I Am Providence: The Life and Times of H. P. Lovecraft - S.T. Joshi

December 6, 2014, 3:00 am

≫ Next: Guli u Puli: Zavodničko-poetičko horor veče

≪ Previous: Ghoul, Lovecraft i "SF Week" u Zadru

$

0

0

U pradavnoj praistoriji interneta, pre više od 15 godina (tačnije, mislim da je to bilo 1998. godine), nekako sam našao e-mail S. T. Džošija, vodećeg svetskog proučavaoca života i dela H. F. Lavkrafta. Znao sam za to šta je i koliko fundamentalno do tada uradio za približavanje Lavkrafta kako širokim masama, tako i akademskom svetu, i napisao sam mu mejl sa izrazima poštovanja i – sa molbom da mi nekako dostavi svoju kapitalnu studiju Lovecraft: A Life do koje u to vreme nikako nisam mogao da dođem. Bilo je to vreme sankcija i ludila koje se krčkalo na Kosovu i ja sam mu ukratko objasnio kako i zašto ne mogu da kupim njegovu knjigu. On mi je ljubazno, i bez ikakve ograde, meni – potpunom neznancu, pa još tamo nekakvom Srbinu, mejlom poslao u Wordu čitavu tu knjigu. Na tome sam mu ostao večito zahvalan.

Naravno, slistio sam je smesta. Evo kako glasi njen zaključak:

"But why do people read Lovecraft at all, and what leads a good many of them to develop a kind of compulsive fascination with both his work and the man himself?  There is no denying that Lovecraft appeals on many levels, to many differing types of readers, from teenage boys to college professors to highbrow novelists.  For young boys, it is Lovecraft's very exoticism--the absence of a conventional family scenario; the depiction of boundless space, not in the science-fictional sense of a place of infinite possibilities for human action but infinite horror and dread; the apparent luridness of some of his monsters, from fish-frogs to ten-foot cones to humans degenerating into cannibals; a prose style that can seem hallucinatory as a drug-delirium --that seems to cast an ineffable appeal.  And there is still the half-mythical figure of Lovecraft himself, the gaunt "eccentric recluse" who slept during the day and wrote all night.

As one matures, one sees different things in Lovecraft the man and writer--the philosophical depth underlying the luridness of his work; the dignity, courtesy, and intellectual breadth of his temperament; his complex role in the political, economic, social, and cultural trends of his age.  Perhaps it is useless, and foolish, to deny that Lovecraft is an oddity --neither he nor his work is "normal" in any conventional sense, and much of the fascination that continues to surround him resides exactly in this fact.  But both his supporters and his detractors would do well to examine the truth about both his life and his work, and also the perspective from which they make their own pronouncements and evaluations of his character.  He was a human being like any of us--neither a lunatic nor a superman.  He had his share of flaws and virtues.  But he is dead now, and only his work remains."

            Džošija sam kasnije imao priliku da upoznam u San Francisku, gde smo proveli nekih sat vremena u prijateljskom razgovoru nakon jedne promocije, a radio sam i kao lektor na jednoj njegovoj knjizi u vreme dok sam bio copy reader za izdavačku kućicu Hippocampus 2004. godine (pozicija za koju me je on preporučio).

            Pre par godina Džoši je objavio potpunu, neskraćenu verziju ove studije, ovog puta pod naslovom I Am Providence: The Life and Times of H. P. Lovecraft, u dva toma koji zajedno imaju 1.150 strana velikog formata. To luksuzno izdanje, u tvrdom povezu, morao sam da zaobiđem, ali sam zato prvom prilikom (preko Bookdepository sajta) kupio knjigu čim je prošle godine izašla u mekom povezu. Cena je bila negde oko 45 evra, ako nekoga zanima: više nego pristojno za knjigu ovog obima i značaja. Sada, avaj, kako vidim, cena se popela na skoro 63 e!

            Ovu dopunjenu verziju još nisam stigao da pročitam, ali zato evo teksta o njoj koji je napisao prijatelj i povremeni saradnik bloga, Ratko Radunović iz Podgorice. On je veliki poznavalac i poštovalac Lavkrafta, što ga ipak nije sprečilo da mu omaši ime (Harold!) – što je lapsus dodatno naglašen naslovom "Harold Filips Lavkraft: Cinični pesimista iza koga je ostalo 100.00 pisama" iznad teksta koji su objavile VIJESTI. Uz Ratkovo dopuštenje, tekst prenosim u celosti.

  Ja sam Providens: život i vremena H. F. Lavkrafta (I Am Providence: The Life and Time of H. P. Lovecraft), S.T. Joshi;   

Hippocampus Press, New York; 2013; 

dva toma, 1150 str.

piše: Ratko Radunović

Prethodna Džošijeva izuzetno informativna biografija Harolda Filipsa Lavkrafta (1890-1937) objavljena je još 1996. i oni koji posjeduju taj tom od 700 gusto kucanih strana, u slučaju da se ne radi o fanatičnim lavkraftijancima, vjerovatno neće imati potrebu za novom, dvotomnom, verzijom. U pitanju je restoracija pomenutog teksta koji je prvobitno skraćen za 150,000 riječi. Dabome, neiscrpni Džoši je prilično relevantan i vrlo čitljiv - ništa manje nego što je personalan - književni teoretičar i biograf zbog čega je uređivao brojne žanrovske, odnosno pretežno horor- antologije za tako popularne izdavače kao što su The Library of America, Penguin Classics i Greenwood Press. Štaviše, Džoši je uredio i napisao i nekoliko valjanih literarnih enciklopedija. 

Ipak, vratiti svih 150,000 riječi u rad o ovim piscu lako će pokazati svoje prednosti i nedostatke, međutim razumljivo je što se specijalizovanom izdavaču kao što je Hippocampus Press nakon 15 godina ukazala potreba za još jednom Lavkraftovom biografijom (iako Lavkraft - kao uostalom i Filip K. Dik - vjerovatno više nikada neće iskliznuti iz interesovanja žanrovske i mejnstrim kritike, knjige o Lavkraftovom životu reklo bi se da pretežno počivaju samo na ramenima predanog kuratora kakav je Džoši).

U isti mah, sáma Džošijeva bibliografija na kraju drugog toma broji oko 40 naslova vezanih za H.F. Lavkrafta i većinu onoga što je napisao o ovom autoru, garantovano je, u ovom ili onom obliku, našlo mjesta u Ja sam Providens. Pojedine teme su naprosto naduvane i rasplinute bez ikakve potrebe, što u nekoliko navrata onemogućava nesmetano čitanje inače vrlo pristojno opširne biografije sa vjerovatno najgore opremljenim naslovnicama u ovakvoj vrsti literature u broširanom izdanju.

Ako znamo da je Lavkraft, pored svog opusa koji broji jedan  roman (Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda) i jedan kratki roman (U planinana ludila), i oko 70-ak priča (ne računajući pritom poeziju), napisao i oko 100,000 pisama, gdje je, osim detaljne genealoške autobiografije, izlagao i vlastita podrobna razmišljanja o literaturi i filozofiji, u drugom tomu ćemo tako naći raspravu o seksualnosti u literaturi, te i kod muškaraca i žena uopšte. Dakle, povešće se priča o nečemu što je bezmalo nesvojstveno i neprisutno u čovjekovom opusu (pa i u životu), osim, na mahove, u jedva primjetnim, i to morbidnim, natuknicama. Kao što navodi Džoši iz jednog od pisama: "Samo neki smiješni ignoramus ili zadrigli viktorijanac može vidjeti bilo šta erotsko na zdravom ljudskom tijelu..."

I pored ovakvih naizgled puritanističkih izjava, Lavkraft je bio veliki protivnik cenzure, pa Džoši lijepo ilustruje ovu dihotomiju, premda je Lavkraft, u svom polju, rijetko imao problema sa cenzurom kao, recimo, drugi pisci koji su se bavili daleko škakljivijim temama i čija djela zaista daju uvid u strukturu intimnih međuljudskih veza. Na tom mjestu u biografiji ćemo naići i na 'skoriju' listu gdje je Lavkraft naznačio sedam različitih tipova ili metoda seksualne diskusije u umjetnosti, a potom i imena pisaca koje posebno vezuje za svoju prilično proizvoljnu teoriju. Nisam u potpunosti razumio koliko je ova informacija uopšte značajna za Lavkrafta a nekmoli za njegov opus, izuzev toga što u prvi plan izbacuje nikog drugog do autora ove biografije - sâmog Džošija - u najboljem referentnom svjetlu.

Ne želim reći da je pomenuta informacija sasvim beskorisna, ali kod čovjeka koji je vodio život lišen bilo kakvih značajnih događaja (za razliku od, recimo slojevitog Grejema Grina, koji je zavrijedio trotomnu biografiju, što je takođe pretjerano), dakle pretežno pišući pisma i prozu, logično je pretpostaviti da će prilikom ovakvih akademskih poduhvata najistaknutiji neprijatelj zapravo biti - višak materijala. 

Kao izuzetni pobornik starih džentlmenskih vrijednosti (služio se engleskom transkripcijom), a tako i, između ostalog, rasizma (u okvirima ondašnjeg kulturalnog tradicionalizma, naravno), Lavkraft je, barem sudeći prema pismima, bio ophrvan, poduprt i opčinjen svakovrsnim filozofijama i ideologijama. One su se periodično mijenjale ili se međusobno miješale - odatle se preobrazivši u "kosmicizam" - tako da se Džoši iz petnih žila trudi da svaku od njih koliko je to god moguće locira u njegovom opusu ili u životnoj suštini, i ukaže na potencijalnu naprednost kosmicizma, u smislu da je osjetnije stasao među umjetnicima tek sredinom XX vijeka, što na momente, u ovoj knjizi, zvuči doista iscrpljujuće. 

U prvom tomu ćemo saznati da je Lavkraft u suštini bio ateista i "cinični materijalista" i da je, u pogledu etike imao pretežno "pesimističku kosmičku" perspektivu o svijetu, pritom se, između ostalog, hraneći epikurejizmom i Šopenhauerom (začudo, samo jednom njegovom knjigom, Studijama o pesimizmu). Kroz brojne primjere koji ponekad kažu jedno, a katkada i nešto sasvim drugo ("Da budem iskren, moj prezir prema ljudskoj životinji eksponencijalno se uvećava što više gledam u te štetočine, i što više saznajem o plodovima njihovih zluradih, podlih i sadističkih psiholoških procesa..."), Džoši ipak zaključuje da kod ovog ekscentrika ne postoji neka veća kontradikcija u mišljenju i da Lavkraft u suštini ipak nije bio istinski pesimista ili mizantrop.

Kako god bilo, pesimistično viđenje svijeta, ili kosmicizam, u smislu "fundamentalne premise da standardni ljudski zakoni i emocije nemaju nikakvu validnost niti značenje pred očevidnim animozitetom kosmosa" prema čovjekovoj generalnoj ništavnosti, našlo je mjesta u većini njegovih priča što ih čini prilično distinktivnim, na trenutke vrlo uvjerljivim i, prije svega, fascinantnim.

Na slici: Ghoul's library (isečak) 

Vrlo načitan čovjek, Lavkraft je svoje uzore, poput Edgara Poa - rodonačelnika horora i "uvrnute priče" -, zatim Šeridana Le Fanua, Lorda Dansenija i Artura Makena, predstavio u esejističkom djelu, Natprirodna strava u književnosti, koje je hvalio čak i Edmund Vilson. S druge strane, Lavkraft je prijatno iznenađen Konradovim remek-djelom Lord Džim (iako nigdje ne spominje Srce tame istog pisca, koje bi nadasve više odgovaralo njegovim pesimističkim senzibilitetima), dok pagane kao što su Tomas Hardi i D.H. Lorens - što je takođe malo čudno - uopšte nije smatrao značajnim piscima.

Sve ove oscilacije pomno bilježi Džoši, koji i za samog Lavkrafta kaže da je, kao pisac, bio vrlo neujednačen, ali isto tako da ne postoji bojazan da će čovjekova pisma vremenom biti priznata kao "njegovo najveće književno i personalno dostignuće".

Na kraju dobijamo poglavlje koje objedinjuje Lavkraftov uticaj na filmski i literarni žanr, pa i šire, od njegove smrti 1937. čija se vijest "proširila tek malko brže od smrti Roberta I. Hauarda" (tvorca Konana) - pa sve do danas.

Istovremeno izvrsna i zamorna knjiga, oni koji posjeduju prvu verziju mislim da neće trebati da očajavaju. U slučaju da im ovaj pisac znači mnogo više, ovo je definitivni izvor o Lavkraftovom životu i djelu.

Na Balkanu, najbolji predstavnik Lavkraftove proze i dalje ostaje luksuzna publikacija Nekronomikona(2008/2012, Everest Media, Beograd), odabranih priča, pod izvanrednim uredništvom i prevodilačkim umijećem Dejana Ognjanovića, koje je u međuvremenu prošlo i kroz novo, dopunjeno izdanje.       

---

Guli u Puli: Zavodničko-poetičko horor veče

December 8, 2014, 5:17 am

≫ Next: HOROR KAO RADIKALAN ODNOS PREMA STVARNOSTI

≪ Previous: I Am Providence: The Life and Times of H. P. Lovecraft - S.T. Joshi

$

0

0

Ove jeseni lepo sam se proveo u Istri. U drugoj polovini septembra baza mi je bila u jednom mestu kraj Pule, gde sam bio gost u vikendici Marka Piševa. S njim i još nekim društvom obišao sam ovaj lepi grad, a jedna od naših gošći bila je moja drugarica Iva, puljanka koju znam sa jednog ranijeg Grosmana. Ona je zaslužna za događanje večeri strave, u utorak 09.12. kojom prilikom ću publici iz Pule predstaviti svoje dve najnovije knjige – roman ZAVODNIK i studiju POETIKA HORORA.

Evo njene najave.

Horor večer u Monteparadiso Hacklabu!

Utorak, 9. prosinca je dan kada ćemo u prostorijama Monteparadiso Hacklaba imati čast popričati sa autorom Dejanom Ognjanovićem. U medijskim prostorima je znan kao “doktor strave” a ta titula nije nimalo pretjerana: Ognjanović je doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu, na temi “Poetika horora” koja je nedavno i objavljena u knjižnom izdanju. 

Pisac, filmski i književni kritičar, esejist, prevoditelj i bloger – iz svoje bogate biografije će nam posebno predstaviti horor roman Zavodnikkoji je izdan ove godine te već spomenutu Poetiku horora - studiju na 524 strana koja objašnjava što je književni horor, kako je nastao prije dva i pol stoljeća, zašto se pojavio u baš takvom obliku te kako je evoluirao dobijajući formu koju danas ima.

Ne propustite jedinstvenu priliku za razgovor sa autorom koji je ujedno i najbolji poznavatelj horor žanra na cijelom Balkanu. Dešavanje počinje u 19h. Ulica Gajeva br.3.

Dakle, ako ste u Puli ili njenoj okolini, svratite na ovo veče– biće to prilika da čujete autora, popričate s njim i da po najpovoljnijim uslovima dođete do knjiga koje, za sada, nemaju nikakvu distribuciju u Istri.

HOROR KAO RADIKALAN ODNOS PREMA STVARNOSTI

December 10, 2014, 2:22 am

≫ Next: [REC] 4: THE APOCALYPSE (2014)

≪ Previous: Guli u Puli: Zavodničko-poetičko horor veče

$

0

0

 

Sa promocije knjige U BRDIMA, HORORI Dejana Ognjanovića (NKC, Niš, 2007.)

u Kinoteci, Beograd, na Noć veštica, 31.X 2007.

Učestvuju: Vuk Pavlović (moderator), Dejan Dabić (filmski kritičar i urednik filmskog programa NKC-a, izdavača knjige U BRDIMA, HORORI), Slobodan Aranđelović (filmski kritičar), Aleksandar Radivojević (filmski kritičar i scenarista) i Dejan Ognjanović (autor).

Objavljeno u časopisu FILAŽbr. 1 (NKC, Niš, 2009).

Pošto u arhivi, iz misterioznih razloga, nemam fotke sa ovog dešavanja, tekst je ilustrovan fotografijama sa nekih drugih promocija FAUSTOVSKOG EKRANA i U BRDIMA, HORORI (u Nišu, u Sloveniji, itd).

Vuk Pavlović:Danas promovišemo knjigu U BRDIMA, HORORI Dejana Ognjanovića. Radi se o jednoj knjizi iz tri dela, koja se bavi hororom u srpskoj kinematografiji, i o tome će nam nešto reći pre svih Dejan Dabić, inače urednik filmskog programa Niškog Kulturnog Centra koji je izdavač ove vredne knjige.

Dejan Dabić: Knjiga je objavljena u izdanju Niškog Kulturnog Centra ali je nju uredio Magični Ćira, odnosno moj kolega Zoran Ćirić, a ja sam urednik filmskog programa i bio sam svojevremeno jedan od prvih koji je pružio šansu Dejanu Ognjanoviću da svoje radove vezane za veliku porodicu filmova fantastike – objavljuje. Mi smo pokrenuli jedan časopis koga se neki možda sećaju, Niški analitičar, gde je jedna od značajnijih rubrika bila filmska. Dejan je tu objavio svoje prve radove, a mogu da budem ponosan na činjenicu da je jedan, doduše manji deo ove knjige, koji je vezan za intervju Dejana Zečevića, najpre bio objavljen – doduše u skraćenom obliku – u okviru Pressing Movie-ja, specijalnog izdanja niškog akademskog lista Pressing. Ja sam tako na neki način odgovoran, ne za Dejanovo bavljenje hororom, već sam prosto bio u prilici da pružim šansu, ne samo njemu već i Srđanu Saviću i još nekim ljudima koji su pisali o filmu, da objave svoje prve tekstove.

Što se tiče ove knjige, moram da kažem da je pomalo neuobičajeno da neko u jednoj godini objave dve vrlo značajne i analitične knjige vezane za film. Dejan je, doduše, jednu od ovih knjiga, FAUSTOVSKI EKRAN, objavio krajem prošle godine, ali računamo da pripada ovoj godini, pošto je promovisana i publici predstavljena početkom 2007. Ta prethodna knjiga je posvećena motivu Đavola na filmu i pobedila je na konkursu zaječarske Narodne biblioteke, a ovo je druga knjiga, do koje je meni više stalo, i ona se bavi onim za šta smo mislili da ga nema dovoljno, a to je srpski film strave. Pri tome se Dejan ovde bavio nekim TV i bioskopskim filmovima, uz nadu da ovo može da bude osnova i za neko novo i drugačije bavljene ovim žanrom.

Ova knjiga može da se čita na više nivoa. Ona je značajna prvo zbog toga što ukazuje na jedan fenomen koji nama nije bio toliko poznat, ili nije bio na pravi način sagledan, uz dodatnu revalorizaciju nekih reditelja, kao što je Đorđe Kadijević, za koga mi koji se bavimo filmom znamo, ali šira čitalačka publika možda i ne zna koliko je njegov opus značajan, a on je u ovoj knjizi najzastupljeniji autor, sa četiri naslova. Naravno, Dejan je ukazao i na neke potencijale koje naš film ima.

