih ili sličnih razloga voleli i Linčovu seriju, zar ne?

Tvinpiksovštine ovde, istina, ima mnogo, ali to je Tvinpiksovština karikirana, maltene nenamerno parodirana, bez ikakvog podteksta ili smisla. Suprotno verovanju pojedinih površnih gledalaca (uključujući i fanove), Linčova serija je ipak bila mnogo više od homersimpsonovskog „a bunch of stuff that happened“ – ispod prividne orgije besmisla i luckaste ekscentričnosti skrivala se priča o nečemu (i o nekome). Istina, ta priča bila je i u seriji rasplinuta gomilom bizarno začudnih zbitija, ali negde u dubini, iza svih mistifikacija i lutanja, krio se nekakav zaplet. Još važnije, skrivao se podtekst, sadržan u lukavoj subverziji forme sapunske opere zarad kritike savremene američke porodice i uopšte tradicionalnih vrednosti „malog mista“.

Demonizam u toj seriji, ne zaboravimo, u krajnjoj instanci izvire iz srži „normalne“ srednjeklasne porodice: Loru Palmer ubio je (i silovao, itd) rođeni otac. Istina, i u Ramblinu su za monstruma krivi „normalni“ roditelji koji su svoje dete bacili „niz rijeku“, ali ovde je to odrađeno kao kliše, bez konotativnih potencijala, bez razrade, a potencijalna tragika te premise dodatno je obesmišljena bezveznom mutacijom monstrum-bebe u blob-čudovište dostojno petparačkog B-hororčića. Mislim, OK je pustiti neku suzicu kad strada Frankenštajnov stvor, ili King Kong, ali kad zagine ona masa sluzi, pipaka i očnjaka, to ide malko teže.

Demonizam u Tvin Piksu, takođe, na samom kraju obuzima i glavnog junaka, agenta Dejla Kupera, što je u skladu sa progresivnim aspektima modernog horora u kojem se granice između „dobrih“ i „loših“ relativizuju, a protagonisti više nisu zaštićeni od sila mraka. Nasuprot tome, naš Dilan kroz čitavu ovu avanturu prolazi glatko netaknut (ne računamo površne ogrebotine i čvoruge), kao kuglica u fliperu odbacivan tamo-'vamo, gore-dole, u lutanju od podnožja do vrha planine, od groblja do reke, od reke do šume, od šume do pećine, iz pećine nazad na groblje, sa groblja u policijsku stanicu, iz stanice u krčmu, otuda opet na groblje, kroz grob u pećinu, iz pećine u jamu, sve dok se ne popuni traženi broj stranica i dok ne kucne čas da se nabrzinu sve to smandr--- ovaj, okonča tragičnim (za Katinku) odnosno srećnim (za sve ostale) krajem.

I tako se, hepiendom, okončava ova odlična, mada razočaravajuća epizoda u kojoj se ne događa ništa bitno, ali se zato dešava i dešava mnogo toga, i po više puta, uz obilje viceva, proliva, dečačića-anđelćića, neshvaćenih provincijalki, ruralnih bizgova, debelih krčmarica i njihovog neandertalskog nakota, ulica sa sličnim imenima, devojaka sa sličnim imenima, sa obaveznim bliznakinjama i svim ostalim što narod voli, jer čak i lenji Sklavi, srednje nadahnuti Sklavi, derivativno i nasilu-razvučeni i repetitivni Sklavi je ipak – Sklavi! Zar ne?

***

Upravo je završena III sezona Tvin Piksa. Nisam oduševljen kako je to „okončano“, ali trebaće mi koji dan da sredim i sročim sve svoje misli i impresije o ovoj sezoni, i o tome šta mislim o tom i takvom (ne)kraju. Do tada, evo nečega što sam pre neki dan, pre finala serije, napisao o filmu-prikvelu - Tvin Piks: Vatro, hodaj sa mnom. To je dobra priprema za osvrt na seriju jer a) poslednja sezona se više i dublje naslanja na ovaj film negoli na prve dve sezone i b) jer imam umnogome srodne probleme sa filmom i sa III sezonom, pa će priča o ovom filmu biti dobar uvod za priču o seriji.

Priznajem, za razliku od serije, nije mi se taj filmski prikvel svideo, onih dana. I stojim iza toga, to je bila legitimna i opravdana reakcija, iako film danas poštujem i volim nešto više. Mislim da sam mu na prvo gledanje dao 3- a danas je to jaka trojka.

Ne, nije stvar bila u izneverenim očekivanjima, u smislu: dajte mi moje pite od višanja i svršavanje u kafu i luckastu Lusi i blentavu Nejdin i Babu s Kladom i more-of-the-same krimi-sapunicu s dvije žlice NLO-a i koječega. Ne.

Poštujem ludačku hrabrost da se, posle relativno benigne serije, gde su mrakovi bili ublaženi sapunom i šećerom i poluparodijom, zaroni u gnusobu do balčaka, sa skoro nimalo luckaste ekscentričnosti. Avaj, to nije bilo urađeno dovoljno spretno.

Moja tri glavna problema sa tim filmom su, ovim redom:

1) Uvodni deo, sa FBI agentima koji se pojavljuju i nestaju a niko ne zna za čije babe zdravlje i čemu sve to.

Previše se vremena troši s onim Česterom Dezmondom kojeg u III sezoni jedva jednom ako uzgred pomenuše: nije zaslužio čak ni jednu rečenicu samo za sebe, a u filmu nam jede skoro pola sata! Njega imamo gledati kako se maje tamo-vamo i zamlaćuje sa ruralnim pajkanima i čičama i još koješta – samo da bi naprasno iščezao, niko ne zna gde ni zašto. Ostali samo dugmići. Odnosno, prsten (nejasnog porekla, namene, funkcije...) A onda uleti Bouvi, padne s neba, probrblja 5-6 nebuloznih fraza, pa nestane i on.

Izvin'te što je to sve, pre 25 godina, delovalo krajnje proizvoljno i iritirajuće uninvolving. Sad, kad se taj film posmatra kao jedna EPIZODA unutar SERIJE, to manje smeta, ali da me zajebete s tim „Ako ti je nejasno i bzvz sad, sačekaj DVAJES PET GODINA pa će ti biti maaalo jasnije i bolje! Možda!“ Ovaj film je apsolutno besmislen ako se gleda sam po sebi, a sa dobrim filmovima to nije tako, čak i ako zahtevaju neko predznanje ili vezu s nečim što im je prethodilo. Mora to da ima neku dozu zaokruženosti, ne mogu stvari da se nabacuju niotkuda i da isto tako započinju pa nikuda ne vode...

A čak i ako prihvatimo tu temporalnu ogradu, kao „Pih, šta ste zapeli da vam sve bude jasno ODMAH, pa lepo su rekli da će doći za četvrt veka, isto ko Psiho-Vučićev boljitak – gde vam je (s)trpljenje?!“ – opet nam ostaju sledeći problemi:

a) Čester je bledo-nepostojeć kao lik, a tu je, donekle, moram priznati, i kasting omanuo: onaj crooner je trebalo da ostane i croonuje svoje ljigave baladice za MTV a ne da oblači glumačko odelo!;

b) Scena u kojoj se uvodi fraza „Blue Rose“, u kojoj otkačena iskreveljena pantomimičarka (?!) na aerodromu FBI agentu pokazuje niz signala i simbola – to je neodbranjivi upliv zaista kretenskog non sequitura (pa makar ga kasnije i dešifrovali).

c) Trtljanje o Džudi, za koju ni u seriji, čak ni 25 godina kasnije, nećemo da vidimo ko je i šta je i zašto Bouvi neće ni da govori o njoj. (Nije da je to u filmu delovalo kao više od jedne u nizu bezveznjački usiljenih otkačenosti – ali posle nam se u seriji duvalo u gajde kako je ta Džudi strašno važna, pa opet, na kraju, ispade patka.)

2) Previše je valjanja u psiho-mraku i boleščini, a bez pravog smisla i payoffa: previše je scena koje su samo neprijatne i mučne, ali nejasno je čemu to toliko prolongirano mučenje.

U redu, shvatili smo još u seriji: incest, droga, sex, ovo ono, ali moraju li nam se nosevi baš trljati u sve to, pa još toliko dugo, predugo? Moglo je sve to i malo kraće (a vala, i zanimljivije, više involving).

Scena Lorinog potonuća u onom crvenom baru (zajedno sa Donom), njeno valjanje s kamiondžijama itd. sve to traje predugo i previše je mučno, bolesno toliko da tu, i jedino tu, imam dilemu oko Linčovog mentalnog zdravlja i umetničke motivacije – odnosno, na ivici sam da pomislim kako je tu čiča izgubio samokontrolu i kamerom silovao Loru Palmer još jednom, umesto njenog ćaleta. Ukratko, „uvidi“ i „poente“ do kojih se došlo tako mučnim i nezanimljivim putem, po meni, nevredni su tog trnovitog puta. Plus, tu me je i Lora kao lik izgubila, tu sam prestao da saučestvujem s njom, da je žalim, i počeo (protivno nameri autora? a svakako protivno mojoj nameri) da mislim – okej, fufice, ako je to ono što želiš, onda si to i dobila...

3) Kao i većina prikvela, i ovaj je fundamentalno okrnjen time što se – po definiciji – bavi onim što je bilo PRE, a uvek je zanimljivije ono što biva POSLE.

Naravno, u teoriji, možda se ponekad i može naći nešto stvarno zanimljivo u prošlosti što vredi da se ide UNAZAD pa da se time bavi, ali u praksi, u ovom slučaju, takvo što nije nađeno. Kraj već znamo, ubicu znamo, okolnosti slutimo i naziremo već u seriji, i sad snimati film kako bismo u sitna crevca videli svaku muku i svaku patnju Lore Palmer u njenim zadnjim danima – nekako, čini mi se to nevrednim priče, a svakako nevrednim TOLIKOG truda. Ali, hej, barem je čiča-Linč dobio priliku da ovde najzad ogoli Lorine sise, što na TV-u, tada, nije smeo...

Umesto da se razvija dalje mitologija, da se širi priča na filmskom platnu, ovde imamo jednu predugačku i premučnu i nedovoljno zanimljivu DIGRESIJU koja je, da stvari budu još gore, prošarana obilatim dozama detalja i aluzija koji su iritirajuće, frustrirajuće neprobojni i besmisleni: dolaze niotkuda i nigde ne vode. Trpaju se tu i garmonbozije (!) i skakućući čoveci (?) i sprat iznad prodavnice sitne robe (!) i prljave drvoseče (?!) i nekakvo prstenje za koje se ne zna dal štiti od zla ili zlo donosi (ili i jedno i drugo, kako mu ćune) i jednoruki čovek (kogod-štagod on bio) koji urla nerazumljive stvari na semaforu i još trista čuda koja, tada i tu, imaju vrlo malo smisla – ali barem deluju intrigantnije od prizemne propasti tamo neke nesrećne cure.

No, umesto da se njima bavi, film najradije većinu svog predugog vremena provodi uz raspalu, nadrogiranu, prokurvanu i od-oca-razvaljenu Loru, iako ćemo i tu, kao i za 300 drugih detalja zapleta u ovom filmu, morati da čekamo ČETVRT VEKA (!) e ne bi li nam se (možda!) reklo zašto je baš Lora toliko posebna, budući da nam film (i prethodna serija) nisu dali ni najmanjeg nagoveštaja. Ukratko, i po ovom pitanju kao i po mnogo drugih, vezanih za ovaj film, može se slobodno reći: WHY SHOULD I CARE?!

Ponešto od ovoga jeste nam blago pojašnjeno u III sezoni, koja se pojavila tek onda kada su skoro svi digli ruke od mogućnosti da se ona ikada desi, pa su pojedine rupe delimično zamazane gipsom (po principu „drži vodu dok majstori odu“), ali većina toga se na kraju (spojler!) ispostavi kao nekonsekventno brbljanje, bulažnjenje, mistifikacija bez značenja ili pak poente i smisla. Većina onoga što je u filmu delovalo kao misterija u seriji nam ipak nije retroaktivno osmišljeno niti je njome i film učinjen boljim.

Budući da ovaj u svoje vreme opšteomraženi i popljuvani film danas ima status skrajnutog, neshvaćenog klasika, veći deo teksta posvetio sam njegovim problemima, zbog toga što smatram da greše jednako i oni koji su ga (previše) pljuvali, ali i oni koji bi danas da ga proglase remek-delom koje je bilo ispred svog vremena. E, pa, nije. Karpenterov STVOR je bio ispred svog vremena i stradao je na blagajnama i kod kritike zato što tadašnja percepcija nije bila prilagođena njegovim radikalnim pomacima kako u tretmanu ljudskih aktera tako, još snažnije, u tretmanu monstruoznog. STVOR je remek-delo koje je bez ikakve svoje krivice umalo upropastilo karijeru svog tvorca i ostavilo mu ožiljak od kojeg se nikad nije sasvim oporavio niti ga je zaboravio.

