Quantcast
Channel: The Cult of Ghoul
Viewing all 1399 articles
Browse latest View live
↧

H. L. Menken o Embrouzu Birsu

July 17, 2013, 2:23 pm
$
0
0
 

Evo jednog od eseja iz temata časopisa GRADINA o Birsu koji sam priredio pre četiri godine. Radi se o kratkom ali zanimljivom osvrtu na velikog pisca od strane takođe značajnog autora i mislioca, H. L.Menkena. Imajte na umu da je donji tekst pisan 1923. godine, i da mnoge stvari koje se tu tvrde – npr. o dostupnosti Birsovih knjiga – danas više ne važe. Dođavola, ako to želite, sada možete celokupna njegova (bitna, prozna) dela skinuti s neta!
Prevod ovog teksta skrivio je Nenad Župac.

Embrouz Birs
H. L. Menken
Preuzeto iz: H. L. Mencken, Prejudices. 


Reputacija Embrouza Birsa je, poput reputacije Edgara Saltusa, uvekbila okultna, nekako veštački apotekarska. Birs je snažno i strasno obožavan od male grupe svojih sledbenika, ali ga je većina američkih kritičara ignorisala, baš kao i većina američkih čitalaca. Svakako je apsurdno tvrditi da je Birs mnogo čitan, čak i u intelektualnim krugovima. Mnoge njegove knjige se zapravo više i ne štampaju; skoro je nemoguće doći do njih,i nema mnogo dokaza da su njegova obimna Sabrana dela, koja su štampana u dvanaest tomova između 1909-e i 1912-e godine, doživela širu popularnost. Čini mi se da je Birs učinio sebi medveđu uslugu štampajući zajedno tih dvanaest tomova. Tada je već bio star čovek i nostalgija za izgubljenom mladošću prevladala je njegovu samokritičnost, koja inače nikada nije bila na visokom nivou;  rezultat toga bila je deprimirajuća gomila prilično nečitkih opštih mesta. Da je skratio Sabrana dela na četiri ili na šest tomova, Birs bi istakao kvalitet, a ovako su se njegova dobra dela izgubila u močvari loših i osrednjih tekstova. Sumnjam da je bilo ko, izuzimajući gorepomenute Birsove obožavaoce, ikada pročitao svih dvanaest tomova. Oni su puni epigrama koji se odnose na davno mrtve i zaboravljene obmane, odjeka starih i detinjastih kontroverzi iz novina i proznih eksperimenata koji pripadaju davno prošlom mračnom dobu. Ali u središtu ovih tričarija ima nekoliko bisera – preciznije, ima ih dva. Jedan se sastoji od serije epigrama pod naslovom „Đavolov rečnik“; drugi se sastoji od ratnih priča koje se nazivaju „Priče o vojnicima i civilima“. Među ovim potonjimnalaze se neke od najboljih ratnih priča koje su ikada napisane – to su dela koja zaslužuju da se vrednuju koliko i Zolin „L’Attaque du Moulin“, Kiplingov „The Taking of Lungtungpen“ili „Ein Bayrischer Soldat“Ludviga Tome.S druge strane, među prvima se nalaze neke od najsjajnijih dosetki na engleskom jeziku.
Verujem da je Birs prvi pisacprozne fantastikekoji je tretirao rat realistično. U tome je prethodio čak i Zoli. Obično se govori kako je Birs izašao iz građanskog rata sa dubokim i trajnim gnušanjem od pokolja – da je svoje priče o ratu pisao bez iluzija i u duhu pacifizma. Međutim, u ovo svakako ne veruje niko ko ga je poznavao, kao što sam ga ja poznavao tokom poslednjih godina njegovog života. Birs na svoju vojnu službu nije gledao sa sentimentalnim užasavanjem, nego sa ciničnim ushićenjem. Izgledala mu je kao neka veličanstvena reductio ad absurdumsvake romanse. Svet je video rat kao nešto herojsko, slavno i idealistično, a on je želeo da nam pokaže koliko je odvratan i prljav bio taj rat – glup, divljački i degradirajući. Ali kad ovo kažem, ne tvrdim da je Birs bio protiv rata. Naprotiv, Birs je umnogome iskoristio priliku koju mu je pružilo razmišljanje o ratu: on je na dramatičan način izložio ono o čemu je uvek pričao i čime se naslađivao: beskrajnu imbecilnost čoveka. Nije bilo ni traga od ljudske dobrote kod starog Embrouza; nisu mu bez razloga nadenuli nadimak Gorki Birs. Oduševljavao se ljudskim kukavičlukom i glupostima.Čoveka je intelektualno postavio između ovce i rogate stoke, a čoveka heroja je napravio manjim od pacova. Njegove ratne priče, čak i kada govore o herojstvu, ne opisuju vojnike kao heroje; opisuju ih kao zbunjene budale, koje najzad umiru kao svinje u Čikagu, bivšoj literarnoj prestonici Sjedinjenih Država. Do sada nisam sreo takvog cinika. Njegovo neverovanje u čoveka nadilazilo je čak i nevericu Marka Tvena; on nije bio u stanju da zamisli herojstvo ni u jednom uobičajenom smislu, baš kao ni mudrost. Čovek je za njega bio najgluplja i najniža od svih životinja. Ali u isto vreme i najzabavnija. Sa gargantuanskim zadovoljstvom, neumorno je crpeo opscenosti iz čovekovog života. Gotovo da je stručno poznavao teologije i teologe. Kada bi pomislio na profesora, doktora ili supruga, obuzimala ga je radost. Među savremenicima su mu omiljeni bili takvi klovnovi poput Brajana, Ruzvelta i Harsta. 
Još jedna karakterna osobina koja ga je obeležavala i koja je možda proistekla iz istog ovog cinizma, bila je čudna sklonost ka mračnjaštvu. Na to ukazuju sve njegove priče. Uživao je u vešanjima, autopsijama i sobama za seciranje. Za njega smrt nije bila nešto odvratno, već je bila neka vrsta farse – poslednji akt bednog lakrdijaštva. Birs je, već ostareo i iznuren, otputovao za Meksiko i tamo – ako je verovati legendi – umarširao u lokalnu revoluciju i biostreljan;to svakako nije iznenadilo one koji su ga poznavali. Čitava stvar je bila tipično birsovska. Čovek može biti siguran da će Birs umreti srećan ukoliko  njegovi dželati nešto uprskaju kad ga pogubljuju – ako na samom kraju postoji iskra groteske. Jednom sam imao priliku da uživam u čudnom iskustvu odlaska na sahranu sa njim. Ono što je pričao na putu ka krematorijumu i nazad, bilo je izvanredno – dugi niz groznih, ali jako zabavnih dosetki. Pričao je o krematorijumima koji su se zapalili i sagoreli ožalošćene, o mrtvom pijancu čiji su posmrtni ostaci eksplodirali, o udovicama koje su održavale vatru po celu noć kako bi se osigurale od toga da im muževi ne pobegnu.  Gospodin čije smo kosti spaljivali bio je književni kritičar.
Birs je predložio da se od njegovih ostataka naprave meci i da se ispale na izdavače, da se poklone bibiloteci New York Lodge of Elks-a (Njujorška kuća losova), ili da se anonimno pošalju Eli Viler Vilkoks. Kasnije, kada je čuo da su zakopani u Ajovi, strašno se poradovao. Kad sam ga video poslednji put, predvideo je da će ga tamošnji hrišćani iskopati i baciti van granica svoje države. Jednom mi je rekao da na svom stolu za pisanje drži pepeo svoga sina. Dokono sam primetio da je mrtvačka urna sjajan ukras.„Ma kakva urna!“ odgovorio je on, „Držim ga u tabakeri!“  
Ne postoji adekvatna Birsova biografija, a sumnjam da će ikada biti i napisana. Njegova ćerka je, pomalo ogorčena, zabranila objavljivanje njegovih pisama, a prema biografima nije gostoljubiva. Jedan od njegovih sledbenika, pokojni Džordž Sterling, pisao je o njemu pronicljivo i naklonjeno, a jedan drugi, Herman Džordž Šefauer, omogućio je njegovu slavu u inostranstvu, naročito u Nemačkoj. Ali Sterling je mrtav, Šefauer je izgleda neraspoložen da napiše kvalitetnu Birsovu biografiju, a ja ne znam nikog drugog ko je kompetentan da to učini. Birs je voleo mistifikacije i postoje čitava razdoblja njegovog života o kojima se ništa ne zna. Njegova smrt je takođe misteriozna. Pretpostavlja se da je ubijen u Meksiku, ali se nikada nije pojavio nijedan očevidac, tako da ta činjenica, ukoliko je činjenica, ostaje nepotvrđena.
Birs je sledio Poa u mnogim svojim pričama, ali je banalno reći da je pisao mnogo bolje od Poa. Njegov jezik je manje krut i veštački; on mnogo snažnije vlada likovima; manje je literarno, a više filozofski nastrojen. Na nesreću, njegove priče bile su osuđene na potpuno drugačiji put od Poovih. Njihov uticaj na modernu američku kratku priču, makar na njenim višim nivoima, gotovo je ništavan. Imitiraju ih samo slabo plaćeni novinari koji pišu trilere za jeftine časopise. Čak ni njegovi glavni sledbenici, Sterling i Šefauer, nisu išli njegovim poetičkim putevima. Sterling je pesnik čiji je sjajni romantizam suprotan Birsovog hladnom realizmu, a Šefauer, strastveno zainteresovan za eksperiment pod jakim uticajem nemačkih književnika, potpuno se udaljio od Birsovog klasicizma. U međuvremenu, zapanjuje to što je njegov humor slabo upamćen. U „Đavolovom rečniku“ nalaze neki od najsnažnijih epigrama koji su ikad napisani. „Ah, kada bismo samo mogli da padnemo u naručje žena, a da im ne dopadnemo šaka“; teško je naći pandan tome čak i kod Oskara Vajlda. Sećam se još jednog: „Prilika: povoljna mogućnost za razočaranje“. I još jedan: „Jednom: dovoljno“. Treći: „Suprug: onaj kome se, nakon što večera, naplaćuje briga o tanjiru“. Četvrti: „Naš rečnik je defektan: istim imenom nazivamo nedostatak iskušenja za ženu i nedostatak prilika za muškarca“. Peti: „Sleng je govor onog koji krade korpe literarnog đubreta na njegovom putu ka smetlištu“.
Ostalo proučite sami – ukoliko pronađete primerak knjige „Đavolov rečnik“. Ona nikada nije štampana u celini, osim u groznim Sabranim delima koje sam već pomenuo. Deo knjige, pod naslovom „Rečnik jednog cinika“, najpre je objavljen kao odvojeni tom, ali se odavno ne štampa. Ostala prva izdanja Birsovih dela su retka i počinju da donose visoke premije. Tri četvrtine njegovih knjiga obajavili su opskurni izdavači, od kojih neki nemaju baš dobru reputaciju. Birs je poslednju četvrtinu veka proveo u dobrovoljnom žrtvovanju na užarenoj ivici, obožavan od strane male grupe fanatika, ali gotovo neprimećen od ostatka ljudske rase. Njegov život bio je dugi niz gorkih ironija. Verujem da je uživao u njemu.  

↧
Search

KILLING SEASON (2013)

July 19, 2013, 4:27 am
$
0
0

**          
2
             Evo nama još jednog komada zapadnjačkog đubreta u kome su Srbi upotrebljeni kao "loši momci" iz zalihe – ali na toliko petparački način da je teško ovo ozbiljno shvatati. Odnosno, da budem jasan: ovaj film je đubre na nekoliko nivoa, i njegov antisrpski slant nije njegov jedini problem – ali jeste najzanimljiviji za ovdašnjeg gledaoca, pa ću se zato njime najviše pozabaviti. Naravno, uz svest da je ovo "samo" jedan kretenski holivudski isprdak kome se podsmevaju čak i lokalna publika i kritika a ne film koga će se bilo ko (sem ponekog Srba!) sećati kroz godinu-dve. A eventualnom srpskom gledaocu biće ovo čudo još smešnije zbog niza budalaština koje su samo ovdašnjem gledaocu baš očigledne. 
            Dakle, s jedne strane može neko reći: "Hej, pa ovo je trećerazredni film nevredan da se njime bavimo – ajde da radije pišemo o nekim novim remek-delima!" S druge strane, moglo bi se kazati: "Da, ali u ovom dreku igraju legendarne glumčine kakve su Robert de Niro i Džontra Volta, što znači da ipak ima neki nivo, gledaće ga narod i verovati da pred sobom ima 'legitiman' film a ne komad đubreta, pa je stoga vredan analize", dok će sigurno biti i onih koji će zapaziti: "To što je film slab, ili neambiciozan, to što se izdaje kao komad naivno-pretenciozne boze, ne čini ga idejno i ideološki ništa manje benignim – naprotiv!" Jer, ne zaboravimo maksimu: laž dvesta iljada puta ponovljena postaje istina. A ovaj film ponavlja i ilustruje neke od tih laži i osnažuje ih, glumačkom ekipom im daje neku dozu kredibiliteta, pa će čak i oni inostrani gledaoci koji ovaj filmić otpišu to učiniti zbog njegovih dramaturških imbecilnosti i jadnosti, ali će one laži u pozadini svega mnogi verovatno primiti zdravo za gotovo.  
            Da, KILLING SEASON *nije* odurni komad svesno zlikovačke antisrpske propagande kakvi su to, recimo, GRBAVICA, U ZEMLJI MEĐEDA I KRVI, HUNTING PARTY ili CAPTIFS(klikni na ove naslove da se podsetiš mojih obdukcija). Ovi nabrojani "filmovi" su smišljeni, odvratni pamfleti, zlikovačko đubre snimljeno sa svesnom namerom da se plasira jedna falsifikovana verzija stvarnosti i da se svi zločini prilepe dežurnim, jedinim (srpskim) krivcima. U toj verziji se složeni uzroci rata svode na varijantu a la Mikijev Zabavnik sreće (ranog) Bonelija, u kojoj zli Srbi, predvođeni Balkanskim Kasapinom (ex-Garant Mira i Stabilnosti) Miloševićem, u nameri da naprave tzv. "Veliku Srbiju", izvrše invaziju na nezavisnu državicu Bosnu, i pobiju, popale, siluju i opljačkaju sve što stignu – dok ih NATO ne bombarduje u subimisiju nakon (nepromišljenog poludupastog pokušaja ograničenog, selektivnog) kvazi-genocida. U tom smislu, KILLING SEASON nije zločin s predumišljajem već pre iz nehata– Srbi su tu ubačeni ne s nekom naročitom agendom, nego zato što imaju tu nesreću da već 15-ak godina unazad čuče na polici sa dežurnim zlikovcima (arapski teroristi; ruska mafija, i sl) za kojom povremeno posežu lenji (i po pravilu glupi) scenaristi kad im zatreba neka babaroga.
            Najbolji dokaz toga jeste činjenica da je originalna verzija ovog scenarija govorila o dvojici ratnika iz DRUGOG SVETSKOG RATA – u njoj, jedan nacista i jedan Amer sreću se neko vreme posle rata i počinju svoj mali "rat" tete a tete. To je trebalo da radi Mektirnen, pa na kraju nije; i posle mnogo peripetija scenario je prepravljen tako da su, umesto naciste, stavili pripadnika naroda koji se s nacistima žestoko borio i grdno je od njih stradao i krvario, a sve je pomereno u modernija vremena, tj. u kontekst rata u Bosni, i 18 godina posle njega. U svim tim dopisivanjima i menjanjima i peripetijama najveća je šteta što Amera više ne glumi, kao što je prvobitno planirano – Nikolas Kejdž, jer on bi sa svojim grimasama i preglumljavanjem i uopšte treš-aurombio daleko prikladniji za pravi nivoovog filmčića. Mada, ako ćemo pravo, i de Niro je već više od 15-20 godina samo bedna senka nekadašnje glumčine – sad je samo šmirant koji se pojavi ovde-onde na konto stare slave i unovči još jedan ček; po tome je sličan nekim drugim kolegama s kojima je 1970-ih žario i palio po uistinu ozbiljnim, vrhunskim filmovima, a danas su svi oni svedeni na klovnove i parodije samih sebe (kao npr. Džek Nikolson ili Donald Saterlend).
            Sad, to što su ovi američanski odradeci uzeli dežurne krivce sa police i kopipejstovali ih u svoj naci-scenario nije im neki alibi. Uostalom, olakost s kojom se ovde kao opštepoznate istine plasiraju najodvratnije laži a Srbi implicitno izjednačavaju sa nacistima toliko je besramna i gnusna da se ne može nikako opravdati. Jer, lenji scenarista ("autor" SNEŽANE I LOVCA i najnovijih, upcoming NINDŽA KORNJAČA!) i lenji reditelj ("autor" promašenih i opštepopljuvanih DARDEVILA i GHOST RIDERA) moronski plitkoumno uzimaju notorne laži i budalaštine za samu osnovu svog filmića, a kao što znamo – od govna se pita ne pravi. Evo kakvim govnima počinje ova ilustracija za izraz "lost me at HELLO": ovo su natpisi koji retardiranom gutaču CNN-a i FOX NEWS-a u tri kratka natpisa sažimaju i "objašnjavaju" bosansku klanicu.