Pri tome je i okrznuo deo domaće filmske misli, pogotovo one starije, što se njima možda neće dopasti, ali to je pokazatelj da se naša filmska misao nije na ozbiljan način bavila fenomenom horora i da su mnogi pisali ne znajući baš dobro o čemu pišu. Ako krećete da se nečim bavite vi morate dobro da se naoružate nekim znanjem, nisu tu dovoljne samo akademske i druge titule već morate da se naoružate hororom ne samo kao filmskim fenomenom, već kao nečim što postoji i u drugim umetnostima, pritom mislim pre svega na književnost. Dejan je, inače, asistent na anglistici na Filozofskom fakultetu u Nišu, tako da je to zahvalna pozicija da pravi određenu komparaciju tih žanrovskih naslova, a i sam naslov je neka vrsta parafraze naslova priče Klajva Barkera.

Ovakvih radova u domaćoj publicistici nema dovoljno i mislim da ono što je Dejan napravio u ovoj knjizi možda ima i određenih mana, ali morate da to pogledate na taj način da u zapadnim okvirima ovakve knjige rade timovi, instituti, to ne radi pojedinac. Mislim da je ovo knjiga koja će biti nezaobilazna za svakog ko se bude bavio fenomenom horora kod nas, a Dejan će možda u narednim godinama i dopisati jedno novo izdanje. Dimitrije Vojnov je u intervjuu u knjizi rekao da bi kritičari te mlađe generacije mogli da se na jedan ozbiljniji način založe za bolje razumevanje žanrovskog filma.

VP:Biblioteka u kojoj je knjiga izdata zove se ELDORADO. Da li to možemo da shvatimo kao da je srpski horor Eldorado za istraživanje i kopanje po njemu, da je rudnik zlata, ili je Dejan Ognjanović rudnik zlata za takvu vrstu poduhvata?

DD:Naslov edicije je izmislio Magični Ćira, zato što je on u književnost ušao zbirkom pesama RIO BRAVO, i on je veliki ljubitelj američkog filma, pa i vesterna, i kad je počeo da uređuje neke biblioteke u okviru NKC-a on je hteo da na taj način poveže neke stvari vezane za književnost i za film. Ali lepo si primetio, to može i na taj način da se posmatra. U svakom slučaju, dobro je što Ćira na ovaj način pruža priliku i nekim autorima koji pokazuju da i na jugu postoje ljudi koji se na ozbiljan način bave filmom.

VP:A sada bih zamolio Slobodana Aranđelovića, filmskog kritičara, da nam izloži svoje mišljenje.

Slobodan Aranđelović:Pre svega, jako mi je drago da sam ovde, počastvovan sam što sam nedavno Dejana dobro upoznao. Dobivši njegovu prvu, pa onda i ovu knjigu, otkrio sam jednog vrsnog intelektualca. Slažem se s ovim što je rekao Dejan Dabić, drago mi je da se i van Beograda širi taj intelektualni nivo visokog intenziteta. Vi ste imali ranije ljude koji su pisali knjige u mestima van Beograda, koje vrve od grešaka i budalaština, i kada im se na to ukaže pažnja, oni to shvate pogrešno. Ovo je suprotan primer: dečko koji ne živi u Beogradu, a interesuje ga to čime se bavi, i bavi se time krajnje profesionalno. Ja sam bio presrećan što su se te dve knjige našle na mom stolu, jer ja još od pedesetih godina kupujem i čitam literaturu o filmu na tri jezika, i znam šta to znači napisati knjigu, znam šta znači napisati referentnuknjigu, sa tim međusobnim referencama, a kod Dejana obe knjige time vrve, tako da Neverne Tome mogu da nađu i argumente i kontra-argumente za iznete tvrdnje.

Šta sam hteo da kažem time da sam počastvovan? Drago mi je da je mlad čovek rođen 1973., u najboljoj snazi, u jednoj godini izdao dve ovako sadržinske i bitne knjige koje će sigurno sve one koji se bave ne samo filmom, već umetnošću uopšte, moći da privuku. Meni je strašno drago i ponosan sam što nalazim u toj generaciji koja dolazi čoveka koji je elokventan, obrazovan, ne samo filmski i literarno kako Dabić reče, nego poznaje i jedan širi spektar balkanskih pa i svetskih geo-političkih problema, pa i nekih drugih. Ova knjiga ima jednu veliku prednost što je svaki od petnaestak filmova obrađen iz svih mogućih uglova. Ja sam knjigu dvaput čitao tražeći neke šupljine i mane, ne da bih sada ovde te mane zamerao i iznosio nego da vidim kako je to moguće da u dve knjige čovek nema mane – osim štamparskih grešaka, to je, da se razumemo, sasvim logično kod nas. A za razliku od mnogih kolega koji čitaju i gledaju filmove kao slike koje se kreću i slova koja su naštampana, mislim da je Dejan u ovo uložio svoje biće, da on živi za to, i po tom kriterijumu posmatrano ove dve knjige su prelomne u našoj domaćoj filmskoj literaturi. Ja se ne sećam, osim knjige o Kurosavi Nikole Stojanovića, koja je takođe izašla ove godine, da postoji bilo koji rad koji može da se nosi sa ove dve knjige.

Zašto je važno ovo što mi pričamo? Dejan je smogao snage i hrabrosti i imao je u sebi dovoljno znanja i argumenata da presliša neke starije kolege. Ja ću u knjizi koju spremam za idući Sajam da citiram te iste ljude u još drastičnijem svetlu. Dejan ih je dotakao samo u okviru žanra i ovoga čime se on bavio, a ja pišem o sasvim drugim stvarima, filmovima koji su davani od rata naovamo. To su ljudi koji su unakazili našu filmsku misao, a važe za poznavaoce. Budući da sam najstariji ovde mogu to itekako da dokumentujem jer skupljam pres-klipinge, izjave s televizije i radija, i ništa od ovoga nije napamet. Dejan ih je citirao delimično u vezi sa filmovima koje je obradio, i njegove citate i njihov izbor podržavam jer je zaista u metu pogodio.

Druga stvar koja izbija iz čitanja ove knjige a koju možda neće svako prepoznati: Dejan je video filmove koji kod nas nisu bili prikazivani. Ja sam imao sreće da 90% tih filmova vidim van zemlje budući da sam dosta boravio u inostranstvu. On očigledno barata ne samo temom, žanrom, nego i istorijom filma, snalazi se kao riba u vodi u tim temama. Hoću da kažem ovo: njegove analize su zaista sadržajne, sveobuhvatne, pravo u metu. On iznosi i dobre i loše strane svakog autora. Svakome je našao nešto i što nije idealno, ali u uslovima u kojima su ti filmovi nastajali u vremenu u kome su nastajali – pogotovo filmovi Đorđa Kadijevića, koji je i začeo sve to. Mene lično su iznenadile dve analize filmova Gorana Markovića. Ja sam, pošto sam pročitao knjigu prvi put, morao da ponovo pogledam te filmove, jer ja u njima ranije nisam video to što je Dejan video, i zaista, sada gledajući ih ponovo apsolutno se slažem sa svakom rečenicom koja je napisana u vezi sa VEĆ VIĐENIM i VARIOLA VEROM. Po meni su Kadijević i Marković autori koji su zaista u svetskim razmerama nešto uradili. Dakle, te analize stoje, i mogu da budu kamen temeljac za neko buduće proučavanje.

VP:Uvodni deo Dejanove knjige odnosi se upravo na nerazumevanje prema hororu koje su iskazivali neki naši tadašnji filmski kritičari. Da li mislite da je generalno problem u tome što smo siromašni u pogledu filmske kritike i publicistike, što su knjige poput ove koje se time ozbiljno bave užasno retke kod nas?

SA:Na žalost, to je tačno. Dejan vrlo lepo ovde postavlja taj društveno-politički faktor neprestano, govoreći o zemlji u kojoj nije bilo mogućnosti za manevarski prostor ne samo u ovom žanrovskom ključu, nego uopšte u nekoj koncepciji pisanja scenarija. Ja sam dugo u ovom poslu i razgovarao sam sa mnogim scenaristima, režiserima itd, i šta sam ja sve od njih čuo, nezvanično, verujte mi to ni pas s maslom ne bi pojeo. Recimo, zašto je Gordan Mihić napustio posao predavača na FDU? Nije mu niko zabranjivao, nego ga je rastužio potencijal tih studenata: od njih sto koji završe studije, dvoje postanu scenaristi ili režiseri, a svi ostali se bave nekim marginalnim stvarima, ili odlaze van zemlje, trbuhom za kruhom. Drugo, mi otvaramo privatne filmske škole, na svakom ćošku ima po jedna, naročito za glumce, njih sada ima koliko hoćeš. Mi nemamo toliku tražnju za tim profesijama.

VP:Film PRAZNIK Đorđa Kadijevića nije horor po žanru, ali ima jednu crtu oličenu u liku Manole koga igra Dušan Janićijević, koji je koljač i ima dijaboličnu rolu u tom filmu. Da li je možda to prvi nagoveštaj onoga što su docniji Kadijevićevi filmovi prikazali.

Dejan Ognjanović: Ono što je zanimljivo vezano za Đorđa Kadijevića, kao i za većinu autora obrađenih u ovoj knjizi, je to da se oni žanru nisu okrenuli zato što je za njim postojala neka potražnja, budući da je dominantan stav kod producenata bio "Ma, ko će to da gleda?"Žanr je na zapadu profilisan u smislu da imate princip ponude i potražnje. Naši autori koji su posezali za hororom činili su to iz neke svoje lične, intimne potrebe. Za razliku od svetskih okvira gde se žanr identifikuje sa formulom, sa klišeom i reciklažom nekakvih matrica, kod nas je upravo bilo obrnuto. Pomenuti Kadijević, kao i Marković, Gilić, Šijan i drugi su se okretali žanru iz svojih intimnih potreba, jašući protiv vetrenjača, protiv svih tih ala i bauka, urednika, producenata i tako dalje, koji su ih stalno dočekivali sa nevericom i podsmehom.

Tako je i okretanje žanru kod Kadijevića u tom ključu. On sebe opravdano ne smatra žanrovskim rediteljem, a to bi verovatno bio slučaj i sa većinom ovde obrađenih reditelja, s izuzetkom ovih najmlađih. I to na neki način stoji. Ti autori su posegli za nekim žanrovskim motivima i temama i postupcima, zbog nekih svojih priča koje su osećali potrebu da ispričaju, i onda se žanr nametnuo. Žanr je njima bila jedna vrsta prečice, oruđe kojim su se oni poslužili da bi što preciznije, jasnije, filmski ubedljivije iskazali to što su želeli. Tako da i za Kadijevića važi to da se kroz ceo njegov opus, a ne samo u filmovima fantastike, provlači taj metafizički mrak, ta zverinja ljudska priroda koja izbija ispod tanke pokorice civilizacije i razuma. Ono što je njega obeležilo kao čoveka upravo su njegova iskustva iz II svetskog rata čije je užase doživeo kao dečak. Iz razgovora sa njim, koje sam vodio za knjigu posvećenu samo njemu – evo, da je ovde ekskluzivno najavim kao moj sledeći projekat - više je nego jasno da su ga ta iskustva obeležila za ceo život. Uvid u taj mrak koji je odmah iza prve senke i onoga što se obično naziva normalnim životom i iracionalnost koja prožima njegove filmove, pored ostalog i kroz lik Manole koga si pomenuo, dokazi su za to.

Kadijević je imao osećaj blizine i realnosti tog zla, tog mraka. U klasičnim američkim hororima zlo dolazi sa strane, imamo vampire iz Transilvanije, ciganske kletve, prokletstva mumija iz starog Egipta i slično, uvek to dolazi od pripadnika drugih naroda, drugih kultura, rasa. Ali u savremenom hororu, a po tome mu je Kadijević blizak, to zlo ne dolazi odnekud drugde, ono ne dolazi odnekud, ono je sve vreme tu, sa nama. E, svest o toj činjenici je ono što je Đorđa na neki način učinilo predodređenim da se na neki način posluži žanrom da bi iskazao ono što je bilo njegovo duboko intimno osećanje sveta.

VP:Da li se, vezano za prvi deo knjige i recepciju horora kod nas, može reći da su tada pogrešni ljudi bili na pogrešnim mestima, i da su sa velikim omalovažavanjem govorili o hororu, i dugo vremena se smatralo da je to nešto nevredno pomena, da je to jedan šarlatanski žanr, ako se uopšte moglo i govoriti o žanru?

SA:1985. godine ja dajem ideju, u saradnji sa Nebojšom Pajkićem, da mi ovde napravimo prvi ciklus horor filmova. Da Kinoteka, iz svog fonda, koji je relativno bogat, počev od tih starih nemih filmova, dâ te naslove. Mene su ismejali. Dvoje-troje me je podržalo, ali ja, iako sam bio urednik programa, nisam mogao da guram ideje koje sam hteo, i koje sam mislio da će doneti publiku. A siguran sam da bi to bilo gledano, jer u to vreme počeli su da se javljaju ti prvi počeci i klice shvatanja žanra kod nas, pre svega zahvaljujući Pajkiću i Tirketu. Oni su bili prvi koji su u svest ovog naroda ubacivali te termine. Tako da sam ja bio ismejan i digao sam ruke, nikada to nismo napravili, ali evo, možda je sada prilika da ove dve Dejanove knjige poprave stanje, i da se možda sada napravi jedna takva revija.

VP:Možda bi idealan čovek da napravi taj izbor filmova bio Aleksandar Radivojević, filmski kritičar i dramaturg, koji ovde sedi sa nama.

Aleksandar Radivojević: Kolega je već rekao dosta stvari oko toga šta bi trebalo da bude najjači uticaj ove knjige ako uopšte ima nekih pozitivnih tendencija u našoj stvarnosti ovde. Horor se ovde već desetinama godina potpuno pežorativno tretira kao neka vrsta otpadnog žanra. Horor ovde postoji kao nešto što je neozbiljno, što apsolutno nije relevantno ni kao politički ni estetski stav koji bi se afirmativno iskazivao u našoj umetnosti. Severin Franić je čovek koji je pisanje o filmu u ovoj zemlji izdigao na nivo nečega što je vrhunska paranoidna proza. To je čovek koji je imao izjave tipa "Žanrovski film je opasnost za sve nas i nešto protiv čega se svi moramo boriti!" On je podsticao neke vrste Crvenih Brigada u zemlji koje bi se borile protiv žanrovskog filma. Ali ja ne želim da se ovde bavim advokaturom žanra, jer mislim da je taj talas tzv. "žanrovaca" takođe dosegao svoju samo-parodiju.

Ono što ja hoću da kažem je da je horor definitivni žanr za srpsko okruženje: horor nije žanr nego je, kod nas, osećanje sveta i najbolje oruđe za estetsko iskazivanje onoga što je naš prostor. Mi nemamo bolje ni žanrovsko ni kinematografsko sredstvo da prikažemo ovu stvarnost koje nije patetično. Domaći film – žanr 'domaćeg filma', kako ga zovu videotekari, što je takođe pežorativna odrednica – je lišen bilo kakvog odnosa prema stvarnosti. Naš horor žanr pruža najbolji način za dešifrovanje naše stvarnosti i za njenu depatetizaciju. Domaći film predstavlja dodatno patetično prikazivanje stvarnosti koja je već po sebi patetična toliko da je maltene ubila umetnost kao način njenog prikazivanja. Ono što horor predstavlja jeste velika šansa za domaći film da depatetizujemo našu stvarnost i uđemo u konfrontaciju sa njom. Žanr domaćeg filma predstavlja poraz junaka pred stvarnošću koja ne može ni na koji način da se opiše. Ta konfrontacija ne bi bila nužno sa pobedničkim ishodom jer to nije obavezan ishod horora, već predstavlja izraz zdravog estetskog odnosa prema stvarnosti koji bi trebalo da se iskazuje kroz umetnost.

Dejanova prethodna knjiga, FAUSTOVSKI EKRAN, o đavolu na filmu je, zajedno sa ovom, jedna od najznačajnijih filmskih knjiga koje su objavljene na našim prostorima s obzirom da takva studija kao što je FAUSTOVSKI EKRAN ne postoji ni u svetskim okvirima. Tako detaljna i tačna studija je bez bilo kakvog ideološkog predznaka: ti filmovi se na najbolji mogući način klasifikuju i to postaje definitivna dijagnoza tih filmova. Ovde, u BRDIMA, Dejan je bio prilično hendikepiran zato što ima vrlo sužen okvir u kome može da operiše i teoretski i u estetskom smislu, ali da, to je to, to je ta faktografija naše vrlo siromašne horor produkcije.

Horor produkcija kod nas je na neki način niz incidenata, to su incidentne autorske pretenzije koje se nikako nisu slagale sa nekim generalnim određenjem domaćeg filma, i na taj način su ti filmovi uvek bili pežorativno tretirani. Evo, zanimljivo je da Goran Marković, koji je napravio dva najizrazitija i najmodernija horor filma kod nas, on se zapravo stidi tih filmova. On sâm ne želi da bude ograničen time što će neko možda da kaže da je on napravio horor film. To je neka vrsta kompleksa koji je sredina usadila u te autore tokom godina jednog potpuno lažnog kljukanja falsifikovanim estetskim stavovima da neko nije ozbiljan autor ako izađe iz svoje glave i počne da se bavi nekakvim žanrom. A upravo ono što ti ljudi ne mogu da pojme je da horor -ne kao žanr nego kao osećanje sveta- predstavlja odskočnu dasku za dalje, dublje prodiranje u stvari koje se mogu smatrati domenom autorskog filma. Žanr ne predstavlja ograničenje, već jednu vrstu katapulta kojim autor poigravajući se sa određenim pravilima i kodeksima može da napravi nešto što je daleko iznad ljudi koji su upravo ograničeni svojom ograničenom maštom, i silaskom u svoje necenzurisane dubine koje su po prilici prilično siromašne pokušavaju da dodirnu nešto što se zove visoka umetnost. To je pogrešno, jer na ovim prostorima na prste obe ruke jedva se mogu nabrojati autori koji su pozvani da estetski progovore o sebi kroz film.

Samim tim, mislim da dolazi vreme horora jer je on prevazišao mejnstrim i dosegao interesnu tačku mnogo više ljudi nego ikada ranije, dolazi vreme da mi spoznamo ono što nam sa strane već spočitavaju. To znam jer sam u kontaktu sa nekim stranim producentima shvatio da je horor roba koja bi se najradije kupovala iz Srbije. Oni očekuju da mi komercijalizujemo našu stvarnost i da na taj način napravimo novu vrstu nacionalne produkcije koja bi izbacivala stvari sa kurentnom vrednošću na tržištu. Ovim ne pokušavam da pojeftinim dostignuća žanra i da ga nipodaštavam time što ga smatram komercijalnim, već upravo smatram da bi za renesansu naše produkcije horor mogao da igra značajnu ulogu kada u našim fondovima i na konkursima sve ne bi funkcionisalo po principu 'rođak – prijatelj – ljubavnica'. Stvaranje jedne nove low budget produkcije bilo bi upućeno na horor kao na nešto najefektnije što može da se uradi sa minimalnim budžetom i što je najinteresantnije za gledanje. Mi bismo mogli da postanemo najeminentniji proizvođači horora u ovom delu sveta i to bi mogli da budu najoriginalniji filmovi u tom žanru – samo kad kod nas ne bi još uvek važila ta vrsta socijalističke strahovlade čije izdanke Dejan citira u knjizi, a čiji su sledbenici još uvek na mestima gde se o ovim stvarima odlučuje. Užasno je teško bez individualne inicijative na granici nemogućeg napraviti nešto o čemu ovde Dejan piše.