Linč je, takođe, bio ozbiljno uzdrman užasno lošim prijemom svoje VATRE, ali –uz sve moje poštovanje njegovih kvaliteta- mora se reći da taj film NIJE „ispred svog vremena“, jer on bi isto tako (loše) prošao u bilo kom vremenu. Prosto, tako se to ne radi, loše je koncipirano u startu: predugačak i nedovoljno zanimljiv film (digresija) o stvarima koje smo već znali, pa još struktuiran tako da počinje predugačkim, zbunjujućim i iritirajuće opskurnim prologom sa tamo nekim uninvolving „likovima“ i dešavanjima koja prečesto prelaze granicu simpatično-ekscentričnog i ulaze u teritoriju „blesavilo zarad blesavljenja“ zbog čega su i serija i film s pravom često bili parodirani.

Ako se tome doda napadno antipatična „junakinja“ čije eratično (više nego erotično) ponašanje, ma čime izazvano, cedi poslednje kapi saučestvovanja i sažaljenja i neizbežno počinje da izaziva iritaciju i odbojnost, onda nam ostaje jedan čudno sklopljen film sa slabim motorom koji se trza i poskakuje i udara o zidove i koji je stvarno teško voleti kao celinu, uprkos pojedinim odličnim delovima.

U te delove spadaju izuzetna gluma Reja Vajsa, odlična Šeril Li i nekoliko zaista retko jezivih scena (mada su neke od boljih, bizarno, otpale iz filma i završile u MISSING PIECES, kao npr. ona iz prostorije iznad „prodavnice“). Pitam se nije li Mark Frost značajniji faktor u koktelu zvanom TVIN PIKS nego što mu se to priznaje (pošto svi kvalitete ove serije isključivo pripisuju Linču); jer, to bi poprilično objasnilo poludupasti polu-uspeh, odnosno polu-neuspeh ovog filma, budući da Frost na njemu nije radio zbog (na sreću, privremenog) neslaganja sa Linčom. Koliko shvatam, Frost je bio protiv da se ide u prošlost, da se pravi prikvel i da se dva sata gnjavi sa Lorinim gacanjem po blatu, i umesto toga hteo je da ide napred. Za moj groš, bio je u pravu. I nadam se da je Linču kazao „Told you so!“ kad su se pomirili i rešili da rade III sezonu zajedno...

***

Ako ste čitali moju Poetiku horora onda znate zbog čega smatram problematičnom poetiku Stivena Kinga, a naročito kada je ostvarena u formi romana (kratke priče i novele još i ajd' nekako).

Jedan od primera problema kojima se nisam bavio u Poetici navešću sada po sećanju, jer nemam roman TO pri ruci i mrzelo bi me sad da kopam po njegovih hiljadu i petsto stranica sve i da ga imam: na jednom mestu, recimo, imamo jedno 4-5 strana opisa doručka. „Dobro jutro, mama“ „Zdravo, sine. Oćeš malo slanine?“ „Može. I jedno jaje, pride...“

I tako kenjaju oni, transkript običnog jutra u običnom životu jedne porodice, nakucavanje nemilosrdno, kao da je pisac plaćen po reči (možda i jeste?!), a čitava scena služi samo da se, tokom tog ispraznog jutarnjeg ćakulanja, prenese JEDNA, ne čak ni naročito bitna informacija, koja se, uostalom, mogla preneti i u kraćem razgovoru – nešto, tipa „Uzgred, Džimi se sinoć nije vratio kući. Pitam se gde li je?“ ili šta li je već bilo posredi.

Ali dobro, narod to voli: King ume da uđe pod kožu običnom čoveku, a naročito detetu ili tinejdžeru, a još ponajviše odraslom ali nedoraslomčoveku, punoletnom a infantilnom. Takvi su njegova najmasovnija ciljna grupa. Imate strah od klovnova? Strah od paukova? Strah od silaska u podrum? Pa vi ste njegov čovek: začepite i dajte mu svoje pare!

Jedan od načina dodvoravanja čitaocima je i pomenuto nakucavanje: jednom kad vas zbliži sa svojim likovima (a ume to, da bude sočan i prijemčiv u njihovom portretisanju!) King može bez problema da vam uvaljuje beskrajne stranice nakucavanja njihovog kojekakvog ćeretanja, brbljanja i torokanja letnji dan do podne: te šta su jeli za doručak, te koja je pesma bila na radiju, te šta su sinoć gledali na televiziji, te kakva im je učiteljica, te šta je bilo za užinu u školskoj kafeteriji, te „Vidi, Džimi muva Džejni“, te „Vidi, eno ga siledžija, sad će da me saplete i uzme mi kiflu“... I-haaaj, ode 1.500 strana ko ništa.

Dobro, dešava se između toga i poneki, kao, horor. Neki pričam-ti-priču infantilni bezvezasti kvazi-horor, tipa klovn u kanalizaciji (brrrrr!) ili jao, šta to šuška u podrumu, dal je miš il' su labudovi, nit' je miš nit' su labudovi već moj mrtvi bratić – Klovnić skače i jurca ka kameri u jump scareu; BU! I nema ga više!...

Zato su ovaj preglomazni roman, školski primer CIGLEod knjige, za film mudro podelili u dva dela, tako da se prvi – sada u bioskopima! – bavi detinjstvom glavnih junaka (grupice pre-teen luzera) i njihovim prvim suočenjem sa TIM NEČIM ŠTAGOD, a drugi deo (u vašim bioskopima najverovatnije za dve godine) dočaraće nam isto TO ali obojeno čudesnim čarima odrastanja. I TO je dobra odluka, jer će emotivni naboj biti bolje raspoređen ovako, nego da se –kao u romanu- stalno skače napred-nazad.

Kako god ga sekli, delili i menjali, TO je, za moj groš, fundamentalno slabunjav roman i nema mu pomoći bez temeljnog preoravanja (a la Kubrick). Dečji strahovi od babaroga se prepliću sa sasvim realnim strahovima od siledžija i strogih roditelja, a ovi se uzajamno poništavaju – tačnije, potonji razvodnjavaju i obesmišljavaju ove prve, banalizujući ih preko svake mere.

To je najeksplicitnije u sceni u kojoj onaj mali crni stoji u sporednoj uličici i tripuje da vidi svoje zagorele roditelje (tata Uglješa i mama Ugljenka) kako plamte iza vrata samo da bi, istog tog časa, na njega zamalo naleteo auto tinejdž-zgubidana i siledžija koji ga psuju i prete mu. BAM Penivajse! BAM strašne vizije gorućih duhova! Horor-dizelaši su veća strava od vas! (Ali ako već to stvarno mislite, što niste napravili soc-dramu samo o njima? Šta će vam Klovnovi i Čuda-Muda iz dalekog svemira?)

Ili, kasnije, kad curica tripuje (ali, da li?) šljuskanje krvi u kupatilu koje joj splatuje pločice pa i samu facu kao da je ćerka Brusa Kembela – ali se strava pojačava kad se pojavi njen incestuozno-naklonjeni Zlo-Ćale. (Začudo, niko tom prilikom, ni ćale a ni klinci koji kasnije dođu da s njom ribaju crveno kupatilo, ne napravi ni najmanju aluziju na njenu svežu devojačku prokrvavljenost, odnosno menstruiranost.) I sve tako, u tom stilu.

Svaki nagoveštaj „natprirodnog“ brzo se raspline u jeftinu metaforu nekog sasvim ovozemaljskog problema – pa tako i klovn Penivajz bude jedva nešto više od simbola griže savesti našeg glavnog dečaka zato što je mlađeg brata pustio samog da po pljusku pušta brodić niz ulicu pa ovaj, kroz slivnik, završio u kanalizaciji... A na kraju, spojler (?!), dečak se suoči sa time i baci klovna u bunar, prihvativši da mu je batica mrtav, i sad je spreman da odraste i vaćari se sa pegavom curicom iz problematične familije.

Sve bi to bilo nešto pitkije da likovi nisu tako otrcani klišei (Mucavac, Jevrejin, Ćora, Debeljko, Mamina Maza) i da situacije u kojima se nalaze nisu toliko cheesy: psiho-siledžije nemaju preča posla nego da mlate nekakve balavce, odnosno – Vandimenzionalno Kosmičko Zlo hibernira ispod nekakve američke nedođije i svakih 27 godina (baš kao Džiper Kriper!) nema ništa strašnije da uradi nego da izađe iz govana da čalabrcne ponekog klinca (eh, da, Viktor Salva je definitivno bio nadahnut TIME, a naročito u THE CLOWNOUSE, koji ga je i odveo u ćuzu).

Spoj natprirodnog i svakodnevnog horora je, kao i obično kod Kinga, izveden krajnje trapavo; dapače, on je mnogo bolji kad uspe da se sasvim liši natprirodnog, kao npr. u noveli „The Body“ (genijalno dorađenoj u filmu STAND BY ME) ili u romanu MISERY, a vrlo, vrlo retko mu uspe da ove dve struje efektno prožme tako da se hrane jedna drugom umesto da se uzajamno sapliću, npr. u PET SEMATARY i, donekle u THE SHINING (mada potonji ima ozbiljnih „iskakanja“ – vidi moju knjigu za detaljnu analizu).

Vidim pišu svašta po internetima: samo zato što imamo kol'ko-tol'ko simpatičnu dečicu za protagoniste, odma' se priziva nedostižni remek STAND BY ME (hej, deco, da vam čika Gul kaže: i šećerna tabla LIČI na čokoladu, al' nije joj ni blizu!), čim imamo te Loše Roditelje (ustaljeni Kingovi kliše-likovi) odma' je to sve velika parabola o Zlu Malog Mista (kanalizacija = podsvest! Čudovišta iz Ida! Shvatate? Malo je složena i nepredvidiva ta simbolika, ali uz malo napora... Samo malo, 'ajde, ipak King je to!)... Možda bi to i bilo tako, samo da svi likovi nisu karikature i da sve nije toliko prestilizovano (vidi tu „ukletu“ kuću u kojoj je „bunar“-ulaz u govnasto podzemlje!) da bi se iole ozbiljno shvatalo...

Plus, imam problem da prihvatim i tu grupicu i njenu dinamiku: tu je šest dečaka i sa njima jedna devojčica – koja ne samo što se „igra“ sa njima, skroz nedužno, iako su na pragu puberteta (nju prethodno vidimo kako kupuje tampone – jer devojčice su, kao što znamo, biološki naprednije) nego čak idu zajedno na kupanje, u belom vešu, bez kupaćih gaća, i ona onako razgolićena leži pred njima itd.

Iako su deca OK, zapravo od njih sedam samo troje je (uslovno) razrađeno. Glavni (Mucavac), Ćora (brbljivac – budući pisac?) i Pegava, dok ostali ili statiraju (crni Token) ili gnjave (Mamina Maza i njegova preterano karikirana fobija od bolesti). Plus, na kraju se previše olako prešlo preko nesuđene ljubavi Debeljka prema Pegavoj, koji bez imalo truda nju prepusti Mucavcu. Ako ništa drugo, barem su iz filma izbacili imbecilnu scenu grupnog dečjeg seksa, odnosno redaljku na Pegavoj iz finala knjige – jedan od najvećih WTF misguided momenata celokupne Kingove karijere. U filmu oni svoje drugarstvo zapečate na konvencionalniji, ali barem ubedljiviji način.

King je na filmu najbolji onda kada bude dubinski preoran i popravljen, dorađen, kao kad ga rade majstori tipa Karpenter, Kronenberg, de Palma, Kjubrik, ili barem kad neko kao Rajner uzme materijal kome ne treba dubinsko nego je i plitko oranje sasvim dovoljno (STAND BY ME, MISERY), jer kad ga se dohvate odradeci koji Kingovo slovo tretiraju sa pobožnom vernošću (a naročito onaj anti-talenat, Mik Geris), rezultat je najčešće travestija i budalaština (BAG OF BONES, anyone?).

IT spada u verneadaptacije, bez umetničke nadgradnje, što i ne čudi kad ga potpisuje zanatlija koji je debitovao sa filmićem MAMA, ali to je ipak izvedeno sa natprosečnom dozom tehničke korektnosti i sa solidnim trudom da se nešto pristojno napravi od tog i takvog materijala. Klinci su simpatični i njihov šarm će ovu bozu učiniti pitkijom (videćemo na šta će da liče njihove 27 godina starije verzije, ali ne očekujte duboku ruminaciju nad prolaznošću i starenjem u TO2), ritam je solidan i dva sata prođe neosetno u laganoj zabavi i mlakom veselju.

Ipak, treba naglasiti da je ono što bi valjda trebalo da bude glavno – strava i užas, jeza, saspens itsl – razblaženo, zašećereno i zatupljeno delom već u premisi, delom prvoloptaškom režijom koja se previše oslanja na šok-scene i dizanje buke (BANG! BAMMM! DENNGGG!) a delom u predoslovnom tretmanu premise koji joj ubija učinak stalnim referencama na „stravu“ svakodnevice, kao i suštinskom infantilnošću te neprestanim pošalicama, provalama i psovkama kojima se namiguje deci i nedoraslima da je sve ovo zajebancija i da se ne primaju preozbiljno...