 
 
          Ali, možemo li ovim moronskim Holivuđanima zamerati na tome, kad oni samo simplifikuju onu verziju istine koju su napisali neki drugi američki scenaristi a koju je tzv. Haški tribunal, pod američkim patronatom, imao za zadatak da ozvaniči (kao što je na kraju i učinio)?
            Dobro, dakle, prema ovima – 1992. nije postojala Jugoslavija nego Srbija i Bosna; i država Srbija je napala državu Bosnu s namerom da je upropasti, odnosno da je etnički počisti i genocidira; a u toj gužvi misteriozno nestadoše i etnički, domaći, bosanski Srbi (tj. pola Bosne!) koje niko ne pominje, i lokalni bosanski Hrvati, i država Hrvatska kao akter rata, a o mudžahedinima i drugim fanaticima i plaćenicima da i ne govorimo (kako ne bismo komplikovali onu divnu crno-belustrip-sličicu). Znači, s jedne strane Zli Srbi, s druge nenaoružani, pitomi, miroljubivi musli… ovaj, Bošnjaci predvođeni Mahatmom… ovaj, Alijom Izmetbregovićem… i, eto nama genocida sa ciglih 200.000žrtava!!! Film implicira da ova cifra obuhvata samo postradale Bošnjake (jer oni su jedini stradali, samo oni su ŽRTVE), bez obzira što većina relevantnih izvora govori o cifri od manje od 100.000žrtava u ratu, i to sve ukupno(dakle i Srba, i svih ostalih). Na primer: 
"A new independent study has concluded that at least 97,207 people were killed in the Bosnian war in the 1990s – fewer than was previously estimated. The three-year study was carried out by the Research and Documentation Center in Sarajevo and was funded mainly by the Norwegian government. The Center said some 65% of those killed were Bosnian Muslims. The UN prosecutor's office at the war crimes tribunal in The Hague had put the number of dead at about 110,000. Mirsad Tokaca, who led the Bosnian project, said the figure of 97,207 could rise by a maximum of another 10,000 due to ongoing research. According to the research, 25% of the dead were Serbsand more than 8% Croats…" Vidi detalje OVDE.
            Ali hej, pa ovo je Holivud, naravno da sve mora da se predimenzionira, duplira, falsifikuje… Šta zna dete šta je sto iljada? Sva sreća te dođe američka Deliberate Force da spasi stvar, inače, ti Srbi kako su krenuli, očistili bi teritoriju sve do Alpa za svoj Lebensraum, odnosno "Veliku Srbiju"! Uostalom, kad su duplirali cifru za Srebrenicu, što ne bi i ovde. Dvesta iljada? Malo je! U idućem filmu sa Zlim Srbima biće trista iljada genocidiranih!
            Dakle, šta imamo u ovoj smejuriji?
            Srpska paravojna formacija "Škorpioni" (inače u javnosti poznata po jednom neuko snimljenom i bedasto insceniranom snuffu) drži uzapćene neke retard-izgledajuće mršave ljude u logoru po imenu LOGOR, u koji je zabranjen ulaz. ALI! Nada nije umrla! Operacija DEBILATE FORCE je u jeku: upada američka konjica (konji su pod šlemovima), razbuca Škorpione i oslobodi nedužne mudžah… ovaj, civile.
            Uzgred nađu i kompoziciju čiji je jedan vagon pun kompjuterski nacrtanih leševa – jasna asocijacija na naci prevoz i čišćenje Jevreja u WW2.
            Nevoljni da se bakću sa Hagom, ovi vrli Ameri na licu mesta pokokaju sve Škorpione. Sve – osim jednog! Ili je Džontra toliko bosanski tvrdoglav, ili je de Niro toliko nesposoban da ubije čoveka kome je cev doslovno prislonio uz potiljak, tek – čak ni point blank pucanj ne ubije Džontru-Srbina… 
            18 godina kasnije… Bugarska glumi Beograd (onaj stvarni grad vidi se u par arhivskih kadrova, nevešto nalepljenih na ostatak). Posle panorame grada, sa jasno istaknutim hramom Svetog Save (to je ona rupa bez dna za koju vam povremeno u pošti protivustavno otmu pare za doplatnu markicu!) kamera se spušta na još jedan pravoslavni krst, valjda u nameri da subliminalno nagovesti da je srpska crkva bila inspirator Miloševiću pripisane "Velike Srbije", pre nego što se spusti na asfalt zakrčen đubretom.
            Bugarski scenografi se nisu pretrgli od posla u krajnje jadnim pokušajima da rekonstruišu Beogradsku ulicu, i srpski jezik u njoj – jer gledalac oštrog oka zapaziće natpis firme koji glasi: ПРОДАВАЧНИЦА ПОЛОВНЕ ТЕХНИКА (sic).
            A kad uđemo u "srpski" kafić, videćemo obavezne i sasvim uobičajene natpise kao što su СЛИВОВИЦА - ПЛОДОВА РАКИЈА, i nezaobilazne srpske zastave, koje, kao što svi znaju, krase svaki BG kafić, a naročito one u centru.
            Tu ulazi naš kvazi-Srbin, sa presmešnom VEHABIJSKOM bradicom i sa tako tipičnim srpskim imenom EMIL KOVAČ. Taj "naš" Kovač ima smehotresni akcenat koji je pola Borat a pola Rusija, al' od srpskog nema ni u najavi.
            I ne samo to – Džontra je u celom filmu primoran da izgovori ukupno 4-5 rečenice na "srpskom", ali je očigledno da niti je na setu postojao dialogue coach, niti se on sam potrudio da to što brblja bar nekoj polugluvoj babi zaliči na srpski – jer te reči koje izgovara više nalikuju onom distorziranom Lynch-govoru iz TWIN PEAKSA (reči semplovane, puštane unazad, sa isečenim slogovima) negoli našem jeziku. Sreća te imamo engleski titl da saznamo šta je tu Džontra TREBALO da kaže, inače…
            Tu Džontra od nekog jezivog ćelavca dobije tajna NATO dokumenta – i mada se to nigde u filmu ne kaže, možemo pretpostaviti da je skoro 20 godina morao da čeka na osvetu samo da bi dočekao Asanžov Vikiliks, jer ranije nikako nije mogao da sazna najvažniju stvar na svetu – KO je bio američki vojnik toliko tragično nesposoban i ćorav da promaši čoveka sa metar udaljenosti. 
Tom prilikom, uzgred, oštrooki gledalac može na tom dokumentu da pročita da je de Niro još 1982. godine postao PUKOVNIK – što scenu masovnog pogubljenja zarobljenika čini još šestostruko imbecilnijom: jer koji bi jebeni PUKOVNIK stajao u redaljki sa običnim vojnicima i streljao zarobljenike?!
            No, dobro sad: sve je to samo "kao na filmu". Džontra je najzad saznao šta treba, ali ne pre nego što vidimo da su srpske kelnerice ukrašene krstačama dovoljno velikim da se metnu na nečiji grob (opet to hristijanstvo; izgleda da tu ima neki vrag… videćemo do kraha)!
            Za to vreme u Americi, de Niro više nije lovac na jelene nego fotograf na jelene: živi sam (razveden) u izolovanoj kolibi, pretpostavljamo gonjen "demonima prošlosti" koji su mu sjebali brak i život. Ni za preostalu familiju ne mari: neće da ide na krštenje svog unuka (u jednom neverovatnom gafu tokom filma za sina njegovog sina upotrebi se reč – nećak / nephew)!
Dokaz:
00:44:12,383 --> 00:44:18,554
Looks like you missed
your little nephew's baptism.
            Sve se to menja iz korena kada jednom prilikom krene džipom u šumu, i tamo sretne krupnog, preteće-izgledajućeg muškarca sa smešnom vehabijskom bradom, smrknutom njuškom zaklonjenom kapuljačom kabanice, i sa nekim duguljastim, puškolikim predmetima preko ramena. Da li bi iko normalan OVO pustio u kola?
            Ha! kaže de Niro. Ajde, izvoli, uđi. Šta, ti si izbosne? Šta, iz mesta blizu onog gde sam ja pre dve decenije službovao? Jao, kakva slučajnost. Ma ne, nije mi tu ništa sumnjivo. Naprotiv. Ajde sa mnom u moju kolibicu. Da popijemo koju. Da proćaskamo. Malo da se družimo. Dođavola, što da ne odemo u lov sutra zajedno? Šta tu može da pođe po zlu?! Samo zato što imaš zločinačku njušku i boratovski akcenat i što dolaziš sa mesta gde sam dušu ostavio, samo zato što ne znam ko si ni šta si – nije razlog da budem sumnjičav ili oprezan. Ma, neee! Uostalom, ja sam bre pukovnik američke vojske u penziji…
            Ovo je svakako jedan od najimbecilnijih pukovnika ikada viđenih na filmu: kako li je dospeo do tog čina, nije mi jasno, ali ako smo progutali da ovaj vrli profesionalac ne ume da pogodi metu sa udaljenosti od 10 cm, onda ćemo progutati i da je lakoverniji od neke tamo strine Radojke koja u svoj stan bez problema pušta prodavca usisivača!
            Srpski gledalac je shvatio koliko je sati već u prvih 5 sekundi filma (ono: Srbija napala Bosnu; 200.000 u genocidu, itd.), a ona dva prologa ("bosanski" i "beogradski") bila su dovoljna da razotkriju šta ovde može da se očekuje. E, ali kad naš pukovnik ovako moronski dovede tog stranca-zlopogleđu u svoju kolibicu i sutradan ode s njim u lov – tu čak i američki gledaoci osete da nešto kao da malkice smrdi.
Recimo, evo reprezentativnog odlomka iz jedne odlične kritike, pa još sa autoritativnog mesta, koja rasvetljava šta za ovim sledi:
"In the right hands, this could have resulted in a smart, complex and tough-minded film combining gripping action and a meditation on man's eternal desire for conflict and how the physical and psychic wounds of those who partake in war continue to fester long after the cessation of hostilities. Instead, the film quickly devolves into a grotesquely violent and generally idiotic revenge film in which one of the two gets the upper hand on the other, tortures him for a few minutes in an exceptionally gruesome or silly manner (including waterboarding with a pitcher of lemonade made with salt instead of sugar) until he makes a stupid mistake that lets the other escape and take his turn. Imagine a cross between the old "Spy vs. Spy" feature in Mad Magazine and the lesser "Saw" movies and you can get an idea of what the end result is like." Ostatak čitajte na sajtu pokojnog Rodžera Eberta, OVDE.
            Znači, imamo: "Bwahahaha, sad si moj!" za čim sledi "Šljas! Ovo nisi očekiv'o!", praćeno sa: "E, ovog puta me nećeš prevariti!" za čim sledi: "Evo ti još jedan, iza uveta!" i sve tako. Red torture, red naklapanja o ženama i đeci – uz obavezan kratki flešbek u kome saznamo da je i Džontra čovek od krvi i mesa, i da ga je ispravna, čarlsbronsonovska motivacija odvela među Škorpione, pravo u logor LOGOR:
 
 
            Što se tiče torture, ima tu par momenata koji će obradovati obožavaoce rasporenih trbuha: recimo, kad Džontra strelom prosvrdla De Nirov list, a onda ga natera da kroz rupu provuče konopac, pa ga za tu nogu obesi naglavačke.
            Ili kada, u jednom od tuceta "neočekivanih" preokreta, de Niro strelom proburazi oba Džontrina obraza.
            Vrhunac torture je, međutim, zadahnuti set-piece u kome de Niro Džontru iskusno voterborduje limunadom u koju je sipao – kilo soli!
            Ova scena kao da pokušava da opravda slične (i malko realističnije) iz propagandnog filmića Katarine Bigelou – jer njen "Who's laughing now" etitjud implicira da je mučenje OK onda kada su na prijemnoj strani dokazani zlikovci, odnosno Arapi, Srbi i tako ta boranija nesklona klečanju pred američanskom demokratijom… 
            I tako se ova budalaština pretvara u nešto krvaviju verziju TOMA I DŽERIJA, suviše apsurdnu i cheesy da bi bila zabavna bar na nivou grešnog zadovoljstva. To je, na nekom nivou, i dobro – jer za nas ne bi valjalo da ovakav jedan zločinački film valja, pošto bi onda još dalje i šire plasirao svoje nakazne falsifikate i Srboblaćenje. Što reče Aleksandar Janjić, jedan od autora na blogu CHETNIXPLOITATION, "Decenija i po je prošla od MIROTVORCA, a to je i dalje vjerovatno najmanje debilan film ovog tipa." Ipak, čak i debilnosti ovog tipa ponavljaju, po dvestoti, petstoti i hiljaditi put iste ili slične laži, i tako, bar donekle, služe svrsi da ih mnogi gutaju kao istinu…
            Nego, šta imamo na kraju filma?
            Emil, kako ispadne, samo želi da Amer PRIZNA I POKAJE SE za to što ga je promašio s pola metra razdaljine. Tipična srpska boljka, neizlečiva vera u snagu ISTINE, priznanja, pokajanja… To je taj reziduum ruske duše u nama, i u Džontrinom tvrrdom akcentu. 
            Šteta samo što Džontru niko nije obavestio da Srbi poklanjaju ogromnu pažnju tome s koliko prsta se krste: TRI PRSTA DOBRA, DVA PRSTA LOŠA! Elem, g. Kovača vidimo na kraju, u ruševini jedne crkvice, koja se zgodno namestila na de Nirovom imanju, kako se krsti celom šakom! BIG NO-NO!!! Ma, kakvo srpstvo i očekivati od nekoga ko se zove Emil?!
            Da li bi jedan pravi Srbin, recimo, pa makar se i prezivao Kovač (kao npr. poznati Srbin, Mišo Kovač), na poklon Ameru donosio nekakav tuđinski DŽAGERMAJSTER, umesto domaće šljivovice (ili, na bugarskom, сливовице)?! Koješta!
            No, dobro. Posle 80 minuta ove torture, sve se završi jednim neverovatnim hepiendom: dve vojničine ipak nađu zajednički jezik, shvate da su jedno te isto, obojica. Evo kako izgleda to otkrovenje:
De Niro:
I been in a lot of wars, but never one like Bosnia. That war got into my head. I saw it like a poison. I just wanted it to stop. I thought maybe killing a few of the worst ones would make it go away. So I pulled the trigger. Just like that I became everything I hated about that damn war. Everything. Then when I got home I couldn't even look myself in the mirror or my son in the eye. Yeah, I figured he was just better off without me. Then I was not prepared to die, but now... you should pull the trigger. Put an end to this for us. You can finish it.         

Džontra:
Don't you know the things I have done? Don't I deserve to die? We are both killers. Are we not? We're the same, you and I.     

            E, kad shvate da su ista govna, ova dvojica sednu da gledaju izlazak Sunca i rađanje novog dana… 
            Emil ode nazad u Bg, u isti onaj bugarski kafić, i nazdravlja kelnerici jedinom srpskom rečju koju je u celom filmu razgovetno i kol'ko-tol'ko pristojno izgovorio: ŽIVELI (sa mekim "ž). Za to vreme na TV-u idu vesti na hrvatskom, o nekom novom ratu, tamo daleko, u Siriji, gde i mnoge vehabije iz Srbije (Raška) odoše da stradaju za svoju vjeru… Sprem'te se, sprem'te, vehabije!
            Inače, kelnerica sada umesto krstače preko sisa ima samo jedan skromni krstić, što valjda implicira da je hrišćanstvo sada tamo gde treba da bude, u duši, i da više nema potrebe za prenaglašenim gestovima i razmahivanjem. 
            A de Niro je spreman da, ipak, ode na krštenje svog unuka (ili beše nećak?).
Pitanje je, međutim, da li je spreman da se pokaje za učešće u ovoj antisrpskoj nebulozi – on, koga su, krajem 1960-ih, gladnog i bez para, ugostili kao svoga neki fini ljudi baš ovde negde oko Niša, i hranili ga dan-dva, i još mu dali nešto para da mu se nađe za put dok je ovaj bazao po Evropi (detalje o tome vidi OVDE)... Evo kako nam se zahvalio. Rani kuče pa da te ujede…
↧
↧

EVIL DEAD II (1987) by Bob Živković

July 22, 2013, 2:57 am
$
0
0

           Na ovom blogu se već puno pisalo o prva dva (odlična) dela EVIL DEAD trilogije. O trećem - ARMY OF DARKNESS -  nije, niti će; nisam njegov ljubitelj, a ni nedavna repriza nije poljuljala moje davnašnje nedopadanje prema njemu.
            Dakle, imate ovde moje kritike (klikni na naslov pa čitaj): original, THE EVIL DEAD (1982), nastavak/reimaginacija, EVIL DEAD II (1987), lavkraftovsko-nekronomikonske veze, THE EVIL DEAD NECRONOMICON, knjiga o prvom filmu, THE EVIL DEAD– Kate Egan, i najzad – nedavni promašeni "rimejk", EVIL DEAD Remake (2013).
            Pošto sam rekao šta sam imao o prva dva Raimijeva splatera, kucnuo je čas da sada i ovde ekskluzivno razotkrijem još jedan tipično napaljujuće entuzijastični tekst Boba Živkovića, ovde u manje poznatoj ulozi filmskog kritičara. Tekst o "Zloj smrti 2" (sic) objavljen je u magazinu ALEF 1988. godine. Klikni da ga vidiš čitkog.
            Inače, u tekstu Bob pominje nekakvog Kojčinskog. Nemam pojma ko bi to mogao da bude. Citat na koji Bob aludira potiče iz romana THE TENANT Rolanda Topora, a prenet je i u izuzetnoj filmskoj adaptaciji Romana Polanskog. Lik kojega Polanski tu igra zove se Trelkovski. Znači: Topor, Polanski, Trelkovski. Nema nikakvog Kojčinskog. A evo i te genijalne deonice (u romanu je nešto duža):
"Tell me... At what precise moment... does an individual stop being who he thinks he is? Cut off my arm. I say, “Me and my arm." You cut off my other arm. I say, “Me and my two arms." You… take out .. take out my stomach, my kidneys, assuming that were possible … and I say, “Me and my intestines." Follow me? And now, if you cut off my head… would I say, “Me and my head" or “Me and my body"? What right has my head to call itself me? What right?"
↧

ONLY GOD FORGIVES (2013)