Dakle, zašto je ova knjiga prevashodno značajna? Ona to jeste zato što može da na jedan visoko intelektualan način podstakne ljude da oni ovde počnu da se bave pravljenjem takvih filmova. Ova knjiga legitimizuje nešto što je sasvim prirodna tendencija ljudi koji se ovde bave filmom - da na najistinitiji način opišu svoju stvarnost. To je jedno gotovo neistraženo polje: sami ovi incidenti navedeni u ovoj knjizi govore koliko je neistražena teritorija lokalnog bavljenja hororom. Mi smo sve apsolvirali što može da se tiče domaćeg socijalnog filma, naročito zato što Euro-Image to podržava, što smo postali servis socijalnog manjinskog filma, što pravimo filmove koji apsolutno nemaju nikakvu relevantnu umetničku vrednost, što se oni od nas i dalje traže i što diktiraju jednu vrstu političke korektnosti koja se apsolutno ne slaže sa umetnošću.

Dakle, kroz žanrovski geto mi možemo da katapultiramo visoka značenja poimanja sredine i tog jednog mračnog konstrukta koji se zove življenje u Srbiji. Mi smo najpotencijalnija sredina za to jer smo u suštini jedan paganski prostor u samoporicanju. Mi smo jedna duboko paganska sredina, i to se najbolje i najimanentnije vidi kroz opus Đorđa Kadijevića. Mi smo jedna lažna pravoslavna soc-sredina a zapravo smo jedno grotlo paganizma koje pruža neslućene mogućnosti za horor. Time mislim i na jedno osećanje diktature vlasti koja prevazilazi sve o čemu je Vilijem Barouz pisao – jedan duboki mrak koji prevazilazi i Markiza de Sada, i to je neistražena teritorija i mislim da bismo upravo kroz suočavanje sa našim mrakom dosegli neslućene kinematografske visine.

Zato smatram da ova Dejanova knjiga, U BRDIMA, HORORI, zajedno sa FAUSTOVSKIM EKRANOM, predstavlja dosad najznačajniji korak ka legitimizaciji tih osnovnih autorskih potreba i tendencija koje su ovde godinama gušene. Mislim da, kada bi ove knjige dosegle jednu vrstu udžbeničkog statusa da bi to bilo jako korisno za sve nas i da je strašno što ovakve knjige predstavljaju domen alternative: mi smo se pred vas desetak ovde skupili da pričamo o knjigama koje su alternativno izdavaštvo, koje nemaju veze sa glavnim tokovima izdavaštva za koje ste na nedavnom Sajmu videli šta imaju da ponude: zbornike o kukičanju i kuvanju, i sve te spodobe koje zajedno tvore jednu vrstu kolektivne halucinacije kroz časopise kao što su sve te GLORIJE, MY STORY i slično, koji stvaraju jednu lažnu sliku o Srbiji kao o mestu gde se svi bave time kako će da oljušte avokado za doručak, ili kako da od namirnica iz kontejnera napravite savršeni meni, to su sve stvari koje predstavljaju jednu vrstu orvelovskog konstrukta koji je pritom izuzetno apsurdan, jer imamo jednu vrstu lažnog majmunskog imitiranja trendova iz stranih sredina u koje ljudi ovde veruju. Ove dve Dejanove knjige su korak u pravcu ka podsećanju na to šta su naši pravi potencijali i čime bi zaista trebalo da se bavimo.

DD:Aca me podsetio na jednu stvar: kada se posmatraju dešavanja oko dva Markovićeva žanrovska filma i godina kada su nastajali, tu može da se vidi sledeće. 1982. godine, kada se pojavila VARIOLA VERA u Puli prvi i jedini put nije bio dodeljen Gran Pri, nagrada za najbolji film. A opet, 1987. kada se pojavio VEĆ VIĐENO, onda je već Goran dobio Gran Pri za taj film, znači nekih pomeranja je bilo. I na svetskom nivou, recimo, vi imate MATRIKS koji je dobio četiri Oskara, ali nije bio nominovan za glavne kategorije. Teško je pomerati neke stvari, međutim, ova Dejanova knjiga pokazuje da kada se neki pravi ljudi nađu na pravim mestima onda je nešto moguće izgurati.

VP:Da li, imajući sve to u vidu, možemo da zaključimo da ipak ima budućnosti za srpski horor? Ako pogledamo, poslednjih godina smo imali ŠEJTANOVOG RATNIKA, koji je skrenuo veliku pažnju na sebe, a Dejan je na neki način sublimirao i filmove kao što su FLERT i KROJAČEVA TAJNA.

AR:Mislim da budućnost za horor kod nas, za sada, postoji isto kao što je postojao i do sada, kao neka vrsta izolovanog incidenta. ŠEJTANOV RATNIK je jedna individualna akcija grupe ljudi koja je snimala taj film tri godine u raznim razmacima, taj film ni na koji način ne bi bio podržan od strane Ministarstva i t.sl. struktura. Možda će se stvari promeniti onda kada neko sa pozicije izolovanog incidenta uspe da napravi jedan jako dobar horor film koji će uspeti u inostranstvu. Dakle, potpuno jednom individualnom akcijom. Low budget, od svojih fondova i od ljudi koje je neko uspeo da opljačka da bi napravio svoj film, a da on ispadne izuzetan, iznad nivoa Zečevićevog T.T. SINDROMA, u smislu jednog direktnog ataka na podsvest, na koji način će uspeti da legitimizuje ono što se zove horor odavde, i da pokaže da je to nešto najprofitabilnije što mi možemo odavde da isporučimo.

Konkretno, film za koji sam pisao scenario, ČARLSTON ZA OGNJENKU je u Besonovom Europa Corpu, i tu sam razgovarao sa čovekom koji je jedan od glavnih producenata u toj kući, i koji je potpuno zapanjen što mi ne pravimo horore koje bi oni vrlo tado distribuirali. On je dakle zapanjen što niko odavde nije iskoristio priliku da napravi horor koji je jedina roba koja strance zanima. Strance ne zanima da gledaju kukavne individue iz nekih bosanskih urvina koje plaču za, ne znam, svojom majkom ili seksualnim identitetom, njima treba nešto što je upravo direktan i radikalan odnos prema stvarnosti i mislim da to predstavlja budućnost.

E, sad, danas je sve i dalje isto kao pre 20 godina u tome što će vas svi producenti ismejati ako im ponudite horor, reći će: "Aha, to je nešto kao T.T. SINDROM!", ili ako im ponudite nešto nadrealističko, kazaće: "Aha, to je nešto kao KUPI MI ELIOTA!" Postoje i dalje vrlo izražene predrasude o tome šta je horor i koliko to može da bude profitabilno. Mi se nalazimo u situaciji u kojoj svi ljudi razmišljaju lokalno. Ali dobra stvar je u tome što mi uskoro uopšte nećemo moći da razmišljamo lokalno, jer ovde niko više ne ide u bioskop. Ni domaći film se više ne gleda, i tu će nešto morati da se promeni. Ljudi će morati da prestanu da razmišljaju lokalno jer će morati da računaju na to da ovde imaju 300 gledalaca. Oni nemaju šanse da svoj film isplate ovde, ako već nisu finansirani od Euro-Image-a ili takvih 'kriminalnih' institucija koje diktiraju naš film. Problem je u tome što nema trezvenih umova u ovoj sredini koji će se naći na pravim mestima i podržati nešto što mislim da je umetnička politika za koju su nam vrata otvorena svuda u svetu, a koju niko nije voljan da pokrene.

VP:Jedna mala ispravka: ŠEJTANOV RATNIK je dobio neka sredstva na konkursu grada Beograda, od Sekretarijata za kulturu, za debitantski igrani film.

AR:Da, ali to je bilo tek pošto je on bio već snimljen.

VP:Ne, oni su konkurisali sa scenarijem i scenario je nagrađen.

AR:Da, okej, ali to je zato što je stvar već bila donekle snimljena, trebali su im neki fondovi da to zgotove. Jeste, to je pozitivna stvar. Ali i to je incident. Incident je, eto, i film Mladena Đorđevića koji je, eto, sada dobio novac za ŽIVOT I SMRT PORNO BANDE.

SA:Ja se slažem sa ovim što je napred rečeno, i apsolutno tvrdim da mi živimo u Zoni sumraka, i ne vidim izlaza ni za narednih 50 godina. E, sad, ova knjiga koja je pred nama, je isto tako rađena: srcem, dušom i iz ubeđenja. Ali šta da očekujemo u zemlji u kojoj se narod raduje pobedi na Pesmi Evrovizije, a gubitkom Kosova, našeg najvećeg rudnog resursa, i legendi za transponovanje u sedmu umetnost, se uopšte ne potriše. Meni se jako dopala ova Dejanova paralela između anglosaksonskog poimanja horora, i ovog našeg, slovenskog. Mogu vam reći da mi živimo horor, a anglosaksonci maštaju horor, ali ga ne žive. Možda su ga živeli u XV ili XVI veku, ali ne danas. A mi ga i danas živimo. Evo, izađite na ulicu, saobraćaj je na ivici kolapsa. A još nije ni sneg pao. Mi živimo u zaista čudnim okolnostima, i zato ovakve knjige treba da budu na ponos i čast ovog naroda što se uopšte štampaju, i treba biti blagodaran onima koji uopšte imaju sluha i novca da štampaju ovakve knjige.

I još nešto sam hteo da kažem. Ta naša mitologija: ne znam koliko vas ima babe i dede od kojih su slušali te priče. Ja nisam imao tu sreću, ali moj najbolji drug jeste, imao je baku koja je umela da priča te bajkovite priče, kojih danas kad se setim, sve one imaju elemente horora u sebi. Čak i neki elementi horor terminologije potiču otuda, to bi vam Dejan mogao bolje reći jer je on to ontološki dešifrovao. Mi se stidimo našeg porekla, stidimo se naše tradicije, naših korena, i primamo nešto strano, i sve ono najgore sa strane, i zato mislim da ove dve knjige – a ja ih ne razdvajam, i FAUSTOVSKI EKRAN i U BRDIMA, HORORI- itekako moraju da se shvate kao neko bacanje svetla na našu kulturnu, i filmsku i mitološku prošlost. Priča nije završena, knjiga nije sklopljena: pred nama je, pred svima onima koji osećaju potrebu da se uhvate u koštac sa tom tematikom.

VP: Dejane, šta ti misliš, ima li srpski horor budućnost?

DO:Da li srpski horor ima budućnost je pitanje za vračare. Što se tiče potencijala, Aca je o njima zaista izvanredno govorio i tu nemam šta da dodam, to je ono što i ja mislim i što je zapravo jedan od razloga za pisanje ove knjige. Kada bih mislio da nema razloga o tome pričati i pisati, kada bih verovao da je to stvar prošlosti, ne bih se time bavio. Ovo nije retrospektiva, u smislu da je nešto bilo, pa je umrlo, pa hajde da ga sada seciramo i izanaliziramo i da kažemo, eto, to je bilo tako-i-tako, i kraj. Moj možda i glavni motiv za pisanje ove knjige je bio upravo da se u taj mejnstrim, u tu močvaru nakaradnog razmišljanja, ili nerazmišljanja o filmu kod nas, ubaci nešto što ja doživljavam kao dah svežine, kao nešto što je esencijalno za nas, i što se vidi i u nekim kratkim, eksperimentalnim ili studentskim filmovima, bilo da ih rade studenti sa FDU ili fanovi koji to čine iz golog fanatizma i ljubavi prema hororu. To su ljudi koji nabave kameru, ili ukradu kameru, kao Hercog, iz fanatizma, koji veruju u to i prave neke filmove, i osećaju u sebi da je stvarnost oko nas horor, i da je horor sa svojim motivima i postupcima najidealniji za izražavanje toga. Dakle, na nivou potencijala, postoje ljudi koje to zanima i koji se time bave, i na dramaturgiji, i na režiji. Imamo o čemu, ima i ko da to radi, sad ko će to da podrži, da plati, da 'gurne'– to se ne zna.

Dakle, na tom nivou, nade donekle ima.

Sad, ja se ne bih bavio hororom da sam neki preterani optimista i veseljak, tako da ja moram da se, s druge strane, složim i s onim što je g. Aranđelović rekao, da će ovde i u narednih 50 godina verovatno da bude Zona sumraka, i realno gledano ja nisam siguran da će tu doći do neke renesanse, osim ako neko niotkuda – ali bukvalno niotkuda – ne napravi nešto, što kaže Aca, film koji će biti relevantan u internacionalnim okvirima. Ali ne da bude zanimljiv njima kao nekakva egzotika, poput T.T. SINDROMA, koji je jedan okej niskobudžetni film, ali on nema šta da ponudi nekom zapadnom gledaocu što ovaj već nema na svom jeziku i sa svojim glumcima. On može da bude zanimljiv samo zato što je to, eto, srpski slešer. Dakle, imali smo španske, imali smo italijanske, koreanske, pa eto sad da pogledamo i jedan srpski slešer, i to je sve. I onda vidimo taj srpski T.T. SINDROM, koji je zapravo jedan pastiš, u suštini, ili omaž, da to malo finije izrazimo – i to je donekle sasvim legitimno, jer i Amerikanci i druge kinematografije imaju to 'davanje poštovanja', ali kod nas, u kinematografiji gde novi horor nastaje jednom u 3-4 godine, ili ređe, baviti se golom reciklažom bez dovoljno srca i duše i korena odavde je pomalo redundantno. Tako da je T.T. SINDROM jedan eksces koji izvan tog nivoa egzotike nema šta da ponudi.

Ono što nama treba jeste horor koji je relevantan nekome tamo ne zato što je srpski, nego horor koji će biti toliko svež i strašan i originalan da će neko tamo poželeti da ga iznajmi iz kluba ili da ode u bioskop prosto zato što je čuo da je to jeziv, strašan, šokantan ili već kakav film, i to je poenta. E, sad – ja nisam siguran ko će to ovde da napravi. Pitam se glasno da li mi imamo autore koji su i svojim talentom i svojim razmišljanjem i sklonostima posvećeni toliko, i razumeju toliko dobro ono što vole, da tu materiju uobliče tako da ona bude relevantna negde sa strane. Ovo je već deo odgovora oko koga imam izvesnu rezervu što se tiče nade i optimizma. Ipak, naravno da želim da verujem da možda čak i ovde među nama sedi neko ko bi imao potencijale za tako nešto.

Što se tiče publicistike, evo, svi prisutni su manje-više kukali na tu temu, pa moram malo i ja. Sve ovo što smo mi pričali, čak i da odbacimo 2/3 pohvala i mojoj 'genijalnosti' i značaju ovih knjiga, ali neka je 1/3 ovoga što je ovde izrečeno tačno, i recimo da ove knjige imaju neku relevantnost u našim okvirima, reći ću vam samo jednu stvar: knjigu U BRDIMA, HORORI je moj izdavač, NKC, plasirao samo u tri knjižare u Beogradu, sa po 3 primeraka, dakle 9 ukupno. Ja nisam obilazio te knjižare, valjda ima neko ko je plaćen za to, ali ja sumnjam da su one u njihovim izlozima ili na nekom vidnom mestu. To su knjige na koje će neko, možda, da se spotakne na nekoj polici, u nekom budžaku, neko ko je baš posvećen pa je zaredio od knjige do knjige, pa će videti i ovu moju, negde zavučenu. Moj izdavač nije imao štand na Sajmu knjiga u Beogradu, dakle, ovu knjigu niste mogli da vidite na Sajmu, vidite je sad pa ko zna kad ponovo. Na Nacionalnom festivalu u Novom Sadu im je bio ponuđen besplatan štand da plasiraju svoja filmska izdanja, ali oni ni to nisu prihvatili.

To je, dakle, nešto što mene kao autora deprimira i frustrira: znači, sav taj proces istraživanja i pisanja je okončan, knjiga je izašla, međutim u ovoj Zoni sumraka o kojoj govorimo to je samo početak. Zapravo, onog trenutka kada vi imate gotovu knjigu, problemi tek počinju. Sada više ni procedura ni koštanje procesa štampanja knjige nisu toliko komplikovani i skupi, maltene svako od nas može od svojih para da pokrije tiraž od bar 300 knjiga. Ali problem je plasman, problem je marketing, problem je dostupnost. Vi ćete imati masu drugih knjiga koje će biti daleko prominentnije iako, možda, to svojim kvalitetima ne zaslužuju, prosto zato što su izašle kod jakog izdavača koji je u stanju da to plasira i reklamira.

AR:Ono što je tragedija je da čak ni jači izdavač možda ne bi marketinški previše pokrivao ovakvu knjigu. To bi bila poslednja rupa na svirali. Znamo šta se čita: Paolo Koeljo, Ljiljana Habjanović-Đurović, sve te žene sa dva prezimena, koliko li ih već ima.

DO:Ipak, da ne završimo priču u ovim mračnim tonovima, rekao bih još nešto. Borba traje i dalje. FAUSTOVSKI EKRAN je bio prva bitka, ova U BRDIMA je druga, rat nije završen. Ja sam već pomenuo jednu knjigu na kojoj radim. Pa makar to bilo frustrirajuće i makar bilo malo trenutaka kao što je ova promocija koji su prijatni, a vezani za te knjige, ja iz nekog razloga - da li je to mazohizam ili fanatizam ili šta li je - nastavljam sa pisanjem. Još jedan korak u tom pravcu je knjiga koju priređujem sa kolegom, Ivanom Velisavljevićem, pod naslovom NOVI KADROVI, u kojoj se preispituju neke skrajnute vrednosti. Mene zanimaju autsajderi. Mene horor zanima zato što je to autsajderski žanr, jer je večito nekakva fusnota i margina. Deo toga je i bavljenje Đavolom kao arhetipskim marginalcem, potisnutim likom u kulturi, ta druga strana, tamna strana onako kako se ogleda na filmskim ekranima. Horor filmovi su u okvirima našeg filma takođe bili nešto potisnuto i skrajnuto što sam ja želeo da iz tog mraka izvučem na svetlo i da pokažem da je to nepravedno bilo u zapećku.

NOVI KADROVI je zbornik zamišljen kao neka vrsta SVETLA U TAMI, ali posvećenog našem filmu, i to skrajnutim autorima, filmovima i tendencijama u srpskom filmu. Tu sam, sa kolegom Ivanom, okupio jednu hordu mladih ratnika, sveže krvi, i to su kritičari koji sa jedne nove tačke gledišta sagledavaju ne samo žanr – neće to biti knjiga koja će okupljati pretežno 'žanrovce'– već uopšte ljude i tematiku koji su bili nepravedno zapostavljeni, a o kojima vredi koju prozboriti. To će biti još jedan pokušaj da se iz nekakvog andergraunda, iz zapećka, i bunkera izvuku neki ljudi i filmovi i da se osmotre na jedan svež način, kako je dolično početku XXI veka.

Transkribovao i priredio: Dejan Ognjanović

[REC] 4: THE APOCALYPSE (2014)

December 14, 2014, 7:00 am

≫ Next: A HARD DAY (2014)

≪ Previous: HOROR KAO RADIKALAN ODNOS PREMA STVARNOSTI

$

0

0

**(*)

2+/3-

            Evo nam, najzad, i završnog (?) dela [REC] sage. Nisam bio impresioniran čak ni njenim prvim delom, ali u retrospektu mora se priznati da je tu bilo efikasnih momenata i nadahnutih varijacija na oveštale rage-virus/running zombie motive. Istina, najbolji deo tog filma nije bilo tresi-kameru jurcanje po hodnicima sa trepni-i-propusti akcijom, rvanjem, šutiranjem, ugrizanjem itsl. nego smirenija deonica na samom kraju, snimljena u zelenoj "night vision" perspektivi, kada se naša junakinja nađe u stanu sa opsednutom devojkom (sada pretvorenom u ruiniranu jedva-ljudsku ispijenu kreaturu) od koje je sve i započelo...