Ako je neko uopšte u stanju da to učini sa ovom pričom o Killer Klownu from Outer Spacei grupici dečurlije koja mu smrsi konce mlateći ga nekakvim šipkama i palicama za bejzbol! Ah, da – i drugarstvom! Jer, u svetu postoji jedno caaaarstvo, u njemu caruje drugaaaarstvo, u njemu je sve lepo, u njemu je sve nežno, u njemu se King – raduje! Celim putem do banke...

Da sumiramo: ko voli Kinga ni ovaj film mu neće teško pasti, dapače, uživaće i cvileće za još. A još će i dobiti. Ko ovde očekuje stravu i užas a stariji je od 12 godina – uh, za TO malo teže. Dobro, ima tu solidnih slika i prizora, lepo je to slikano, ima i poneka pristojna horor vizija, samo što je sve to krajnje nekonsekventno, od sorte: protrljaš oči, i nema ih! Neko zalupa na vrata – nestanu! Nalete dizelaši – ovi ispare! Pih, iz'em ti Zlo koje beži od svakog slučajnog prolaznika i koje jedva nekako uspeva da udara na nejač – a čak i ova mu se okrenu, udruže, pa mu polome sve te nizove sitnih zlih zubića.

Ali nema veze. Rekoh već, ako volite Kinga – plutaćete! Ohoho, nogekako i itekakao ćete plutati! Ili, ako je po srpskom posteru, ploviti... Dobar vetar, Plava ptico moje mladosti!

Prošlo je leto, bliži se jesen – dakle, vreme je za kulturu.

Knjiga VIŠE OD ISTINE - KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU nastavlja svoj život među čitaocima i poštovaocima stvaralaštva Đorđa Kadijevića. Imam zadovoljtsvo da najavim dve promocije u narednim danima.

1. Beograd

Utorak, 12.09.u 12h (podne)

Filmski centar Srbije

Koče Popovića 9/III (to će reći, III sprat)

Učestvuju: Đorđe Kadijević, filmski i TV reditelj,

Dejan Ognjanović, publicista i prevodilac

Razgovor vodi: Milan Milosavljević, organizator programa Akademskog filmskog centra DKSG

Filmski centar Srbije je prijatelj ove knjige; bez njihove pomoći pitanje je da li bi se ona pojavila, a svakako ne bi u ovako luksuznom izdanju kakvu njen povod zaslužuje. Stoga je logično da se ova knjiga predstavi stručnoj i opštoj javnosti i u prostorijama FCS-a.

Ulaz slobodan.

2. Kragujevac

Sreda, 13.09 u 19h

Studentski Kulturni Centar

Radoja Domanovića 12

Učestvuju: Đorđe Kadijević, filmski i TV reditelj,

Dejan Ognjanović, publicista i prevodilac

Razgovor vodi: Nenad Glišić, urednik programa SKC-a

SKC je već godinama unazad prijateljsko mesto naklonjeno mojim aktivnostima i brojne prethodne knjige promovisao sam tamo, pa ću tako i ovu.

Ulaz slobodan.

Više o knjizi VIŠE OD ISTINE imate na brojnim mestima na ovom blogu, a najosnovnije podatke – OVDE.

U oktobru će ova knjiga promocije imati i u Subotici i Nišu...

Sajt Goodreads je dobra i korisna stvar za knjigoljupce; to ste valjda do sada i sami primetili. Ako postoji osoba među mojim čitaocima koja još nije bila na tom sajtu, u jednoj rečenici opisao bih ga ovako. Ono što je IMDB (Internet Movie DataBase) za filmove i filmofile, to je Goodreads za knjige i knjigofile.

Žao mi je što nemam vremena ni motivacije da sad još i tamo pišem opširne kritike i osvrte (jedva postižem i ovo za blog), ali ima ljudi toliko dokonih da na tom sajtu ostavljaju čitave sitne knjige u formi komentara ispod tuđih knjiga. Jedan od takvih je i Aleksandar Janjić, nekima poznatiji kao „Harvester“, a najpoznatiji kao povremeni saradnik ovog bloga.

Ali, ako mislite da je samo zbog te saradnje o mom romanu Zavodniknapisao super-blagi, tj. „ortački“ prikaz, varate se. Uostalom, on dobro zna da tako nešto ne treba da očekuje ni od mene, u slučaju da ikada završi svoj ROMAN O ZMIJAMA (a.k.a. Užasno prokletstvo) i bude dovoljno neoprezno-optimističan da ga ponudi uvidu javnosti.

Ukratko, evo šta je Janjić pre nekoliko dana napisao na Goodreadsu, a ja sad otuda prenosim jer mislim da tekst vredi toga da ga pročita više od desetak namernika.

Zavodnik
by Dejan Ognjanović

Aleksandar Janjic's review

Sep 04, 2017

really liked it

****/*****

Na samom početku ću malo da zakeram. Naime, zadnje korice knjige, iako jasno i lijepo opisuju o čemu je knjiga i nagovještavaju njenu atmosferu, sadrže, da budem malo grub, lažno reklamiranje određene vrste, slično onom na koje sam naletio u knjizi Pesma boginje Kali Dena Simonsa.

"Pripremite se za stravu kakvu niste osetili još od slušanja bakinih strašnih priča, od detinjih košmara i prvog gledanja Leptirice..."

Iskreno, uprkos svim kvalitetima knjige, vjerovatnoća da ćete prilikom njenog čitanja da osjetite bilo kakvu stravu je relativno nikakva. Na kraju krajeva, to i nije logično da se očekuje od gomile crnih slova na bijelom papiru, da su to ne znam kako dobro raspoređena slova, tako da to nikako ne smatram manom same knjige, ali smatram manom njenih zadnjih korica. Jedine stvari sa papira za koje se sjećam da su u meni izazvale bilo šta slično efektu gledanja nekog jezivog horora su knjiga Survivor Džejmsa Herberta (bila tamo neka vrlo jeziva lutka, brrrr), priča Pacovi u zidovima H. F. Lavkrafta i dva stripa sa Zagorom, jedan je dal Invazija Akronijana dal Na granici stvarnog, zaboravio sam, kad se u Tonkinoj pećini pojavi džinovski šišmiš, a drugi sam zaboravio koji je, znam da je bila vizija nekakvih zombija i da je bilo vrlo jezivo.

No uglavnom, da se mi vratimo sa korica na ono što je unutra. Mladi (or is he?) asistent iz Niša motivisan željom da malo osjeti draži prirode i života van gracke vreve (kao i masnom novčanom ponudom) odlazi u neku zabačenu polunapuštenu selendru ne bi li tamo učio engleskom jeziku dvoje jedanaestogodišnjih blizanaca kojima je otac umro pa se sad nalaze pod patronatom babe Grozde, žene primitivne i tvrdoglave (TM), koja ima svoje sasvim jasno određene ideje kako stvari treba da funkcionišu u vezi sa pomenutom đecom. Neće biti preveliki spojler ako kažem da između tvrdoglave babe i ne mnogo manje tvrdoglavog fakultetskog dođoša neminovno nastupljuje određeni personaliti kleš.

Naravno, takav personaliti kleš sam po sebi eventualno bi mogao da bude nešto što ulazi u užu konkurenciju za NIN-ovu nagradu, no srećom autor knjige se na tome zaustavlja već radi ono što bi naši pisci (a i umjetnici druge sorte) morali mnogo češće da rade, a to je dakle da dohvati to selo, te šume, drveće, izvore, kuće čitave, polusrušene i skroz srušene, zrikanje zrikavaca i cvrčanje cvrčaka, lajanje kerova svezanih i lutalica, prašnjave puteve natovarene oštrim kamenjem i ovčijim minulim radom, dakle sve to skupa da uzme i nalijepi na to sloj natprirodne strave koji u stvarnosti (valjda?) ne postoji, ali apsolutno savršeno mu pristaje i što toga nema u stvarnosti tim gore po stvarnost. Mislim da je sama činjenica da je knjiga o nečemu ovakvom vrlo bitna jer smo dobili baš baš baš autentičan srpski horor, makar u književnoj formi kad već ljudi koji se bave filmovima vole da snimaju... nešto drugo. Odmah, naravno, da napomenem da ako smatrate da je nešto samo zbog toga što je horor (iliti strava i užas) po definiciji inferiorno "ozbiljnim""umjetničkim" dramama, ondak najvjerovatnije niste publika za ostatak ovog teksta.

U prvom poglavlju opisan je dolazak u selo i prvi susret našeg mladog i naivnog asistenta sa svijetom potpuno drugačijim od onog u kome je proveo život. Tu su vrlo detaljni opisi svih onih seoskih karakteristika koje sam naveo gore i to poglavlje sam najduže čitao, ne zato što je ne daj Bože sporo ili dosadno, već upravo suprotno - zato što sam malo malo pa evocirao uspomene iz djetinjstva čiji sam dio proveo u jednom takođe vrlo krasnom selu (minus, je li, natprirodna strava), kod svoje babe (wait for it...) Grozde (!!!) i sve to poredio sa utiscima junaka ove knjige koji prolazi tuda i upija te utiske i onda ih prenosi na stranice knjige. I taman kad je naš heroj bio veoma zadovoljan okolinom u kojoj će provesti narednih mjesec dana, sačeka ga 'ladan tuš u vidu skučenog aranžmana za spavanje u kući, kao i nedostatka, ovaj, tuša.

Taj momenat mi se mnogo svidio, jer je njegova reakcija identična onoj koju bih ja imao da se sad nađem u toj situaciji. Kao malom to mi nije smetalo, ali sad nikakvo vedro nebo puno zvijezda ni svježe neprskane jabuke sa obližnje jabuke ni misteriozni putići koji jedva čekaju da ih neko istraži ne bi mogli da izbrišu to da moraš da koristiš nekakav čučavac il da se pereš u nekakvom kotlu s lonac za vodu. Čist vazduh je brate čist vazduh, ali kupatilo je brate kupatilo. S tim u vezi, mogu na ovom mjestu da to spomenem dok nisam zaboravio, humora u knjizi ima, ali uglavnom u pripovjedačevim komentarima ("još jedna žrtva trulog srpskog školstva") a manje u samim događajima, mada se nađe i tu ponegdje (zgodan primjer koji mi pada na pamet je pred kraj knjige, kad Vidoje planira nešto da uslika preko mobilnog i pošalje sliku sinu "da ga smiri", kontam druže, to SIGURNO ima da ga smiri :-) ).

U samu radnju neću detaljnije da ulazim. U najnajkraćim crtama - okolina je sumnjiva, dječica su takođe pomalo sumnjiva, baba s druge strane uopšte nije sumnjiva jer nije dovoljno prefinjena ličnost za tako nešto, tu je i čudno ponašanje malobrojnih preostalih seljaka kad im se spomenu članovi porodice kod koje naš junak noći, pa čak i oni pokojni, izuzimajući Grozdinog muža Radomira (koji, gle čuda, ima isto ime kao moj pokojni deda s očeve strane), o kome uglavnom niko nema ništa loše da kaže. Kako vrijeme prolazi i kako naš junak više saznaje njuškajući okolo, shvata da se Grozda i dječica očigledno nisu baš SASVIM pomirili sa smrću sina sleš oca. Knjiga je, kao i Naživo (prethodni Dejanov roman), pravi pejdž trner. Iako po ovoj Gudrids evidenciji izgleda da mi je trebalo nekih četiri dana za čitanje, tu treba uzeti u obzir početak čitanja kasno u noć, dosta fakultetskih obaveza i naravno evropsko prvenstvo u košarci, što je sve uticalo da se to malo produži. Ali eto, recimo juče, kad sam imao malo više vremena, slistio sam mislim nekih sto pedeset i kusur strana i teška srca sam ostavio posljednje poglavlje za danas jer sam morao da spremam zadatke za neki nesretni ispit. Ovde nema suvišnih opisa, nema nepotrebnog baljezganja i filozofiranja, a junakova zapažanja su zanimljiva čak i kad nisu u skroz direktnoj vezi sa temom knjige (prvenstveno ona za temu za magistarski). Šta će da se dešava dalje u knjizi sigurno možete da naslutite bar otprilike, jer ste sigurno već vidjeli komentare gdje se ona poredi sa Okretajem zavrtnja Henrija Džejmsa i to poređenje nije bez vraga, čak i autor imenima svojih blizanaca direktno proziva đecu iz Džejmsovog klasika. Majls - Miles - Miloš. Flora - Biljana, get it? Heheheee... Ima tu i povremenih podsjećanja na neke druge horor klasike, recimo jedna od glavnih misterija u knjizi nije sasvim nenalik nečemu iz japanskog filma Ring, ali evo već prije pola sata sam obećao da neću dalje o radnji, pa ću sad konačno da prekinem.