July 24, 2013, 2:13 am
$
0
0

**(*)     
2+ / 3-
            Teška srca moram priznati da je najnoviji film predragog mi Refna težak promašaj, ili barem ozbiljan znak kreativne zastranjenosti: svedočanstvo o zapadanju u jalovi manirizam i isprazno iživljavanje bez ikakvog pokrića.
            Refn je i do sada pokazivao veliku sklonost ka eksperimentisanju s fabulom, ka razbijanju zapleta i njegove "logike", odnosno klasične holivudske "motivacije" i naracije, i težio je impresionističkim atmosferičnim eskapadama, ne-logičnim, svesno iracionalnim, eteričnim i snolikim, sa zapletima svesno gurnutim u drugi ili treći plan, tj. korišćenim samo kao alibi za stilske egzibicije. 
            Ova sklonost mu je potkopala prvi pokušaj holivudskog debija i dovela do njegovog prvog promašaja (FEAR X), iako ima ljudi koji to vole. Ja poštujem intenciju, i poneke prizore, i donekle ugođaj, pa i Turtura u glavnoj (naslovnoj?) ulozi – ali to je ipak jedan jalov i tanak film, jedva (2+). Nešto uspeliji u ovom pravcu bio je BRONSON, a vrhunac je bila VALHALLA RISING– najbliže i najsmislenije što je do sada prišao intenciji čistog filma, ili filma-kao-sna.
            Zatim je usledio nešto konvencionalniji film, DRIVE – dakle, nešto što je zapravo imalo zaplet likove, motivaciju! – ali šteta je samo što su i ovi bili pretanki i nevredni pričanja, jednom kad se malo zagrebe ispod te 1980's idolatrije i stilizacije te meni neshvatljive fetišizacije Rajana Goslinga. Ja sam u manjini po ovom pitanju, jer većina sveta otkida na to filmče kao na nekakav moderni masterpis: mene je čak i mrzelo da pišem rivju, pa ćete ga zato uzalud tražiti ovde na blogu. Ne znam čak ni šta bih rekao o tom nebitnom filmiću, sem da mi je čak i DRIVERVoltera Hila (reditelja koga inače ne podnosim, mada mu priznajem par vrlo dobrih filmova) – znatno bolji!
            Pošto je sa DRIVE uspeo da se dodvori američkoj kritici, pa donekle i publici, Refn se sada vraća eksperimentisanju. I bez obzira što mislim da mu je ova igrarija promašena (misguided), moram da donekle poštujem to što ovaj reditelj barem ide neutabanim stazama, što istražuje, igra se, pokušava nešto nesvakidašnje, umesto da sebe svede na još jednog evropskog najamnika u manje-više generičkim rimejcima, nastavcima, adaptacijama stripova i igrica itsl. žvakama za šuplje američke mozgove. Paradoks je utoliko što je ovom svojom najnovijom ispraznošću opčinio i hipnotisao jednu drugu vrstu američkih praznoglavaca – hipstere!
            ONLY GOD FORGIVES je, kako izgleda, Refnov pokušaj da snimi još "čistiji" film od VALHALLE – u smislu da je osmislio i potpisao nešto što zapravo nema ni likove, ni zaplet, ni poentu, ni kraj. Recimo, u normalnom revenge flicku, žrtva čija se smrt sveti je nevina. Kod Refna, žrtva je stokakoja je zaslužila da umre. 
U normalnom revenge flicku, osvetnik je manje-više prosečan lik, dovoljno simpatičan/normalan da gledalac može s njim da se poistoveti i da kroz njega proživi katarzu putem "Who's laughing now" sadizma u osveti zlikovcima. Kod Refna, osvetnik je NULA: još veći pozer od onog vozača u DRIVE, totalna šupljina, Čovek Bez Imena (ne bukvalno, ima ime u filmu, i to smešno), rediteljski tretiran kao neko Veći Od Života, kao nekakva Ikona – ali ČEGA?! 
Jedino što je kod Refna donekle konvencionalno jeste da je Zlikovac kome se svete – Veći Od Života: bolesni sadista, zver, ledeni monstrum kojega u nekoliko prilika vidimo na (ne)delu, uključujući tu i jednu predugu i nepotrebno detaljnu scenu mučenja (kojoj impakt fali zato što nije naročito maštovita, nenamerno je smešna, a žrtva je – neki nebitni epizodista).
Dakle, teško da je plod neveštine ili neznanja što je Refn napravio film o NULI od čoveka koji je upleten u osvetu za smrt DŽUKELE KOJA JE I TREBALO DA BUDE SKENJANA, pri čemu wannabe-osvetnici nisu mnogo bolji od onih kojim bi da se svete – pri čemu se (SPOJLER!!!!) ta osveta čak i ne sprovede u delo nego i osvetnik i njegova karikaturalna majka najebu a zlikovci ostanu na nogama.
            Postoje dve opcije da se objasni zašto je ovaj film takav kakav je. Verovatnija, da se Refn malo zaneo u fetišizaciji Goslinga, crne i crvene farbe, i ovoliko eksperimentalnog odmaka od naracije u okvirima (uslovno govoreći) komercijalnog filma. Prostačkije rečeno, Refn kao da je hteo da glumi artsy-fartsy umetnika u kontekstu nečega što bi inače bila eksploatacija, odnosno B-movie at best. 
Pritom je svesno i dosledno redukovanje ama baš svega do nivoa ikone, postera i poze promašeno zato što mu ovde nedostaje mitološka matrica koju je, kao alibi, mogao da potegne u VALHALI, pa tako sve te pompezne poze, značajni pogledi, pregnantne ćutnje itsl. bivaju izduvani, plitki i smešni jer im nedostaje bilo kakva zaleđina. Prosto, smešni su. Da i ne govorim o tome da je u VALHALI imao najvećeg živog glumca u glavnoj ulozi – dok ovde, ipak, ima samo Rajana Šotku (eng. Gosling).
            Druga opcija je – da je ovo ustvari PARODIJA na revenge flicks. I mada mi izmiče ZAŠTO bi se jedan reditelj Refnovog ranga bavio tako nečim, bojim se da film daje previše argumenata za razmatranje ove opcije. Mislim, dajte, da li se od nas stvarno očekuje da za ozbiljno shvatamo onu Šotku kao JUNAKA? Ili čak i kao anti-junaka? I sve one zamišljene poze, gde značajno stoji u senkama, ili pored kitnjastih ograda, zamišljen kao da posle dugog zatvora veruje da će napokon početi da kaki? 
            A njegova groteskna keva? A čitav taj edipovski ugao, uključujući neverovatno kretensku scenu na samom kraju, sa ulaskom u mamu? A Šotkin penis envyprema starijem bratu? A njegov odnos s onom kurvom? A scena makljaže sa zlikovcem, koji njime obriše patos? A ona scena mučenja? COME ON! Refn izvrće sve naopačke! Dekonstruiše! Razara! Ismeva? 
Sve – uključujući i tu prevaziđenu, staromodnu potrebu publike za katarzom, ili nekim prividom smislenog, zadovoljavajućeg završetka. Na to Refn se lukavo smeška i veli: E, pa, gospodo, evo vam patka, tj. Šotka!
A neki se još i primaju… Što se tiče moje ocene – užasno je nezahvalno numerički oceniti ovaj film. Iako je on slab, u suštini, on je slab na načine zanimljivije nego što je to dostižno mnogim OK filmovima, koje pogledaš, umereno se zabaviš, i ubrzo zaboraviš. ONLY GOD FORGIVES je teško zaboraviti: 
ima tu previše moćnih prizora i slika (zahvaljujući Lariju Smitu, koji mu je perfektno uslikao i BRONSONA), i dobre muzike, i linčovskih dronova – ima tu previše ghoulish spoja crne i crvene – previše skoro-hororične atmosfere da bih baš na ovome trenirao strogoću. Film je možda iritirajuće glup, prazan i uninvolving na planu "zapleta" i "likova", ali su zato bombone za oči prvoklasne!
Na kraju krajeva, ovo je još jedan dokaz nečega što odavno slutim i tvrdim: da u Refnu čuči najmanje jedan horror masterpis, i molim se za dan u kome će ovaj da napokon režira i jedan čist HOROR film – pa makar u njemu statirao i ovaj nesrećni Šotka. Tim pre što je horor po prirodi stvari bliži mitskom i arhetipskom, i daleko je otvoreniji za formalne i stilske egzibicije sa razaranjem narativa i pričanjem kroz čiste slike i zvuke, bez napornih razumskih intruzija.
Do tada… samo Ghoul opraštaovo slepo crevo, ovaj ćorsokak, ovo glupiranje, i moli se da Refnu dođe do pameti da ova vrsta eksperimentisanja ne vodi nikuda gde vredi ići...
↧

NAŽIVO u Njujorku

July 26, 2013, 3:50 am
$
0
0

             Sticajem okolnosti bio sam sprečen da telesno uveličam promociju svog romana NAŽIVOu Njujorku, USA, ali bio sam tamo u duhu, tj. by proxy. Moja drugarica Lilit(puno ime i adresa poznati organima gonjenja) umesto mene je promovisala moj horor širom znamenitih ili barem slikovitih lokacija u Njujorku i okolini.
A evo ovde i nje lično kako se, ogoljeno-skrivena, pretvara da čita moje zlodelo.
            Inače, NAŽIVOje savršen roman za čitanje tokom leta – ne mora na plaži, može i u klanici ili nekom sličnom mestu (npr. autobusu) – jer se, kao i svi moji romani, dešava tokom leta – tačnije, u avgustu. 
To znači: ako ste do sada nekako neshvatljivo uspeli da NE nabavite i pročitate ovaj masterpis savremenog (ne samo) srpskog horora, ovo je pravo vreme da ga naručite – direktno od autora, tj. mene, na mejl dogstar666 at yahoo dot com. 

Cena je još uvek samo 450 din + 50 za ptt. Pa, gde to ima – horor svetskog ranga, za manje od 5 evrića? SAMO KOD GHOULA! 
            Ako još imate kakve nedoumice (bez obzira što je "kupiti ili ne kupiti NAŽIVO" = lažna dilema!), evo malo više o toj knjizi OVDE!
            A sada, da vidimo gde je sve NAŽIVO bio i šta je radio u Njujorku... uz malu pomoć drugarice Lilit...





 

 














 
↧
↧

FIDO (2006)

July 28, 2013, 3:30 am
$
0
0
**(*)
3-
Više sam očekiv'o, ali kad se sve sabere i oduzme, više mu od ovoga ne mogu dati. Premisa je zabavna i intrigantna: u alternativnim 1950-im zombiji su 'dresirani' da se uklope u idilu malograđanskog predgrađa kao posluga, tj. današnji Mexikanci/Azijati/crnci… Šteta što je tretman te idejice suviše lejm, mlak, blag, nefokusiran. 
Ima ovde mnogo dobrih ideja – deca na školskom igralištu vežbaju gađanje meta u glavu, ljudi umesto LIFE magazina čitaju DEATH itsl. – ali nisu ugrađene u dovoljno ubedljivu i jaku satiru, jer… na šta je, ovo, zapravo satira? Na DANAŠNJU Ameriku? Bez ikakvih natuknica o RATU (protiv terora!) u kome su, i mogućim upotrebama zombija u njemu? Ili na Ameriku iz '50-ih? Ali, čemu, to je dead horse, to je 50 godina zakasnelo danasismevati. 
Mislim, ok, čak i bez explicitnijih referenci, neke sile i procesi u Americi su dovoljno konstantni da bi i u '50-im i danas bili relevantni, pa se tako film može gledati kao jedna sasvim uopštena satira na materijalizam i bezdušnu industrijalizaciju u kojoj su ljudi samo vreće mesa kojima se ima naći maximalna upotreba u tom mehanizmu… ali to znatno otupljuje oštricu satire. 
Potenciram satiru, jer je to najjači alibi za brojne 'slobode' koje scenario sebi dopušta. Film daje hintove da bi se nešto moglo desiti između glavnog klinca i novodoseljene curice u susedstvu (vrlo zanimljivo karakterizirane: voleo bih da je njena uloga veća i značajnija!), ali od toga ništa ne biva. 
Prijateljstvo dečka i naslovnog zombija ne uspeva da bude dovoljno ubedljivo ili emocijama nabijeno, a hintovi moguće romanse dečkove mame s istim zombijem su SUVIŠE preterani i ne piju vodu, čak ni kao kontrast bezličnom 'zombiju' od oca (koga odlično igra tata-pedofil iz HAPPINESSA). 
Zombi-akcija, to malo što je ima, je striktno deža vi, i skoro da je veštački ubačena. Završetak nema pravu kulminaciju ni katarzu nego je mlakonjav kao i većina filma. Krivica za ovo je isključivo režiserova. Set design, kamera, kostimi… sjajni su, efekti maske su podnošljivi mada Todd Mastersume to i bolje. Gluma je sasvim pristojna, mada su izvesne dijaloške scene mogle biti dinamičnije i življe režirane budući da i one doprinose da EEG ovog filma najčešće biva negde oko fletlajna.
Ipak, ovo je vredan dodatak kolekciji svakom zombi-fanu, te ima moju umerenu preporuku.
↧

Google imbecili na letnjoj vrućini

July 30, 2013, 2:00 am
$
0
0

Upekla Zvezda, 40-50 C u hladu (u autobusima gradskog prevoza i više) - pa zato, evo malo lagane razbibrige zahvaljujući novoj turi moronskih Gugl pretraga koje su neke jadnike dovele čak i do ovog ovde bloga. Pošto vladaju vrućine, na sve strane su djevojke u ljetnjim haljinama (i dječaci u ljetnjim pantalonicama) što je dovelo do nešto većeg procenta pornićarskih pretraga. Ipak, kao što ćete videti, ima u ovoj salati pomešanog svega i svačega, pa i poneki biseri nevezani za krajnje detaljne i specijalne želje i fantazije XXX prirode...


besplatni porno filmovi za gledanje sa kamiondzijama

drugi nivo igrice plan zombi da igram ja

film čudan slučaj doktora đekilsa i gospodina hajda

film. prikaz falusa u vaginu film

porno film kako zena krije od muza da se jebe sa drugim

decak koji jebe u atobusu pornici

jebanje snajke

covek koji je preziveo napad save savanovica

ujed crne muve

jebu se i prde porn

japanski horori sa bombonama

porno glumica sa djavolom na genitalijama

dve profesorice porno film sa deckom od 15 godina

starija dama se jebe sa psom uzivo

svrsh.blogspot.com

muskarci se jebu u dupe porno film

magija za rastavljanje iza svaleraciju zena

porno film jebanje covek muskarac sa zivotinjama uzivo

porno filmovi krmka i stare babe

vampiri kako se jebu

zatekao sam cerku i zenu kako su lezbejke

mumija koja vrišti

erotske price komsija deda

brutalni horor filmovi sa puno seksa i sa prevodom

drkadije koji drkaju

dragana masovic biografija

pornici mucenje davljenje

monstrum jebe devojku sa 12 godina porno film domaci

covek jebe razne zivotinje porno film

japanski gay samurayi porno

devojčica iz bunara horor film sa prevodom

верска секта црвена ружа

otac kaznjava cerku zbog losih ocena pornici

aleksandar jodorovski

intervju s fetusom

eto ti ga sad

penisi muških glumaca koji su se skidali na flmu

naj+poznati+porno+filmovi+zene+i+konja

kolko nacina drkanja ima

vampirski filmovi o svestenstvu i ljubavi

voleo+je+zivot+voleo+je+cvece

filmovi koje treba pogledati pre smrti

strava od jebacine

satana nije zao

mukotrpno jebanje porno film

mali penis kako radi porno film jebanje

eksluzive vagina porn

zene snimaju porno film sa domace zivotine

alfa muskarac jebe porno film


↧

LJUDOŽDER VEGETARIJANAC (2012)