            Nažalost, drugi deo (o kojem sam već pisao OVDE) tu dosetku sa religiozno-demonskim zapetljancijama donekle razvije samo da bi, ipak, više pažnje je posvetio krajnje rutinskoj gnjavaži sa vojničinama-specijalcima koji upadnu u zgradu da se makljaju sa zaraženima (a, čisto da bude više topovskog mesa, krajnje neubedljivo se u zgradu pod karantinom ubaci i grupica mlađarije), s tim što na kraju nagovesti vrlo organski oblik "opsedanja" usta-na-usta, sa velikim ljigavim Pužem-Golaćem iz Pakla! 

Treći deo prekida ovaj storilajn, i vraća se u blisku prošlost, odnosno u formi prikvela pokazuje izbijanje epidemije na jednoj svadbi – uz obilate doze humora na koji publika nije znala kako da reaguje, smatrajući ga, s pravom, nepripadajućim ovoj franšizi. O ovom slepom crevu sam pisao OVDE.

            Napokon, u četvrtom delu, Balaguero sam samcit (bez Paka Plaze, s kojim je ko-režirao prva dva dela) vezuje mašnicu na serijal, ili je barem tako obećao u intervjuu koji mi je dao pre dve godine na Grossmannu. Ali – ako ste očekivali da će ovaj majstor horora sam još bolje da tu rabotu obavi, eh, jbg, nije tako bilo suđeno. Nije se desilo ništa slično. Nismo saznali ništa bitno novo o virusu-alienu-demonu koji skače iz tela u telo (a la HIDDEN), o njegovom poreklu i svrsi, niti smo dobili ikakvu pažnje vrednu varijaciju na ono što smo već videli u prethodna tri dela.

            Prosto rečeno, REC 4: THE APOCALYPSE je iznenađujuće nenadahnut: bez obzira što nam vraća glavnu junakinju prvog dela, ona nema nikakvu funkciju u filmu sve do pred kraj; drugi "junaci" su ili napadno nezanimljivi ili jezivo klišetizirani i površni, te je ovaj deža vi opterećen snažnom dozom "bašmezabolitisa" za bilo koga i bilo šta što se tu mrda i galami.

            Sva "invencija" svedena je na lokaciju – ovog puta, to se zbiva na jednom prekookeanskom brodu gde Ne-Zna-Se-Ko-Tačno eksperimentiše sa Virus-Alien-Demonom kako bi postigao Ne-Zna-Se-Tačno-Šta: valjda bi da prave anti-virus ovom čudu, ALI kao da nisu svesni demonske (?) prirode svega toga (u ovom, finalnom delu tupavo gurnute pod tepih, čime je odbačen najbolji deo prethodnika), pa bi i dalje da egzorciraju sa špricevima. Valjda.

            Što je još gore, lokacija je jedva osrednje upotrebljena, uglavnom u generičkim prizorima (uski hodnici, mračna kotlarnica, gotska kuhinja...) a potencijali sugerisani u podnaslovu (Apokalipsa?!) nisu ni dotaknuti, jer – sve je izolovano na tom brodu, daleko od ostatka ljudske rase, pa su implikacije ionako tankog i uninvolving zapleta vezane samo za preživljavanje grupice pomenutih antipatično-dvodimenzionalnih kreatura koje bi, što se mene tiče, mogle odmah da potonu na dno i tako nas spasu bede. Ljudska rasa je bezbedna i bez njihovih nebitnih egzistencija na tom uzburkanom moru (gde čak ni najave opasne oluje ne dovedu ni do čega dramaturški upotrebljivog).

            Film sadrži ukupno jednu polu-dobru polu-dosetku: zaraza počne tako što iz laboratorije pobegne (tj. bude potajno pušten) zaraženi majmun. Majmun uleti u kuhinju i napadne Kineza koji u frenetičnoj borbi uspe da zverku ubaci u lonac pun ključale vode (ili hrane) i praktično ga skuva naživo – ali ne pre nego što i sam bude gricnut-zaražen. Zbog toga Kinez ubrzo članovima posade servira jelo sa mesom skuvanog-zaraženog majmuna, ali – nažalost, nastupi jedus interruptus kad ih jedan bezveznjak u zadnji čas spreči da okuse meso ludog majmuna.

            Sve ostalo smo već videli milion puta, kako u ovom serijalu tako i u drugim filmovima slične sadržine, smeštenim na brodove, podmornice, okeanske platforme, podvodne baze i slična mesta. Sva ta buka i bes – cimanje, trčanje, jurcanje, bežanje, ujedanje, rafalno pucanje u glave i meso – snimljeni su sa bezličnom kompetencijom kakvu danas svaki priučeni holivudski mladac može da proizvede, ali nema tu gušta, nema duha, i džaba čak i posezanje za nekakvim velikim bušilicama i propelerima kad je sve uslikano iritirajućim mrdanjem i montirano u seckalici za salatu: Zap-zap-zap! Cap-cap-cap! Trep-trep-trep!

            Od vaše tolerancije na treš i/ili kliše, odnosno od zagorelosti, zavisi da li ćete pozdraviti aplauzom ili kolutanjem očima kada se pred kraj naša novinarka pretvori u Saru Konor na Titaniku, skine se u belu majicu na bratele i dohvati sekirče.

            Svakako će vam velika tolerancija (odnosno, gledalačko neiskustvo) trebati da progutate nesnosni kliše sa aktiviranim Sistemom za Samouništenje, odnosno da se uzbudite uz milion-puta-već-viđeno otkucavanje časovnika pred programirano uništenje (Brod će eksplodirati za 20 minuta. Za 19 minuta i 50 sekundi. Za 19 minuta i 40 sekundi...) dok naša Sara Konor rutinski secka prepreke pred sobom, skače u uzburkano more u oluji usred noći dok na par metara od nje eksplodira ogroman tanker u velelepnoj mega-eksploziji koja mora da se videla iz orbite (otprilike kao i svaki "preokret" u ovom nepočinstvu)...

            I da li je uopšte neki spojler ako vam kažem da se film završava otrcano imbecilnim "Nije sve Gotovo! Zlo nije mrtvo!"? Ajde što su posegli za tim, nego je i sama konkretizacija toga uvredljivo kretenska. Šta – sve ONO, iz prethodna tri dela, vodilo je OVOME? Poslednji kadar deluje kao vrlo loš vic – ali ne gasite film čim krene špica, jer, dok budete vrteli glavom zbog tog kretenskog završetka, dobićete ubrzo još jedan, znatno gluplji, koji sve okreće u još veću zajebanciju i pokazuje da reditelj nijednog trenutka nije ovo ozbiljno shvatao.

            REC 4 je napadno nenadahnut i isprazan film koji deluje kao da je urađen na autopilotu, iz čisto komercijalnih razloga: kao da je Balaguero uzeo da cedi suvu drenovinu ne bi li ovim plitkoumnim produktom takođe iscedio i parice iz džepova neprobirljive, lako-zabavljive mlade publike odrasle na video-spotovima i video-igrama, e ne bi li finansirao nešto manje komercijalno, a duši mu bliskije. Nadajmo se da je tako: jer ovaj previše akcioni a nedovoljno hororični film inače nema baš nikakvog drugog razloga da postoji.

A HARD DAY (2014)

December 17, 2014, 2:00 am

≫ Next: Srećna slava svim paganima, i ostalima!

≪ Previous: [REC] 4: THE APOCALYPSE (2014)

$

0

0

          ***           

   3+   

           Izuzetan spoj krimi-trilera i crne komedije od sorte kakvu od Korejaca sve ređe viđamo i pomalo smo i zaboravili da su sposobni za ovako nešto. Korumpirani amoralni pajkan čija priključenija pratimo baš nema sreće – ali je ima gledalac koji ovome da šansu.  

Našu antiherojsku džukelu snađe serija baksuzluka nakon što ludačkom vožnjom pregazi namernika na putu a onda, budući da je u velikoj žurbi (umrla mu majka a u stanici su agenti unutrašnje kontrole koji čeprkaju po prljavom vešu njega i njegovih kolega), odluči da taj leš sakrije nigde drugde nego u sanduk svoje upravo umrle majke!

To uključuje apsolutno fucking hilarious scenu potajnog švercovanja leša u mrtvačnicu i njegovog utrpavanja u već zašrafljen sanduk uz pomoć igračke na daljinsko upravljanje kupljene detetu, dok sat otkucava a sumnjičavi radnici mrtvačnice se približavaju prostoriji u kojoj je ovaj ostavljen "da načas bude nasamo s pokojnom majkom".

Usledi niz odličnih preokreta koji nastanu kada neko počne da ga progoni, ucenjuje i zajebava na razne načine, a vezano za sakriveni leš, odnosno nešto veoma vredno što je pregaženi imao sa sobom. Njegov protivnik je jedan od zabavnijih (i zajebanijih!) negativaca viđenih u poslednje vreme a to kako ga mlati, telesno i psihički, tim je slađe što ovaj sve to zaista i zaslužuje.

To se onda razvija u tete-a-tete okršaj dostojan najboljih epizoda Pere Kojota i Tice Trkačice: te makljaže, ta nadmudrivanja, ti preokreti, ti rusvaji – to se mora videti! Sve je tu: šamaranje, lomatanje po klozetu, štapini dinamita, ekvilibriranje na ivici ponora, teg od 16 tona koji pada s nebesa, treskanje u glavu, puzanje po podu mic-po-mic ka obližnjem pištolju (dok mu ovaj lomi kičmu) i sve ostalo što smo voleli u crtanim filmovima naše mladosti.

Ovo je potpuni smehotres baš zato što nije rađeno kao komedija – barem ne u uobičajenom korejskom preteranom slepstik fazonu – nego pre kao vrlo crni dead-pan triler sa izlivima relativno suzdržane groteske. Smejao sam se više i glasnije nego na bilo kom filmu koji pamtim iz ove godine.

Reditelj radi sa odličnim scenarijem, ali ništa mu to ne bi vredelo da nema sjajne glumce i da nije sposoban da postigne adekvatnu intonaciju suzdržane sumanutosti na ivici nadrealnog ali ipak s ove strane plauzibilnog.

Satira na korumpirani sistem (naročito policiju) se podrazumeva, ali nije napadna, već stoji tamo gde joj je i mesto u jednom ovakvom komercijalnom filmu: između redova.

PS: Ako vam se sve ovo svidi, pa rešite da overite i prethodni film istog reditelja pod naslovom How the Lack of Love Affects Two Men misleći da to mora da je takođe vredno pažnje – upozorenje! Nije! Pokušao sam to da gledam, ali tu se već radi o napadno napregnutoj, usiljenoj komediji sa genijalnim konceptom (otac i sin se nadmeću oko iste cure, stanarke), ali prosto – to me nije ni uvuklo, ni zabavilo, ni nasmejalo, i ugasio sam ga posle oko pola sata. U svom prvencu naš Kim nije uspeo da izbalansira dramu, nasilje i humor...

Srećna slava svim paganima, i ostalima!

December 19, 2014, 4:00 am

≫ Next: POETIKA HORORA u medijima

≪ Previous: A HARD DAY (2014)

$

0

0

            Danas tzv. pravoslavni hrišćani slave tzv. Svetog Nikolu. Strogo gledano, i ja sam prinuđen da učestvujem u toj poposveštanoj travestiji. Tim pre mi je u sećanje navrla jedna nedavna malo drugačija ali zapravo slična "slava" koja se, za razliku od ove, barem nije ni pretvarala da ima neke veze s tzv. hrišćanstvom.

            Naime, neću vas sad i ovde nadugačko podsećati na paganske korene obožavanja tzv. svetaca i orgijastičkih "slava" koje se među Srbima održavaju nominalno u njihovu čast, a zapravo uglavnom kao alibi za nimalo hrišćansko obžderavanje i opijanje te za druge, još gore, i još manje hrišćanske sentimente i ponašanja.

            Umesto toga, na dan ove tzv. slave, evo slikovitog izveštaja sa jedne od najstarijih slava za koje čovečanstvo uopšte zna – slave poznate kao Sveta Jesenja Ravnodnevnica. Elem, ove godine sam se baš u to vreme, negde oko 20. septembra, zadesio u Istri, u gostima kod drage lavkraftovke a, kako se ispostavilo, pomalo i vikanke (eng. wicca).  

Proveo sam tom prilikom jedan produženi vikend u Višnjanu (kod Poreča) i okolini, a ovdena blogu već sam predočio izveštaj sa ekskurzije na koju me je moja domaćica Natalija odvezla – pravo u ruševine srednjovekovnog zamka Dvigrada.

Tokom tih dana obišli smo zajedno nekolike "gotske" lokacije u okolini Poreča i Rovinja, uključujući i jedan šumarak kraj stare crkvice i groblja gde smo zatekli baš zgodno namešten falusoidni stećak za ko zna kakve neimenovane i svakako bogohulne rituale.

Moja domaćica mi je pokazala i višnjansku opservatoriju, naizgled modernu zgradu posvećenu tzv. tvrdoj, egzaktnoj nauci osmatranja zvezda i drugih nebeskih objekata i pojava.

Najveći i najzabavniji kuriozitet vezan za ovu građevinu jeste da se, odmah do nje, nalazi i njen davnašnji pra-predak: mini re-kreacija kruga od kamenja nalik (donekle) Stounhendžu, odnosno, još sličnije brojnim drugim, nešto skromnijim krugovima kakvi krase dobar deo Evrope i obeležavaju mesta naročito nabijena energijom, tamo gde se ukrštaju tzv. lej linije (eng. ley lines).

Kontrast (?) odnosno paralelu između ova dva dela ljudskih ruku našao sam nadasve znakovitim.

Nisam smeo da svoju vodičicu i domaćicu previše zapitkujem kakvi se rituali i svetkovine ovde odigravaju, ali nagovešteno mi je da se na ovom proplanku zna okupiti poprilično sveta, naročito na Svetu Letnju Dugodnevnicu, kad se tu pale velike vatre koje odvažniji preskaču (da li odeveni ili nagi, nije mi precizirano).

Ko je gledao THE WICKER MAN bolje će shvatiti ceo ovaj post i slike u njemu, a ko nije – šta čekate? Moj Pečat Preporuke? Pa, imate ga (odavno)!

U svakom slučaju, iskoristio sam priliku da zadovoljim svoj fetiš prema kamenju među ovim obeliksima, odnosno obeliscima.

Nedaleko odatle nalazi se i naročito svetilište lokalnih Vikana, u lugu podno velikog hrasta.

Tu je i oltar na koji se, onda kada su zvezde tamo gde treba, prinose žrtve...

...uglavnom u vidu posnih peciva, voća i povrća, vina i rakije.

Da, kako ispade, imao sam sreću da zapadnem među najbenignije od svih Vikana – ovi čak i ne kolju piliće i mačke u ritualima, nego su skroz naskroz vegani.

To će reći da je njihova slava, baš kao i tzv. Sv. Nikola – posna!

Ovaj lug je delovao relativno dobroćudno usred blago natmurenog dana, ali to ne znači da su mom hororičnom oku promakli izvesni zlokobni nagoveštaji.

Recimo, pažnju mi je privukla neprirodno velika i debela glista, veličine omanje zmije, koja se zavukla podno hrasta. Aha, tu mu je dakle Leglo Belog Crva!

Naivni bi pomislili da je to samo "obična" glista ali meni je smesta bilo jasno da mora da je u pitanju barem veštičji familijar, ako ne i materijalizovani genius loci.

Kad vreme dozvoli, upravo ovaj lug je poprište Vikinih slava i preslava: tu se okupljaju, muziciraju, igraju, pevaju, jedu, piju i ko zna šta sve ne.

Nažalost, tada kada sam ja tamo bio još su bili vidljivi tragovi kiše od prethodnih dana, tlo je bilo blatno i prošarano lokvama, a prognoze su dopuštale mogućnost nove kiše te večeri.

Zbog toga sam, nažalost, bio uskraćen za potpuni ugođaj autentične vikanske proslave Svete Jesenje Ravnodnevnice usred noći, u šumarku, pod hrastom i pod nebeskim svodom.

Umesto toga, morao sam da se zadovoljim nešto udobnijom, ali manje slikovitom lokacijom u jednoj mesnoj zgradi, u prostorijama koje se inače retko koriste, ali su sasvim dobro poslužile da se, uz prigodnu muziku, hranu, piće i druženje, obeleži ova slava.

POSNA slava, kao što rekoh: ali uprkos tom oksimoronu moram zaista priznati da se imalo tu šta probrati čak i za jednog zadrtog mesoždera poput mene, i da sam u slast smazao ponuđeno raznovrsno jastije i pitije i prouzročio prikladno blagoutrobije.

Bilo je tu i raznih domaćih pića proizvedenih u ovom kraju. Iako ja uglavnom ne trošim žešća pića, ovde sam oprobao i nekoliko sorta vikanske rakije (sa raznim aromatičnim travkama), uključujući tu i bisku, koju sam premijerno probao u Kringi – ali o tom vampirskom iskustvu drugi put!

Ljuća pića prelivao sam likerom od čokolade, a onda se (posle pregrade u vidu supstancijalne hrane) prebacio na odlično domaće crno vino. Pošto sam ga izdašno pohvalio, vikanka zadužena za njega bila je tako ljubazna da mi idućeg jutra donese na poklon dva litra, koja sam slatko popio sa Markom Piševim uz njegove ribo-lignjanske specijalitete, kad sam dan potom otišao do njegovog istarskog pribežišta.

Sve u svemu, to veče bi možda bilo razočaravajuće nekome ko bi očekivao obnažene vikanke koje igraju oko vatre i upuštaju se u tzv. razvrat i blud onako kako to tzv. pagani navodno rade – ali meni je, faute de mieux, bilo veoma zabavno i dražesno sve to.

Ne samo što sam se baš fino zagrejao raznim veštičjim napicima nego je veče bilo krunisano i dolaskom spiritusa movensa ove grupice, izvesne legende koja hoda po imenu Korado. Njegove priče, legende i tajne istorije poslužile su kao savršena kruna ove bogougodne, posne, ali nimalo siromašne slave.

Inače, za koji dan vreme je već za Svetu Zimsku Kratkodnevnicu, pa stoga – neka je srećna i ova i ona slava svima koji slave!

POETIKA HORORA u medijima

December 21, 2014, 7:56 am

≫ Next: GHOUL'S SHOP: Novogodišnje izdanje (2014)

≪ Previous: Srećna slava svim paganima, i ostalima!

$

0

0

  

            POETIKA HORORA je započela svoj život: polagano, skromno, bez preterane pompe i galame. Što bi rek'o naš narod, insidiously.

            U nedelju 30. novembra uključio sam se u emisiju "Pogled iz svemirskog broda" na radiju BG202 gde sam kazao ponešto o POETICI HORORA, najavio promociju u Novom Sadu i još ponešto.

            U ponedeljak 1. decembra ustao sam u ranu zoru kako bih gostovao u veoma popularnoj emisiji jutarnjeg programa UZBUDILNIK na Radiju B92. Budući da ja radio ne slušam, nisam ni bio svestan postojanja (i slušanosti) ove emisije ali sam se u to smesta uverio.