Ovo svakako nije neko superjednostavno djelo, jer iako je na površini natprirodna strava (iliti, po srpski, horor), postoje barem još dva aspekta sa kojih ono može da se posmatra, koji daju dobar materijal za analizu onima koji vole socijalne i psihološke teme. Naravno, takvi se neće baviti analizom ove knjige jer ih odbija natprirodna strava, hehehe. Elem, to bi bilo otprilike sljedeće:

1. Knjiga, nezavisno od horor elementa, može da se čita kao slikovit opis propadanja sela u Srbiji i okolnim državama. Znate već ono, moderna vremena, svi oće da idu u grad, ostaju samo starci, pa oni umru i onda ostanu pusta dvorišta sa kerovima, pa kerove onda puste da lutaju po selu i sl., a kuće se ruše itd.

2. Natprirodna strava notnjithstanding, siguran sam da bi onaj ko to žarko želi ovde mogao dobro da zaglibi u analizu duševnog stanja pripovjedača i da debelo posumnja u njegovu objektivnost. Jer iako se ovde, kako knjiga prolazi, dešava sve više i više stvari, čini mi se da je malo toga toliko nedvosmisleno da ne ostavlja nimalo prostora za jednostavno pripisivanje herojevoj bujnoj mašti (naročito kad imamo u vidu pritisak teme za magistarski (vi koji ne radite na fakultetu samo se smijte, ovo je zapravo vrlo ozbiljna stvar) i sudar po prvi put, ili bar po prvi put poslije veoma dugog vremena, sa jednom tako različitom okolinom). Nažalost, ovo ne mogu da analiziram detaljno, jer nestaće mi raspoloživih karaktera, a ionako sam namjerio da ovo bude tekst sa što manje spojlera, ali eto ako ste već došli dovde, a još niste počeli da čitate knjigu, a planirate, budite dakle pažljivi. E sad, kako sam ja površan čovjek i dublja značenja me manje zanimaju, u ostatku ovog već predugog (a ni blizu gotovog) rivjua pozabaviću se onim što je u knjizi, što bi se reklo, na prvu loptu. Dakle, smatraćemo da se ovde stvarno dešava jezivi horor i da vidimo kako se naš pisac i naš protagonista snalaze u tom hororu.

Prije svega, između pisca knjige i njenog protagoniste je vrlo teško napraviti razliku - na kraju krajeva, sjetićete se i da se u Naživo Dejan nije satro od distanciranja od glavnog lika, nego ga je čak i nazvao Dejan. Ovde glavni lik nije imenovan (ili se bar ja ne sjećam da jeste), ali gomila drugih karakteristika jednostavno nas čekićem po tikvi primorava da u njemu vidimo upravo samog pisca. Za one koji su samo površno čuli za njega, tu su biografski podaci kao npr. posao na Filozofskom fakultetu u Nišu. Za one koji bolje poznaju njegov književni opus i prate mu blog, tu je takođe autobiografska epizoda sa zlom mentorkom i već pomenutim magistarskim radom, a oni koji su imali priliku da ga lično upoznaju prepoznaće čak i neke karakteristike koje su možda (MOŽDA) i nesvjesno završile u knjizi, kao npr. komentar kako "nema zamjerki" na ručak ili kako mu je neophodan potpun mir i tama da bi spavao kako treba. Otkud ja znam ove pikanterije o piscu knjige? Eto znam, ajd šta je? Elem, teško je glavnog junaka ove knjige NE zamisliti kao njenog pisca, što sa jedne strane može možda da predstavlja određeno urušavanje imerzije, ali s druge strane možda i nešto upravo suprotno. Stavljanje pravog lika u izmišljena (valjda su izmišljena, majku mu) dešavanja ima nekih svojih čari, kao ono kad sjedneš s društvom oko logorske vatre i pričaš šta si lično "doživio", a ono masno lažeš na kilometre. Sve je to naravno tako dok se odjednom iz čista mira kao grom iz vedra neba ne pojave frigin' KOVRDžE (!!!!!!!!!) i u pulpu rasture svaku sličnost dr Dejana Ognjanovića sa osobom koja se kroz stranice knjige nateže sa ludom babom i neposlušnom dječurlijom.

Od vrhunske važnosti za svaku horor priču, ma u kakvoj formi ona dolazila, jeste uvjerljivost ponašanja protagonista. Koliko god popustljivi bili i uzeli u obzir sve stresne situacije i obavezu brzog reagovanja u njima i sl., preko nekih gluposti se jednostavno ne prelazi. Recimo u filmovima sa duhovima najviše me nerviraju likovi koji i nakon što je i potpunim IDIOTIMA jasno da je neka gadna jeza posrijedi, odlučuju da ostanu u ukletoj kući jer eto zato. Ili imbecili koje proganja maskirani ubica koji jedva čekaju da se RAZDVOJE. Ili ljudi koji tek tako pozivaju nepoznate u kuću ne znajući da ovi mogu da budu VAMPIRI, pošto vampira morate lično da pozovete da bi mogao da uđe. Ne zovite nikog u kuću, period. Šta ima ko da vam dolazi? Nađete se brate u kafani. Elem, malo sam odlutao. Sa zadovoljstvom konstatujem da našem liku s ove strane nema mnogo toga da se zamjeri. Imam nekih maleckih primjedbi na neke reakcije (o tome kasnije), ali to nema veze sa onim glavnim, a to je OSTANAK u selu. To je primjedba koja bi kao potencijalan problem mogla da se javi nekom čak i prije čitanja knjige (ako je taj neko već imao iskustva sa nekim drugim ostvarenjima iz žanra) - ako se već dešavaju jezive stvari, što se naš heroj lijepo ne spremi pa put pod noge i pravo u Niš? U knjizi je autorov, pardon, junakov, ostanak opravdan sa najmanje dvije različite strane: Prvo, tu je briga o djeci i želja da im se pomogne, a to je pomoć koju je nemoguće pružiti naglo i na silu. Drugo, sve do samog kraja dešavanja su, iako uznemirujuća, takva da heroj nema razloga da osjeti da mu je život direktno ugrožen. Pored toga, tu bismo još mogli da navedemo i radoznalost i želju da se riješi misterija. Sve u svemu, ništa slično klasičnom idiot-motivu tipa "ganja ih čudovište, a oni i dalje snimaju" ovde nećete naći.

U osnovnim, dakle, crtama, kvalitete ove knjige bismo mogli da sumiramo kao vrlo zanimljivu priču sa sočnim opisima iz kojih prosto možete da udahnete (i čak povremeno opipate ili namirišete) ambijent, sa odličnim tempom i likovima u čije se karaktere (jel ovo pleonazam?) autor udubljuje taman onoliko koliko je neophodno za priču. A sad, nažalost, opet moram malo da zakeram, i to ovog puta ne u vezi sa koricama, nego u vezi sa onim što je između njih.

Odnosno, da budem precizniji, ovo ako i može da se nazove zakeranjem, to je zakeranje za koje priznajem da je potpuno subjektivno. Ono što sam gore piskarao je moj pokušaj da navedem neke objektivne kvalitete knjige, sad koliko sam u tome uspio to je druga stvar. Ovo što sad slijedi je kao da nekom ko piše knjigu o vukodlacima zamjerate što ne piše knjigu o vampirima, jer vam se vampiri više sviđaju, ali eto ajde da prođemo i kroz to. Napomena je samo da ako razmišljate da li da čitate knjigu ili ne, a igrom slučaja uzimate u obzir ovo što ja piskaram ovde, treba da se orijentišete na ono gore, a ne na ovo dole.

Dakle, moram priznati da su mi je sama tematika knjige bila nekako nedovoljno "grandiozna" da bi ostavila utisak kao recimo, pffffff, Odiseja u svemiru ili Na plaži ili Gospodar muva ili neki sličan klasik. U pitanju je priča o "običnom" mračnom prisustvu sa dosta limitiranim područjem djelovanja, za razliku od npr. Naživo, gdje je glavni junak jurio po raznim gradovima i istraživao jedan ipak dosta globalniji fenomen. Opet, za Zavodnika ne mogu da kažem da je objektivno slabiji od Naživo, samo jednostavno skoro sve radi potpuno drugačije. I kad sam listao posljednja dva lista knjige, mislio sam "Čekaj brate, zar je već kraj, pa ne može to tek tako, ima još dosta toga što moraš da nam ispričaš!" i nakon čitanja sjeo sam sa tim jasnim utiskom nedovršenosti svega da ovo pišem, da bi mi bukvalno u toku pisanja teksta sinulo da je možda kraj knjige sapravo savršen i upravo onakav kakav i treba da bude (!) Biće neophodna repriza posljednjih stranica, a vjerovatno i cijele knjige.

Još dvije subjektivno-objektivne zamjerke, pa da se tornjam, jer moram nešto da pojedem:

1. Nikako mi ne ide u glavu ponašanje protagoniste prilikom dvije skoro pa ključne scene u knjizi - naime, prilikom prvog dolaska Miloša i Duleta u napuštenu kuću i prilikom susreta sa Milošem i Biljanom na Zavodniku. Prvi događaj autora vrlo malo potresa i jedva da ga kasnije i spomene, dok zbog ovog drugog načisto frikautuje, iako je bar meni ovo prvo bilo mnogo gore.

2. Na strani 209: "Svinje i dalje žderu pomije, papaka uronjenih u sopstveni izmet". Nisam baš ekspert svinjar, ali koliko mi je poznato svinje su (suprotno možda vladajućem mišljenju) zapravo vrlo čiste životinje koje apsolutno ne vrše nuždu tamo gdje spavaju ili jedu. Valjaju se po blatu, to da, ali po izmetu jok. Ako se ove ponašaju drugačije, za to bi morao da postoji neki dobar razlog.

Gladan sam, odoh da jedem.

***

Toliko od Janjića.

Ali, ako ste dovoljno radoznali, bacite pogled i na ostale osvrte na ZAVODNIKA na Gudridsu. Iako nisu ovoliko prepoširni, ima ih vrlo zanimljivih i pažnje vrednih. Kliknite OVDE...

U Beogradu tokom celog septembra možete pogledati izložbu umetničkih fotografija koje je načinio Dejvid Linč. Izložba, na tri nivoa u KCB-u (ne propustite podrum!), pod naslovom „Small Stories“ sadrži divne crno-bele košmarne, hororične i tajanstvene radove koji savršeno u formi fotografije korespondiraju sa imaginarijumom ovog umetnika nama najpoznatijeg kao reditelja.

Ekskluzivno u KCBu

– Izložba fotografija Dejvida Linča MALE PRIČE

01.09 - 30.09.2017

12:00-20:00

Galerija ARTGET

Galerija Podroom

Likovna Galerija

Izložbu čini 56 crno-belih fotografija velikog formata sa svim odlikama njegovih filmova: čudesno preplitanje realnih referenata i fantazmagoričnih intervencija i kompozicija. Ovom izuzetnom i konzistentno osmišljenom izložbom želi se pružiti uvid u Linčovo vizuelno stvaralaštvo s kojim srpska javnost nije imala prilike da se upozna za razliku od njegovog kinematografskog opusa, koji ima kultni status.

Male priče, koje su producirali Galerija Item iz Pariza i Evropska kuća fotografije, u kojoj je izložba premijerno prikazana 2014, ekskluzivno će, po autorovoj želji, biti prikazana samo u sva tri galerijska prostora KCB-a, i nigde drugde u okruženju.

Prosto rečeno, ako volite njegove filmove iz pravih razloga – ako kapirate njegov mračno-tajanstveni svet snova, mistike i jeze, ali i zanosne i prilično opasne lepote – onda će vam goditi i ove slike. Svaka od njih nosi poneku „malu priču“, a mnoge od njih vrlo su bliske pričama strave...

Ima tu atavističkih kreatura izvučenih iz ko zna kakvih dubokih slojeva podsvesti, iz kolektivnog nesvesnog, to su terate (lat. terata) donekle srodne onima sa crteža O. O. Spera, ali deluju još primarnije jer su isprane od glazure mita, ezoterije i okultizma. Nema tu ni satira, ni Pana, ni veštica, ni zlih čarobnjaka – ovo su primarni, primordijalni entiteti, Bez Imena, bez nacionalnosti, bez rase, neodređeno humanoidni ali ne nužno ljudski.

Ovo je the stuff that (bad) dreams are made of– praiskonska glina jedva nešto malo umešena i poluuobličena, ali bez vidljivih otisaka prstiju koji bi im, u kasnijim fazama izrade, podarili ograničavajući identitet.

Ovo su face bez izraza – i jezive ponajviše zato što NEMAJU izraz (ne keze se, ne mršte, ne beče kao na nekom horor posteru ili omotu hevi metal albuma), a opet deluju preteće, uznemirujuće, intrigantno, tajanstveno... Ukratko, ovo je prava strava, a Linč ume da je uhvati kao malo ko u istoriji filma. ERASERHEAD, anyone?