August 1, 2013, 2:53 am
$
0
0


***(*)       
4-
            LJUDOŽDER VEGETARIJANAC je najbolji film nastao na ovim sjebanim post-Yu prostorima još od SRPSKOG FILMA. Odavno nisam ovoliko uživao u nekom filmu, ma čije proizvodnje – a to što dolazi iz bliskih krajeva (Hrvatska) i bavi se tematikom jezivo prepoznatljivom svima nama u ovim patetičnim "nezavisnim" državicama-otpacima nekadašnje države samo mu je dodatni plus. Današnji filmovi, ne samo sa Balkana, sve češće se svode na jalova ili misguided sviranja kurcu: LJUDOŽDER VEGETARIJANAC je Prava Stvar! Real Deal! Ne samo što je zanatski odlično napravljen, nego je actually o nečemu: ima neku (i te kakvu!) poentu.  
Ima impakt, i emotivni i intelektualni, i kakav god hoćete. Udara u stomak. Ne izlazi iz glave. Opseda. Vraća se. Pogledao sam ga još pre dve nedelje, i još se nisam ohladio; još mi se vraća u misli – pre svega zbog svojih estetskih kvaliteta, mada, nažalost i zbog privatno aktuelnih sudara sa medicinskim hororima vezanim za bolesnog mi oca, zbog kojih u zadnje vreme dolazim u mnogo bliži dodir sa zdravstvomi njegovim polutrulim službama nego što bih to ikome poželeo.
Zamislite Barouzovog doktora Benveja kao ginekologa. U državi kojom caruju korupcija, nesposobnost, negativna selekcija, nemoral, kriminal… potpuni pad svega ljudskog. U Interzoni u kojoj najgori i najnesposobniji dobijaju na poklon odgovorne funkcije, u kojoj nevini po pravilu stradaju (tiho, neprimetno zgaženi, samleveni, neregistrovani – ili načas primećeni, pa ignorisani, zataškani…), u kojoj su oni koji bi trebalo da štite (policija) zapravo oni od kojih vam najviše treba zaštita, u kojoj su oni koji bi trebalo da štite i omogućavaju život (doktori – konkretno, ginekolozi i drugi srodni, vezani za plođenje, reprodukciju, rađanje) u stvari oni koji donose Smrt… 
Utoliko je logično i nadasve smisleno što je zanimanje našeg naslovnog Nečoveka vezano baš za ginekologiju (i, indirektno, abortuse) – a ne treba da čudi što je, baš kao i u SRPSKOM FILMU, prisutan ključni motiv: ubijanja / sjebavanja života u samom njegovom korenu… Bacanje mladog (potencijalnog) života niz klozetsku šolju… Ovde čak ni nemamo newborn porn, jer se dete ubija još mnogo pre te faze zrelosti; umesto toga, imamo embryo porn/snuff, u sceni još eksplicitnijoj od one zloglasne (stilizovane, metaforičke) u SRPSKOM FILMU… 
            U takvom društvu "u tranziciji", korumpiranom od dna do vrha i nazad, ljudski šljam prosperira kao muva-govnara u čučavcu nekog svratišta kraj auto-puta. Film nam prikazuje delić života i priključenija jednog takvog bednika, doktora vickasto nazvanog Babić, kojeg sjajno igra Rene Bitorajac kao oličenje beskrupulozne amoralne srebroljubive stoke koja bezobzirno srlja iz greške u grešku, ali ih spojem urođene pokvarenosti, dobre podmazanosti i jake povezanosti sa moćnim igračima iz "sive zone" uspešno zataškava. 
Tu je, recimo, njegov prijatelj i poslovni partner, policajac Ilija (Leon Lučev), koji ga povezuje sa Jedinkom (sic!), "kontroverznim biznismenom" tipičnim za sve post-Yu državice (Emir Hadžihafizbegović): vlasnikom luksuznog, "elitnog" lokala koji takođe posluje sa "damama za pratnju" – a njima je, naravno, potreban pouzdan ginekolog za sve ženske nuspojave jebanja za pare, od higijenskih do abortirskih…
Iskren da budem, prepričan ovaj film ne zvuči kao prvorazredan materijal: hell, pa meni je na hardu stajao bar pola godine dok mi u jednom trenu nije ćunulo da ga napokon pogledam. Nije mi delovao kao must-see prvog reda, niti zbog same tematike (zvučala mi je previše, za moj ukus, prepisano iz dnevnih novina) niti zbog minulog rada reditelja, Branka Šmita (aka Schmidt), čiji mi je prethodni film, METASTAZE, o hrvatskim naci-navijačima i srodnim stvorovima sa Tompson-koncerata bio okej, a za ove prostore i malo više od toga (3-), ali ne baš signal za "pod hitno, asap, gledati naredni film tog reditelja"! 
Međutim! Tim je veće bilo moje zaprepašćenje (i užitak) kad me je LJUDOŽDER VEGETARIJANAC zgrabio već prvim scenama, i vozio me glatko, stručno i bez ijedne greške sve do odličnog kraja, kao mator – k'o da nije iz ovih krajeva, gde dobri filmovi nastaju samo u incidentu, skoro slučajno!
Gluma je perfektna, svih odreda, od glavnih pa sve do najmanje epizode: kast bezgrešan, face prikladno odabrane da nije ni potrebno naročito naklapanje o tome ko su i kakvi ti ljudi i koje ih motivacije vode – sve je jasno na prvi pogled, a opet, ne radi se o karikiranju, ili barem ne samo o njemu. 
Scenario je pametno promišljen a dijalozi – ta rak-rana balkanskog filma, gde najčešće zvuče kao usiljeno, beživotno recitovanje – nadasve su prirodni i ubedljivi, sočni i duhoviti, prikladni i jezgroviti, tj. rečiti bez suvišnog blebetanja (enter Radovan III, o domaćim filmovima: "To kad počnu da keeenjaju: te 'Drugovi ovako ćemo', te 'Drugovi onako ćemo'…"). Ne, ništa od toga. Ovo nije radio-drama nego FILM, koji se izražava slikama, a pričanjem samo koliko je nužno, ne više od toga.
Kamera je dinamična, iz ruke, furiozno uleće u scenu, hvata momente, emocije, poente, u mestimično nimalo naivnim set-pisovima, tj. kadar-sekvencama s kakvima u ovim krajevima sme i može da se izbori još samo Miša Radivojević. Montaža doprinosi opštoj dinamici filma, ionako dramaturški kompaktnog i savršeno tajmiranog na nivou pojedinačnih scena i kadrova. Time se izbegavaju zamke tipičnog balkanskog filmoskrnavljenja: nimalo kilav, nimalo gnjavatorski, nego stalno u metu, u suštinu, mudro birajući relevantno, bez vrludanja, bez digresija i samo(za)dovoljnih epizoda i slepih koloseka – to je neprekidni WHAM-BAM-THANK-YOU-MA'AM koji živo i živahno vodi od scene do scene tačno kako i koliko treba, a da pritom sve što vidimo i čujemo dodaje opštoj slici, ugođaju i poenti.
Pored visokog nivoa zanatske izvedbe – što inače vredi istaći među uobičajenim balkanskim barbarogenijima-analfabetama! – ono gde se LJUDOŽDER najupadljivije ističe iznad drugih sličnih ovdašnjih filmova jeste u njegovom etitjudu: umesto da bude nadobudno-kritički suvoparan, kao beživotni školski sastav na zadatu temu tamo nekog Vukovca (srpski pristup), ili da bude srcedrapajuća melodrama sa tužnim violinama odnosno napadno popujući moralitet tipa "deco, ne radite ovo kod kuće" (bosanski pristup), ovaj film je napravljen kao vrlo vrlo crna komedija!
Da, on uzima crne hronike iz naših crnih novina i suptilno im pojačava grotesku sve dok čovek ne počne da se smeje od muke da plakao ne bi. I mada sam siguran da reditelj nije na umu imao ni Barouza ni L. F. Selina (ta dva nedostižna genija mizantropske burleske zasnovane na ozbiljnoj ličnoj medicinskoj zaleđini), LJUDOŽDER VEGETARIJANAC uistinu deluje kao kanalisanje vrlo crne bespoštedne satire na Čoveka i njegove najniže nagone tipične za remek-dela pomenute dvojice! Pritom je ovo izvedeno bez barouzovske groteske ili selinovskih tirada i galame - radije, moglo bi se govoriti o anderstejtmentu dostojnom jednog Tomasa Bernharda, toliko suptilnom i finom da će površnijem (balkanskom) gledaocu verovatno da promakne i smisao naslova, i prisustvo humora...
Možda sam ja tu malo projektovao (jer neki stvorovi na netu tvrde da ovde nema ni trun humora!), možda sam ja poremećena osoba koja se smeje tamo gde drugi očekuju violine ili zabrinuto mahanje prstom – ali fuck me, ja sam se, pored ostalog, slatko smejao tokom celog filma; pardon, ne slatko nego gorko-slatko; jer anti-junak, zlikovac čija priključenija pratimo tokom filma zaista je retko viđen totalitet negativnosti, Džukela prvog reda, u tolikoj meri da to brzo postaje zabavno! 
Treba samo videti kako se dr Babić sveti pacijentkinji koja mu je došla na pregled onda kad se ovome baš ne radi, a ona bi još sutra u Veneciju! Kako se vadi kad jednu ženu pogrešnom operacijom učini jalovom, a kako kad mu bezveze umre pacijenkinja posle rutinske operacije! Kako svoje greške svaljuje na drugoga! Kako ide na borbe pasa sa gomilom humanoidnih monstruma! Kako obavlja abortuse nad "damama" svog novog poslodavca (pažnja: jedna takva scena, prilično eksplicitna, navela je nekog nesrećnika u Puli da razbije nos u pokušajima da napusti Arenu)!
Neću da spojlujem: vredi uživati u svim tim crnim epizodama ove orgije nečoveštva – na pragu Europske Unije, of kors. LJUDOŽDER VEGETARIJANAC je više od osude jednog konkretnog mesta i vremena; i time ne mislim to da će njegove horore lako prepoznati ne samo Hrvati, nego i svako iz Srbije, Makedonije, Crne Gore, Bosne, pa čak i Slovenije (o, daaa!) – već mislim da, baš kao i Barouz i Selin (i Bernhard), tako i Šmit u ovom delu dotiče izvesne univerzalije o životinji zvanoj čovek, i pruža više nego solidnu dijagnozu tog živinčeta i njegovog ekosistema. Dijagnoza, naravno, nije vesela, ali – nemojmo svirati kurcu! Baš zato što netremice, i čak sa ledenim besom (spojem indignacije i rezignacije), zuri u srce tame – ova orgija crnohumornog veneričnog horora sa ozbiljnim socio-antropološkim dimenzijama zaslužuje bespogovorni Ghoulov Pečat Preporuke!
↧
Search

Doktor Ghoul i g. Hajd u ZABAVNIKU

August 3, 2013, 5:50 am
$
0
0

 POLITIKIN ZABAVNIK br. 3207, petak 26.07.2013, objavio je na tri strane (44-46) članak o Robertu Luisu Stivensonu, sa naslovom "Utvara starog greha". Potpisuje ga Mirjana Ognjanović (nije ni u kakvom srodstvu sa dr Ognjanovićem!), a težište članka je na noveli "Doktor Džekil i mister Hajd". Zapravo članak ima i promotivnu dimenziju, jer se insistira, naročito u četvrtom stupcu na str. 44, na podacima da je prošle godine, u izdanju zemunske izdavačke kuće „Makondo“, izašlo novo izdanje „Džekila i Hajda“, naime, novi prevod na srpski jezik. Prevodilac je bio Bojan Bosnić, a pogovor je napisao naš poznati ekspert za horor, Dejan B. Ognjanović poznat u fandomu i kao Gul (Ghoul). Detalje o ovom izdanju imate OVDE.
Pred kraj članka, na str. 46, drugi stubac, Ognjanović se obilato citira u delu koji govori o viktorijanskom strahu od srozavanja na animalno kao jednom od okidača horora u ovoj noveli...
Pošto je taj broj ZABAVNIKA završio svoj život na kioscima, jer je juče izašao NOVI broj, mislim da neću oštetiti prodaju (!) prethodnog broja ili nečija autorska prava ako, u cilju informacije, sasvim neprofitabilno, ovde okačim skenove ove dve i po stranice, kako bi oni kojima je promakao prošli ZABAVNIK (iako sam ja još pre nedelju dana ovde okačio obavijest o ovome) to mogli sada da pročitaju. 
Da bi tekst bio čitljiv, kliknite na ove slike, ili još bolje – sačuvajte ih, pa otvorite u nekom programu za slike.
 
 
 
A sad vidim da je tekst i onlajn, na sajtu PZAB, pa ga možete čitati i OVDE.
U istom ovom broju PZAB, na str. 10-13, objavljen je jako bogato ilustrovan članak sa nadnaslovom "Čudovišta u svetlu nauke" i naslovom "A šta ako stvarno postoje?" Objašnjeni su zombi, Minotaur, zmajevi, Levijatan, vukodlak i "čudovišta budućnosti"... Dakle, prilično hororičan broj... Ako ovako nastave, možda se pretplatim!
Inače, kome je promaklo novo izdanje DŽEKILA, sa odličnim ilustracijama Ivice Stevanovića, i dalje ga može naći, najpovoljnije direktno od izdavača, MAKONDA, čiji je sajt OVDE. Uskoro ću pisati o jednom njihovom kapitalnom horor strip izdanju...
↧
↧

BLOOD BEACH & PROM NIGHT u Džuboksu

August 5, 2013, 3:35 am
$
0
0

             DŽUBOKS je bio kultni magazin - pre svega muzički, mada je nešto sitno pisao i o filmu, što mene sada i ovde više zanima. On je, naročito krajem 1970-ih i početkom 1980-ih, bio značajan donosilac novih glasova u domaćoj mladoj kritici, uključujući filmsku. Za razliku od učmalih matorih prdekanja koji su tada pisali za tzv. "ozbiljne" novine, među ovim novim glasovima bio je Nebojša Pajkić (još tada njihov neformalni ideolog i predvodnik) a u njegove tadašnje kadrove spadao je, recimo, i mladi Dinko Tucaković (nedavno pre-prerano preminuli)... Dakle, tu se kalila nova srpska POP misao, kasnije razvijana u časopisu RITAM, u knjizi SVETLO U TAMI, u TV emisiji POPOVANJE...
         U okviru akcije preispitivanja početaka horor misli na ovim prostorima, ekskluzivno sada predstavljam nekoliko slikovitih dokaza o hrabrim mladim ljudima koji su, za Titovog života ili neposredno po njegovoj smrti, u jednoj moronskoj komunjarskoj sredini koja je još prežvakavala teoriju odraza i nagvaždala o revolucionarnim tekovinama u umetnosti, pisali o tamo nekakvim HORORIMA. I to, naglašavam, ne o filmovima dokazanih mejnstrim majstora o kojima su starije kolege-kritičari još i piskarali onda kad ih nužda natera (Hičkok, Polanski, Kjubrik...) – nego o B-filmovima, o slešerima, o eksploataciji, o Karpenteru, o de Palmi... ukratko, o temama, (pod)žanrovima i autorima koje su starije kolege u to vreme po pravilu odbacivale, sve zajedno, na istu gomilu zapadnjačkog treša: Kronenberg zajedno sa Armanom Mastrojanijem, pa Gospod Bog neka prepoznaje svoje!

            Zahvaljujem Goranu Tarlaću, ex-uredniku POPBOKSA, koji mi je poslao ove skenove.
            Evo, pogledajte ispod šta se pre tri decenije ovde pisalo o hororčićima kakvi su BLOOD BEACH (o njemu, i o hororu uopšte, piše Dinko Tucaković) i PROM NIGHT (secirala ga Biljana Maksić). Klikni/sačuvaj pa čitaj!

 
↧

APOCALYPTO (2006)

August 7, 2013, 2:00 am
$
0
0

****(*)
5-

Reprizirao sam ovo kako bih se uverio, tj. potvrdio svoj prvobitni utisak – da se radi o jednom od najboljih filmova snimljenih u ovom (za sada) jadnom milenijumu. APOCALYPTO je više nego odličan: možda je Mel Gibsonbatshit insane, ali je definitivno veliki režiser, a ovo je mejdžor film.  
Priča je osvežavajuće svedena, čak rudimentarna (pa stoga ikonička, arhetipska, a opet živa i ubedljiva, slikovita), odlično ispripovedana kroz moćne, genijalno nadahnute slike, sa minimumom bla-bla dijaloga. 
Potonji su, i u svojoj svedenosti, zapravo bliski junačkoj poeziji i imaju ugođaj koncentrisane mudrosti legende ili stare epske književnosti, npr. kao dijalozi u Gilgamešu(digresija: dajem Ilijadu i Odiseju zajedno za jednog Gilgameša– to nedostižno, i s Grcima neuporedivo, klasično remek-delo prvoga reda u poređenju s kojim je Homer običan slepac…).
Zapravo, čitava konstrukcija APOCALYPTO-a efektno oživljava mit, tako da to sve uspeva da bude istovremeno i arhetipsko i konkretno, i životno i veće od života, i slikovito i ikonično (tj. sa sugestijom nečeg višeg iza pojavnog, slikovnog). 
Jedini koji je uradio nešto slično ovome u skorije vreme – ali sa većom dozom stilizacije i apstrakcije, a javlja mi se i sa malko više "muda za bubrege" – jeste Refnov vikinški epik, VALHALLA RISING. 
Ta dva filma retki su primeri nadasve uspelog oživljavanja jednog sasvim drugačijeg ambijenta i epohe– jednog sveta koji je današnjem gledaocu skoro sasvim tuđinski. Ovaj kvalitet ne mogu dovoljno da naglasim, jer 99% drugih sličnih pokušaja opterećeno je do bljuvanja savremenim poimanjima moralnosti, romanse i uopšte konvencijama naše (tj. holivudske) kulture,
 ...tako da je sasvim nebitno da li gledamo Ahila ili Leonidu, gladijatore, Indijance ili Eskime – kad nam ih Holivud inscenira, jedina razlika je u kostimima i šminki, ali kad zagrebemo ispod njih, smesta nalazimo jedne te iste Holivuđane, jedne te iste zaplete, iste karaktere, iste probleme, iste dijaloge, iste gestove, iste grimase…
Otud gromoglasniji aplauz zaslužuje Gibson, uz sve ostalo, i za to što je bio mudovit u svojoj rešenosti da za glumce uzme ljude čije fizionomije jasno svedoče o poreklu od južnoameričkih naroda o kojima govori – umesto da uzme Breda Pita ili nekog mlađeg trenutno popularnog lepuškastog mišićavca i namaže ga bronzom da mu glumi Indiosa. 
Takođe, aplauz i zato što se sve govori na njihovom jeziku – umesto da ti Indiosi i Maje spikaju Ingliš, kako u Holivudu inače biva. Kasting je savršen, odreda, bez ijedne omaške: te njuške su prepoznatljive čim se vide – instant živi i transparentni, kako u priči ovog tipa i treba.
Uživao sam u svakoj sekundi filma, u svakoj slici, u svakom detalju, u hrabrosti i originalnosti brojnih prizora. APOCALYPTO je čist visceralni doživljaj, radost pokretnih slika, skoro larpurlartistički, sa sekundarnom "ideologijom" i porukama – njegova najveća vrednost je, za mene, pre svega u vrhunskoj izvedbi onoga što bi svako umetničko delo trebalo da ima kao svoj PRIMARNI zadatak: 
da čitaoca/gledaoca prenese, na određeno vreme, u jedan pažljivo i ubedljivo stvoreni svet i da ga zainteresuje da prati likove i događaje veće od života, a opet relevantne za njegov sopstveni. 
Mislim da je Gibson kao malo ko uspeo da uhvati te primarne, bazične emocije i situacije u kojima se one ispoljavaju a ikonografska svežina odabranog miljea (pretkolumbovska Amerika) značajan je plus u svemu tome, jer ovaj svet, ove ljude i ovaj deo istorije malo je filmova taklo, a nijedan (meni znan) ovako upečatljivo.
 