            Domaćini i autori, Mlađa i Daško (sic), dočekali su me srdačno, a ispostavilo se da su poznavaoci mog minulog rada i sledbenici Kulta Gula, što je uvek prijatno osveženje – jer iz iskustva znam da se krajnje retko dešava da odem na neku televiziju i radio a da tamo neko nešto zna o meni ili barem o temi.

Obično u medijima to biva tako da ako mi potrefe prezime (ne, nije OgnjEnović!) i ako NE omaše naslov knjige o kojoj govorimo, ja sam srećan. Ovde sam imao zadovoljstvo da pričam sa ljudima koji zapravo znaju ponešto o autoru i temi, a jedan od njih je čak i dobio POETIKU HORORA od izdavača na vreme, i počeo da je čita!

Pa šta više čovek da poželi? Da mu sagovornici budu duhoviti i zabavni? Hell, dobio sam čak i to! Dakle, vredelo je ustajati tog jutra. Sa domaćinima sam popričao nekih pola sata (08.30 – 9.00 h) i bilo je to vrlo vickasto i dinamično.  

Prava šteta što snimak tog gostovanja nije napravljen niti je sačuvan (njihov podkast sadrži samo prvih sat i po emisije, a ne i drugu polovinu: prekid je tik pred moje gostovanje)! Ko je slušao, čuo je; ko nije, baš šteta.

Kasnije tog dana, na konferenciji za štampu, dao sam i intervju za radio, novinarki Sanji Bošković, koji je emitovan na Prvom programu Radija Novi Sad, u okviru emisije "Utorkom u sredu" - 09.12.2014.

Polovina ove polučasovne emisije bila je posvećena hororu, tačnije – njenih prvih 15 minuta. Konkretno, ja govorim od 2.20–8.00 minuta, a zatim sledi, do 13. minuta, čitanje početka Lavkraftovog Slučaja Č. D. Vorda, da bi na kraju, od 14-15. minuta, nešto o hororu kazao i dr Žolt Lazar (jedan od trojice recenzenata moje knjige).

Tu emisiju možete poslušati onlajn. Kao što rekoh, možete krenuti od početka, jer horor priča počinje već u 2. minutu. Evo, ovde: http://media.rtv.rs/sr_lat/utorkom-u-sredu/9282

Prva prava promocija POETIKE HORORA održana je u Novom Sadu tog istog 01.12.2014. u prijatnom prostoru na spratu knjižare Bulevar Books, predviđenom upravo za takve događaje (vidi slike).

Uprkos žestokom pljusku, ovoj promociji je prisustvovalo 20-ak posetilaca koji su pobožno saslušali to što smo imali da kažemo mi, autor, kao i izdavač, Milenko Bodirogić, i dr Žolt Lazar. Neki su čak i kupili knjigu, iako je među okupljenima bilo i onih koji su je nabavili ranije, u pretplati, pa došli sada po autogram...

Ne bih prepričavao to veče, jer malo dole okačiću link ka audio snimku: reći ću samo da je promocija trajala 45 minuta, delom zato što sam žurio na autobus (pravo iz Novog sada putovao sam u Beograd, a otuda – u Hrvatsku, na mini-turneju, od Zadra preko Rijeke do Pule) a delom zato što je moje grlo bilo prilično načeto manjom prehladom, pa nisam ni mogao da govorim onako dugo kao inače, što je možda i bolje.

Drhtave fotke drhtavom rukom napravio je moj NS prijatelj Nikola NO ABUSE; ako se on, kao iskusan hororista, toliko tresao, možete misliti koliko je jezovito bilo običnoj publici te kišno-hladne olujne večeri!

Rečene su neke zanimljive stvari, kao i ekskluzivni podaci o izdavačkom planu Orfelina, pa eto, koga to zanima, neka sa Mediafire linka skine wav fajl veličine oko 13MB, u trajanju od 45 minuta, i neka se sam uveri kako je bilo. Evo toga OVDE.

Promociji je, pored ostalih, saučestvovao i Ivica Živković(IZGUBLJENI SLUČAJEVI i druge umetnine) a tu se zatekao i jedan od vernijih pratilaca bloga i od kvalitetnijih, sadržajnijih komentatora (na slici). Ne bih da ga autujem ako to sam ne želi, možda mu više prija draž anonimnosti, ali ako želi, može u komentaru da anotira sliku i predstavi se.

I to nije sve! U decembarskom broju magazina PLAYBOY"Muškarac godine" i jedan od najuticajnijih Srba na decu i omladinu, pevač i pisac Marko Šelić Marčelo, slikao se za duplericu, i usput, kad su ga pitali za mir u svetu, rešenja problema gladne dece u Africi i šta preporučuje za čitanje, kazao je da preporučuje moju POETIKU HORORA, rekavši, otprilike, "u vreme ovih lažnih doktorata evo vam prilike da vidite kako izgleda jedan pravi!" 

Ali ni to nije sve: autor POETIKE HORORA gostuje u emisiji iz kulture VAVILON, na II programu RTS-a, u utorak 23. decembra u 20.30 h. Razgovor je obavila autorka te emisije, književna kritičarka Jasmina Vrbavac, a sniman je u jednom zanimljivom, hororičnom ambijentu, pa eto, pogledajte i to ako ste tako u mogućnosti.

POETIKA HORORA je idealan novogodišnji poklon za osobe od ukusa i kulture, if any. Možete je kupiti u svim većim knjižarama širom Srbije (Delfi, Vulkan itd), a najbolje je ako je kupite direktno od izdavača, ili od autora. U potonjem slučaju, naročito ako želite primerak s posvetom, pišite na dogstar666 at yahoo dot com i to što pre, jer ostalo mi je još samo 5 extra primeraka.

         Što se tiče daljih promocija, naravno da će ih biti - čim prođe Četres Dana Neprekidnih Bahanalija U Srbiji (od Sv. Nikole do Sv. Save). Već je dogovorena promocija u Nišu početkom februara, a kad prođu najveća ludila u januaru, dogovorićemo još neka mesta... Do tada - ČITAJTE!

GHOUL'S SHOP: Novogodišnje izdanje (2014)

December 23, 2014, 8:01 am

≫ Next: NEDOVRŠENI POSAO – Tomas Ligoti

≪ Previous: POETIKA HORORA u medijima

$

0

0

  

           Počastite sebe i one koje volite barem koliko i sebe nekim dobrim, pametnim knjigama za predstojeće praznike. Evo novih i starih knjiga za sve (dobre) ukuse: cijena – prava sitnica! Zainteresovani neka pišu na dogstar666 at yahoo dot com. 

U sve cene već je uračunata i poštarina unutar Srbije.

 POETIKA HORORA 

Poetika horora je studija koja definiše horor kao književni žanr i objašnjava nastanak i razvoj njegove poetike od gotskih romana 18. veka pa do bestselera s kraja 20. i početka 21. veka. U ovoj knjizi prikazuju se ključne faze i akteri, i analiziraju najreprezentativnija dela u kojima se ogledaju prelomne tačke u razvoju žanra: Rani gotik (Horas Volpol: Otrantski zamak), Pozni gotik (Meri Šeli: Frankenštajn), Edgar Alan Po i horor priča, Priča o duhovima ("Okretaj zavrtnja" Henrija Džejmsa), Viktorijanski neogotski roman (Drakula Brema Stokera), "Čudne priče" kosmičke strave ("Boja izvan ovog svemira" H. F. Lavkrafta), Horor kao bestseler (Isijavanje Stivena Kinga) i Savremene tendencije u hororu koje oličavaju Moderni gotik (Širli Džekson, Anđela Karter, Džojs Kerol Outs), Priča o duhovima (Robert Ajkman), Telesni horor (Klajv Barker), Psihološki horor (Robert Bloh, Tomas Haris) i Kosmička strava (Tomas Ligoti). Poetika horora prikazuje kontinuitet ali i neprestanu evoluciju i sazrevanje ovog popularnog, provokativnog i inspirativnog žanra.

U pitanju je knjiga koja na 525 strana velikog formata (23,5 x 16,5 cm) objašnjava šta je književni horor, kako je nastao, zašto je imao baš taj oblik, kako se i zašto zatim menjao i razvijao tokom dva i po veka, koji su mu najreprezentativniji predstavnici i zbog čega su baš oni. Najavu ove knjige kao i njen puni sadržaj imate OVDE.

Cena za Srbiju: 2.200 din (post express& pakovanje uračunati)

Cena za inostranstvo: 35 E (sa uračunatom međunarodnom poštarinom)

U ponudi: 5 primeraka

 ZAVODNIK 

Preostalo još oko 66 komada! Ne čekajte proleće... Pitanje je da li će uopšte biti II izdanja!

Napomena za čitaoce IZ BOSNE: ostavio sam 4 primerka romana kod mog predstavnika u BANJALUCI. To znači da sada ne morate da se gnjavite sa inostranom poštarinom i carinom koji bezveze povećavaju troškove i komplikuju stvari: dovoljno je da mi pišete na dogstar666 at yahoo dot com i ja ću vas povezati s mojim zastupnikom, kome ćete poslati 20 maraka, što je cena u koju je uključeno i ptt slanje unutar Bosne.

Cena za Srbiju: 610 din (ptt & pakovanje uračunati)
Napomena: Zbog naraslog kursa evra i drugih okolnosti, cena ZAVODNIKA će odmah posle Nove Godine biti nešto veća: iskoristite poslednju priliku da ovaj roman nabavite po ceni od samo 5 E (u Srbiji).

U ponudi: 66 primeraka

 NAŽIVO = PRODATO!!!

Poslednja DVA primerka kultnog horor romana pronađena su u jednom magacinu i sada se nude zainteresovanima, verovatno po poslednji put. Kad ovi odu zaista ne znam odakle bi više mogao da se pojavi još neki primerak jer svi rezervni resursi su iscrpljeni a ja primeraka odavno više nemam. Dakle, ko se najbrže javi na moj mejl, dobiće.
Cena: 1.400 din (ptt uračunat)
U ponudi: 0 primerka

 KRALJ U ŽUTOM– Robert V. Čejmbers 

Kralj u žutom, knjiga na osnovu čijih je motiva nastala trenutno veoma popularna TV serija True detective, zbirka je kratkih priča američkog pripovedača Roberta Vilijama Čejmbersa, napisana 1895. godine. Kralj u žutom sastoji se od deset priča, od kojih je prvih pet zaslužno za reputaciju koju je ova knjiga stekla kao jednog od klasika horor žanra.

Pored izvornih 10 priča koje čine ovu zbirku, nju krasi i stručan pogovor dr Dejana Ognjanovića, pod naslovom JESTE LI VIDELI ŽUTI ZNAK?

600 din (ptt & pakovanje uračunati)

U ponudi: 2 primerka

           

 HAARP I DRUGE PRIČE O TEORIJAMA ZAVERE – priredio Goran Skrobonja 

Najnovija antologija domaće slipstrim i žanrovske proze, ovog puta na temu TEORIJA ZAVERE. Moja novela pod naslovom NEKRONOMIKON, TREĆE, DOPUNJENO IZDANJE našla se u ovom odabranom društvu, gde zauzima celih 50 od ukupno 650 strana

Neki od autora: Goran Gocić, Jelica Greganović, Filip David, Ilija Bakić, Vasa Pavković, Zoran Pešić Sigma, Željko Obrenović, Ivan Nešić, Oto Oltvanji, Goran Skrobonja, Jovan Ristić...

1.100 (ptt uračunat)

U ponudi: 1 primerak

 LOVECRAFT: COLLECTED ESSAYS – AMATEUR JOURNALISM 

Mek povez, veliki format, 440 str.

Pisma i eseji koje je Lavkraft objavljivao u amaterskim časopisima, pre nego što je postao zvezda u WEIRD TALES, po prvi put sakupljeni u ovu knjižurinu. Tematika je različita, ali pretežno su to osvrti na prozu i poeziju objavljivanu u tim časopisima, kao i opšte stvari vezane za novinarstvo, etiku, estetiku, poetiku... 

1.500 din (ptt uračunat)

U ponudi: 1 primerak

            DRACULA – Bram Stoker 

Što da čitate prevod ako možete u originalu? Izdanje Oxford University Pressa, edicija World's Classics, mek povez, fin predgovor...

350 din (ptt uračunat)

U ponudi: 1 primerak

 HISTORY OF THE BRITISH AND AMERICAN CIVILIZATION - Aleksandar B. Nedeljkovich  

Ovako autor, dr ABN, opisuje svoju knjigu: "To je autorovo zhivotno delo, koje sumira njegovo ukupno poznavanje ove oblasti i njegov pogled na svet (a ima i poprilican broj po glavlja o knjizhevnosti, ali, kratkih; naucna fantastika, horor i fantazija su dobili ono mesto koje, po svojoj knjizhevnoj vrednosti, realno zasluzhuju). Knjiga je izrazito futurski i internetski orijentisana, a poslednje dve reci knjige (glavnog teksta) glase: will be."

Da se ovo prodaje kao fiction, ovo bi bilo vrhunsko postmodernističko delo, na tragu HAZARSKOG REČNIKA, samo mnogo smešnije!

Pisano je konverzacijskim tonom – 'da vam čiča objasni'– koji nema ni u naznakama natruhe AKADEMSKOG PISANJA: ni fusnote, ni citati, ni izvori/autori ne navode se za (mestimično VRLO slobodne i extravagantne) tvrdnje i tumačenja, što svemu tome daje ton (i vrednost) kafanske rasprave. Znači, uzeo čiča banku i priča li priča o istoriji Engleske, Amerike i Srbije, istovremeno.

Vidite: Dr Nedeljković u svom UDŽBENIKU, pišući o američkim nobelovcima, na njihovom spisku spontano usklikne kraj Hemingvejevog imena: 'the most deserved!' 

Vidite: u 'major authors' amer. knjiž. I polovine XX veka ABN ladno ubraja Isaka Asimova i Margaret –prohujala– Mičel (zajedno sa, zapanjujuće, Lavkraftom!) dok u 'lessers' u isti koš natrpa Paunda, Čendlera, Roberta E. Hauarda (!) i Zejna Greja zajedno sa Drajzerom i Štajnbekom!

Učite: u 'majors' iz II polovine XX veka ABN tura i Agatu Kristi i Tolkina i Karla Segana, a u 'lessers' Nabokova, Apdajka i M. Etvud!

            Unikatni smehotres!

            1.050 din (ptt & pakovanje uračunati)

U ponudi: 1 primerak

 MOJ ŽIVOT - Mark Šagal 

Kultura-Beograd 

1969. god. 178 str, (18 x 11 cm)

Ilustrovana autobiografija poznatog umetnika. 

350 din (ptt & pakovanje uračunati)

U ponudi: 1 primerak

---

NEDOVRŠENI POSAO – Tomas Ligoti

December 25, 2014, 7:30 am

≫ Next: LA CINQUIEME SAISON (2012)

≪ Previous: GHOUL'S SHOP: Novogodišnje izdanje (2014)

$

0

0

Booka, Beograd, 2014

176 str.

            Čitaocima ovog bloga, i uopšte ljubiteljima horora profilisanog ukusa, nije potrebno naročito predstavljati najboljeg živog pisca horora, Tomasa Ligotija. Pisao sam već ovde o njemu u tekstu Tomas Ligoti: majstor horora a zatim i u osvrtu na njegovu uticajnu i inspirativnu knjigu THE CONSPIRACY AGAINST THE HUMAN RACE (kojom se nadahnjivao Nik Picolato, scenarista serije TRUE DETECTIVE). Pored toga, čitaoci moje POETIKE HORORA mogu da o Ligotiju čitaju opširno poglavlje pred kraj knjige, u delu koji se bavi modernim hororom.

            Zbog toga teško da je uopšte potrebno posebno preporučivati NEDOVRŠENI POSAO, prvu knjigu Tome Ligotića na srpskom: maltene je dovoljno reći da je IZAŠLA. Šta tome još dodati, koju posluku porati? Kad je u pitanju pisac tog (prvog) ranga, izlišna su pitanja tipa: kakva je knjiga, je li dobra, vredi li kupovati, mora li odmah ili da malo sačekam...? Ukratko, knjiga je ODLIČNA, itekako je VREDI kupiti sebi i svima koji su vam dragi, i to ODMAH ili što pre, dok se nije razgrabila.

            Naslov, istina, nije baš najsrećnije prepevan: Goran Skrobonja je izvorno, creepy-preteće My Work Is Not Yet Donepretvorio u banalnije, prozaično, nimalo jezovito NEDOVRŠENI POSAO, ali to je otprilike jedina zamerka koja se ovom izdanju može uputiti (uz preterano minimalističku koricu, isto tako bezličnu kao i srpski naslov). Prevod teksta je korektan, uz samo par omaški: "cabal" nije "kabala", a Makijavelijevo najpoznatije delo na srpskom je poznato kao "Vladalac" a ne "Knez". Obe greške su u istoj rečenici, na str. 87: "Ispostavilo se da su oni pleme pravih prijatelja, đavolska kabala, makijavelijanska rulja s Ričardom kao Knezom koji zapoveda dvorjanima i podanicima." Imajući u vidu koliko je Ligotijev jezik pregnantan sočnim crnohumornim igrarijama cinične i mizantropske sorte, od birsovske vrste i dometa, može se reći da je Skrobonja u svom prevodu uglavnom preneo suštinu smisla, mada ne baš uvek i svu sočnost.

Nešto detaljnije o knjizi: u pitanju je vrlo bizarna fantazija osvete s kojom će moći da saučestvuje svako ko se ikada osetio izrabljen na poslu, i to ne samo od strane svemoćnih šefova, nego isto tako, ali drugačije, i od svojih kretenskih "kolega". Kamila Palja je pisala (u genijalnoj studiji SEKSUALNE PERSONE, koju najtoplije preporučujem) da je kapitalizam najadekvatniji izraz ljudske prirode, jer je zasnovan ne na idealima i maštarijama i priželjkivanjima (kao socijalizam ili, daleko bilo, komunizam) nego na temeljnim činiocima ljudske prirode kao što su: grabežljivost, samoživost, sebičnost, bezočnost, eksploatacija i doslovno/metaforički kanibalizam. 

Svako za svoju guzicu a ko jebe ostale; najbitnije je u se, na se i poda se, jebeš sve ostalo; uspeh je samom sebi nagrada i dokaz da si u pravu ("tko ima, vrijedi; tko nema, ne vrijedi") itsl. Kapitalizam je, stoga, prirodan – u smislu, da je u skladu s ljudskom prirodom, ali je takođe i protivprirodan, jer ljudska pohlepa i bezočnost nemaju granica (za razliku od životinjskih), pa stoga kapitalizam u svojoj dekadentnoj, korporativnoj fazi sadrži ozbiljnu dozu iracionalnog i samouništiteljskog (da podsećam na to šta se radi sa atomskom energijom, atomskim i drugim naoružanjem, sa sečom šuma, zagađenjem zemlje, vode i tla, bušenjem ozonske rupe, globalnim zagrevanjem i trista drugih oblika sečenja grane na kojoj svi zajedno sedimo?).