Kada sam prošle nedelje svratio do Beograda na još jednu promociju knjige VIŠE OD ISTINE, iskoristio sam priliku da posetim i ovu izložbu i nauživam se u Linčovim foto-radovima koji izgledaju kao da su nastali korišćenjem kamere za fotografisanje snova.

Mnoge Lynch-related fotke u ovom blog-postu načinio je Dušan Mladenović (Veseli Četvrtko) kojem dugujem zahvalnost što mi ih je ustupio. Još veću zahvalnost dugujem mu što je na vreme kupio karte za događaj održan 12.09. s početkom u 19h, kojom prilikom je prikazan dokumentarac o transcendentalnoj meditaciji (kojom se Linč bavi) a nakon toga – ono što me daleko više zanimalo: razgovor sa Linčom preko Skajpa!

Jeste! Iako ovaj velikan nije došao lično u Beograd (kako smo se jedno vreme nadali), imali smo privilegiju za next best thing: nekih 45-60 minuta razgovora s publikom koja je te večeri došla u DKC. Karte su bile rasprodate i mnogi su ostali van, ili su stajali sa strane ako su ušli preko veze! Naravno, iskoristio sam ovu unikatnu (?!) priliku da Linču postavim i par direktnih pitanja, pa evo mojih utisaka sa te večeri, kao i video-snimka razgovora s njim, koji je takođe kako-tako usnimio D.M.

*Film

Na temu transcendentalne meditacije, bio je klasična sektaška tvorevina, dobro napravljena propaganda sa Linčom u glavnoj ulozi. Videli smo ga kako spretno i iskusno odgovara na razna pitanja širom sveta – uključujući i neka neprijatna (npr. zašto je gostovao u zlikovačkoj totalitarnoj državi Izrael). Iz toga se vidi da je izuzetno vešt govornik, zaista zadivljujuće koliko se ne da zbuniti, koliko je siguran, uvek u svakoj prilici se dočeka na noge a da mu se cool stav nimalo ne poljulja, ni u glasu, ni u izrazu, ni u sadržaju odgovora. Da nije tako veliki umetnik mogao bi biti izuzetan političar. Ili vođa sekte...

* Publika

Iako masovna, i pretežno sektaška (malo sam filmofila koje znam sa filmskih dešavanja primetio u publici!), bila je na zadovoljavajućem nivou. Bojao sam se da će pitanja biti glupa – a uglavnom nisu bila! Bojao sam se da će ljudi biti stidljivi i da će malo ko smeti da izađe pred Linča i obrati mu se: naime, najčešće se na tribinama na kojima učestvujem desi da ukleto pitanje „Ima li pitanja iz publike“ završi muklim mukom od sve muke mrtvog mora Srbije.

Srećom, ovog puta bilo je zaista puno pitanja, i mnogo onih koji su izašli na pozornicu i pred laptopom, „licem u lice“, pitali Linča šta su imali. Oni stidljiviji činili su to preko posrednika koji su zapisivali pitanja pa ih čitali Linču. Jedan se čak zanimao za tajnu njegove frizure. Kaže Linč: „Ne perem kosu, i slabo se tuširam; zato imam malo prijatelja.“ Uz smeh.

* Linč

Tamo negde oko 1997. nabavio sam pregenijalnu knjigu CRONENBERG ON CRONENBERG i slistio je s najvećim uživanjem, diveći se slojevitim i dubokim auto-uvidima u sopstveni opus od strane mog tada omiljenog redtelja. Očekujući more of the same, kupio sam tada LYNCH ON LYNCH – samo da bih bio bolno frustriran time koliko je malo ta knjiga nalikovala onoj prethodnoj. Linč, naime, ODBIJA da tumači svoje filmove, da govori o njihovim temama i idejama i simbolici i značenjima... I tako sam dobio knjigu koja baca vrlo slabo, mutno svetlo na to zašto ga inspirišu baš te ideje, zašto pravi baš takve filmove... Vremenom sam se u taj njegov stav dodatno uverio u brojnim intervjuima koje sam mu video na netu, i sve tako ostalo je do današnjih dana.

Prosto rečeno, svako ko je Linča pomnije pratio (kao ja), znao je da je obično gubljenje vremena pitati njega šta mu znači ovo ili ono, koji je smisao ovoga ili onoga, zašto je stavio ovo ili ono a ne ONO u neki svoj film, da li su njegova dela metafora za ovo ili parabola za ono, šta misli o položaju žena ili radnika ili gejeva ili zapadne civilizacije itsl. jer se njegovi odgovori na takva pitanja (zašto ovo? šta znači ono?) svode na:

„I don't know.“

„The idea came to me, I fell in love with it and so I just did it.“

„What do YOU think?“

Zbog toga je zajebano intervjuisati takvog čoveka. Šta da ga pitam a da NE dobijem varijaciju na pomenute odgovore?

„Ko/šta je Džudi?“ - „What do YOU think?“

„Šta se desilo na kraju Twin Peaksa?“ - „I don't know.“

„Zašto ste Kupera podelili na sve te Dagije, Ričarde, Zle Kupere i ostale?“ - „The idea came to me, I fell in love with it and so I just did it.“

Moji prethodnici su se već opekli te večeri na sličnim stvarima. Jedan je pitao: „Will there be the 4th season?“ Odgovor, otprilike: „It's too early to tell... It would take a while anyway. It took me 4,5 years to make the 3rd season.“

Drugi (ili taj isti? Ne znam, drao se odnekud iz publike) je pitao: „What happened to Audrie Horn?“ Odgovor: širok Linčov smeh od uva do uva, kao mačak koji je upravo progutao kanarinca. A onda, odgovor: „Ask him what HE thinks happened?“

Evo snimka toga:

I tako, na kraju, nisam ga pitao ono što me je najviše kopkalo, nego ono što sam mislio da može dobiti koliko-toliko konkretan i elaboriran odgovor.

Evo kako je izgledao moj razgovor s Linčem. Usnimio ga je D.M. ali je nevešto propustio da snimi početak, pa fali jedno 5-6 sekundi na samom početku, tokom kojih sam Linču kazao:

„Hello, Mr. Lynch. I have a great respect for your work and for yourself as an artist and as a person.“ Kraj ove rečenice se čuje, a onda sve ostalo što sledi možete videti i čuti ovde:

Ili ako kliknete OVDE.

Ko je slab na uhu ili prosto kome je lakše da ČITA nego da sluša engleski, evo transkripta:

„Hello, Mr. Lynch. I have a great respect for your work and for yourself as an artist and as a person.

My question for you is: if your message is positive, if it's about transcendence, unity, consciousness and so on, how would you explain or do you have any idea why is the imagery of horror, of darkness, of evil, so prominent in your work?“

„It's just like I said. I fall in love with certain stories and, you know, no one is forced to see these things, but there is thrill knowing you suspend your disbelief and try to make it as real as possible, but way back in the back of your mind, way back, sometimes, you know it's a film, but you wanna have an experience. And so you build these things so that people can go into a world and have experience. And sometimes there's fear, sometimes there's great elation, sometimes there's sadness, sometimes there's joy, or whatever and it's... it's a story. And it holds all these very different things. So they do hold dark things and frightening things but they do also hold, you know, humorous things and uplifting things... It's a story.

In the so-called real life, I try to tell people about things that bring an end to suffering and worry and stress and depression and all this stuff, but in the films I get ideas that I fall in love with and a lot of them hold dark things.“

„And one more, very brief. Have you encountered, in your special states of consciousness, in meditation or anything, any kind of existence of entities or intelligences that are not human? And do you believe in the existence of something like that?“

„No, I've not ever seen an alien or any kind of thing like that... I've experienced many fantastic things in meditation and out of meditation, but it has to do with kind of expansion, with positive and blissful things, so... And I did experience - I think I said it in the film – before I started meditating, I was filled with anger, and I had a lot of self-doubt and not a lot of self-assuredness and when I started meditating, the anger just lifted away. I didn't even know who lifted it really, I just stopped getting angry at my first wife and she was the beneficiary of that. She walked right away.

So, it's a real thing. Negativity goes away, gold comes in from within, and it's so good for the human being.“

„But are there those entities? Not as metaphors but as actual existences?“

„I don't know anything about those things. And the thing is, they say the field of relativity is huge. Unbelievably huge. Every single thing in the field of relativity has a lifespan, but that field that underlies the field of relativity is immortal, always there. Always full. And there's the Vedic description of it, it is Nitya Parasheya (?), meaning it's eternal and uncreated. No one created this field that's transcendent, it's always been and always will be, and it's our home, it's our Self, with a capital „S“. Know thyself. This is that thing. Don't worry about any entities. Don't get caught up in the marketplace, like maharishi said, go to the Palace. Get to the palace, that's the treasury within, and everything will take care of itself.“

„Thank you, Mr. Lynch, and keep up the good work!“

Eto, tako je to zvučalo. Nije loše, utoliko što sam uopšte imao privilegiju da skoro 5 minuta pričam s Linčom i koješta ga priupitam, i utoliko što je bio razdragan i zabavan tom prilikom.

S druge strane, ne mogu reći da sam zadovoljan odgovorima, jer u oba slučaja je izvrdao i nije mi kazao ono što sam ga pitao. To je još jasnije ako ČITATE. Recimo, ja ga lepo pitam otkud toliko MRAKA I ZLA I NASILJA u njegovim filmovima, a on mi priča svoju staru otrcanu priču o tome kako mu dolaze svakakve ideje i on se zaljubljuje u njih pa ih onda radi. OK, to mi je jasno ali ZAŠTO BAŠ TE (MRAČNE I HORORIČNE) a ne neke druge, bliskije njegovim navodno vedrim i veselim Mahariši nazorima? Naravno da je mrak i zlo deo života, pa će se naći u svakojpriči, ali moje pitanje nije otkud UOPŠTE zlo i horor u njegovim filmovima, nego zašto su toliko PROMINENTNI. Na to mi nije odgovorio.

Drugi odgovor je još gori. Ja ga pitam da li je u svojim meditacijama i transcendencijama naišao na neke entitete – namerno sam tako rekao, da ne uplićem anđele i demone itsl. i ne navrćem vodu na neku religioznu vodenicu, jer to od njega i ne očekujem; ali nadao sam se da će, možda, otkriti da je naslutio i postojanje nečega kao što su „lodge spirits“ (da ih tako nazovem) iz Tvin Piksa, da je možda ponešto od tih džinova i patuljaka i drveća koje govori poteklo iz njegovih bluđenja po ko zna kojim stanjima (ne)svesti.

Umesto toga, on mi je izneo tipičan sektaški, vrdajući odgovor: „Pusti ti, sinko, entitete i samo meditiraj pa će ti se otvoriti vrata Zlatnog hrama jedinstva i svesti i svega postojećeg...“

No, dobro. Šta sad. Linč deluje vitalno i žilavo, i neka ga Azatot poživi još 100 godina, pa ko zna, ako nekad budem imao malo više vremena s njim nasamo, u 4 oka, naživo, pokušaću sa malo intenzivnijom primenom mojih trejd-mark inkvizicijskih metoda. Ali, odmah da kažem, iz svega što sam o njemu pročitao i video i čuo, ne nadam se da će taj ikada i ikako i u ma kojim uslovima biti naveden da otkrije VIŠE nego što inače želi, a to nije mnogo.

Da li je ovaj razgovor nešto promenio u mom odnosu prema Linču?

Pa, uh, recimo da sam blago razočaran tim njegovim Mahariši sektašenjem i predstavljanjem meditacije kao univerzalnog odgovora na sve muke i nevolje i probleme, kao i njegovim olakim otpisivanjem muka i nevolja kao lako rešivih stvari; previše vulgarnog optimizma za jednog takvog „mračnjaka“... S druge strane, i dalje ga poštujem kao retko stabilnu i cool osobu, kao veseljaka i zajebanta i trola kakvom nema ravnog...

Ali, dobro, više o Linču u mom upcoming osvrtu na TWIN PEAKS.

Za kraj, evo jednog detalja o njegovim pradavnim iskustvima u Srbiji i okolini:

A evo i još nekoliko dešavanja vezanih za Linča koja možete poželeti da posetite ovih dana ako ste u Beogradu:

UTORAK, 19. SEPTEMBAR – Galerija Artget
19.00 – Razgovor: Male priče o Dejvidu Linču
Razgovaraju: Maja Uzelac, rediteljka,

Petar Jevremović, psihoanalitičar

i Zvonko Karanović, pisac

PETAK, 29. SEPTEMBAR – Galerija Artget
19.00 – Razgovor: Tvin Piks: Šta se zapravo desilo?
Razgovaraju: Bojan Vuletić, filmski reditelj,

Vladan Petković, filmski kritičar,

Dragan Dimčić, filmski montažer i teoretičar.
Razgovor vodi Stefan Arsenijević, filmski reditelj i urednik filmskog programa KCB-a

Ako neko od čitalaca ovo overi, snimajte, slikajte, šaljite osvrte...