 Da i ne govorim da imam fetiš na Maje i Asteke od rane mladosti, a naročito otkad sam pročitao remek-delo Kalosa Fuentesa, TERRA NOSTRA, koje ovom prilikom najvrelije preporučujem svakom radoznalom, smelom, avanturističkom čitaocu ovih redova. 
Taj genijalni roman, uz milion drugih razloga da ga se pomno čita, sadrži i najdetaljniju i najpompezniju scenu masovnog žrtvovanja na vrhu piramide, jednu od najfascinantnijih (i na mene najuticajnijih) scena u bilo kom romanu koji sam ikada čitao. Dakle, imamo dugačku, explicitnu, majstorski opisanu scenu žrtvovanja nekoliko HILJADA zarobljenika na vrhu jedne od onih MOĆNIH piramida, i potoke krvi koji se slivaju niz specijalne 'oluke', tj. useke u stepenicama piramide, i brda od iščupanih srdaca... mljac! it doesn't get better than that! 

To je nešto što mi se davno urezalo u mozak, i što je tek Gibson, sada, bar donekle dotakao u svojim unikatnim splatter momentima. Istinu govoreći, tu vrstu žrtvovanja obavljali su ASTECI (kako to Fuentes ispravno pokazuje), a ne MAJE (kojima se Gibson ovde bavi) - ali ovo je toliko dobar film da nemam srca da mu ovako nešto zameram, tim pre što ga ne vidim kao ISTORIJSKI film koji vapi za minucioznom autentičnošću i rekonstrukcijom epohe per se, već pre kao MITSKI, tj. koji koristi jedan konkretni (?) ambijent kako bi ispričao univerzalnu priču. Slično važi i za već pomenutu VALHALU.
Da: šlag na ovu tortu su horor momenti koji su zaista perfektni i bolji od velike većine svega što sam u hororu video u skorije vreme: ne mislim samo na mnogobrojne krvolipteće scene i uopšte na grozote (mada je ona jama, tj. masovna grobnica sa obezglavljenim i polutrulim lešinama STOTINA žrtava stvarno fascinantan prizor!) 
 
 
već i na odličan foreshadowingsa onim izbeglicama koje najavljuju zlo što nastupa, na san u kome Jaguarovu Šapu pohodi STRAH (u vidu izbeglice koji drži sopstveno tek izvađeno srce iz rasporenih grudi), 
i naročito na ono genijalno-zlokobno zaraženo detence koje ratnicima ladno sipa crna i apokaliptična proročanstva! Kasting tog deteta, njegova gluma, režija te scene, i reči koje ono izgovara vrhunac su slatke jeze i strave kakvim nikakvi GRUDGE rimejci i slična boranija ne mogu ni da priđu.
Drugim rečima, nestrpljiv sam da čujem šta će Gibson sledeće da režira, a potajno se nadam da se poduhvati nekog punokrvnog, neuvijenog horora. 
On je dovoljno blesav da uradi tako nešto, a po onome što je pokazao do sada, a naročito u SPLATTER-ISUSU i u HORRORKALIPTU, od njega bismo mogli da očekujemo moćno svežu, zločestu i revolucionarnu filmčinu koja bi ga definitivno ustoličila kao Majstora Horora!
 
↧

THE EXORCIST lokacije: ekskluzivne fotke

August 9, 2013, 2:43 am
$
0
0
           Moja draga prijateljica Marija Stanković (nekada davno i studentkinja koja je uglavnom na mojim časovima spavala ili pričala s nekim), zatekla se u srcu Imperije Zla. Dok je bila u Vašingtonu, zamolio sam je da locira neka od memorabilnih mesta na kojima je sniman THE EXORCIST, kad sam već ja bio imbecil pa nisam iskoristio priliku dok sam se šetkao po Vašingtonu u zimu 2004. ili barem u leto iste godine, tik pred povratak iz USA.
            Dakle, Marija je lako (internetu hvala!) pronašla tih nekoliko lokacija u Georgetownu: videćete kampus univerziteta (vidi se na početku ISTERIVAČA – tamo se snima "film u filmu" u kome glumi Reganina mama), 
čuvenu kuću u kojoj se sve to, kao, dešava (vidi se da je za potrebe filma bila malo doterana, sa dodatim krovom itd), 
i naravno, neizbežne, legendarne stepenice na kojima stradaju 2/3 svih žrtava u EXORCISTU! 
             Nažalost, Marijin primerak mog romana NAŽIVO zaostao joj je u Srbiji, čvrsto zaglavljen ispod kredenca, pa je zato izostao sa ovih fotki, napravljenih krajem jula 2013.
            Kad overite fotke, možete da pogledate ovaj zabavni kratki video u kome se upoređuju kadrovi iz filma sa današnjim izgledom tih lokacija, po principu: uoči razlike!
            The Exorcist's Georgetown - Filming Locations


         Mariji hvala na fotkama i sve najbolje joj želim u USA, gde će male Američane podučavati Engleskom jeziku... a možda nam otuda pošalje još neke slikovite izveštaje sa hororičnih lokacija...
        Za sve fotke (c) Marija Stanković for The Cult of Ghoul
            PS: Suprotno popularnom verovanju, neki od mojih studenata nisu bili idioti – štaviše, pojedini su čak dali doprinos ovom blogu. Evo, recimo, simpatičnog putopisa jedne ex-studentkinje koji nam slikovito pokazuje Poov rodni grad (Boston), Poov grob (u Baltimoru), te Hotornov veštičji Salem i ukletu Kuću sa sedam zabata.Svega toga možete se podsetiti (ili premijerno videti) OVDE.
↧

FILAŽ br. 7/8/9: Sadržaj i promocija

August 11, 2013, 2:30 am
$
0
0

            Sećate se niškog filmskog časopisa FILAŽ? Oprošteno vam je ako ste ga malkice zaboravli – budući da je prethodni broj izašao pre više od godinu dana. Ili beše dve? Ah, tko će to još znati? U svakom slučaju, MNOGO je vode Nišavom proteklo od izlaska šestog broja – mnogo se crnih i gnusnih stvari desilo u ovoj ionako čemernoj zemlji, a naročito na planu tzv. kulture (i nepostojećih budžeta za nju), tako da su se tek nedavno stekli uslovi da, makar i sa ogromnim zakašnjenjem, na hartiju privolimo sadržaje koji su, uglavnom, bili za štampu spremni još u proleće 2012-te!
            ALI! Oni koji su čitali ranije brojeve znaju da je FILAŽ časopis koji se radi za večnost i da njegovi kvaliteti ne zastarevaju. Zato, ne očajavajte, nego se radujte najnovijem broju, tj. TROBROJU 7/8/9: leto/jesen 2011-zima 2012: datumi sasvim prikladni za ovu zemlju koja u svakom pogledu, a u kulturi naročito, grabi krupnim koracima unazad!
            Ovaj broj će, još vruć iz štamparije, smesta biti predstavljen beogradskoj publici već u utorak, 13. avgusta, u prostorijama Filmskog Centra Srbije– tačno u podne. Šta ima u ovom broju, zašto se na njega toliko čekalo, kad će sledeći itd. neka su od pitanja na koja će radoznalcima odgovoriti glodur, Srđan Savić, i pokretač, Dejan Dabić.
            Zamenik Glodura & šef PR-a i marketinga, Dejan Ognjanović, nažalost, neće se pojaviti naživo jer je sprečen (porodični razlozi), ali biće prisutan u duhu – i u samom časopisu, gde ima jedan esej (o Kronenbergu), jedan izveštaj (srpski horori na festivalima u regiji, od Hrvatske preko Slovenije do Beča), jedan intervju (sa Hodorovskim) i jednu kritiku (Parada).
            Ova promocija u FCS-u je idealna prilika da smesta, po najpovoljnijim uslovima, dođete do novog broja. Neki primerci će, možda tog dana a možda kasnije (ko zna koliko kasnije) biti dostavljeni u par Bg knjižara, gde ćete ih kupiti uz nešto potrage i uz maržu od 40%.  
Ali zato su mnogobrojni niški čitaoci ovog časopisa sada u povlašćenoj poziciji: oni će moći da novi broj nađu, već u utorak, u nedavno otvorenoj knjižari NKC-a kod Galerije (prekoputa Gradske bolnice) – a na istom mestu prodaju se i svi prethodni brojevi, pa zato, Nišlije-meraklije – po'itajte!!! Siguran sam da će ovaj FILAŽ brzo biti razgrabljen od strane legija niških filmofila, jer, ne zaboravimo refren koji papagajski ponavljaju svake bogovetne godine tokom niških Filmskih susreta: Niš ima najbolju publiku na svetu! Kad bi svaki deseti posetilac tog vašara, pardon, festivala srpskog filma, kupio jedan komad FILAŽA, sudbina časopisa bila bi mnogo svetlija nego što je sada...

A šta ima u novom broju, pitate se vi?
Evo šta:

FILAŽ br. 7/8/9

SADRŽAJ

zumiranje

TEORIJA FILMSKOG NARATIVA DEJVIDA BORDVELA (2)
Sandra Nikolić

IN MEMORIAM: MIOMIR MIKI STAMENKOVIĆ
OTKUD OVAJ ČOVEK MEĐU NAMA?
Nikola Stojanović

IN MEMORIAM: MIOMIR MIKI STAMENKOVIĆ
ISTORIJA KAO (IPAK) UČITELJICA ŽIVOTA
Severin M. Franić

DEJVID KRONENBERG:
ECCE HOMO
Dejan Ognjanović

TRETMAN EROTIKE U FILMOVIMA RUBENA MAMULIJANA
Ana Ivanović

PREDMETI KAO POKRETAČI NARACIJE U ŠEST FILMOVA HELMUTA KOJTNERA
Igor M. Toholj


far

DANI NEMOG FILMA U PORDENONEU 2011
TRI DECENIJE PORDENONEA
Aleksandar Saša Erdeljanović

SRPSKI HORORI NA FESTIVALIMA U REGIJI
Dejan Ognjanović

8. EVROPSKI FESTIVAL ANIMIRANOG FILMA BALKANIMA 2011
FESTIVAL S NAJMANJIM BUDŽETOM
Dejan Dabić


krupni plan

IV BOASE:
U POTRAZI ZA IZGUBLJENIM VREMENOM
Srđan Savić

BELA TAR:
POSLEDNJI ČIN
Nevena Matović

ALEHANDRO HODOROVSKI:
UMETNIK PROTIV INDUSTRIJE
Dejan Ognjanović

MILČO MANČEVSKI:
U TRAGANJU ZA ISTINOM ILI KAKO SNIMITI SLOVENSKI TRIPTIH
Slobodan Aranđelović


temat: glumci u filmskim časopisima

OKRUGLI STO NA 45. FILMSKIM SUSRETIMA:
GLUMCI U FILMSKIM ČASOPISIMA
Radenko Ranković

OD FILMOGRAFA DO NOVOG FILMOGRAFA:
OGLEDALO FILMSKE (I DRUŠTVENE) KRITIKE
Božidar Zečević

NA RAZLIKAMA SE STVARA SVET:
ISKUSTVO JU FILMA DANAS
Severin M. Franić

VREME SINEASTA
Nikola Stojanović

ČASOPIS EKRAN:
JEDNO ISKUSTVO IZ SLOVENIJE
Matic Majcen

PROMIŠLJATI I PISATI O FILMU
Dinko Tucaković

IZMEĐU POLITIKE I GLUME U FILMSKIM ČASOPISIMA
Ivan Velisavljević

POVEZIVANJE AUTORA I MEDIJA NA PRIMERU ČASOPISA TFT
Saša Radojević

KINOPIS – ČASOPIS MAKEDONSKE KINOTEKE
Igor Stardelov

ISTORIJA FILMA U FILMSKIM ČASOPISIMA:
PRIMJER JEDNOG FILMA FRANJE LEDIĆA
Daniel Rafaelić

O FILMSKOJ GLUMI NA POČETKU ISTORIJE IGRANOG FILMA U SRBIJI
Aleksandar Saša Erdeljanović

GDE SE DENULA FILMSKA KRITIKA?
Ratko Orozović

KAKO STEĆI I ODRŽATI SVOJ STAV
Slobodan Aranđelović

NOVO IME NA MAPI FILMSKIH ČASOPISA – FILAŽ
Dejan Dabić

GLUMCI U (ZAGREBAČKOM) HOLIVUDU
Veljko Krulčić

HRVATSKI FILMSKI LJETOPIS:
EKVILIBRISTIČKI OPSTANAK
Hrvoje Turković


rakursi

GLUMAC
(THE ARTIST)
Dejan Dabić

RAZVOD: NADER I SIMIN
(JODAEIYE NADER AZ SIMIN)
Dejan Dabić

DRVO ŽIVOTA
(THE TREE OF LIFE)
Srđan Savić

MELANHOLIJA
(MELANCHOLIA)
Vladan Petković

BILO JEDNOM U ANADOLIJI
(BIR ZAMANLAR ANADOLU’DA)
Miloš Cvetković

DEČAK SA BICIKLOM
(LE GAMIN AU VÉLO)
Kristina Đuković

ZGARIŠTA
(INCENDIES)
Ivan Velisavljević

PARADA
Dejan Ognjanović


kinopis
RUJ NOGEJRA: MELVIL O MELVILU
U POTRAZI ZA IDEALNIM STVARAOCEM
Dejan Dabić