Ovo ističem zbog toga što bi površan čitalac ili kritičar mogao, onako na prvu loptu, da Ligotijev "korporativni horor" svede na nekakvu društvenu kritiku, odnosno puku satiru aktuelnog američkog društveno-političko-ekonomskog trenutka. Pih. Tako prozaičnim budalaštinama bave se minorni pisci koje niko neće čitati ni za 20 ni za 200 godina. Ligoti, uvek prodoran, uvek metafizičan, zauzima takvu vizuru da – svestan uvida o kojima Palja piše – svojom bespoštednom kritikom nehumanih odnosa u jednoj po prirodi nehumanoj organizaciji, kritikuje i nehumani sistem kojega je ona ogledalo, i nehumane homo sapiense koji su sve to osmislili i napravili kao idealnu baru za brčkanje svoje blatne, prizemne, bedaste prirode.

Mislim da je svakom verziranom čitaocu jasno da Ligoti ne govori samo, pa čak ni pretežno, o kalu i blatu sociopolitičkog trenutka savremene Amerike, već o nečem dubljem i univerzalnijem, kada piše:

"To whom it may concern—I hereby refuse to be a swine living in a world of swine that was built by swine and belongs only to swine. This swine has been fed full of his swinish ambitions, his swinish schemes, and, over and above all, his swinish fears and obsessions. Therefore I forfeit my part of this estate to my heirs in the kingdom of the swine... People do not know, and cannot face, the things that go on in this world, the secret nightmares that are suffered by millions every day. . . and the excruciating paradox, the nightmarish obscenity of being something that does not know what it is and yet believes that it does know, something that in fact is nothing but a tiny particle that forms the body of The Great Black Swine Which Wallows in a Great River of Blackness that to us looks like sunrises and skyscrapers, like all the knotted events of the past and the unraveling of these knots in the future, like birthdays and funerals, like satellites and cell phones and rockets launched into space, like nations and peoples, like the laws of nature and the laws of humanity, like families and friends, like everything, including these words that I write. Because this document, this supposedly Ultimate Statement, is only a record of incidents destined for the garbage can of the incredible. And rightly so."

Ligoti čak i izvodi eksplicitnu paralelu između kompanije u kojoj tavori njegov antijunak, i čitavog "spoljašnjeg" sveta:

"In this sense the world of the company mirrored the world itself, which sometimes managed to stage a rousing first act, and perhaps even provide a few engaging scenes of a second before devolving into a playwright’s nightmare, wherein the actors either butchered their lines or entirely forgot them, scenery collapsed, props misfired, and most of the audience left theater during intermission."

Ljudi nisu čak ni svinje: ljudi su mrtve beživotne STVARI, lutke prividno humanoidnog oblika iza čijih praznih očiju NEMA NIČEGA:

            "The qualification to which I made reference above is this: if you happened to cross that room on the other side of which stood Sherry, what you confronted was . . . I can’t even name it—some kind of thing inhabiting the body of an attractive woman, an alien from some diseased planet or a creature of low evolutionary stature that by some curious means had insinuated itself into a human being at some stage in her development, the result being this Sherry-thing."

            Ligoti nemilosrdo razara mitopoetička samozavaravanja kojima ljudi najčešće svoje valjanje u blatu sa ostalim svinjama prikazuju kao nekakve gromopucatelne Avanture, Potrage, Odiseje, Evolucije itsl.

"As far as I’m concerned, fairy tales and legends, mythologies of all times and places, are just festering vestiges of a world that, for better or worse, is dead, dead, dead. Human life is not a quest or an odyssey or any of that romantic swill which is force-fed to us from our tenderest years to our dying day."

            Za one koji nisu svinje ili mrtve marionete, za one koji svojom konstitucijom ili izborom nisu "tirani" nego "duše blagorodne", život nije kutija čokoladnih bombona, nego KOŠMAR i PAKAO:

"There are some people who attest that they do not remember their dreams, who have never known what it’s like to awake screaming or half-insane or merely trembling from the after-shock of a nightmare. These are not necessarily simple-minded persons or happy persons or persons of stunted imaginations. But somehow they have retained a lifelong innocence, never knowing the dread some feel upon approaching the bedroom and facing that descent into the darkness of unknown worlds that may range from cartoonish absurdity to quaking horror. They are very lucky people. I wish I were one of them." 

            Ne, kao što iz priloženog možete videti, Ligoti vam nije tamo neki veseljak kao Stiven King, Džo Hil, Den Simons, Novi Klajv Barker, Robert Mekemon, i slična bratija, koji vam gude na uvce o Ljubavi, Imaginaciji, Porodici, Drugarstvu, poručujući da će posle kratkotrajnog BAU-BAU "mraka" doći SVETLO i hepiend. O njihovim jeftinim "katarzama" Ligoti, u svom jedinom romanu My Work Is Not Yet Done ima da kaže sledeće:

"I —and you— now understood: We were brought into this world out of nothing.

            I —and you— now understood: We were kept alive in some form, any form, as long as we were viciously thrashing about, acting out our most intensely vital impulses, never allowed to become still and silent until every drop had been drained of the blackness flowing inside us.

            I —and you— now understood: We would be pulled back into the flowing blackness only when we had done all the damage we were allowed to do, only when our work was done. The work of you against me . . . and me against you."

            Ali, da ne budem pogrešno shvaćen: Ligoti ne bi bio Veliki Pisac da se ovo njegovo delo svodi na plačipičkastu nihilističku emo-kuknjavu. NE! Njegov najveći kvalitet je upravo umeće da, svojim retkim talentom, svojim bogatim jezikom, predivno odabranim jezgrovitim, jebitačnim frazama slika na tom Mraku, i da na Platnu od Crnila ostavi unikatne tragove koji su, zapravo, obezoružavajuće duhoviti, zabavni, smehotresni. U svoj toj groteski, u tom besmislu i beznađu, Ligoti je efektan baš zato što ne pedluje Lažnu Nadu Ltd. niti Obavezni Hepiend Inc.a kamoli Biće Bolje TM, nego svoj sopstveni kopirajtovani i unikatni Grozno-Grohotni Nihilizam (c). 

            Ako to nije vaša ideja horora, ako su vam draža stara indijanska groblja, drevne kletve, eksperimenti ludih naučnika, oživele mumije, pomahnitali mutant-pacovi i slična razbibriga – hej, pa toga bar ima koliko god volite! Ali ne kod Ligotija. Ne. Za njega važi ono što sam nedavno napisao u prikazu najnovije mu zbirčice, The Spectral Link, za RUE MORGUE: "for Ligotti pain, death and the horror of existence are not genre tropes but a reality he has to cope with through fiction." Za NEDOVRŠENI POSAO takođe važi isto što sam već kazao povodom najnovije mu knjige: "The grimness of this prose is undeniably honest, but is alleviated by black humor and Ligotti's trade-mark vivid, witty turn of phrase which makes even the bleakness funny and absurd."

I time bih zaključio. Pametnome dosta.

PS: Pored naslovnog kratkog romana, ovo izdanje sadrži još i odličnu novelu IMAM NAROČITI PLAN ZA OVAJ SVET, i neujednačeno-osrednje (srećom, kratko) sočinjenije MREŽA KOŠMARA.

LA CINQUIEME SAISON (2012)

December 28, 2014, 2:26 am

≫ Next: NOVOGODIŠNJI INTERVJU

≪ Previous: NEDOVRŠENI POSAO – Tomas Ligoti

$

0

0

***            3

            Selo u ravnici živi svojim učmalim, ritualizovanim životom – bezvremeno, ciklično, uvek isto.

            A onda, dođe vreme za uobičajeni obred: nespecifikovana varijanta Balteina ili tako neke post-zimske paganštine čija je funkcija da se, istovremeno, spale lutke koje oličavaju ljudske grehove (=pročišćenje), te da se otera Zima i implicitno najavi doba plodnosti (=vaskrsenje).

            Avaj: stvari ne pođu kako treba i kako su seljani navikli. Odabrani palilac ni iz višestrukih pokušaja ne uspe da upali spremljenu lomaču: drva ama baš nikako neće da prihvate plamen.

            Grehovi ostanu nespaljeni, doba plodnosti – nenajavljeno.

            Sledi predvidivi sled događaja: koke prestanu da nose jaja, krave ne daju mleko, zasejano seme nikako da proklija, vreme je stalno tmurno i nikakvo kao da je novembar a ne april, ništa od sunca, zelenila, rasta.

Nastaje "peto godišnje doba" iz naslova: stagnacija, glad, oskudica... Ljudi sa sebe ljušte pokoricu dobrote i postaju ono što su oduvek i bili: stoka, i gore do stoke. Sebični, pakosni, samoživi, zlobni...

Usledi serija relativno samodovoljnih set-pisova koje (uglavnom) povezuje lajtmotiv ljudske neljudskosti (i otuđenje od prirode?): tuče, svađe, klanja, silovanja...

Na kraju, seljani ne vide drugi način za pročišćenje nego da nađu žrtveno jagnje, odnosno "krivca" za to što Ujka Zima nije oteran, pa na lomači završi jedan zlosrećnik. Naravno, spaljivanje se odvija pod maskama, na talasima rulje, kako to ljudska stoka jedino i ume. Vidi THE WICKER MAN, itd.

Ipak, nejasno je, u epilogu, da li je ta orgija "pravedničkog" nasilja donela pročišćenje... I može li se ono, uopšte, dobiti na taj i takav način.

Nije lako analizirati ovaj film, pre svega zbog toga što je njegova naracija nekonvencionalna, nelinearna, i maltene nekauzalna (u smislu da povezanost između scena nije smesta očigledna, a ponegde nije uopšte, i svakako nije zasnovana na holivudskom građenju "zapleta").

Ovo je film koji govori slikama. On ne priča priču, on gradi svet, uvlači vas u njega i sugeriše neke stvari kroz nagoveštaje, aluzije, asocijacije, ali bez nametanja značenja, poruke, smisla. 

On poseže za stvarima primarnijim od priče – stvarima kao što su mit, ritual, obred.

Kao što se iz odabranih slika vidi, fotografija je spektakularno dobra i film nudi izobilje eye-candyja od neodređeno-jezive, sumorne, polu-gotske sorte: ali to je "gotik" filtriran, donekle, kroz nešto hladniju, indiferentniju Prirodu a la Tarkovski, i potpuno lišen bilo kakvih religioznih umetanja kakvima je Tarkovski bio sklon.

Svet ovde oživljen svet je paganstva, primitivni, surovi i sirovi svet iracionalnog jedva nešto malo "zauzdanog" (ha!) zamecima razuma. 

Iako ovo nije žanrovski film, a ponajmanje se može nazvati hororom u klasičnom smislu, on poseduje sumornu, zlokobnu atmosferu i mestimičnu vizuelnost koja može imponovati avanturistički orijentisanim ljubiteljima strave, košmara, nadrealnog, začudnog, tajanstvenog...

Dajte mu šansu, barem kao nekoj vrsti protiv-leka predstojećim prizemno-orgijastičkim danima novogodišnjih obreda.

NOVOGODIŠNJI INTERVJU

December 30, 2014, 3:22 am

≫ Next: Gde smo bili, šta smo radili u 2014-oj?

≪ Previous: LA CINQUIEME SAISON (2012)

$

0

0

            Prošle nedelje dao sam intervju za internet portal ANGLOZINE povodom izlaska POETIKE HORORA. Ovaj razgovor o novoj knjizi ali i o drugim horor temama izašao je pod naslovom DEJAN OGNJANOVIĆ – LEPOTA UŽASA I POETIKA HORORA i izvorno se može videti OVDE. Sada ga, s njihovim dopuštenjem, prenosim i na svoj blog, u izvornom obliku: moj jedini dodatak su novogodišnje čestitke kojima sam ga ukrasio.

            Sa ovom pričom, i sa najavama nekih lepših oblika horora u ionako hororično-najavljenoj 2015-oj, opraštam se od ove i ujedno želim svim čitaocima Kalt Ov Gula zdravlje, veselje, ljubav, finansije i zdrav razum u narednoj godini, uz tradicionalni pozdrav: "Od ljubavi nismo siti, treba dobro jest' i piti!"

Niste se plašili filmova strave i užasa u detinjstvu?

--- Ne, nisam. Ni filmova, ni strašnih priča: štaviše, priželjkivao sam ih, tražio, često uprkos roditeljima koji su mi branili da ih gledam. Na moju veliku žalost, ne mogu se pohvaliti ni da sam imao, ili da sada imam, neke naročite košmare, kao što je bio slučaj sa mnogim piscima horora. Voleo bih da ih imam češće, ali, eto...

Sećate li se prvog romana/kratke priče horor žanra koju ste čitali, da li odatle vodi put koji Vas je doveo do titule prvog „doktora horora“ u Srbiji?

--- Moj put do horora nije vodio preko književnosti: mnogo pre romana i kratkih priča bile su bajke i priče naroda sveta, uključujući, naravno, i domaće. Uvek sam naročito voleo one "mračnije", sa pretećim stvorenjima, čudovištima i drugim jezovitim sadržajima. Recimo, od narodnih priča najviše sam voleo "Baš-Čelika", koji obiluje horor scenama; najdraža mi je bila ona na početku, kada dečak dolazi u podrum i nalazi Baš-Čelika, okovanog, i daje mu vodu, a sa svakom šoljom novi obruči pucaju i oslobađaju ga. 

Od stranih, jednom kada sam počeo da čitam (a bilo je to pre nego što sam krenuo u školu), najdraža mi je bila Andersenova "Ružin vilovnjak", koja po svojoj stravičnosti može da se meri sa bilo kojom klasičnom pričom strave. U njoj strogi brat ubija momka svoje sestre, odseca mu glavu i stavlja je u saksiju sa cvećem u njenoj sobi... Takođe, voleo sam tzv. bapske priče, odnosno navodno autentične anegdote natprirodnih doživljaja (proročanski snovi, susreti sa mrtvima, sa đavolima i omajama...) koje sam slušao od babe i dede. Moj roman Zavodnik je upravo omaž tim jezovitim sadržajima iz detinjstva, i posvećen je babi (po majci) i dedi (po ocu) od kojih sam ih slušao.

Kako je izgledao proces nastanka Poetike horora, odnosno Vaše doktorske disertacije? Da li ste nailazili na kritike u akademskim krugovima, postoje li oni koji ovaj žanr smatraju banalnim i manje vrednim?

--- Doktorska disertacija "Istorijska poetika horor žanra u anglo-američkoj književnosti" prirodni je produžetak mog magistarskog rada "Gotski motivi u delu E. A. Poa". Proces nastanka tog magistarskog bio je mukotrpan i dugačak, čak sedam godina, ali ne zbog teme nego zbog mentorke čiji sam mobing godinama trpeo, i na kraju zbog nje i ostao bez posla na niškom Filozofskom fakultetu. S druge strane, proces izrade doktorata bio je izuzetno lak i prijatan, delom zbog toga što sam osnove za njega već bio postavio u magistarskom a delom zato što sam ovog puta za mentora imao divnog čoveka i velikog stručnjaka, prof. dr Zorana Paunovića. 

Niko nije dovodio u sumnju naučnu zasnovanost predloženih tema, i obe sam glatko prijavio i odbranio. Ubrzo po odbrani rada javila se šansa da moj doktorat bude objavljen kod "Službenog glasnika", ali onda je došlo do lomova i zaokreta nagoreu toj kući, i ta opcija je propala. Na svu sreću, rukopis je zatim privukao pažnju izdavača koji je još prikladniji i bolji za moju knjigu, Orfelina iz Novog Sada, i knjiga je, eto, ove jeseni, izašla kod njih u savršenom povezu i dizajnu.

Knjiga se bavi horor žanrom u anglofonoj knjiženosti, da li je možda na pomolu i delo koje proučava isti žanr u srpskoj književnosti?

--- To je nešto što bih svakako voleo da uradim, a da li će se to desiti zavisi samo od spoljnih okolnosti – mog (eventualnog) novog zaposlenja, poslovnih obaveza itsl. Naime, nastanak takve jedne knjige dugačak je i zahteva mnogo vremena i truda, kao i podršku spoljašnjih faktora kao što su institucija, projekat, stipendija itsl. Bez toga, dok sedim ovako nezaposlen, na Birou, da pišem tako kompleksan rad, bilo bi teško.

Kog pisca biste preporučili našim čitaocima koji žele da započnu druženje sa romanima strave i užasa, a nisu sigurno odakle da počnu?

--- Odgovor na to pitanje zavisi od temperamenta i sklonosti, ali i uzrasta konkretnog čitaoca. Zavisno od toga koliko su smeli i avanturistički nastrojeni u svojim literarnim afinitetima, mogu da počnu od besmrtnih klasika kao što su Po i Lavkraft (ali ovi koriste nešto složeniji jezik, dalek od konverzacijskog na koji su svi navikli), a mogu da krenu i od izvikanih bestselera Stivena Kinga, koji su prosečnom čitaocu prijemčiviji, pa da onda, retroaktivno, krenu u istraživanje tradicije, daleko bogatije i umetnički vrednije, na koju se njegova fast-food proza nadovezuje. Naravno, mogu da pokušaju i sa mojim romanima Naživo i Zavodnik, ako im bliskije deluje strava ponikla iz ovdašnjeg okruženja.

Na svom blogu, The Cult of Ghoul, bavite se i analizom horor filmova. Koje je najgore ostvarenje koje ste gledali?

--- Kad neko stalno gleda horor filmove već toliko decenija, odgovor na to pitanje naročito je težak, ali, recimo da je jedan od svakako najgorih - INVITATION TO HELL u režiji Vesa Krejvena, inače dokazanog majstora horora čije mnoge filmove veoma volim, pa je time ovaj totalni ćorak još neshvaljiviji i negledljiviji. Koga zanima moj izbor NAJGORIH HOROR FILMOVA SVIH VREMENA, može to naći na mom blogu, na ovom linku.

Brem Stoker ili Meri Šeli?

--- Meri Šeli. Ipak je bila prva, i mlađa – prava pionirka. Bila je tinejdžerka kada je zamislila i napisala roman koji je svojim intelektualnim i duhovnim dimenzijama doneo prevrat u žanr koji su do tada pretežno zagušivali nečitljivi ljubići sa nešto malo privida natprirodnog. Njen Frankenštajnje prvi pokazao da horor roman može biti – roman ideja.

Koga čitate van horor žanra?

--- Moram priznati da uglavnom čitam pokojnike jer niko među živima ne može da parira piscima kakvi su Kafka, Nabokov, Bernhard, Andrejev, Selin, Sioran, Vilijam Barouz, itd.

Sa svojim izdavačem Orfelinom pripremate i novu ediciju zvanu Lepota užasa. Kako je ona koncipirana i kada je možemo očekivati u prodaji?

--- Mislim da će finalni naziv te edicije ipak biti isti kao i naslov moje knjige – dakle, Poetika horora. Koncipirana je tako da u nju budu uvršteni vrhunski autori i dela horor žanra koji do sada nisu objavljivani na srpskom. Izbor će biti stručan i kvalitetan, a ne proizvoljan i nasumičan kako to kod domaćih izdavača najčešće biva, a knjige će biti praćene obimnim pogovorima i drugim pratećim materijalima. Oni će ta dela adekvatno da kontekstualizuju i predstave ovdašnjem čitaocu koji u ovakvim izdanjima nije navikao da vidi nešto ozbiljnije od par stranica kakvog-takvog pogovora ili skromne beleške, ako i toliko. Uzor nam je edicija "Među javom i međ snom" koju je Nolit izdavao u 1960-im, a koja je objavljivala dela fantastike u najširem značenju reči. U ovoj ediciji naglasak će biti na "mračnoj fantastici" odnosno stravi, ali visoke književne vrednosti. Plan je da edicija sadrži kako klasične, tako i moderne autore. Mogu da najavim da će prvu knjigu činiti tri obimne novele Aldžernona Blekvuda, dok će u drugoj knjizi edicije biti objavljene sve novele i priče H. F. Lavkrafta koje do sada nisu bile prevedene na srpski, a to zaslužuju. Blekvud bi trebalo da izađe u prvim mesecima 2015. a nešto za njim i Lavkraft. Nadam se da ćemo do idućeg Sajma knjiga uspeti da uradimo i treću knjigu...