S velikim zadovoljstvom najavljujem skorašnji izlazak vrhunske knjige stravičnih priča pod naslovom PISAR TAME (eng. GRIMSCRIBE) od pisca Tomasa Ligotijakojeg smatram najboljim i najvažnijim živim horor autorom.

O Ligotiju sam već puno pisao. Studiozno, u knjizi POETIKA HORORA: ko je čitao, znaće; ko nije čitao – neznaće. Na blogu takođe možete naći nekoliko mojih tekstova o njemu i njegovim delima: prvo uopšteni napis o ovom piscu, OVDE, a zatim i prikaz njegovog mračno-filozofskog dela THE CONSPIRACY AGAINST THE HUMAN RACE te, najzad, i prikaz njegovog jedinog romana – i jedine njegove knjige dosad objavljene u Srbiji, pod nazivom NEDOVRŠENI POSAO.

Jedine – sve do Orfelina, i dr Ghoula, koji vam sada ekskluzivno donose zbirku čarobnih, unikatnih, neverovatnih, otkačenih, košmarnih priča koje će vas inficirati, smestiti vam se u svest i podsvest i proganjati vas u jesenjim i zimskim mesecima koji dolaze...

Šta ima u ovoj knjizi?

Prvo što pada u oko jeste artwork by Ivica Stevanović, koji je po ko zna koji put nadmašio sebe! Taman kad smo mislili da od njegove korice za VELIKOG BOGA PANA ne može bolje – on je to dematnovao, isporučivši nove, još sjajnije horor dragulje. Dakle, prednja i zadnja korica, forzec i unutrašnje pregradne ilustracije – sve to od jednog od vodećih domaćih (i svetskih, zaista) ilustratora današnjice.

Zatim, Ligotijeva zbirka PISAR TAME, koju čini sledećih 13 priča:

1. Poslednja arlekinova gozba

2. Naočare u fioci

3. Cvetovi bezdana

4. Neteskurijel

5. Snovi u Nortaunu

6. Mistici Milenberga

7. U senci drugog sveta

8. Čaure

9. Noćna škola

10. Glamur

11. Vizantijska biblioteka

12. Gospođica Plar

13. Senka na dnu sveta

Ovo je crtež koji će biti na prednjoj korici PISARA TAME

Zlokobni klovnovi i jezoviti festivali u američkim zabitima; prokletstvo ljudi koji vide više i dalje od ostalih; sablasni bioskopi i škole u kojima se usred noći održavaju nepojmljivi časovi; gradovi posednuti neshvatljivom izmaglicom i truljenjem; zlokobni filmovi projektovani u polupustim zgradama u mračnom delu grada... Sve to i još mnogo drugih košmara iz fabrike Tomasa Ligotija čeka vas u 320 strana ove izuzetne knjige – jedne od prelomnih u novijoj istoriji horora.

Sve priče preveo iskusni Orfelinov kadar, Sava Kuzmanović.

Onda, tu je ekskluziva: Ligotijev esej UTEHE U UŽASU. Ovaj Ligotijev esej poslužio je kao uvod za omnibus izdanje najboljih njegovih priča, davno rasprodato i danas skoro nenabavljivo (Thomas Ligotti, The Nightmare Factory, Carrol & Graf, New York, 1996). Na molbu urednika edicije „Poetika strave“ Ligoti je odobrio da se taj esej objavi u ovoj prvoj zbirci njegovih priča na srpskom, budući da u njemu Ligoti na jezgovit i mračno-zabavan način iznosi srž svoje poetike horora. Esej preveo Dejan Ognjanović.

Naglašavam: ovaj esej inače NIJE deo zbirke GRIMSCRIBE, nema ga u inostranim izdanjima te zbirke, nego je dr O. uspeo da Ligotija ubedi da nam ustupi pravo na njega, kao na appendix, jer sa Orfelinom uvek dobijate VIŠE!

Zatim, podrazumeva se, tu je opširan pogovor dr Ognjanovića pod naslovom „Tomas Ligoti: Iz dubine najcrnjeg ambisa“ – i ne, ako mislite da je to samo prepisano, ili neznatno izmenjeno poglavlje iz POETIKE HORORA, grdno grešite. U pitanju je sasvim nov i znatno duži rad koji, istina, uzima neke teze i citate iz objavljenog poglavlja, ali ih dalje razvija i obogaćuje novim uvidima i novim citatima, uključujući neke super-ekskluzivne, iz prepiske koju je urednik edicije imao sa ovim piscem!

Na kraju je i opširna Ligotijeva BIOGRAFIJA, daleko najdetaljnija od svega što igde možete naći o ovom misterioznom, povučenom i slabo izučavanom piscu. Garantujem vam da NIGDE, ni na internetu niti u knjigama nećete naći ovoliko iscrpan osvrt na sve najbitnije činioce njegovog života. Mnogi biografski detalji takođe potiču iz prepiske urednika edicije „Poetika strave“ sa Tomom Ligotijem.

Evo, kao tizer, početka mog pogovora.

Tomas Ligoti: Iz dubine najcrnjeg ambisa

„Moj stav je da je prokleta šteta što se organski život ikada razvio na ovoj ili bilo kojoj drugoj planeti, i da bol koji živa stvorenja nužno trpe čini samo postojanje neprekidnim i večitim košmarom. Ovaj stav nalazi se u pozadini skoro svega što sam ikada napisao.“

- Tomas Ligoti-

Pisci horora često se u svesti laika zamišljaju kao mračnjaci opsednuti sumornim i morbidnim temama i idejama, kao osobe daleko od uobičajenih normi tzv. normalnog života i ovozemaljskih radosti. A zapravo, prodorniji pogled na istoriju ovog žanra pokazuje da mnogi autori najznačajnijih horor dela sebe uopšte nisu videli kao pisce strave i užasa, i to s pravom (Horas Volpol, Meri Šeli, Henri Džejms...), a brojni koji su to bili i prihvatali, živeli su vedrim životima lišenim mračnjaštva. Blekvud sa svojom panteističkom ljubavi prema prirodi i akciji, Maken predan promišljanju istorije kao i sadašnjice, a uz to ljubitelj dobrog zalogaja, vina i šetnje, M. R. Džejms sa svojim univerzitetskim aktivnostima, božićnim ritualima sa kolegama i studentima, putovanjima po Evropi i sa ljubavlju prema dugačkim vožnjama na biciklu... I nešto ekscentričniji pisci bili su duboko posvećeni ekstrovertnim, nimalo morbidnim aktivnostima: setimo se Ejkmana i njegove ljubavi prema baletu i operi, a još više strastvenog fanatizma prema vožnji engleskim veštačkim kanalima i višedecenijske aktivne borbe za njihovo očuvanje. Čak i Edgar Alan Po upinjao se da postigne slavu kao pisac i vlasnik-urednik književnog magazina i bio je nepokolebivo posvećent Lepoti i Ljubavi – a ne Užasu i Smrti (koji su nekako, kao protiv njegove volje, stalno iznova curili u njegovo pero). Životni nazori svih ovih autora mogu se definisati kao pretežno vedri i pozitivni.

Jedan od većih izuzetaka u ovom pogledu predstavlja H. F. Lavkraft, koji je smatrao: „Život je odvratna stvar, a iz pozadine onoga što o njemu znamo vire demonski nagoveštaji istine koji ga ponekad čine još hiljadu puta odvratnijim.“ Ipak, uprkos sumornom svetonazoru, ovaj pisac je verovao u Istinu (u fakte, u istoriju, u egzaktne nauke) i, naročito, u Lepotu; voleo je šetnje i putovanja, i jedino su mu skromne finansije onemogućile da putuje onoliko koliko je voleo, a iz istog razloga nije mogao da utaži ni svoje nezanemarljive gurmanske porive. Imao je u sebi dovoljno optimizma da se čak okuša i u braku, mada je taj amatorni eksperiment, sasvim logično, završio neslavno.

A onda dolazi Tomas Ligoti, veliki Lavkraftov poštovalac i sledbenik, ali i mračnjak u poređenju s kojim čak i njegov samotni guru kosmičke strave iz Providensa deluje kao savršeno socijalno prilagođeni veseljak kojem je život bio neprestana zabava. Ligoti je od rane mladosti bio „predisponiran da veruje kako je život, u najboljem slučaju, bezvredan, a u najgorem – nepodnošljivi košmar.“ Za njega, „biti živ znači biti uklet svekolikim postojanjem i u isto vreme biti stvorenje koje saučestvuje u toj ukletosti i produžava je.“ Njegov životni kredo glasi: „Sve u ovom životu – sve, ponavljam – košta više muke nego što je vredno. A prosto biti živ je osnovna nevolja.“

Ovo možda nije najbolja osnova za tzv. normalan život, ali zvuči kao prikladno polazište za dobru horor prozu.

(...)

Zatim slede poglavlja s podnaslovima:

Život kao košmar

Horor u srcu horora

U senci nekog drugog, još goreg sveta

i Ima li utehe za pisara tame?

Na kraju je i kratka, srpski-tužna Ligotijeva bibliografija na srpskom koju čine: jedna te ista priča u slabunjavom prevodu objavljena dvaput, i jedan roman u okej prevodu. I to je, do danas, bilo SVE što ste od ovog vrhunskog pisca mogli čitati na srpskom. Orfelin će to promeniti – a ako naša publika pokaže dovoljno ukusa, nećemo stati na ovoj knjizi, kao što nismo stali ni sa Ejkmanom. Nadam se da je ovo tek početak razotkrivanja čarobno-mračnog sveta Tomasa Ligotija pred ovdašnjim čitaocima.

Knjiga PISAR TAME ima 320 strana, tvrdi povez, šiveno, B5 format, sa strane zapljusnuta crnim. Pretplata za nju počinje DANAS 21.09. i traje do kraja oktobra. Cena u pretplati je 1000 din (u knjižarama će biti 1310). Ako poželite da je na vreme sebi obezbedite i da je dobijete poštom na kućni prag, umesto da je teglite u kesama i rancima sa Sajma, sve što treba da uradite jeste da sledite donja uputstva. S druge strane, ako više VOLITE da knjigu preuzmete UŽIVO, na Sajmu, umesto da se kockate sa poštarima – može i tako. Pošaljete novac SADA a knjigu uzmete na štandu ORFELINA na Sajmu knjiga (22-29.10).

Evo detalja.

PRETPLATA

na osmu knjigu u ediciji Poetika strave:

Tomas Ligoti – PISAR TAME.

Puna knjižarska cena ove knjige će biti 1.310 dinara, a u pretplati je 1000 din.

Pretplata traje od 21. septembra do 31. oktobra.

U toku pretplate možete naručiti i druga Orfelinova izdanja po pretplatnim cenama:

Edicija Poetika strave

· H.F. Lavkraft – Šaptač u tami (700 dinara)

· A. Blekvud – Vrbe (700)

· M. R. Džejms – Zazviždi i ja ću ti doći (800)

· R. Ejkman – Hladna ruka u mojoj (1.000)

· Š. Džekson – Ukleta Kuća na brdu (900)

· Š. Le Fanu – Karmila (900)

· A. Maken – Veliki bog Pan (900)

Edicija Gluvo doba

· D. Ognjanović – Zavodnik (800)

Knjige Ransoma Rigsa

· Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu (900)

· Grad pustoduha (900)

· Biblioteka duša (900)

· Priče o čudnovatom (900)

Edicija Srpska mitologija

· Prognana bića (1.900)

· Buntovnici (1.600)

· O biljkama, životinjama i predelima (1.600)

· Iščezli (1.600)

Đorđe Kadijević

D. Ognjanović i Đ. Kadijević – Više od istine, Kadijević o Kadijeviću (1.900)

Knjige treba platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Knjige isporučujemo poštom na adresu koju naznačite a poštarinu plaća Orfelin.

Dragi Novosađani i svi koji se tako osećate ili se u tom gradu i njegovoj razumnoj blizini nalazite, primite k znanju sledeće: posle neopravdano preduge pauze od skoro pune tri godine, najzad ponovo dolazim u vaš lepi grad da pričam o hororu!

Poslednji put u NS-u bio sam u ponedeljak, 1. decembra 2014. na promociji POETIKE HORORA u knjižari „Bulevar books“. U prethodne tri godine bio sam još vredniji no inače a najviše plodova mojih aktivnosti rođeno je upravo u NS-u, zahvaljujući izdavaču Orfelinu. Paradoksalno, sve ovo vreme baš tamo nije bila održana nijedna promocija knjiga iz edicije „Poetika strave“ – čija je osma (!) knjiga uveliko u štampi (PISAR TAME – Tomas Ligoti) a deveta (još Blekvuda!) se privodi kraju i u štampu ide odmah posle Sajma knjiga...

Ali, šta da se radi kad moj izdavač voli da izdaje knjige, ali ne i da se „eksponira“ njihovom promocijom i marketingom. Možda ni ove promocije ne bi bilo da se nisam jednim drugim (takođe hororičnim) povodom ovih dana zatekao u NS-u, pa je taj drugi „povukao“ i ovaj prvi...