JU FILM DANAS 98/99:
AZBUČNIK ALEKSANDRA PETROVIĆA
Srđan Savić

 *** 
↧
↧

GLUVO DOBA - Ninoslav Mitrović

August 13, 2013, 3:04 am
$
0
0
Grafid,
Banja Luka, 2012

            S velikim uživanjem pročitao sam ovu "zbirku od devet priča strave i užasa, koje su inspiraciju našle u srpskoj mitologiji i narodnim predanjima" (kako stoji na zadnjoj korici). Da, neverovatno zvuči, ali evo najzad jedne ovdašnje knjige koja već na koricama ističe svoju pripadnost "stravi i užasu", umesto da koketiranje s tim žanrom, kako to u Srbiji najčešće biva, mudro prikriva, ili koktizerski izokola nagoveštava (ko zna - znaće!), odnosno maskira floskulama "triler", "slipstrim", "fantastika" i njihovim različitim modifikacijama (okultni triler, mračna fantastika, istorijski gulaš, blablatruć hronika, uzbudljivo neštonešto...). Ne – GLUVO DOBAjeste horor, i priznaje to bez stida i srama. I ne samo to: mogu slobodno reći da je ovo najznačajnija knjiga srpske horor proze koja se pojavila još od zbirke FOTOFOBIJAMarka Piševa, pre četiri godine, i ja joj stoga s velikim zadovoljstvom darujem Gulov Pečat Preporuke!
            Pre svega, zato što je zbirka dosledno i u potpunosti inspirisana folklornom fantastikom, predanjima i mitologijom s ovih prostora. Antagonisti u ovim pričama su: vukovi i šumski bogovi-demoni (Ljes); vampir (živi mrtvac); avet; drekavac; vodenjak (vodeni car); lorgo (oživeli dečji leš, u primorju); veštice; demonska nevesta; i najzad, kuga (čuma). Tri muška, tri dečja, tri ženska čuda, da se niko ne nađe zapostavljenim.
Autor, Ninoslav Mitrović (1976), završio je etnologiju, i to se ovde nesumnjivo jasno ogleda – ne samo u izboru centralnih motiva, nego i u celokupnoj motivaciji, zaplitanju i rasplitanju opisanih zbitija, izvedenih sasvim u skladu sa narodnim verovanjima o tome kako ova stvorenja delaju, šta i zašto rade, i kako se od njih odbraniti. Ono što prijatno iznenađuje - budući da dolazi od debitanta na književnoj sceni - jeste da se Mitrović pokazuje podjednako dobro kao pripovedač kao što je etnolog.
GLUVO DOBA je osvežavajuće, okrepljujuće "po starinski" pisana proza: među današnjim piscima horora na srpskom jeziku, u čijim se delima prečesto ogleda dug zapadnjačkom i domaćem šundu (petparačka proza, stripovi, igrice, B-movies, TV serije i sl.) ova zbirka je zadivljujuće staromodna– u najpozitivnijem smislu reči. Ona je toliko dubinski, suštinski prožeta starinom da bi bez greške mogla da se neslutećem, a obrazovanom i iskusnom čitaocu ponudi kao nedavno otkrivena, zaboravljena zbirka priča nekog nepoznatog pisca iz 19. veka, i da taj isti čitalac ovu tvrdnju prihvati zdravo za gotovo i čitanjem ovih priča ne pronađe ni najmanjeg razloga da posumnja da su ove priče zapravo napisane pre samo nekoliko godina, na početku 21. veka. 
Ovo kažem kao pravcati kompliment – jer u ovom slučaju "patina" nije samo šminka, tj. manje ili više umešto naneti lak preko nečega što je suštinski moderno (u smislu karakterizacije, psihologije, motivacije, naracije, idejnosti itd); ne, ovo je i po dubini i po širini u potpunosti autentično, usklađeno sa periodom o kojem govori, bilo da je to neka neodređena ali definitivno pred-industrijska prošlost, ili (u jednom slučaju) sam prag 20. veka. Nisu tu starinski samo arsenal, scenografija i poneki ukras: starinska je i psihologija, i moralnost, i sveukupno ponašanje likova: zaista, na planu autentičnosti (ne samo etnološke) ovoj knjizi nema premca! Oni koji vole LEPTIRICU - najzad će u ovoj knjizi pronaći prozni ekvivalent njenih kvaliteta...
Nekima se to možda neće dopasti, ali GLUVO DOBA svakim svojim redom zvuči kao da se 20. vek uopšte nije ni desio, kako u pogledu opšteg istorijskog iskustva (i dubioznog "napretka" tokom najmračnijeg od svih crnih vekova u dosadašnjoj istoriji), tako i u pogledu književnosti. Jer, nema u ovim pričama nimalo postmodernističkog poigravanja; nema persiflaže; nema ni trunke ironije. Knjiga je tradicionalna i tradicionalistička, kako u svojim zapletima i likovima, tako i u impliciranim vrednostima. Glavni junaci su, bez izuzetka, dobri i pošteni domaćini, ili dobrodušni siromašni ali vredni mladići, ili poslušna, fina seljačka deca – ili, u jednom slučaju, dobra i poštena domaćica, koja zavedena bolom zbog umrlog deteta kreće na pogrešnu stazu... 
Na svu sreću, nema ni prosvetiteljsko-racionalističkih denunciranja natprirodnog, koji skrnave dobar deo srpske devetnaestovekovne proze sa elementima narodnih verovanja: ove priče nedvosmisleno sadrže fantastiku, natprirodna bića u njima stvarna su na predmetno-prikazivačkom planu - nisu relativizovana nepouzdanim pripovedačima, alkoholom, groznicom, delirijumom, snom i tsl. Svet koji GLUVO DOBA opisuje svet je mračan, nesiguran, nepouzdan - svet u kome čim sunce zađe, nastupa vreme onostranih sila s kojima je velika muka izaći nakraj čak i onda kada se sve radi "po propisu".
Nema tu ni vulgarnosti u jeziku ili u radnji – što ne znači da, ovde-onde, nema implicitne seksualne simbolike, inače prisutne u brojnim mitološkim matricama. Ova proza je lišena tipične dvadesetovekovne opsednutosti seksom – ili senzacionalizmom ma koje vrste. Ovo, međutim, ne znači da su priče čedne i suzdržane, a naročito ne na planu horora: kada kucne čas za scene strave, one su, dame i gospodo, prisutne u itekako razvijenom obliku, i onda dobijamo ono što naš narod zove set-piece. I jedino u tome se može primetiti nešto moderniji senzibilitet, bar donekle izgrađen i filmovima i modernijom prozom – jer, scene strave u retkim slučajevima kod naših pisaca iz 19. veka malo kada bivaju naročito duge, detaljne i razrađene: ako sve ne bude okončano u par rečenica, a ono bude svršeno u pasusu ili dva. Kod Ninoslava scene strave umeju da potraju i celu stranicu ili dve – a opet, da budu dobro odmerene tako da se ne poništi željeni efekat...
Što se tiče oh-tako-moderne opsesije citatima i aluzijama, ako sklonimo u stranu one neizbežne, na narodna predanja, jedine (verovatno svesno proizvedene) asocijacije na književna i filmska dela koje sam ja uspeo da zapazim jesu sledeće:
1) na film LEPTIRICA, u priči "Vodeničar"; tu se čak javlja identična scena kao u kultnom TV filmu, kada natprirodni stvor od spolja viri kroz procep u daskama vodenice i zuri unutra. I zaplet se donekle oslanja na Glišićev predložak filtriran kroz Kadijevićevu adaptaciju – ali takođe pruža i značajan odmak, jer "monstrum" u toj priči uopšte nije vampir, niti išta slično...
2) na film SVETO MESTO, pa time i na Gogoljevu priču "Vij"– a to znači i na čitav niz narodnih priča koje su njemuposlužile kao inspiracija – u priči "Bdijenje". I ovde imamo slučaj momka (ali ne popčeta) koji ima da tri noći probdije kraj leša uglednog građanina – ali u pitanju nije veštica, muška je mrcina u pitanju, a ono što se zbiva tokom noći i čitav rasplet nemaju veze ni sa Kadijevićem ni sa Gogoljem.
3) na priču "Majmunova šapa" V. V. Džejkobsa, u priči "Lorgo". S tom pričom je Ninoslav možda bio a možda i nije bio upoznat, jer suština premise o ispunjenju neprirodne želje (vratite mi mrtvo dete! samo neka opet bude živ, ne pitam za cenu, nema veze što neće imati dušu!), i tragičnim posledicama nemirenja sa nepromenjivom sudbinom (što je King od Džejkobsa odlično reciklirao i nadogradio u svom najboljem romanu PET SEMATARY) takođe nalikuje brojnim narodnim pričama i legendama i ne mora nužno biti povezivano s ovom, istina, veoma poznatom američkom književnom obradom.
Jezik Ninoslava Mitrovića je sveden, jednostavan, blaženo pošteđen padanja u zamku izveštačene arhaičnosti, a opet sočan i bogat kad zatreba; ipak, bez ekscesa bilo koje vrste, a naročito bez nakaradnih, usiljeno-originalnih stilskih figura. Istina, on ponekad ode u drugu krajnost od notornih "tuševljakovićizama", pa se mogu naći poneke donekle oveštale fraze (naročito poređenja) – ali čak ni one ne škripe i ne smetaju previše, jer zvučale bi savršeno prikladno u nekom tekstu iz 19. veka, ili nekoj bajci, legendi, narodnoj priči... U datom kontekstu, baš ovaj i baš ovakakav jezik je sasvim funkcionalan, i drugačiji mu ne treba; škodio bi.
Nekima (ako još ko ovde uopšte obraća pažnju na idejnost u žanrovskoj prozi, a naročito horor žanra!) može zasmetati već pomenuti tradicionalizam koji je nekritički prenesen u svom pomalo idealizovanom obliku iz narodnih priča (a ne iz "seoskog realizma" a kamoli naturalizma, i kasnije): svi ti pošteni domaćini, vredne domaćice, poslušna deca, dobronamerni kmetovi i popovi... odsustvo ma kakve naznake društvenog zla (eksploatacija, korupcija i sl)... "zlo" svedeno na zabludele pojedince, vođene pohlepom ili drugim privatnim grehovima... odsustvo onih vrlo ljudskih mrakova i senki koje je u istom ambijentu tako genijalno detektovao i suptilno-moćno oživeo Momčilo Nastasijević, čitav vek ranije... sve to može, u očima nekih, ove priče učiniti malkice naivnim – bajkovitim – ali u datim okvirima, u ovom zacrtanom konceptu, mislim da je to prihvatljivo, logično, i maltene nužno.
Tretman ženskih likova naročito može biti problematičan, jer žene su ovde ili vredne domaćice, u senci muževa i u pozadini zapleta (da iznesu vruć kačamak kad zatreba, i da strepe kad im čedo odocni sa ispaše), ili – veštice, u odličnoj, vrlo hororičnoj, moćno jezovitoj, ali idejno malkice problematičnoj, gotovo mizoginoj priči "Izba na kokošjim nogama". Da, imamo i jednu zabludelu majku, skoro pomućenog uma zbog gubitka deteta, koja ne sluša savete (naravno, muškog) mudraca, nego tvrdoglavo srlja u propast sebi i mnogima drugima... Ako očekujete emancipovane ženske likove u ovom okruženju – ili barem fatalne žene, poput one iz "Darova rođake Marije"– potražite ih negde drugde...
Jedan od najvećih kvaliteta ove zbirke je i njena neverovatna ujednačenost. Ja u životu još nisam video zbirku nekog domaćeg autora, a naročito ne obimniju, a da njen celokupan sadržaj bude ovako ravnomernog kvaliteta, bez krupnih uspona ili padova, nego još skoro sve obitava prilično visoko iznad proseka. Po ujednačenosti GLUVOM DOBU najsrodnija je upravo već pomenuta FOTOFOBIJA– ali postignuće je u ovom slučaju duplo veće, jer je i knjiga bukvalno duplo obimnija: 260 strana visokokvalitetnog teksta koji, eto, uz sve druge kvalitete, zasenjuje i svojim konzistentno visokim nivoom, od korice do korice. 
Jedini manji pad – i to pad ne u lošu, nego samo u osrednju priču – nalazi se, srećom, u najkraćoj "Noćna zvona", koja na svojih 10 stranica nudi prilično jednostavnu i predvidivu storiju o... pa, videćete već čemu. Sve ostale priče, ili pripovetke, na granici novele (prosečna dužina: oko 30 strana) značajno su iznad proseka, i zaista imaju šmek kakav se retko viđa i u stranoj, klasičnoj horor literaturi (mestimično sam imao fleševe prepoznavanja Stefana Grabinskog– sigurno nenamerne), a kamoli u domaćoj, gde ovoj zbirci zaista nema pandana.
Evo kako izgleda sadržaj ove zbirke, sa mojim ocenama:
"Zavjet" = 7+
"Bdijenje" = 7+
"Noćna zvona" = 5+
"Crna bilježnica" = 8-
"Vodeničar" = 8
"Lorgo" = 7
"Izba na kokošjim nogama" = 8+
"Nevjesta" = 7-
"Kumin dar" = 8-
Dakle, dok pisci horora iz Srbije pretežno lebde u ništavilu, odsečeni i od svoje književne i od narodne tradicije, i dok tek poneki – s promenjivim uspehom – pokušavaju da zapadnjačke koncepte i motive kaleme na ovdašnje okruženje, likove i probleme (uglavnom proizvodeći neubedljivo zakrpljene karakondžule i groteskne asimetrične mutante), Ninoslav Mitrović, iz Republike Srpske, uspeva da ubedljivo demonstrira vitalnost poluzaboravljene tradicije Balkana i njenu upotrebljivost za građenje dobrih priča strave. Ne kažem da je njegov primer, prikazan u konceptualnoj zbirci GLUVO DOBA, idealan – ne bi mu škodilo nešto (samo)svesti o tradiciji žanra u Srbiji i izvan nje, kao i o njegovoj implicitnoj ideologiji, odnosno idejnosti koja se ne može tako lako ukinuti čak ni iz fantastičnih koncepata – ali mislim da je značajan kao putokaz i kao krajnje redak svetionik u ovoj tmuši u kojoj domaći horor već neko vreme gaca... I njegove vrline, vredne hvale, i poneka mana, uslovno govoreći, rečiti su i vredni pažnje i proučavanja. 
Ova knjiga objavljena je u Republici Srpskoj, i nema distribuciju u Srbiji. To znači da ćete je uzalud tražiti u ovdašnjim knjžarama. Ako poželite da je nabavite (što vam najtoplije preporučujem!) moraćete nekako da se snađete: ili da vam je kupi i pošalje neko ko tamo živi (knjiga se još može naći na kioscima) ili da kontaktirate samog autora... Mejl je naveden dole:
 Inače, jednu noviju priču ovog autora, pod naslovom "Hromi" (NE nalazi se u zbirci!), možete pročitati na njegovom blogu, OVDE. Uživajte!
↧

BLACK DAHLIA (2006)

August 15, 2013, 3:25 pm
$
0
0
**(*)
2+

Ovaj film nije baš tolika katastrofa koliko sam se bojao, ali je sasvim sigurno jedan slabi de Palma, i ispodprosečan kao adapatacija. Baš kao što sam i očekivao, on pada najviše iz razloga koji su me smesta učinili skeptičnim, čim je obznanjeno da će de Palma biti taj koji treba da se posveti baš ovoj priči. Film mu pada zato što nema emociju, likove niti dramu koji su neophodni za disanje te priče.
Emotivna srž filma, sama Dalija, prikazana je sa distancom, bez empatije, sa nepotrebnim de Palminim poigravanjima i pošalicama (in-jokes): dodelivši sebi ulogu Dalijinog test-režisera on kao da namiguje onima koji su ga sve ove godine optuživali za mizoginiju, ali im zapravo time pruža i jedan od ključnih argumenata u ruke, igrajući se umesto da simpatiše sa tom žrtvom tretmana žena kao stoke u Holivudu, u čemu je i sam saučestvovao u svojim ranijim filmovima.
Njegova mizoginija najočitija je u sladostrasno-sadističkom uživanju s kojom plavuša Kej Lejk posmatra kako se bokseri makljaju, ranjave, krvare i zube gube za njenu zabavu (zapravo, indirektno, u borbi za njenu naklonost). A može se videti još i u vickastoj, i meni zaista duhovitoj vizuelnoj šali, u kojoj grupicu od 5-6 poluobnaženih ženskinja, glumica-statistkinja, prikazuje u prikolici nalik taljigama, sa drvenom ogradom, kao stoku koju vode na klanje/snimanje.
Scena pogibije jednog od dvojice partnera, glavnih junaka, školski je primer razloga zašto de Palma NIJE bio pravi izbor za ovu i ovakvu priču: njega mnogo više zanima formalno igranje kamerom i (samo)referencijalnošću negoli emotivni naboj scene, odnosno saspens i drama. I jedno i drugo potkopani su hiperstilizacijom koja scenu dovodi do ivice apsurda, i preko nje, u nenamernu komediju (umesto tragedije). 
Ubacivanje još jednog ubice u scenu u kojoj jedan (karikirani, kao iz crtanog filma o, recimo, Super-Mišu) već pokušava da zadavi junaka, a onda usred toga upadne još jedan, da ga kolje (!), možda bi imala neku vrstu smisla u nekoj arđentov(sk)oj šaradi u kojoj su likovi samo stoka koja se geometrijski raspoređuje po mizanscenu, kao deo dekora i set-piecea, bez emotivne involviranosti u njihovu sudbinu – ali OVDE, u kontextu OVE priče, taj dodatak štrči kao povređeni palac. TRASH oličen u tom jeftinom whodunnit profilu drugog ubice je pogrešan na toliko mnogo načina: i emotivno i narativno. Narativno pre svega zato što "tajna" identiteta uopšte nije iznenađenje, pošto smo glavnu osumnjičenu već videli kako se u muškom odelu i sa šeširom vuče po lezbejskim barovima, tako da je "iznenađenje" u tom prastarom giallo preokretu ("hej! muškoizgedajući ubica je zapravo žensko! wow!") zaista previše očigledno, jadno, buđavo, nepotrebno. 
Baš kao što je zaginuće jednog od partnera obesmišljeno režiserskim tretmanom te scene, tako da su ona i njen aftermath lišeni svake prave emocije, tako i kulminacija filma svojom tonalnom neujednačenošću uništava sve preostale potencijale, vrludajući između operetske groteske, komendije, trilera, horora i nekog crtića iz '30-ih, gde zlikovci glavnom junaku nabrzinu odrecituju ko je šta uradio, kako i zašto, a da ništa od toga ne deluje ni ubedljivo, ni relevantno, ni rezonantno. 
Tako da, na kraju filma, samo kažete: "aha, pa dobro", slegnete ramenima, i izađete nezadovoljeni, šta god da ste očekivali: niti ima dovoljno depalminskih formalnih iživljavanja, niti ima srca i duše iz odličnog romana (koji vrelo preporučujem onima koji ga još do sada nisu čitali!). Umesto toga, ovo je tek neujednačeno, misguided going through the motions u kome poneki detaljčić još i može da zasvetluca, ali celina je sasvim indiferentna i zaboravljiva tvorevina.
↧
Search

THE LOST BOYS (1987) by Bob Živković

August 17, 2013, 2:42 pm
$
0
0
             U okviru akcije "BOB kao filmski kritičar" otkrivam javnosti njegove grehe iz mladosti, pre nego što je postao superstar, tj. dok je još čamio u SF-getu zvanom Boban (ko zna – znaće...).
            Do sada sam ovde plasirao njegove afirmativne, oduševljene prikaze filmova EVIL DEAD II i ALIENSi HELLRAISER. Za slučaj da se neko prevario pa pomislio da je Bob uvek bio sladak, fin i oduševljen baš svime – varate se! Evo njegovog naličja: The Dark Side of Bob – pljuvačina po filmu THE LOST BOYS!
            Iskren da budem, iz današnje perspektive čini mi se da je Boba malko ponela emocija ili potreba za zajebancijom pa se ostrvio na film koji ipak nije ni blizu tako loš kako iz donjega zvuči, ali... s druge strane, mogu da razumem njegov sentiment. U svakom slučaju, sećam se koliki mi je šok bio kada sam po prvi put ovo čitao u ALEFU pre četvrt veka (!!!) – pre interneta, pre blogova, pre nego što je baš svako postao kritičar... i mislio: "Jebote, zar se ovo sme? Ovo je neko (Boban!) pustio da se objavi? Zar se i ovako mogu pisati filmske kritike?!" 
Od tog oštećenja do danas se nisam oporavio: ako vam nekad zasmeta neka moja "pljuvačina" ovde na blogu, znajte: pored ostalih, i Bob je za to kriv!!!
            Evo zašto:
 
            A evo i jednog dodatka – jer sa Ghoulom uvek dobijate VIŠE! – jer, kad smo već kod Bobovog iživljavanja nad nedužnim filmovima, evo i jednog sasvim prigodno zabavnog napisa o minornom Kopolinom filmčetu PEGI SJU SE UDALA. 
Film možda ne vredi gledati, ali ovaj tekst o njemu svakako vredi pročitati!

↧

REKLI SU O LAVKRAFTU

August 19, 2013, 3:02 pm
$
0
0
             Na današnji dan, 20. avgusta 1890. godine, rođen je Hauard Filips Lavkraft– najznačajniji, a po mnogo čemu i najbolji pisac horora u 20. veku. 
          Njegov značaj tek poslednjih decenija postaje nesporan; makar i sa velikim kašnjenjem, on je prihvaćen u kanon velikih američkih pisaca: 2005. su njegova izabrana dela izašla u prestižnoj ediciji Library of America, a pre mesec dana vodeći izdavač akademske literature, Palgrave Macmillan, objavio je najnoviju u nizu knjiga posvećenih Lavkraftovom delu - New Critical Essays on H. P. Lovecraft (priredio David Simmons). Ovaj zbornik radova sasvim je pristojan: čitaćete moj prikaz u narednom broju RUE MORGUE.
            Čak i njegov rodni Providens probudio se iz skoro vekovnog sna, i počeo da prihvata jednog od svojih najvrednijih sinova. Ako ste čitali moj putopis iz Providensa, iz 2004, setićete se mog vajkanja nad činjenicom da se baš nigde nije mogao naći skoro nikakav trag da je veliki pisac tu bio rođen i proveo ceo svoj život. Ako vam je taj putopis promakao, danas je pravi dan da ga pročitate, ili bar osmotrite ekskluzivne fotke vezane za lavkraftovske lokacije koje ga prate. Evo toga OVDE.
            Pre par nedelja Lavkraft je u Providensu najzad dobio svoj skver: vidi sliku.
       Ovih dana biće postavljena i njegova bista ispred stare biblioteke ATHENEUM u koju je svojevremeno i E. A. Po voleo da navraća. Od sada pa nadalje njene posetioce pozdravljaće ovaj gospodin u bronzi.
Mnogo sam već ovde na blogu pisao o Lavkraftu, pa zato reših da sada, u znak sećanja na ovaj veliki datum – podsetim na ono što su neki drugi ljudi govorili i pisali o njemu. 
            Izbor citata koji sledi načinio sam i preveo za specijalni dvobroj časopisa GRADAC, posvećen Lavkraftu, koji sam priredio pre nekoliko godina.