Ako bismo Vas sutra pozvali na maskenbal, u koga biste se maskirali?

U gula.

Gde smo bili, šta smo radili u 2014-oj?

January 1, 2015, 6:52 pm

≫ Next: NIGHTCRAWLER (2014)

≪ Previous: NOVOGODIŠNJI INTERVJU

$

0

0

            Pre svega, u 2014. godini postao sam ujak. 

Moja sestra donela je na svet preslatku malu Milicu a time i radost u porodicu nakon u crno zavijene 2013. godine.

            Objavio sam dve kapitalne knjige.

            Prvo je, pred 1. april, izašao moj drugi roman, ZAVODNIK, u sopstvenom (samizdat) izdanju.

            Odaziv na pretplatu bio je odličan, oko 150 čitalaca izrazilo mi je poverenje i unapred platilo roman pre nego što je ovaj uopšte ušao u štampu. Ostatak je prodat kasnije, preko bloga i na promocijama, i u ovom trenutku, 8 meseci nakon izlaska, ostalo mi je još samo oko 50 primeraka od tiraža rađenog u 500 komada.

            Promocije su održane širom zemlje i regiona: u Beogradu (tri puta), Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu, Smederevu, Negotinu... u Ljutomeru (Slovenija), Banjaluci (Republika Srpska), Kringi (Hrvatska), Puli (Hrvatska)...

            O mom romanu su u javnosti govorili Marko Pišev, Marko Šelić – Marčelo, Aleksandar Radivojević, Ivan Velisavljević, Vladimir Kolarić, Ninoslav Mitrović, Nenad Bekvalac, Đorđe Kadijević... Audio zapis toga šta je Đorđe Kadijević imao da kaže o ZAVODNIKU imate OVDE.

            Prikazi ZAVODNIKA izašli su u DNEVNIKU (Ilija Bakić) i BLICU (Slobodan Ivkov) i možete ih videti OVDE. Prvi prikaz mog romana u inostranstvu –u Hrvatskoj, u dnevnom listu Glas Istre, napisao je Davor ŠIŠOVIĆ, i njega imate OVDE.

            Nije sve ostalo na novinskim prikazima: moj roman inspirisao je i akademski intoniranu kritiku. Prvi prikaz ZAVODNIKA u nekom stručnom časopisu ("za književnost, jezik, umetnost i kulturu") pojavio se u LIPARU br. 53 (str. 249-252) koji izdaje Univerzitet u Kragujevcu. Autor je Danko Kamčevski a taj rad pod naslovom "ZAVODNIK Dejana Ognjanovića: zacrtana putanja i veo na ivici pojavnosti" možete pročitati OVDE.

            Najnovija vest vezana za ZAVODNIKA glasi da je uvršten u širi izbor za NIN-ovu nagradu za roman godine. U konkurenciji koja je u tom trenutku brojala 150-ak naslova, moj roman je uvršten među 30najboljih. Da li će se probiti dalje, u top-15, itd. pokazaće nedelje pred nama. Obznana odabranog je na Poov rođendan (19. januara).

            

Ko do sada nije nabavio sebi primerak ili dva, bolje neka požuri dok ih još ima...

            Nasuprot mojim defetističko-skeptičnim očekivanjima s početka prošle godine, POETIKA HORORA je ipak našla sebi izdavača, i to još boljeg nego što sam smeo da se nadam. Pred Sajam knjiga, u oktobru, Orfelin iz Novog sada objavio je doteranu verziju mog doktorskog rada o nastanku i razvoju horora u književnosti u spektakularno predivno dizajniranom izdanju, donekle sličnom Bibliji, što ova knjiga, u određenom smislu, i jeste.

            Pošto je izašla pred kraj godine, do sada je imala samo jednu promociju, u Novom Sadu, a i mediji su tek polagano i stidljivo krenuli da o njoj govore. Ipak, vredi pomenuti veoma uspeo prilog u emisiji "Vavilon" na RTS-u, emitovan 23. decembra.

            Svoj život u medijima, na promocijama i među čitaocima ova knjiga će tek imati tokom ove godine...

             Što se tiče proze, tokom 2014. nisam napisao mnogo toga – samo jedan novi naslov – ali gledano količinski, budući da se radi o popriličnoj noveli od 50 strana, nije baš ni malo. Bolje jedna, pa još dobra novela na 50 strana, nego tri pričice od po 10 strana, zar ne? A da je dobra dokaz je i to što je , pod naslovom "Nekronomikon: treće, dopunjeno izdanje", izašla u oktobru u antologiji HAARP I DRUGE PRIČE O TEORIJAMA ZAVERE koju je priredio Goran Skrobonja (uskoro stiže rivju).

           Moji radovi, eseji i drugi napisi tokom 2014. godine izašli su na sledećim mestima.

U šestoj svesci akademskog časopisa PHILOLOGIA MEDIANA (dakle, br. 6, 2014) kojeg izdaje Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu, pored ostalog možete naći i moj rad pod naslovom "Okretaj zavrtnja": Uhvaćeni u mistifikaciji". Ovaj rad je zasnovan na mom doktoratu o POETICI HORORA, gde sam se bavio i Džejmsovom slavnom novelom. Taj rad možete naći OVDE.

Stručni pogovor dr Dejana Ognjanovića, pod naslovom "Jeste li videli žuti znak?" nalazi se u zbirci priča KRALJ U ŽUTOM Roberta V. Čejmbersa.

Hrvatski časopis Ubiq, broj 14, u rubrici "Kritička praksa" objavio je moj rad "Pogubno dejstvo vremena u Masci Crvene Smrti E. A. Poea i u Vidovitosti Stephena Kinga". Više o tome imate OVDE.

U prvom broju almanaha Književna fantastika, u obilju eseja, prikaza i proze najistaknutijih domaćih pisaca, možete naći i moj esej o Dž. G. Balardu "Propast sveta nije šteta". Detaljnije - OVDE.

U niškoj GRADINI (br. 58-59, avgust 2014) nalazi se detaljna, opsežna, minuciozna kritika knjige Aleksandra B. Nedeljkovića ALTERNATIVNE ISTORIJE 1950-1980. Za detalje vidi - OVDE.

Marko Pišev i ja izložili smo zajednički rad na temu sela kao mesta straha u srpskoj fantastičnoj prozi pod naslovom "RURALNI GOTIK I NARODNA RELIGIJA SRBA: Konstrukcija sela kao mesta straha u srpskoj fantastičnoj prozi". Bilo je to u aprilu, na skupu pod nazivom "Etnos, religija i identitet: naučni skup u čast Dušana Bandića", u organizaciji Odeljenja za etnologiju i antropologiju i Filozofskog fakulteta u Beogradu. Detalji su OVDE.

            Taj rad će izaći u Zborniku sa skupa.

            Inače, moja priča "Sekta prljavih"poslužila je dr Piševu kao jedan od tri ogledna primera u radu pod naslovom "Mesta straha: tretman urbanih fenomena u modernoj horor prozi – antropološka perspektiva" objavljenom u zborniku URBANI KULTURNI IDENTITETI I RELIGIOZNOST U SAVREMENOM KONTEKSTU. Taj rad možete pročitati OVDE.

U trobroju 55-56-57 niškog časopisa za književnost i kulturu GRADINA pored ostalog možete naći moj esej pod naslovom "Lavkraftove 'Gljive sa Jugota'" koji se bavi slabo istraženom temom Lavkraftove poezije.  To je kratak, uvodni esej koji prati nešto još zanimljivije, a to je izbor od šest Lavkraftovih soneta iz zbirke 'Gljive sa Jugota' koje se po prvi put objavljuju na srpskom jeziku – u prepevu Dejana Ognjanovića. Konkretno, u ovoj GRADINI možete videti kako sam prepevao sledeće sonete: PREPOZNAVANJE, LAMPA, BUNAR, PROZOR, SEĆANJE i KANAL.

U dvobroju slovenačkog filmskog časopisa EKRAN (novembar/decembar 2014) nalazi se moj esej povodom 100-godišnjice rođenja Marija Bave, u "Maloj rubrici groze", pod naslovom "Mario Bava, romantični cinik".

Beogradski strip-izdavač Darkwood  objavio je strip album LEGLO STRAVE (HAUNT OF HORROR) koji je nacrtao genije crteža Ričard Korben. Tu se obrađuju i slobodno prerađuju priče i pesme H. F. Lavkrafta. Sve je to u prevodu i prepevu by Dejan Ognjanović.

Beogradski fanzin Emitor raspisao je u jesen 2013. konkurs za priče i pesme inspirisane delima Hauarda Filipsa Lavkrafta. U vrhu se našla i moja priča "Dagon, bog Srba"(ranije objavljivana u Crnoj Gori: ovo joj je srpska premijera). Njoj je pripala čast da otvori prolećni broj Emitora posvećen Hauardu Filipsu Lavkraftu, izašao aprila 2014. Sadržaj mu čini prvih 12 najbolje ocenjenih priča. 

U kapitalnom izdanju NOVA SRPSKA PRIPOVETKA koje je priredio Goran Skrobonja nalazi se izbor najboljih priča iz antologija koje je ovaj pisac i izdavač do tada objavio (BELI ŠUM, ISTINITE LAŽI, APOKALIPSA... i U ZNAKU VAMPIRA/VAMPIRICE). U knjizi se nalazi i moja priča "Noćenje", iz antologije U ZNAKU VAMPIRA, gde je izašla pod naslovom "Niotkuda". Ovo izdanje zaista izgleda monumentalno: 644 strane velikog formata (16,5 x 24 cm), tvrd povez, zaštitni omot, šiveno, sa platnenom trakom-bukmarkerom. Više detalja - OVDE.

            I dalje pišem za specijalne DILAN DOG KNJIGE. U broju 22 nalazi se moj kritički osvrt na dvodelnu horor avanturu "Tajne Ramblina" i "Zver iz pećine", a za 23. knjigu pisao sam o epizodi "Čovek sa dva života".

Iz štampe je tokom leta 2014. izašao specijalni broj magazina RUE MORGUE u knjiškom obliku, sa etiketom RUE MORGUE LIBRARY VOL 2, pod naslovom HORROR MOVIE HEROES. "Junaci" ovog izdanja su velikani horor filma – pre svega reditelji, ali i glumci i majstori za efekte – koji su obeležili ovaj žanr, a predstavljeni su kroz intervjue, ili barem kroz reči uvaženih i slavnih kolega. U ovoj knjizi moj doprinos zauzima zamalo pa 10% sadržine! Naime, od 144 strane, moji tekstovi zauzimaju celih 12! Unutra se nalaze moji intervjui sa veličinama kakve su CHRISTOPHER LEE, STUART GORDON, JAUME BALAGUERO i SERGIO STIVALETTI.

            Moj intervju sa Robertom Rekionijem, novim urednikom DILANA DOGA, izašao je (kraća verzija) u dnevnom listu POLITIKA za 12. maj 2014. Integralna verzija tog razgovora je OVDE.

            Najzad, počastvovan sam pruženom prilikom da dam skromni doprinos izdanju IZGUBLJENI SLUČAJEVI Ivice Stevanovića kroz par svojih dosetki. Detaljnije o tome - OVDE.

I dalje sve intenzivnije pišem za vodeći svetski horor magazin RUE MORGUE.  Od januara do decembra 2014. evo o čemu sam pisao za RUE MORGUE:

# 141

prikaz studije Rural Gothic

prikaz filma Angst (rubrika CLASSIC CUT, cela strana)

# 142

prikaz enciklopedije The Ashgate Encyclopedia of Literary and Cinematic Monsters;

prikaz studije Torture Porn: Popular Horror After Saw

# 144

prikaz zbirke The Lord Came at Twilight

# 145

prikaz zbirke Ana Kai Tangata

# 146

prikaz antologije Searchers After Horror

# 147

članak + intervju (Laird Barron) "Staying Strange": Year's Best Weird Fiction

prikaz antologije The Children of Old Leech: A Tribute to the Carnivorous Cosmos of Laird Barron

# 148

članak na tri strane: Robert Aickman: THE MAN FROM A STRANGER TIME

prikaz filma Michele Soavija StageFright (rubrika CLASSIC CUT, cela strana)

# 150

prikaz zbirke Thomasa Ligottija The Spectral Link

prikaz antologije The Spectral Book of Horror Stories

# 151

prikaz antologije radova A Companion to the Horror Film 
prikaz antologije A Darke Phantastique

            Tokom 2014. gostovao sam na više festivala:

"Festival fantastične književnosti: Art-anima" (Beograd, maj).

Promocija ZAVODNIKA.

            "Kratkofil" (Banjaluka, jul).

Promocija ZAVODNIKA.

            "Grossmann festival filma i vina"(Ljutomer, Slovenija; jul).

Promocija ZAVODNIKA, vodio javni razgovor sa Đorđem Kadijevićem i bio član žirija za glavnu nagradu.

"Hrizantema festival horor i fantastičnog filma"(Subotica, oktobar).

Promocija ZAVODNIKA; vodio javni razgovor sa Đorđem Kadijevićem.

            "SF Week" (Zadar, Hrvatska; decembar).

Predavanje o Lavkraftu.

            Tokom 2014. bio sam zastupljen u medijima, ponajviše zbog ZAVODNIKA ali i drugim srodnim povodima.

            Dao sam intervju net magazinu BUM (Bulevar Umetnosti). Evo ga OVDE.

Dva nova horor intervjua, za internet portal BUKA i za portal E-TRAFIKA nalaze se OVDE. 

Bilo me je i na televizijama.

TV emisija "Negotinsko lice", gost: Dejan Ognjanović; razgovor povodom promocije romana ZAVODNIK u Negotinu bavi se i drugim aspektima horora u književnosti i životu Srbije danas. Možete je pogledati OVDE.

"Razgovor s povodom": Niška televizija Belle Amie je u udarnom terminu, emitovala emisiju  čiji je gost bio Dejan Ognjanović. Povod za razgovor je izlazak njegovog novog romana pod naslovom ZAVODNIK i nedavna promocija u Nišu (u petak 13. juna). I to možete videti - OVDE.

            Prilog iz emisije "Vavilon" sa RTS-a možete videti OVDE.

Od nekolicine radio nastupa (nekoliko puta na Bg 202, par novosadskih radija...) izdvajam gostovanje u veoma popularnoj emisiji jutarnjeg programa UZBUDILNIK na Radiju B92. 

            I to je, otprilike, to – što se tiče mojih aktivnosti iz prošle godine.

            Najave toga šta se krčka, sprema i planira za 2015. videćete u idućem nastavku.

NIGHTCRAWLER (2014)

January 4, 2015, 8:00 am

≫ Next: Božićna TRULEŽ (KH'LULU - Putridity)

≪ Previous: Gde smo bili, šta smo radili u 2014-oj?

$

0

0

***            3-

NOĆNI PUZAVAC je OK triler-drama sa, kao, angažovanom temom, ali drastično je precenjen u mnogim krugovima. To je solidna direktna satira na otrcanu temu (bezočni, antihumani senzacionalizam medija, njihova doslovna glad za krvlju) što je upotrebljeno kao ogledni primer za indirektnu kritiku bezočnosti, antihumanosti kapitalizma kao takvog, zasnovanog na beskrupuloznom "preduzetništvu" i iskorišćavanju drugih uključujući, naročito, zaradu na tuđoj muci.

Ali to je sve krajnje očigledno i provoloptaško, otprilike kao kad bi neko ovde uzeo da pravi satiru na domaću folk scenu i umišljao si da je uhvatio Azatota za pipak prikazavši koliko je taj polusvet isprazan, vulgaran itd. Šta je sledeće? Razotkrivanje takvih velikih istina modernog doba, recimo, da su rijaliti programi veliko zlo (i da u njima nema ni "r" od rijalitija)? Da su folk pevaljke glupe? Da nam političari ne žele dobro, nego samo hoće da nam otmu pare? 

Da su holivudske zvezde isprazni egoistični bezdušni kreteni? Ah, da: o potonjem je Kronenberg već snimio kretenski film MAPS TO THE STARS (dvojka po mojoj tarifi: ne očekujte rivju, nemam o toj ružno snimljenoj budalaštini šta da dodam). Drugs are bad, m-kay? Što rekli MINISTRY: "Tell me something I don't know!"

Ono što dodatno jebe NOĆNOG PUZAVCA jeste postojanje najmanje dva novija trejlblejzerska filma (treći, davniji i daleko bolji, da i ne pominjem).

Kao prvo, bezočni, antihumani senzacionalizam medija sasvim pristojno je ogoljen do koske još pre skoro dve decenije, u filmu THE NIGHT FLIER (1997), gde takođe u glavnoj ulozi imamo antijunaka, bezočnu stoku od "novinara"u potrazi za senzacijom, i vidimo lepo i eksplicitno prikazanu i dezavuisanu njegovu glad za krvlju, itd. 

A još kao bonus imamo Miguela Ferera, znatno prirodnijeg i duhovitijeg a manje usiljenog u ulozi beskrupuloznog ljigavca nego što je to prenapregnuto karikirani Džejk Gilenhal u PUZDRAVCU. Ako njemu dodele Oskara (kao što neki zuckaju i priželjkuju) za ovo kreveljenje i glumatanje, biće to samo još jedan klin u kovčegu ionako već duže vremena kompromitovane i obesmišljene nagrade.

Ukratko, videli smo to i čuli mnogo pametnije, dublje, bolje i duhovitije pre 18 godina u filmu NOĆNI NE-PUZAVAC NEGO-LETAČ. Plus – tamo smo, pored satire na medije, imali još i vampirsko čudovište sa ogromnim ustima i zubima, obilje splatera, pa čak i neke kao zombije. Ovde imamo samo izbuljenog Gilenhala.

Kao drugo, postoji roman, i sasvim pristojan film po njemu: AMERIČKI PSIHO. Tamo smo već mogli da vidimo ingeniozno crnohumorno deadpan intonirano zezanje antihumanosti kapitalizma kao takvog, pored ostalog kroz portret naslovnog ANTIJUNAKA, prazne bezočne džukele koja, kao i lik kojeg ovde ejpuje Gilenhal, nema svoje JA, nego umesto toga vergla koleciju nabubanih fraza, sentenci, citata, naslova i brendova.

Jedina sitna razlika je u tome da je PSIHO već uspeo i popeo se na lestvici uspeha u sam vrh sistema, dok PUZAVAC još uvek proleterski puže po blatu i govnima i krvi ulica velegrada, ali obojica su progutali i udicu i mamac i plovak tog nakaradnog zlikovačkog sistema koji neupitno prihvataju, zajedno sa svim njegovim "vrednostima", i obojica su jedno te isto govno na različitim stepenicama jednog te istog Puta Ka Uspehu.