Evo, dakle, o koja dva događaja se radi.

Promocija edicije „Poetika strave”

u klubu kulture „Crna ovca”

četvrtak 28. septembra

20h

klub kulture „Crna ovca”

ul. Kralja Aleksandra 10 (I sprat),

kod tržnog centra Pariski magazin (Novi Sad)

Novosadski klub kulture „Crna ovca“ u četvrtak 28. septembra s početkom u 20 časova organizuje promociju poznate edicije Poetika strave izdavačke kuće Orfelin. O ediciji će govoriti urednik dr Dejan Ognjanović.

Edicija Poetika strave je svojevrsni produžetak Ognjanovićeve kapitalne studije Poetika horora (Orfelin, 2014), nastale na osnovu njegove doktorske teze koja prikazuje nastanak i razvoj anglo-američke horor književnosti od 18. veka do današnjih dana.

Poetika strave je edicija koja se odlikuje znalačkim i stručnim izborom vrhunskih predstavnika horor književnosti, kako klasičnih tako i modernih, koji do sada nisu bili prevođeni kod nas.

Ova dela praćena su kvalitetnim, anotiranim prevodima te iscrpnim biografijama autora i izdašnim, stručnim pogovorima. Knjige se odlikuju izuzetnom opremom (šivene, u tvrdom povezu) i vrhunskim dizajnom koji rade neki od najistaknutijih domaćih ilustratora.

Prva tri kola, od ukupno devet knjiga, čine sledeći naslovi:

VRBE – Algernon Blackwood

ŠAPTAČ U TAMI – H. P. Lovecraft

ZAZVIŽDI I JA ĆU TI DOĆI – M. R. James

HLADNA RUKA U MOJOJ – Robert Aickman

UKLETA KUĆA NA BRDU – Shirley Jackson

KARMILA i druge priče strave – Sheridan Le Fanu

VELIKI BOG PAN – Arthur Machen

PISAR TAME – Thomas Ligotti

DREVNA SVETLA – Algernon Blackwood

Klub kulture „Crna ovca“ nalazi se u ul. Kralja Aleksandra 10 (I sprat), kod tržnog centra Pariski magazin (Novi Sad).

Zainteresovani će moći na licu mesta da kupe primerke prvih 7 naslova.

Ulaz – slobodan i besplatan!

Vampiri i gulovi na Book Talku

Regionalna književna konferencija "Book Talk" posvećena najuglednijim piscima, kritičarima, izdavačima, poznatim ličnostima i umetnicima iz celog regiona, održće se u petak, 29. septembra.

Konferencija okuplja nekoliko stotina ljubitelja književnosti, a specifična je po mestu održavanja, odnosno po atraktivnim prostorima Galerije Matice srpske i Spomen-zbirke Pavla Beljanskog.

Svake godine program konferencije je opširniji kao i teme koje se obrađuju kroz panele i studije slučaja. U sklopu programa konferencije "Book Talk 2017 " planirano je 14 panela i studija slučaja.

Ove godine je učešće na konferenciji potvrdio veliki broj priznatih imena iz sveta književnosti, kulture i izavaštva kao što su : Ivan Bevc, Aleksandar Gatalica, Svetlana Slapšak, Vladimir Pištalo, Sava Damjanov, Zoran Živković i mnogi drugi.

Ono na šta vam naročito skrećem pažnju jeste panel u kojem i ja učestvujem:

Petak 29.09.

Spomen-zbirka Pavla Beljanskog

19.00-19.45 / PANEL 14
Motiv vampira u savremenoj regionalnoj književnosti
Moderator: Dragoljub Igrošanac, Beograd
Učesnici:
Goran Skrobonja, Beograd
Davor Šišović, Pazin
Dejan Ognjanović, Niš
Vladimir Krivošejev, Valjevo

Vampir, jedan od najznačajnijih fenomena globalne pop kulture, svoje izvorište ima u balkanskoj nematerijalnoj kulturnoj baštini. Kakav je status ovog motiva u regionalnoj književnosti? Da li mu se pridaje dovoljna pažnja? Kakav je pristup autora obradi tema o ovom biću poteklom iz narodnog verovanja? Možemo li ovaj motiv da iskoristimo u svrhu promocije domaćeg književnog i uopšte umetničkog stvaralaštva ili u svrhu promocije i unapređenja kulturnog turizma? Postoje li prepreke na tom putu?

A ako ste već tu, na istom mestu ali PRE ovog panela, imate i

jedan o Skandinavskim krimićima (u 16h) i jedan o regionalnoj fantastici pod naslovom „Fantastika iznad političke geografije“ (u 18.15).

Možda nađete još nešto po svom ukusu, proverite!

Kompletan program i satnica nalaze se na linku OVDE.

VAŽNO: Imajte na umu da se poseta ovoj konferenciji plaća: ako se prijavite do 28.09 = 6.000 din, a na dan konferencije = 9.000 din.

Za studente besplatno uz index!

Detalje oko ovoga imate na sajtu, pa bacite pogled OVDE.

Hej, narode, opet je to doba godine kad kreću horor i treš ludilo i zombi parade usred Beograda, a da – za promenu- horor karneval i teatar groteske NIJE vezan za Psiho-Precednika, Farma-Poslanike i Dno-Kace Ministre što nam inače živote nadrealnijim i košmarnijim čine. Ukratko, vreme je za FESTIVAL SRPSKOG FILMA FANTASTIKE!

11. Festival srpskog filma fantastike (FSFF) biće održan u Domu omladine Beograda od 30. septembra do 3. oktobra 2017. Kao i ranijih godina, FSFF organizuje udruženje Mladi kadrovi iz Beograda, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, a uz podršku Doma omladine Beograda i Filmskog centra Srbije.

Na ovogodišnjem festivalu u okviru takmičarskog programa biće prikazano tridesetak filmova iz celog sveta (iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije, SAD-a, Rusije, Italije, Španije, Francuske i Danske).

Više od pet stotina autora prijavilo je svoje filmove sa željom da osvoji festivalsku nagradu Koskar, koja se dodeljuje u tri selekcije.

Počasni gosti 11. FSFF su ruski reditelj Viktor Boulankin, osnivač Ruskog međunarodnog festivala horor filma i nagrade „Kap“ (Drop) koji će predstaviti čak dva programa ruskih filmova fantastike, kao i turski reditelj Đan Evrenol, beogradskoj publici poznat po filmu Baskin prikazanom na Festu pre nekoliko godina, čije će najnovije ostvarenje Domaćica (Housewife) beogradska publika pogledati poslednje večeri Festivala, dan pre istanbulske premijere.

Ove godine ja neću učestvovati u programu ali biću tu kao posmatrač i vaš izveštač, a verovatno ću uraditi i intervjue sa dva glavna gosta. O tom potom. Do tada, da vidimo šta tu ima da se vidi...

11. FESTIVAL SRPSKOG FILMA FANTASTIKE

PROGRAM

Prvi dan

subota, 30. septembar

17.00

ZOMBIE WALK

Trg Republike

19.00
Dom omladine, sala Amerikana
Otvaranje festivala i izložbi u Domu omladine
"Pumpkin workshop" Izložba rekvizita i kostima
Ilustracije Igora Krstića

20.00
Premijerno prikazivanje trejlera za filmove
MADRE (režija Luka Bursać)
VOLJA SINOVLJEVA (režija Nemanja Ćeranić)

Dugometražni film
INKARNACIJA (82 minuta, 2016)
režija: Filip Kovačević
scenario: Filip Kovačević, Maša Seničić, Ivan Stančić
producent: Filip Kovačević
izvršni producenti: Marko Jocić i Đorđe Stanković
Radnja: Čovek se iznova budi na trgu nekog nepoznatog grada nakon svakog svog neuspelog pokušaja da umakne četvorici maskiranih ubica. Tokom bekstva od njih kojem kao da nema kraja, on pokušava da povrati svoj identitet i otkrije ko mu je smestio.

22.00
FSFF Specijal

SOBA SMRTI / IN THE DEATHROOM (16 minuta, 2016)
režija: Nemanja Ćeranić
scenario: Nevena Perlić, Miloš Vučković
po motivima priče In The Deathroom Stivena Kinga.
adaptacija: Nevena Petrović
produkcija: FDU
Radnja: Kada televiziji odbije emitovanje njegove emisije, Raško iz ličnih razloga odlučuje da je plasira preko interneta i tako otkrije istinu o smrti svoga brata. Raško potom biva kidnapovan i stavljen u Sobu smrti, u kojoj se susreće sa „glavnim junakom“ svoje emisije...

KRIS (19 minuta, 2016)
režija: Raško Miljković
scenario: Ivan Stančić
produkcija: FDU
radnja: Aleks je preživeli u svetu koji se raspao. Jedina stvar koja ga vodi kroz tu raspadajuću pustoš jeste glas jedne devojke, koju on zove Kris.

PSYCHOMAGIC MANUAL – FRAGMENTS (16 minuta, 2015)
režija: Siniša Dugonjić i Jovana Stokanić
Produkcija: Satibara
radnja: Inspirisano priručnikom Alehandra Hodorovskog za upotrebu simboličkih akata radi lečenja nesvesnog uma...

Drugi dan

nedelja, 1. oktobar

Dom omladine, sala Amerikana

18.00
Domaći takmičarski program

ŽIVOT PO MOSKRIJU (28 minuta, 2017)
Režija: Goran Nikolić
Scenario: Marko Marković, Lana Radošević
Produkcija: FDU
Producenti: Lana Radošević, Milan Todorović, Anđela Zebić
Radnja: Legendarni i kontroverzni, ali nažalost pokojni hiphoper Davor Bobić Moskri – osnivač rep grupe Prti Bee Gee – iznenada se vraća na ovaj svet međi žive. Dozvoljeno mu je da se vrati u obliku desetogodišnjeg deteta, jer je samo tada bio čist. Njegov cilj je da osvoji kartu za raj...

TIŠINA (18 minuta, 2017)
Režija; Jovana Avramović
Scenario: Dejan Prćić, Jovana Avramović
Produkcija: FDU
Producenti: Svetlana i Goran Avramović, Nevena Perlić, Sofija Petković
Radnja: Sveže zaljubljen par odlazi u planinsku kuću, a devojka počinje da shvata da svog momka ne poznaje baš najbolje...

ČUVAR (20 minuta, 2016)
Scenario i režija: Matija Milutinović
Produkcija: Akademija umetnosti
Producenti: Dušan Đoković i Aleksandar Milutinović
Radnja: U srednjevekovnoj Srbiji, Vukašin je odmetnik u bekstvu. Progonjen kao zver, on nabasa na skriveni paganski hram, a čuvar hrama mu spase život i ponudi mu skrovište. Iza čuvareve gostoljubivosti kriju se, međutim, mračne tajne. Koga on zapravo čuva?

VRTLOG (25 minuta)
Režija: Emilija Gašić
Scenario: Emilija Gašić, Tijana Grumić
Produkcija: Akademija umetnosti
Produkcija: Emilija Gašić, Dušan Đoković
Radnja: Za vreme bombardovanja 1999. godine, Sofija se povlači sa majkom na selo, u staru porodičnu kuću, koja nosi nemire prethodnih generacija koje su u njoj obitavale.

ESC (12 minuta, 2016)
Scenario i režija: Lazar Stančić
Producent: Nikola Novaković
Radnja: U postapokaliptičnom svetu ljudi su postali bezumna čudovišta, a četvoro mladih koji su ostali normalni skupilo se kako bi pronašli uređaj koji je prouzrokovao kataklizmu...

EQUILIBRIUM, (13 minuta, 2016)
Scenario i režija: Mirela Srebrić
Produkcija: Dom kulture Studentski grad/Akademski centar
Producent: Miodrag Milošević
Radnja: Futuristička bajka o devojci čiji je hobi sakupljanje insekata. Jedne noći pojavi se romantični posetilac. Upustivši se u bezazlenu romansu, devojka doživi fatalnu sudbinu...

2116 (11 minuta, 2017)
Režija: Janko Đurić
Scenario: Mihailo Ljušić
Produkcija: Nezavisna
Radnja: U budućnosti žene i muškarci žive geografski odvojeno zbog prenaseljenosti. Jedan mladić, koji je navikao, kao i svi drugi oko njega, da nabavlja kratkotrajne devojke iz kesice, nailazi na jednu vrlo posebnu kesicu iz koje se rastvori jedna sasvim posebna devojka.

WHAT LIES BEHIND (15 minuta, 2017)
Scenario, produkcija i režija: Sergej Elola Šarić
Radnja: Čovek izlazi u park da prošeta psa. Pusti psa sa lanca. Dolazi noć, a životinje još nema. Park postaje mračan kao šuma.