(c) Dejan Ognjanović


On je posmatrao tačkicu sveta, efemeralne trunke prašine bili su ljudi, kao iz krajnjih ambisa svemira daleko izvan univerzuma i iz neke udaljene ukočenosti izvan početka ili kraja vremena. Ova vrhovna vizija, ovaj kvalitet kosmičke svesti, ova pomna pretraga najmanjih detalja sveta oko sebe ali iz izdužene perspektive sveg vremena i totalnog univerzuma daje njegovim pismima učinak kakav do tada nije bio poznat u epistolarnim analima. Po sopstvenim tvrdnjama bio je mehanički materijalista, ateista, večiti tragalac za istinom, mrzilac sujeverja, pretvaranja, lažnosti i grešaka. Bio je racionalist, humanist, realist u svom svakodnevnom životu; bio je mitotvorac i vizionar u mentalnom životu i sposobnosti za sanjarenje.
-August Derlet i Donald Vandrei, Predgovor II tomu Lavkraftovih odabranih pisama
(Selected Letters, vol. II, Arkham House, Sauk City, 1968)

(O Lavkraftovim pričama) Njihov klasični stil, njihov potanki realizam u detaljima, njihova intenzivna destilacija atmosfere, njihov razrađeni let na krilima ka najcrnjem spoljašnjem kosmosu ili ka ogoljenim predljudskim drevnostima sjedinjavaju se svi zajedno u stvaranju jedne nove književne dimenzije. Poput ličnosti koja ih je stvorila, oni nikada neće moći da budu oponašani.
-Klark Ešton Smit, u knjiziPlanets and Dimensions
(editor: C. K. Wolfe, Mirage Press, 1937)
 

Kao primer militantne akcije u korist najvišeg mogućeg stepena odsustva predrasuda, i inicijacije u kosmičku svest, dela Čarlsa Forta bila su direktan izvor inspiracije za najvećeg poetu i šampiona teorije paralelnih univerzuma, H. F. Lavkrafta, oca onoga što je postalo poznato kao naučna fantastika, čemu je doprineo sa petnaestak neponovljivih remek-dela, koja su neka vrsta Ilijade i Odiseje novog civilizacijskog pohoda.
-Žak Beržije, u knjiziJutro čarobnjaka
(BIGZ, Beograd, 1998, str. 138.)
 

I dok Lavkraft, koji je umro pre nego što je Drugi svetski rat stigao da ispuni mnoge od njegovih vizija nepojmljivog horora, ne figurira na istaknut način u ovoj knjizi, čitalac treba da ima na umu da Lavkraftova senka, tako mršava i izdužena, i njegove oči, tako mračne i puritanske, prožimaju skoro sve što je od značajne horor proze nastalo od tog doba. Upravo njegovih očiju se najbolje sećam sa prve njegove fotografije koju sam video... Oči poput onih na starim portretima koji još uvek vise u mnogim domovima u Novoj Engleskoj – crne oči koje kao da istovremeno gledaju unutra i spolja. Oči koje kao da prate svaki vaš pokret.
Stiven King, u knjiziDanse Macabre
(Berkley Books, New York, 1983, str. 97)
 
Na drugim mestima Lavkraft piše o Azatotu, slepom, idiotskom bogu koji obitava u središtu univerzuma i predstavlja princip haosa; i u svim tim deonicama, ma koliko one bile pune ponavljanja, postoji čudna doslednost između forme i sadržine, delom stoga što se pojedinačne reči koriste gotovo bez obzira prema njihovom značenju, već su čisti elementi prizivanja. (...) Postoji izmeštanje na verbalnom nivou, stalna nesposobnost da se osloni na snagu individualne reči i njoj sledstvena potreba da se ona opkoli čitavim rečnikom subjektivnih prideva; u najboljim primerima, ovaj običaj se pretvara u neku vrstu ceremonije, rituala, prizivanja; u najgorima, te reči ubiju predmet koji opisuju i 'skliznu' s njega.
-Dejvid Panter, u knjiziThe Literature of Terror, volume II
(Longman, Edinburgh, 1996, str. 42-43)


Ima melanholične, pompezne uzvišenosti u Lavkraftovim najstrastvenijim delima, začudne elegijske poetičnosti neizrecivog gubitka, adolescentskog očajanja i egzistencijalne usamljenosti tako sveprožimajuće da se zadržava u sećanju čitaoca poput sna, mnogo nakon što su rudimenti lavkraftovskog zapleta izbledeli. Lavkraft je hibrid tradicionalnog gotika i 'naučne fantastike' ali njegov temperament je očigledno gotski. Njegova 'nauka' nikada nije okrenuta ka budućnosti, već je pre mističko, detaljno, opsesivno proučavanje unutarnjeg bića ili duše.
-Džojs Kerol Outs, predgovor antologijiAmerican Gothic Tales
Plume (Penguin), New York, 1996, str. 7.

Jedini pravi horor u većini ovih priča je horor neukusa i loše umetnosti. Lavkraft nije bio dobar pisac. Činjenica da je njegov brbljiv i neupečatljiv stil bio upoređen sa Poovim je samo jedan od brojnih tužnih pokazatelja da skoro niko više ne posvećuje punu pažnju pisanju. Ja nikada kod Lavkrafta nisam naišao ni na jednu rečenicu koju je Po mogao da napiše, iako ima nekih – a to nije sasvim isto – koje su očigledno nastale pod Poovim uticajem.
-Edmund Vilson, u eseju "Tales of the Marvellous and the Ridiculous"
(časopis The New Yorker, 24.11.1945.)
 

Hauard Filips Lavkraft je bio Kopernik horor priče. On je izmestio fokus natprirodne strave sa čoveka i njegovog malog sveta i njegovih bogova na zvezde i crne, neistražene dubine međugalaktičkog prostora. Da bi to efikasno izveo, on je stvorio novu vrstu horor priče i nove metode za njeno pričanje.
-Fric Lajber, u eseju "A Literary Copernicus"
(u knjizi koju je priredio S. T. Joshi: H. P. Lovecraft: Four Decades of Criticism, Ohio University Press, 1980, str. 50)
 

Tokom četvorogodišnje prepiske (1933-1937), navodni "povučenjak" mi je slao pisma i razglednice iz čitave Nove Engleske, iz Čarlstona, Ričmonda, Frederiksburga, iz Floride i Kvebeka. Ta "povučena i zatvorena" ličnost bila je posvećena jednoj od najopsežnijih prepiski našeg doba, i rado je uzimala ulogu domaćina mnogim posetiocima i obožavaocima. Taj "povratnik" iz kolonijalnih vremena rado je i nadugačko razgovarao o trenutnoj političkoj situaciji, modernim književnim ideologijama i savremenoj naučnoj teoriji – čineći to sa toliko očigledne upućenosti i izgrađenog stava da ne ostavi nimalo sumnje da je Hauard Filips Lavkraft bio vrlo živ u Dvadesetom Veku jednog Pikasa, Prusta, Džojsa, Špenglera, Ajnštajna i Adolfa Hitlera.
-Robert Bloh, u eseju "Out of the Ivory Tower"
(u knjizi koju je priredio S. T. Joshi: H. P. Lovecraft: Four Decades of Criticism, Ohio University Press, 1980, str. 76)
 

Dok su se moderni svet i moderna književnost sve više i više okretali ka egu, u potpuno solipsističkom svetu toka svesti, Lavkraft i drugi poput njega udaljavali su se sve više od tog sveta ka mračnim, ogromnim i neznanim oblastima koji egzistiraju izvan, iza ili ispod ega. A kada je Lavkraft istraživao samu svest, on se nije zaustavljao na iscrtavanju pukih ličnih motiva i senzacija; on je išao mnogo dublje ispod njih, ka arhetipovima i prizorima uz pomoć kojih se mogla uobličiti, kao i definisati, njihova supstanca.
-Barton Levi St. Arman, u eseju "Facts in the Case of H. P. Lovecraft"
(u knjizi koju je priredio S. T. Joshi: H. P. Lovecraft: Four Decades of Criticism, Ohio University Press, 1980, str. 171)
 

Ako je Lavkraft, poput nadrealista, stalno podsećao čovečanstvo na njegovu krhkost i beznačajnost u okvirima univerzuma, to nije bilo da bi umanjio ljudske težnje da bi iznova otvorio ventile imaginacije sve stegnutije od uspona formalnog društva, Države i privatnog vlasništva.
-Pol Bule, u eseju "Dystopia as Utopia: Howard Phillips Lovecraft and the Unknown Content of American Horror Literature"
(Minnesota Review, proleće 1976)
 

Baštinik Poeovih fobija, fiksacija i frustracija, Howard Phillips Lovecraft istovremeno je i jedini legitimni prosleđivač lavirintično-bajkovitog, snoviđajnog multiverzuma Lewisa Carrolla; u tom smislu, uz Stapledona i Borgesa, deli on središnje mesto u literarnom kosmološkom građevinarstvu XX veka. No, njegove vizije bespredmetno je prepričavati, baš kao i pročitati samo jednom ili dvaput...
-Ranko Munitić, u knjiziČudovišta koja smo voleli, tom 2
(Terra Press, Beograd, 1997, str. 202-03)
 

Potrebni su nam milenijumi istorije, progresivnog nagomilavanja rasnog pamćenja čudesnih fakata i bezbrojnih zločina da bi nužne sublimacije i shematizacije mogle da se dese. Iznad svega, potrebna nam je istorija koja je postala mit, tako da se fantastično može roditi kao prodor mita u istoriju. Upravo je Lavkraftovo postignuće i zasluga to što što je, izvan istorijskih podataka svoje zemlje, otkrio strukturu velikih mitova koji su hranili čovečanstvo. Snevajući prošlost Nove Engleske, tog doma čarobnjaka, on je iznova začeo arhaičnu tradiciju, prevazilazeći lokalne osobenosti. Čudno, uznemirujuće, abnormalno isplivavaju iz ove pojave primordijalnog usred savremenog. Amerika, takođe, može postati fantastičan svet, jer iz Salema je Lavkraft iznova stvorio ceo svemir.
-Moris Levi, u knjiziLovecraft: A Study in the Fantastic
(Wayne State University Press, Detroit, 1988, str. 15-16.)
 

Lavkraft, međutim, okreće mračnu viziju gnosticizma naglavačke time što insistira da nije zla samo fizička materija, već da su zle i demonske i forme koje prethode postojanju; mi napuštamo ovaj svet kako bismo sa njima prodrli do večnog prokletstva. Takva pozicija, blago rečeno, predstavlja "materijalizam" jedne prilično kvalifikovane vrste. (...) Lavkraft, iako nije bio sposoban da dosegne viziju visoke umetnosti u svom delu, ipak ostaje autentičan i originalan američki talenat. Opsednut temama čije je pune dimenzije bio nesposoban ili nevoljan da svesno obuhvati, koristio je svoju žarku osetljivost prema nadirućim silama sopstvenog nesvesnog kako bi modernim čitaocima pružio jedinstven opus kao i novu varijaciju na neke veoma stare religiozne i filozofske tradicije zapadne kulture. Najzad, nikako najmanja Lavkraftova vrednost jeste njegova lična hrabrost, nepomirljivi duh Autsajdera koji je uspeo da se izbori za svoju mentalnu stabilnost i život umetnika uprkos svim kočnicama vaspitanja i porodične situacije. Njegova velika kreacija jeste to što je uspeo da sebe učini ljudskim.
-Viktorija Nelson, u eseju 'H. P. Lovecraft and the Great Heresies'
(Raritan, Winter '96, Vol. 15, Issue 3)
 

Za Lavkrafta, nauka se pretvorila u "smrtonosnu svetlost" negde u 19. veku. U njemu omiljenim 1700-tim nauka je predstavljala trijumf čoveka nad sujeverjem. Prirodni zakoni zamenili su duhove i magiju. Ali prigrljivanje nauke značilo je predati čovekovo uzvišeno mesto u univerzumu, proces koji je otpočeo kada je Kopernikova jeres izmestila naš svet iz centra postojanja. Dalje izmeštanje desilo se u 19. veku: geolozi su obznanili da je naš svet star milionima godina, a Darvin je neopozivo povezao ljude sa životinjama. U svanuće 20. veka, Ajnštajn je razbio Njutnov mehanički univerzum pokazujući da je prostor zakrivljen, protok vremena podoban menjanju, a da su materija i energija uzajamno zamenjive. Frojd i Jung su zaronili u ljudski um i otuda doneli vesti o jednako uznemirujućim stvarima. (...) Univerzum kakav je otkrila moderna nauka nije imao mesta za duhove i vampire, sadržaje paganskih legendi i tradicionalne proze natprirodnog. Ali Lavkraft je video dovoljno mesta za druge užase u ponorima prostora i vremena.
-Kurt Voleber, u prikazu 'The Man Who Can Scare Stephen King'
(American Heritage, Dec '95, Vol. 46, Issue 8, p.82)
 

Toliko je mnogo pisaca nagoveštavalo beznačajnost ljudske rase u vrtoglavo nepojmljivom univerzumu kojim vladaju sile neshvatljive našoj vrsti. Ali, nakon što to nagoveste, bilo kroz koncepte sudbine ili bogova ili bilo čega, oni se posvete pričanju svojih priča na nivou sapunskih opera. Na primer, Magbet ima jedan trenutak otkrovenja da je život priča koju kazuje idiot. Ovo poimanje, međutim, njega nikako ne sprečava da nastavi sa zapletom te drame, koji se prosto bavi pričom o mladom i besnom gangsteru u usponu koji ubija svog gazdu i preuzima biznis, samo kako bi na kraju bio priveden pravdi. Ali za Lavkrafta, za razliku od Šekspira, otkrovenje da je život priča koju kazuje idiot bilo je alfa i omega njegovog dela. On ne posvećuje samo usputnu verbalnu napomenu najdubljoj i najočiglednijoj činjenici života – on od nje čini srž svog dela. U srcu svega je slepi idiotski "bog", bilo da je to Azatot, ili Boja izvan ovog svemira ili jecavo crnilo koje se nadnosi nad ulicu Rue d'Auseil u priči "Muzika Erika Zana". Po meni, u toj priči je Lavkraft izgradio savršen model horor priče.
-Tomas Ligoti, u intervjuu sajtu Fantastic Metropolis
* * *

↧
↧

Zlokobna klanica, točak za mučenje i stari most (Velika Plana, Smederevska Palanka)

August 22, 2013, 2:30 am
$
0
0

 Nedavno sam na blogu plasirao slikoviti Serbian Gothizveštaj, "Močvare i stara groblja", koji je sročio i uslikao Mladen Milosavljević. Kome je to promaklo, neka overi kliktanjem na naslov gore.
Sada je kucnuo čas za drugi deo njegovog izveštaja sa nekih slikovitih, starostavnih, ruševnih, zlokobnih, mračnom istorijom nabijenih "gotskih" lokacija iz Velike Plane i Smederevske Palanke. 
Naročito obratite pažnju na priču o starom mostu, jer ova bizarnost, nažalost, slika je i prilika toga kako se Srbi odnose prema svojoj (prebogatoj) prošlosti – što samo, po ko zna koji put, priziva retoričko pitanje: da li narod koji ovako tretira svoju prošlost uopšte zaslužuje da ima budućnost?
Uz zahvalnost na svemu ovome, i u nadi da će poslati još ovakvog materijala – reč sada prepuštam Mladenu!
---Ali pre toga, još jednom podsećanje: klikni na fotke da ih vidiš veće i detaljnije! 
I još jednom poziv svim čitaocima da pošalju slične slikovite izveštaje sa hororičnih lokacija iz Srbije!

Na fotografijama od 1-6. vidi se stara Klefiš–Šojsova klanica, po nekim izvorima građena početkom 20. veka. Iako se nalazi u samom centru Velike Plane i ostavlja ubedljivo najjači utisak na svakoga ko tuda prolazi, nikome od lokalnih vlasti nije palo ni na kraj pameti da pokuša da renovira zgradu. 
Sama zgrada je zaštićena zakonom kao kulturno dobro mada se to, po načinu na koji se ophode prema njoj, ne primećuje, budući da je u očajnom stanju. Postoje priče da se ispod klanice nalaze ogromni hodnici koji vode i 100-nak metara oko same zgrade. 
Pre nekoliko godina, nakon što se odronio deo asfalta, nedaleko od nje ukazao se deo podzemnog tunela. Međutim, kako je ovde briga o starinama poslednja rupa na svirali, i ova je pokrpljena i nastavilo se dalje.  
Ilustrativan primer nemara prema materijalnom (a i nematerijalnom) kulturnom nasleđu, predstavlja i podatak da se na teritoriji opštine Smederevska Palanka u ataru sela Pridvorice, prema pisanim istorijskim izvorima i putipisima (između ostalih, Nekudim je 1433. godine opisao izaslanik francuskog kralja Filipa, vitez Bertrandon de la Brokijer), nalazio stari grad Nekudim koji je kratko, u vreme zidanja Smederevske tvrđave, bio administrativna prestonica Srbije. Međutim, ni dan danas, nije utvrđeno na kom tačno mestu se ovaj grad nalazio. 

        Fotografije 7, 8 i 9. predstavljaju deo Velike Plane u naselju ''Bukovička ćuprija'' poznatom kao ''Točak''. Na ovom mestu se, u prvoj polovini 19. veka, nalazio ogroman drveni točak na kome je Knez Miloš Obrenović ubijao svoje neistomišljenike.  
Postoje i opisi, doduše u formi legende, kako je izgledalo pogubljenje. Prestupnika bi vezali za drveni točak i tu ga ostavili da umre od gladi i žeđi. Nakon nekog vremena pošto bi se telo potpuno raspalo, dozvoljavali su rodbini da, eventualno, pokupi kosti i sahrani ih. Ovu praksu su, na ovom istom mestu, primenjivali i Turci. 
Postoje i brojne ''strašne priče'' o sablastima viđenim na ovom mestu, a lokalno stanovništvo veruje da je ukleto, zbog čestih nesreća koje se tu događaju. Samo mesto je obeleženo jednim spomenikom, sa jedva vidljivim natpisom, i to je to. 

          Fotografije od 10–18. predstavljaju stari kameni most u Smederevskoj Palanci. Sam most je izgrađen za vreme Požarevačkog mira i gradili su ga Austrijanci.  
E sad, da se ni ova starina ne bi slučajno izdvajala iz konteksta pomenute nebrige, nekom geniju je palo na pamet da most prebetonira i prelije asfaltom. 
 
  
Ko ne zna, budući da se jedina oznaka koja govori o periodu izgradnje mosta nalazi zarasla u korov i kiselo drvo, mogao bi mirne duše da prođe preko mosta, ni ne sluteći koliko je star. 
Smem da potpišem da ni polovina Palančana, nema predstavu kada je most građen. Uostalom, Palanka je uvek bila sinonim za provinciju. 
Postoje priče da su Turci, nakon završetka Požarevačkog mira, vršili javne egzekucije sečenjem glava neposlušnom stanovništvu i bacanjima sa mosta. Kameni lukovi nosači, ispod mosta, gotovo su potpuno zatrpani zemljom i đubretom.

*  *  *

↧

UNDER THE BED (2013)

August 24, 2013, 2:54 am
$
0
0

*(*)        
2-
            Filmmejkerima ovog mega-jeftinog filmića, koji se ceo dešava u 2-3 sobička jedne obične kuće, srce je na pravom mestu, ali njihov pokušaj vaskrsenja duha hororčića iz 1980-ih, sa klincima kojima odrasli ne veruju, sa čudovištima iz ormara i ispod kreveta itsl. suviše je napadno cheesy, i ne bi svojim usiljenostima ubedio čak ni decu mlađu od 12 godina a kamoli konjine poput starijeg od braće, koji bi definitivno trebalo da je prerastao strah od čudovišta ispod kreveta! 
Kakve se sve izveštačene stvari ovde dešavaju (otac zaključava svoje sinove u sobu tokom noći! ne da im da izlaze iz sobe dok oni tvrde da ih nešto tu napada! šalje ih, protiv njihove volje, da prenoće kod komšijske dece, koja ih očigledno ne podnose! itd) samo kako bi napadno glup zaplet mogao da se uopšte odigra! 
Uz to, nema tu dovoljno duše, duha i hemije između klinaca, pa ova tvorevina pada i na ljudskom faktoru, a to je bar nešto na šta se moglo računati u klasicima B-horora iz 1980-ih. Što je jednako bolno – pada i na kreaturama i na efektima maske koji su ovde od "trepni i propusti" sorte, što se ne bi desilo ni najjeftinijim filmićima klinačkog monster podžanra pre 20-ak godina, kao što su npr. THE GATE, ili KAMERONOV KLOZET (Cameron's Closet), u kojima se eksploatišu (znatno efektnije!) slični infantilni strahovi od čudovišta ispod kreveta, iz ormara, iza prozora i sl.
Nije jasno zašto se reditelj odlučio na tako stidljivo brzanje s kreaturama, jer ni dizajn ni izvedba nisu toliko loši da bi morali, kao ovde, da se zamućuju prebrzom montažom, odnosno skrivaju u mračnim senkama ili ispred strateški blještavih svetala. Valjda je bio u zabludi "less is more", jadan ubeđen da pravi film koji će nekoga zapravo uplašiti, pa će sakrivanjem ovog čudovišta da "apeluje na imaginaciju gledalaca" ili tako neko sranje!
Pomenuti THE GATE, recimo, u vreme kad je izašao (druga polovina '80-ih) bio mi je srednje-tupav, jer je tadašnja ponuda bila daleko jača od ovoga što se danas izdaje za horore, ali u poređenju s ovim ovde jeftinim čudom ISPOD KREVETA, ta KAPIJA mi se ukazuje kao paragon istinskog filmmejkinga, prave strave i bogatih očnih bombona! Hell, baš bih ga i mogao reprizirati posle tolikih decenija...
Kad već očito nisu imali budžet da bilo šta vizuelno zabavno urade sa tim kreaturama, onda i ne čudi što nam ovde uvaljuju jednu od najjadnijih, najsirotinjskijih inscenacija Podzemlja u istoriji B-filma: podrum sa par čaršava u koje je neko uperio šarena svetla! OK, nije svako Reimi pa da od šupe i podruma, od štapa i kanapa napravi filmčugetinu za sva vremena, ali ovo je baš-baš siromašno i jadno u skoro svakom smislu.
THE AGGRESSION SCALE, prethodni film ovog reditelja, bio je barem zabavna i dinamična skoro-splatter verzija HOME ALONE, i ima moju umerenu preporuku. UNDER THE BED, međutim, pokazuje stagnaciju i koračanje unazad, i kao takav ne zaslužuje vreme bilo koga sem najočajnijih i najzadrtijih nostalgičara za 1980-tim i uopšte neprobirljive i infantilne publike koja veruje u babaroge.
Upozorenje: UNDER THE BED sadrži dva najružnija derišta koja su ikada svojim degenskim njuškama unakazila prizornost nekog horora (srećom, kao sporedne likove - igraju komšijsku žgepčad):
 
 
Pa zato, imajte to na umu i, što reče Volter Vajt: "Tread ligthly!" Jer, pazite se: ovi apljosani mongoloidi, kao pobegli iz TROLL 2, jedina su strašna stvar vezana za ovaj "hororčić" i jedina stvar koja vam, posle njega, može opsedati košmare!
↧

PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE - Dino Batalja

August 26, 2013, 4:17 am
$
0
0



„Makondo“, 2013
Tvrd povez, A4, 
214 strana, crno-belo sa mestimičnim kolorom


            Ako volite vrhunski horor i fantastiku, i ako biste ove godine morali (tj. mogli) da sebi kupite samo jedan strip album objavljen na srpskom, onda dileme nema – to bi trebalo da bude baš ovaj: PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE Dina Batalje (Dino Battaglia, 1923-1983).

Istina, ovo je vrlo "loša" godina za štednju na tom planu, jer do Sajma knjiga treba da izađu najmanje još 3-4 apsolutno must-have strip albuma sa mojim najsočnijim pečatom preporuke (na nekima sam i ja nešto malo radio, ali to nije glavni razlog za pohvalu i preporuku). Drugim rečima, ovo je ODLIČNA godina za ljubitelje stripa u Srbiji, jer će moći da u njedra prigrle neke spektakularno fenomenalne albume. Ali, o drugima – uskoro.
            Ono što ovo konkretno izdanje čini još izuzetnijim u odnosu na druge pretendente za titulu Naj-Horor Strip Album Godinejeste činjenica da autor ne dolazi sa anglosaksonskog jezičkog područja, i da stoga ne možete (vi koji baratate engleskim – a danas to valjda znači veliku većinu mlade i stripočitajuće populacije) tek tako otići na Bookdepository ili neko slično mesto i sebi naručiti isto to, na engleskom. Zapravo, italijanski (i svetski!) majstor Batalja je, kako izgleda, sudeći po mom pokušaju pretrage, jezivo odsutan na engleskom govornom području, barem što se tiče trenutne ponude na Amazonu i Bookdepository. Ovo srpsko izdanje (by Makondo, edicija Kerber) vam je ne samo jedina, nego zaista najbolja uopšte moguća opcija. Evo zašto!
            Pre svega, Batalja je ime poznato sladokuscima, ali nije ni slavno ni brendirano kao neka druga (američanska i engleska), pa će stoga mnogima ovde verovatno biti pravcato otkrovenje videti da nešto ovako genijalno postoji već decenijama. Nekolicina stripova iz ovog izbora (3-4 njih) objavljivana je u strip magazinima kod nas, tokom 1980-ih, ali velika većina sada se pojavljuje po prvi put, i to na visokokvalitetnom papiru koji jedini može da prenese sve finese i divote Bataljinog suptilnog crtačkog stila.
            Dakle, umesto da samo preuzme sa engleskog već postojeći album, Makondo je načinio dodatni napor i preveo sa italijanskog (vrlo kvalitetno, dodao bih) nešto uistinu raritetno, a visoko kvalitetno. Ja, kao laik za strane jezike koji nisu engleski (i nešto malo francuski) zaista posebno cenim kad neko ovde objavi nešto što niti je izvorno na engleskom, niti se može naći u engleskom prevodu.
            Zatim, ovi stripovi predstavljeni su na vrhunski način: celokupan tretman, od papira i štampe do grafičke obrade, dizajna, formata, tvrdoće korica, mirisa, osećaja dok ga držite u rukama... sve je tačno onako kako to ovaj sadržaj zaslužuje. Znači, napravljeno da traje i da se s uživanjem gustira decenijama.
            Na kraju, ali nikako najmanje važno, moram da posebno pohvalim Makondo zbog tendencije da svoja izdanja obavezno prate originalnim, specijalno naručenim, ekskluzivnim pogovorima od strane vrhunskih stručnjaka. Većina to ne radi: objave goli strip album ili grafičku novelu, a vi posle, ako vam se to svidelo, guglajte i istražujte ko šta kad kako zašto i čemu sve to. Makondo čini napor da svoje čitaoce ne samo zabavi nego i edukuje, da pruži nešto extra.

Takav je slučaj i ovde: na skoro 15 strana velikog formata vrhunski strip-stručnjak, Zoran Đukanović, ispisuje esej "Dino Batalja, majstor peščanih satova koji sipe" koji je uživanje čitati, ne samo zbog informacija i fakata, nego i zbog istančanih uvida, obilja citata i referenci i poređenja koji omogućavaju sagledavanje Bataljinog značaja iz što više uglova (uključujući tu i njegovo prisustvo u domaćim izdanjima, i uticaj na domaće autore). Ovaj esej je pravi šlag na ionako bogatu tortu i on savršeno zaokružuje ovih 214 strana sadržaja koji, ako znate šta valja, sebi morate priuštiti.
            Pomenuh li sadržaj? Eh, da: krajnje je vreme da se navede šta sve ima u ovom izdanju. Stripovi su podeljeni u tri celine, a osim naslova (koji su svi odreda adaptacije književnih dela, klasika fantastike i horora) naveden je i autor originalnog predloška, godina prvog objavljivanja stripa i stranice u ovom albumu, kako biste imali bolju ideju o dužini svakog od ovih bisera.

PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE - Dino Batalja

SADRŽAJ

KNJIGA 1: Nemački romantičari

str. 5: Olimpija (Ernest Teodor Amadeus Hofman), 1970.
str. 13: Napuštena kuća (Ernest Teodor Amadeus Hofman), 1970.
str. 24: Petar Šlemil (Adalbert fon Šamiso), 1983.
str. 45: Vojcek (Georg Bihner), 1974.

KNJIGA 2: Golem i druge povesti

str. 65: Pakost Đavolova (srednjovekovna hronika), 1969.
str. 69: Totentanz (Mrtvački ples), 1970.
str. 77: Golem, 1971.
str. 91: Pogodba, 1974.
str. 98: Neobični slučaj doktora Džekila i gospodina Hajda (Robert Luis Stivenson), 1974.
str. 113: Posveta Lavkraftu, 1970.

KNJIGA 3: Priče Edgara Alana Poa

str. 127: Neobična pustolovina Hansa Pfala, 1981.
str. 140: Gospa Ligeja, 1969.
str. 148: Pad kuće Ašerovih, 1969.
str. 157: Hop-Frog (Skočižabac), 1971
str. 166: Maska crvene smrti, 1972.
str. 173: Kralj Kuga, 1968.
str. 181: Opklada (ili Nikad se ne kladite u glavu s Đavolom), 1972.
str. 190: Metoda doktora Katrana i profesora Perjea, 1973.

str. 201-214: Zoran Đukanović: "Dino Batalja, majstor peščanih satova koji sipe"
            Ne treba biti veliki ekspert za književnost fantastike i strave pa da vam je i letimičnim pogledom na ovaj sadržaj jasno da ćete retko gde još na jednom mestu, između jednih te istih korica, naći ovoliko klasičnih autora i dela: Po, Lavkraft, Hofman, Stivenson... Adaptacije, omaži, vrlo slobodne reimaginacije, kondenzacije... Jednostavno rečeno: jedan od najvećih majstora strip-crteža ikada obrađuje neke od najvećih majstora i dela književnosti strave. I sve to na jednom mestu! Ako stvarno postoji "Too much of a good thing", onda je to ovaj album, tj. ono što je u njemu: 200 strana strip-savršenstva, prvorazrednog artworka, čiste umetnosti grafičkog izraza.
            Bataljin minuciozni sitan vez... Detaljne šrafure... Sfumato i drugi slični efekti... Tanke a precizne linije... Sve to zajedno majstorski gradi atmosferu začudnog, bliskosti onostranog, nematerijalnog, senovitog, dvosmislenog... Vredi naglasiti da on verno i dostojanstveno prenosi duh klasičnih književnih dela, bez njihove vulgarizacije, što, avaj, prečesto biva čak i kod najvećih majstora (iz anglosaksonske sfere), npr. kod Korbena...
            PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE je naslov koji je do sada kod nas već bio povezivan sa nekim kapitalnim delima horora: baš ta fraza često se lepila za zbirke Poovih priča kod nas, a zatim je pod istim tim naslovom TV Beograd 1973. godine plasirala 4 TV filma mračne fantastike i strave, među njima i kultnu LEPTIRICU. To je, takođe, podnaslov časopisa OMAJA.
Očigledno, to je fraza koja služi kao zgodan sinonim onima koji žele da izbegnu prokazane, sumnjive, "inferiorne" termine kakvi su "horor", "strava i užas" itsl. No, pod ovim ili bilo kojim drugim nazivom, ostaje nesumnjiva činjenica da se ovde radi o vrhunskom strip izrazu nekih od ključnih klasika strave, u prvorazrednoj obradi i više nego dostojanstvenoj opremi, pa prema tome... dileme nema: ako volite stravu nešto staromodniju, klasičnu, gotsku, književnu, intelektualnu i duhovnu a ne (samo) visceralnu, ako volite atmosferu i sugestiju više od prosutih creva i perverzija, ako želite da provedete nebrojene časove diveći se i uživajući u izvanrednim crtežima ruševnih zgrada, kućerina i zamkova, gustih mračnih šuma, grobnica, prelepih i fatalnih žena, i ponekog kostura ili sablasti te čudovišta što se pretežno skrivaju u senkama... onda su ove PRIČE TAJANSTVA I MAŠTE definitivno prava stvar za vas!
            Tiraž ovog kapitalnog dela je samo 500primeraka (!!!), pa zato ne oklevajte i ne kenjkajte se previše, nego nabavljajte ovo dok ima – najbolje direktno od izdavača.
            Ako vam nisu bile dovoljne ni moje reči, ni sve ove slike okolo, na sajtu Makonda možete videti čitavu jednu epizodu, i to baš OMAŽ LAVKRAFTU.  
Da budem iskren, konkretni omaž nije baš vrhunski primer Bataljinih adaptacija: iako odlično crtan, kao i sve ostalo u albumu, ovaj strip svodi "Senku nad Insmutom" na povod za jednu ne naročito duhovitu pošalicu (koja, čak i kao takva, nema blage veze s Lavkraftom). Što još više čudi, ni arhitektura priobalnog mesta ni ikonografija nisu baš najprikladniji tom ambijentu, niti duhu Lavkrafta uopšte. No, dobro, barem su ljudi-ribe prikladno jezivi... Ako se s Lavkraftom tek polovično snašao, kod Poa se Batalja iskupio i dao jedan od najpribližnijih vizuelnih ekvivalenata Poove proze, i to ne samo stravične, nego i groteskne i crnohumorističke.
Isto to važi i za nemačke romantičare i gotičare: iako Lavkraft nije bio naivan kada je tvrdio da latinske rase nemaju ni približno takav osećaj za mrak, jezu i stravu kao što ga imaju nordijske rase, može se reći da je Italijan Batalja uspeo, ako ne da stvori ex nihilo (kao originalne storije) a ono barem da adaptira, i adaptacijama pronikne u duh germanskog misticizma i stravičnosti ispoljenih u nekim klasičnim pričama, romanima i dramama.

Ne držite me baš za reč, ali koliko sam mogao da vidim, Bataljini hororični stripovi u inostranstvu nikada nisu svi objavljeni na jednom mestu, u jednom albumu, nego GOLEM ovde, E. A. Po onde, itsl. Ako je tako, onda poseban aplauz za to što Makondo nije išao opcijom cepkanja na, recimo, tri albuma od po 60-ak stranica, nego je SVE ovo lepo smestio u jedno mega-monolitno izdanje.
Ovaj album je poslastica za prave sladokusce i stoga nema dileme: Gulov Pečat Preporuke je najmanje što mogu da mu dam.
↧
Viewing all 1399 articles
Browse latest View live
Search