20.30
Veče ruskog horora
Gost Victor Boulankin

21.30
Dugometražni film (1 hour 45 minutes):
THE BRIDE
After the wedding, Nastya persuades her husband to take her with him to his relatives who live in a small, almost abandoned town. Soon however she begins to regret her request. The Vania's family wants to hold a mysterious wedding ceremony in accordance with their traditions, and Nastya begins to see terrible dreams and nightmarish omens. Trying to understand what is happening, the girl makes a eerie find - a box with photos of the dead.

Treći dan

ponedeljak, 2. oktobar

18.00
Sala Kluba Doma omladine
Promocija romana Belina

autor Nemanja Jovanov

(hard SF sa vrlo blagim elementom horora)

18.00
Regionalni takmičarski program

ELEVATION, Makedonija (14 minuta, 2015)
Režija: Marjan Gavrilovski
Scenario: Kiril Maksimovski
Produkcija: Auripigment
Radnja: Gluvo doba noći, napušteni put. Jedan auto prolazi kraj pešaka koji ide svojim putem. Vozač mu nudi prevoz. Dok se voze ka Koti 404, započinje razgovor iz kojeg se otkrivaju čudne i zastrašujuće stvari.

APOPTOZA, Slovenija (18 minuta, 2017)
Režija: Tomaž Gorkić
Produkcija: Strup
Radnja: Zemlja je potpuno zagađena i vladaju nestašice hrane. Vlade i sistemi su se srušili, i svu kontrolu je preuzela Bionet korporacija. Nekadašnje države sada su korporativni sektori, a društvo je podeljeno na zaposlene u Bionetu i stanovnike sektora. Svaki stanovnik ima ugrađen čip, koji sadrži sve njegove lične podatke ali i podatke o finansijskoj situaciji. Kontrolu sprovode specijalne sektorske kancelarije. Vreme je za konačno rešenje...

ON THE WALL, Hrvatska (3 minuta, 2017)
Scenario, produkcija i režija: Filip Čizić
Radnja: Devojka gleda Noć živih mrtvaca. Za to vreme se nešto čudno dešava sa jednom od slika na zidu...

AŽDAJA, BiH (12 minuta, 2016)
Scenario i režija: Ivica Ramadan
Produkcija: Prime Time
Producent:Adnan Čuhara
Radnja: U jednom malom bosanskom selu, skrivenom u vrletima planinskih klanaca, svakog proleća se vekovima održava ritual prizivanja Velikog Zmaja, zaštitnika i ujedinitelja. Ali kako se vremena neumitno menjaju, u selo dolaze novi uticaji, nova verovanja i nova božanstva.

KRALJEVA DRUŽINA, Hrvatska (29 minuta, 2016)
Scenario i režija: Tihomir Galevski
Produkcija: Udruga Trash
Radnja: Bilo je to 93 godine, i Kraljevstvo se našlo u opasnosti. Zli biskup Džordž planirao je da preuzme kraljevsku krunu. Na sreću, veliki čarobnjak Dunrid razotkrio je njegov plan. Morao je da otputuje u budućnost da pronađe „odabranog“ zvanog Bob. A Bob je, da bi pomogao, postavio svoje uslove...

20.00
Strani takmičarski program
MAELSTORM, Španija (3)
ADAM PEIPER, Španija (17)
THE BLACK BEAR, Francuska (16)
LIKE, Italija (20)
I LOVE EVA MARSH, Francuska (24)
CHATEAU SAUVIGNON, USA (14)
EVIL SELFIE, Italy (11)
THE SUNKEN CONVENT, Danska (15)

21.30
Program ruskih filmova

Kratkometražni filmovi:

THE PICTURE
A young man orders a weird painting, that becomes his worst nightmare

THE PICTURE 2
A young man is fairly interested in a 19-century artist, who used to make portraits of dead people. Soon he purchases one of those portraits...

IN THE DARKNESS
A group of kids decided to investigate a supposedly haunted house.

THE STORE ROOM
A normal Russian family with one exception: their store room, that holds terrible secrets...

THE TRAP
A couple of drug-selling teens come inside an old building to get the hidden money from their partner. Little do they know about the grim surprise that awaits them

SLASHER
A killer is loose. A young girl is alone. How do you think this ends? Think again

THEM
Two students rent an old building for their sceince project. Little do they know about what was going on there years ago... and still haunts these walls.

SOVIET ZOMBIE INVASION
A group of young people decide to check out an abandoned building. Little do they know of a walking rotting nightmare that awaits them...

Četvrti dan

utorak, 3. oktobar

Dom omladine, sala Amerikana

19.00
Dodela nagrada KOSKAR najboljim filmovima 11. FSFF-a.

SPECIJALNA PROJEKCIJA / SPECIAL SCREENING

DOMAĆICA (HOUSEWIFE)
Scenario i režija: Can Evrenol
Radnja: Jedne snežne večeri, sestru i oca male Holi ubija njena mahnita majka. Godinama kasnije, Holi je udata i usamljena, ali sve će se promeniti na čudan način onog dana kada poseti sektu „Kišobran ljubavi i uma“…

***

Da naglasim zašto valja ovome prisustvovati:

1) Narode, ovo nema na torentima! Gledajte sad i ovde, ili ko zna kad (verovatno nikad)!

2) Ovo je savršena vrsta filmova za gledanje u društvu - zabavni su za komentarisanje i druge grupne aktivnosti!

Da se pohvalim: moja knjižica o Lavkraftu, na engleskom, pod nazivom THE WEIRD WORLD OF H.P. LOVECRAFT, izašla je 1. avgusta u Kanadi i Americi i čitavom civilizovanom svetu, gde se može naći u svakoj bolje snabdevenoj knjižari.

foto dokaz koji mi je poslao jedan prijatelj iz USA, iz Barnes & Noble knjižare

U pitanju je 11. naslov u serijalu specijalnih izdanja vodećeg svetskog horor časopisa Rue Morgue– dakle, nešto između knjige i spec. izdanja časopisa, ali više je knjiškog oblika. Knjiga ima 76 strana na kojima je smešteno oko 115 kartica teksta i obilje odličnih fotografija, a sve lepo i ukusno dizajnirano.

Sadržaj knjige u potpunosti sam ja koncipirao, bez intruzija i nametanja od strane uredništva, dakle sa punom slobodom osmislio sam da knjiga sadrži baš ovo:

1. Introduction

Lovecraft: Out of the Universe

2. Lovecraft: A Lifetime of Nightmares

(Chronology of key life events)

3. Lovecraft's Views (1): Cosmicism

A Brave New World of Gods and Monsters

4. Lovecraft's Views (2): Gender and Sex

Amatory Phenomena

5. Lovecraft's Views (3): Race

Shapeless Forms of Organic Entity

6. Poetics of the “Weird Tale”

Leave Your Humanity at the Threshold

7. Writings (1): Dream Cycle

The Other Gods

8. Writings (2): Poe’s influence

The God of Fiction

9. Writings (3): Lovecraft and the Gothic Tradition

10. Lovecraft and the Occult

Crack-Brained Cults

11. Necronomicon and Other Occult Books

Dreaded Volumes

12. The Cthulhu Mythos

including 1 full page sidebar

Cthulhu merchandise: That is Not Dead Which Can Eternal Shop

13. Localities: Real, Semi-real and Imaginary

Lovecraft’s Weird Topography

14. Cosmic Horror

Infinity Beyond All Nature

15. Lovecraft and SF

Unplumbed Space

16. Lovecraft’s Literary Influence: Contemporaries and Classics

The Lovecraft Circles

17. Lovecraft’s Literary Influence: Modern Masters

Children of Cthulhu

18. Lovecraftian anthologies

including 1 full page sidebar

22 Must-Have Lovecraftian Anthologies

19. Lovecraft’s views of horror cinema

Twaddle Which Passes for 'Horror Tales'

20. Lovecraft on Film: The 10 Best

(adaptations of Lovecraft’s works)

21. The 10 Best Lovecraftian films

More Than Just Tentacles

(unrelated to HPL's writings, but with his spirit)

22. Short films

Great Short Ones

23. Lovecraft on TV

Madness on the Small Screen

24. Lovecraft in Comics

25. Lovecraft in Music

A Chaotic Babel of Sound

26. Lovecraft in FRP & Video Games

Games to Play in the Dark

27. Afterword:

Lovecraft’s Legacy

U međuvremenu od moje inicijalne objave, gde ima više detalja (OVDE!), stigli su mi autorski primerci. Lepo je videti u svojim rukama ovo čedo: fino su ga uobličili i nakitili tako da ne bude kič nego sasvim respektabilno i respektom-ispunjeno izdanje, i za okorele fanove i za nove inicijante. Kaže mi urednik da se odlično prodaje i da je fidbek povoljan, a meni su se samoinicijativno već sa pohvalama javila dva čitaoca iz Amerike, od toga jedan je autor odlične knjige o Lavkraftu i seksu, Sex and the Cthulhu Mythos...

Klikni ili skini sliku pa otvori i gledaj u većoj rezoluciji, detaljnije, čitkije.

Ukratko, bilo je vanredno prijatno iskustvo raditi na ovoj knjizi, a vala i isplativo, mnogo više nego što bi to bilo u Srbiji... Da mi je da svake godine uradim po jednu ovakvu knjižicu za strance, pa Azatot da me vidi...

Ako želite da je nabavite, to možete učiniti onlajn, ako odete na stranicu gde su navedena i druga izdanja ove edicije - OVDE. Cijena je prava sitnica, samo 10$. Ja više nemam primeraka, pa zato pohitajte u Ru Morg Šop po svoj primerak.

Ja, inače, planiram da ovaj tekst proširim i da tu razrađeniju verziju u dogledno vreme objavim i na srpskom, ali to se neće desiti tako skoro. Prvi je na redu Nekronomikon 3.0– koji je, hvala na čestim pitanjima od strane horor i HPL fanova, u planu za Sajam knjiga 2018. tako da, ako se bude radila ova knjiga na srpskom, ČUDNI SVET H. F. LAVKRAFTA očekujte tek 2019.

Što se tiče drugih vesti u vezi sa lavkraftom, mogu vam otkriti još i sledeće: za Orfelin ću uraditi sasvim novi prevod Lavkraftovog romana U PLANINAMA LUDILA, za ediciju „Poetika strave“. Biće to rađeno prema najnovijim korigovanim tekstovima i biće – za razliku od dosadašnjih izdanja – praćeno opširnim anotacijama, odnosno napomenama i fusnotama nužnim za bolje razumevanje ovog vrhunskog dela. Naravno, biće tu i pogovor i originalne ilustracije (najverovatnije by Ivica S). To očekujte na Sajmu 2018.

Planiram još i knjigu NATPRIRODNA STRAVA U KNJIŽEVNOSTI I DRUGI ESEJI gde će biti moj novi prevod ovog važnog Lavkraftovog eseja, sa brojnim anotacijama, po prvi put na srpskom, tako da će ovo izdanje praktično biti kao mala enciklopedija klasičnog horora. Pored naslovnog, biće tu i nekoliko drugih Lavkraftovih eseja na temu horora kao i izbor iz njegovih pisama. Kad to izlazi? Ne znam, videćemo; ako ne bude iduće godine, onda će one posle nje.

Najzad, potvrđujem da Snovita potraga za neznanim Kadatom u izdanju MAKONDA stiže tačno za ovogodišnji Sajam knjiga. Dejan Nenadovje uradio fascinantne ilustracije, a osim ovog kratkog romana u knjizi ima još dragulja i divota – ali o tome u zasebnom postu, kad dođe vreme za najavu.

Nego da se vratimo na moju aktuelnu knjižicu na engleskom: gospodin Nevidljivi je sa mnom uradio kraći intervju, u dva dela, i emitovao ga pre par nedelja u svojoj radio emisiji „Pogled iz svemirskog broda“, na Dvestadvojci. I ko nije slušao i ko jeste – evo tih audio fajlova, pa počujte (opet). Okačeno na Mediafire, klikćite OVDEi OVDE, skinite pa slušajte i unucima prepričavajte.

VALERIAN AND THE CITY OF A THOUSAND PLANETS (2017)

THE NIGHT OF THE VIRGIN (2017)

Intervju za Autostoperski vodič kroz fantastiku

Kako je bilo na 13. Grosmanu? (2. deo: Besnilo, Kadija, itd.)

Đorđe Kadijević govori – a govore i drugi o njemu

Dilan Dog – MAJKE I OČEVI

Najbolji kratki filmovi po Lavkraftu

Intervju za Narodne novine (Avgust 2017)

PRIČA O DILANU DOGU

Tobi Huper, R.I.P.

Dilan Dog u Tvin Piksu!

TWIN PEAKS: FIRE WALK WITH ME (1992)

Stephen King's IT (2017)

VIŠE OD ISTINE – Dve promocije

ZAVODNIK by Harvester

Razgovarao sam sa Dejvidom Linčom

PISAR TAME – Tomas Ligoti (Najzad na srpskom!)

Dr Ghoul u Novom Sadu

11. FESTIVAL SRPSKOG FILMA FANTASTIKE

THE WEIRD WORLD OF H.P. LOVECRAFT – Knjiga je izašla