Jeste, nije sasvim nezabavno gledati zalizanog Gilenhala, ali je zalizani Kristijan Bejl daleko vrcaviji i duhovitiji dok mehanički izgovara čitave tirade koje su preslikane iz trendovskih časopisa ili uputstava za upotrebu. Da, crvoliko-gmizavačke frazetine koje prosipa Gilenhal su crno-smešne, ali ih znatno umanjuje to što su derivativne i inferiorne sličnom postupku kod B. E. Elisa, odnosno kod Meri Haron, odakle su preuzeti sa besramnošću na ivici plagijata. Ukratko, videli smo sve to i čuli mnogo pametnije, dublje, bolje i duhovitije pre 15 godina u filmu AMERIČKI PSIHO (2000).

Kao treće, da i ne pominjem TV MREŽU (Network, 1976), jer rekoh već, to je sasvim druga liga u odnosu na ovo, bez obzira na sve pretenzije.

Najzad, osim što je "satira" NOĆNOG PUZDRAVCA zatupljena njegovom derivativnošću u odnosu na pomenuta dva filma, ona pada i kroz njegovo napuštanje svakog pokušaja plauzibilnosti i "realizma" u drugoj polovini a naročito pred kraj, kad film oseti potrebu da nas zabavi "larger-than-life" triler momentima vezanim za jedno masovno ubistvo, a onda i jednom prolongiranom scenom jurnjave automobilima i akcijom dostojnom nekog pristojnog krimi-trilera, ali suviše "over-the-top" za nešto što bi htelo da nam se predstavi kao ozbiljna drama sa porukom. Ukratko, film bez prave potrebe poseže za senzacionalizmom B-filma da bi, kao, dezavuisao senzacionalizam medija. Prc.

Da sumiram: poruka je plitka ali pitka, i svakako, čak i u tom obliku, dobrodošla u ova bezdušna vremena; jes' da je to bičevanje polumrtvog konja, ali pošto nas on i dalje svakodnevno rita, treba ga bičevati dokle god se džilita. Gilenhalova gluma je previše usiljena, prenapregnuto karikirana za kvazirealistički milje u koji je smeštena, štrči iz njega, nije tako glatko uklopljena u opštu stilizaciju filma kao Fererova i Bejlova gluma u pomenutim filmovima. 

Tema i ideja su derivativni, ranije bolje obrađeni, ali sve to ima dovoljno draži i zabavnosti da vredi pažnje i gledanja. Ipak, NOĆNI GMIZAVAC će svakako bolje da "odradi" one koji nisu gledali ranije (i bolje) verzije slične tematike i postupaka, pa će njima da deluje originalnije, svežije i pametnije nego što zapravo jeste.

No, kao što rekoh, film je solidan, umereno zanimljiv i gledanja vredan, sve dok ne očekujete remek-delo ili modernog klasika, jer PUZDRAVAC tome nije ni blizu.

Božićna TRULEŽ (KH'LULU - Putridity)

January 7, 2015, 2:00 am

≫ Next: Neki DOBRI nehorori iz 2014. godine (2. deo)

≪ Previous: NIGHTCRAWLER (2014)

$

0

0

            Hristos se rodi! I izuči zanat za Karpentera, i raspeše ga. I umre. I crvi ga izjedoše. Vaistinu!

            U tom duhu, nema prikladnije stvari za RR (Rođendan Raspetoga) nego da vam baš danas preporučim jedno divno bizarno ezoterično izdanje, kao poručeno za ZIMU. U pitanju je gerilski muzički projekat KH'LULU, iza kojega stoji Nikola VitkovićNEKRONOMIKONOPISAC, ovog puta u izdanju pod nježnim naslovom PUTRIDITY (gnjilež).

            Autor ga opisuje kao "trostruki album atavističkog raspad-tronika i analognih sintetičkih fijuka severnog vetra kroz oglodane lobanje." Box set, limitirano izdanje od 10(DESET!) numerisanih primeraka, sadrži 3 CD-r albuma u ručno pravljenim omotima, unikatnu sliku od foto emulzije i buklet sa esejem 'Muzika: preuzbuđeni leš'na temu raspadanja i truljenja u istoriji muzike.

Po verovanju kanibalskih plemena sa Balija, zima je sakralno godišnje doba, kada na onaj svet odlaze najbolji ratnici. Njihove glave se čuvaju, a ostaci tela proždiru. Sred zime, Asocijacija vam otkriva Putridity - trostruki album čiji je tvorac moskovsko-beogradski low fi primitivista Kh'lulu. On potiče iz sveta gde ne postoji leto, već samo analogni sintetički fijuk severnog vetra kroz oglodane lobanje. Ipak, Kh'lulu dobro zna da, da bi se rušilo, potrebno je prvo sagraditi. Gradivo koje on ekspertski razgrađuje svojim elektroakustičkim kompostom je istorija muzike i avangarde. Posebno preporučujemo slušaocima koji meditiraju uz repeticiju Erika Satija i album Eskimo od The Residents.

Sadržaj:

CD1

1. Spring Putridity I

2. Spring Putridity II

3. Spring Putridity III

4. Spring Putridity IV

CD2

5. Autumn Putridity I

6. Autumn Putridity II

7. Autumn Putridity III

8. Autumn Putridity IV

CD3

9. Winter Putridity I

10. Winter Putridity II

11. Winter Putridity III

12. Winter Putridity IV

~~~
Ukupno trajanje 2:04'36''

Detaljan pregled ove deluks kutije sa crvima je na linku nauk.rs/khlulu.html

Dve numere sa albuma:

Winter putridity IV

Autumn putridity IV

Ja se ne usuđujem da se upuštam u bavljenje muzičkom kritikom, naročito kad se radi o ovako osobenoj vrsti, osim što ću reći da se radi o mračnoambijentalnim tvorevinama adekvatnim svojim naslovima. Ako vam to nešto znači, od svih 12 "pjesama" moj najomiljeniji hit je upravo ova koju imate ponuđenu free online, pa eto, kliknite i uverite se: Autumn putridity IV. I ostatak je u ovom fazonu.

            Esej 'Muzika: preuzbuđeni leš'na bukletu je solidna skica za istoriju prisustva eksperimentalnih, disonantnih, atonalnih zvukova u modernoj muzici, u spoju sa poetski intoniranim opservacijama i tvrdnjama na granici apstrakcije, i preko nje, koje će vam, u spoju sa ovom muzikom, možda reći ono što gole reči ne mogu.

            Evo, po meni, jedne od ključnih deonica eseja:

            "A zatim, synth frikovi, tehno, hometaping, D.I.Y., izvođač ostaje sam u svojoj kući, kao Aphex Twin. Omamljen nepostojanjem pravog odgovora na pitanje „šta uopšte postoji tamo (napolju)?“, autor se zatvara u svoju sobu i snima. Entuzijazam za lo-fi estetiku počinje da se probija na mapi hronološkog raspadanja muzike od učmalog evropskog Vertera do japanoise-a i glitch elektronike. Sam, bez orkestra, bez filharmonija, bez publike. Novi usamljenici i izolovani/otuđeni čovek, o kojem je govorio Julius Evola, to je KOMPOZITOR XXI veka. Marginalizovan iz diskursa mejnstrima, gde se degradacija kroz mp3 provlači sve do autoobjektivizovanja žena i transa besmislenog gomilanja semplova, moderni čovek postaje apstraktni čovek, hipoteza, pretpostavka, samo jedno od čitanja. Apstrahovanje kao radikalna promena celokupne egzistencijalne geometrije sveta. Kroz zvuk, kroz materiju, to je delovanje u domenu psihosomatskog.

„Izolovani čovek je onaj, koji čak i pritom što je upućen u divljanje savremenog sveta, ostaje iznutra apsolutno odaljen od toga, distanciran, lišen svakih organskih veza, emotivnih saučešća ili zajedničkih vrednosti“ (Юлиус Эвола „Абстрактное искусство“, Евразийское движение, Москва, str. 144).

Tako piše KH'LULU pravo iz svog autsajderskog R'Lijeha, i kroz kapije sna vam šalje zvukove iz mračnih dubina... Ko poželi da ih sasluša i odazove se, može to učiniti tako što će Putriditybox set naručiti putem mejla vitebsk1920 at gmail dot com po ceni od 1300 dinara [poštarina unutar Srbije uračunata].

Budite jedan/jedna od 10 Izabranih sveštenika KH'LULUa!

Napomena: svi crteži u ovom postu su (c) by Nikola Vitković (fragmenti ilustracija za NEKRONOMIKON), osim "Trulog Isusa", koji je (c) by Dejan Ognjanović for Ghoul Ltd.

Neki DOBRI nehorori iz 2014. godine (2. deo)

January 9, 2015, 3:00 am

≫ Next: ANATOMICA DE SOMNIIS - Milovan Lalović

≪ Previous: Božićna TRULEŽ (KH'LULU - Putridity)

$

0

0

Pre oko mesec i po dana započeo sam osvrt na one nehorore koji su dostupni za gledanje postali tokom 2014. godine. Oni su izlistani i ukratko kritikovani-hvaljeni OVDE. Evo sada i drugog dela sažete analize filmova koji su od mene zaradili između 3- i 3+.

Open Windows

USA, 14

**(*)          2+

Gledljiv ali usiljen "high-concept" trilerčić za eventualnu jednokratnu upotrebu. Već mi je iščileo iz sećanja jer sam ga overio čim je izašao na net, ali oni koji su ga gledali na TV za Novu godinu možda se još ponečega sećaju. Možda!

A Walk Among the Tombstones

USA, 14

***            3+

Vanredno prijatan triler koji na jakim plećima nosi Lajem Nison: blago razočarenje je pred kraj, kad se otkrije klišetizirani i nedokuvani par psiho-ubica tanke i bezveznjačke motivacije i ponašanja, ali sve to ipak ima odličan retro-vajb, kao neki dobar krimić iz 1970-ih i svakako ima moju preporuku.

Black Coal, Thin Ice

CHI, 13

***            3

Malkice precenjen (nagrađen Zlatnim Međedom u Berlinu!) ali sasvim pristojan kineski spoj krimića i društvene kritike. Blago razvučen, ali intrigantan, i sa nepredvidivim, originalno rešenim izlivima nasilja (po nekonvencionalnosti toga podseća malo na A TOUCH OF SIN, mada nije tako žestok u splatteru, a ni opšti ugođaj i značenje nisu tako snažni).

EASTERN BOYS

FRA, 13

**(*)           3-

Reditelj meni vanredno dragog a slabo izvikanog drama-horora LES REVENANTS posle ogromne pauze od 9 godina snimio je svoj tek drugi film: gledljivu ali zaboravljivu dramicu o odnosu između EU (Francuska) i Istočne Evrope (Rumunija, Ukrajina itd), kroz priču o sredovečnom buržuju koji se spetlja sa istočnim momkom (muškom kurvom). Rezultati toga su prilično predvidivi i neupečatljivi, iako ne sasvim nerezonantni. Možda bi to bilo za nijansu pitkije da je odabrao manje antipatične njuške za protagoniste.

CHEAP THRILLS

USA, 13

***            3-

Solidna, umereno zabavna satira o tome koliko daleko ste spremni da se ponižavate za novac: krećemo od sitne sume za sitno poniženje, a onda podižemo ulog, i zahteve. Ukratko, ogoljena strategija "kuvanja žabe" koju osećamo svi mi na svojoj koži, pa je stoga ova crna komedija-triler dovoljno relevantna da vas može, pored zabave, naterati i na razmišljanje i - prepoznavanje.

13 SINS

USA, 14

***            3-

Slična tema kao i prethodni film, a različit koncept: umesto bogatog pojedinca koji podstiče nadmetanje između nekolicine na privatnoj sedeljci, ovde imamo organizaciju koja putem mobilnog telefona diktira zahteve za sve ekstremnije zadatke zarad sve većih novčanih suma. How low can you go for $$$? Solidan rimejk izvanrednog filma 13: Game of Death (2006) koji ima moj Pečat, kao i rivju, OVDE. 

Two Days One Night

FRA, 14

***            3

Dirljiva, potresna drama o ženi koja se sticajem okolnosti nađe pred otkazom pa mora da moljaka 12 gnevnih ali i nežnih i očajnih i sebičnih ljudi, kolega s posla, za šansu da zadrži zaposlenje koje joj je neophodno da preživi. Bezdušnost i pakao modernog kapitalističkog društva lepo je ogoljen, Marion Kotijard (dobitnica Zlatnog Ghoula 2013) je izuzetna u glavnoj, nosećoj ulozi, ali sve je to previše očigledno i jednodimenzionalno. Nema tu tajne, misterije, skrivenih nivoa, višeznačnosti kakve očekujem od remek-dela u užem smislu reči: sva vrednost ovog filma je u jednostavnosti prikaza onoga što svi znaju, i u lepoti prikaza tog ZLA – plus, u lepoti glume tete Marion, i lepoti nekih baš srceparajućih reakcija pojedinih njenih partnera. Spremite maramice.

THE GUEST

USA, 14

***            3

Iznenađujuće prijatan triler na samoj granici horora (neki ga svrstavaju u horor; ja ipak ne bih) o tajanstvenom došljaku kojeg jedna familija možda previše lakoverno primi u svoje okrilje, a ovaj posluži kao katalizator njihovih unutrašnjih trvenja i problema tako što ih dodatno pojača, naizgled im pomažući. Ne, nije ovo ni TEOREMA ni VISITOR Q, ovo je samo jedan zabavan, dražesno old-school triler koji fino vozi od početka do kraja – ili tu negde (finlna konfrontacija je malko mlitava, a twist je imbecilan, ali dobro sad, obrišite poslednji minut filma)... Odlična harizmatična naslovna uloga. Šteta što je motivacija nepostojeća a time su i implikacije filma svedene na značajno skromniju meru nego što bi bilo da je ovo krenulo konkretnije u nekom pravcu, bilo ka satanizmu (čime bi potpao pod kišobran dopunjene verzije mog FAUSTOVSKOG EKRANA) bilo ka psihologizmu. Ipak, plitkoumna zabava je bila glavni i jedini motiv tvorcima ovoga, i barem im se mora priznati da su uspeli da je proizvedu.

Nothing Bad Can Happen (Tore Tantzt)

GER, 14

**(*)          2+

Ne znam šta se htelo reći ovim filmom, ali budući da je zasnovan na navodno stvarnom događaju, ima alibi u tome da ni stvarni život obično nema nikakvu poentu. Postoji tu određeni sadistički entertainment value dok gledate miroljubivog, nenasilnog, nevinog strejt-edžera anđeoskog lika kako ga polagano secka i melje jedna ionako sjebana familija. Ne, ovo nije poor man's IDIOT by Dostojevski, ali jeste (još) jedna umereno gledljiva ilustracija Njegoša: "Svijet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj," odnosno inscenacija maksime da su dobar i budala – braća (tj. jedna te ista osoba). Non-violence is for suckers!

  

ONE ON ONE

KOR, 14

**(*)          3-

I Kim Ki Duk nam ilustruje istu Njegoševu maksimu, po ko zna koji put, s tim što u njegovom filmu nema blagorodnih duša, nego samo tirani muče i makljaju druge tirane u orgiji nasilja i krvoliptanja koje naš dragi Kim, kao i uvek, ume da inscenira sa retko viđenom maštom i sadizmom a nekmoli impaktom. Dakle, grupica "revolucionara" sveti se za ubistvo jedne svoje aktivistkinje tako što hvata, jednog po jednog, njene ubice i suočava ih sa tim zlodelom, terajući ih mučenjem da potpišu priznanje svog zlodela. Ali, kako mučenje odmiče, neki članovi počinju da imaju dvojbe po pitanju metoda koje primenjuju... Fino je to sve, i pokreće neka važna pitanja, i nije nezanimljivo, ali nepotrebno je predugo i repetitivno, i iskren da budem, izmiče mi poenta svega toga na kraju. 

Winter Sleep

TUR, 14

***            3-

Da, ovo traje tri puna sata, i da – pretežno se sastoji iz "photographs of people talking and talking and taaalking and talking" (što, u principu, mrzim!), ali ovde, nekako, to uspeva da ne bude tako loše kao što zvuči. Postoji u ovom filmu, kao u malo kojem, dubok uvid u karaktere kakav se obično nalazi samo u velikoj (npr. ruskoj) književnosti, i prijatno je posmatrati razgovore između tih likova koji teku prirodno, a ne – kao obično na filmu – zbrzano, sažeto, zgusnuto, usiljeno. Osim toga, reditelj uspeva da postigne različite vrste saspensa u naoko statičnim scenama (najbolje u elaboriranom set-pisu dolaska bogate žene kod sirote familije s namerom da im da nešto para kako bi olakšala svoju savest...).

SOUL

CHI, 14

***            3-

Mladić je možda "izgubio dušu" radeći mehaničko-beslovesni posao u jednoj fast-fud radnji i postao opsednut nekakvim neljudskim entitetom povremeno ubilačkih sklonosti – a možda je samo duševno bolestan. Njegov otac u ruralnoj divljini, u šumovitim planinama zasenjujuće lepote, pokušava da ga izleči. Ova drama sa elementima horora vanredno je nepredvidiva, ima izuzetnu fotografiju i neočekivane izlive maštovito sadistički krvavog nasilja koji polako postaju trejdmark novijih kineskih filmova (bar onih koji privuku moju pažnju). Ima tu i napetih i dirljivih deonica; potonje, naročito, u sceni pred kraj, kad otac, koji "opsednutog" sina drži zatvorenog u šupi, kaže da je za tih nekoliko dana, koliko ga je tu držao u kućnom pritvoru, s njim bio bliskiji i više porazgovarao nego ikad do tada. Verovatno se tu krije ključ sinovljeve dvosmisleno postavljene "opsednutosti", odnosno "izgubljene duše".

THE GRANDMASTER

CHI, 13

**(*)            3-

Scene borbi su spektakularno osmišljene (Juen Vu Ping!!!) i usnimljene/montirane, ali drama o famoznom Ip Manu i njegovim priključenijima u Kini uoči, tokom i posle II svetskog rata previše je uninvolving kroz skokovitu, nelinearnu naraciju i jedva skiciran karakter, pa je stoga i pokušaj tragične ljubavne priče – jedva poludupast i bez ikakvog impakta. Lepo je to sve za videti, ali – ako vam je do informisanja o čoveku (i njegovoj epohi), čitajte knjigu. Ako vam je do zabave i akcije, ima toga poprilično u prvoj polovini, a onda sve manje. Takođe: ne smetaju mi preterivanja protivna zakonima fizike u kretanju ovih superjunaka i njihovim akrobacijama pri kojima tela kao da im nemaju ni masu ni težinu, nego skaču s neverovatnih visina i dočekuju se kao od šale, bez inercije itsl, ali zasmetala mi je scena smeštena na železničku stanicu. Radi pojačanja napetosti dvoje antagonista mlati se kraj brzog voza koji juri sve brže (u samoj stanici iz koje je tek krenuo!), i to makljanje traje i traje i traaaaajeeeeee, i vagoni prolaze i prolaze i proooolaaaaazeeeee toliko dugo kao da kompozicija ima bar hiljadu vagona ako ne i više. Umesto saspensa – apsurdnost toga mi je uništila uživanje u majmunisanju dvoje boraca.

---NASTAVIĆE SE---

---

ANATOMICA DE SOMNIIS - Milovan Lalović

January 12, 2015, 3:00 am

≫ Next: NAJOČEKIVANIJI filmovi 2015. (NEHOROR)

≪ Previous: Neki DOBRI nehorori iz 2014. godine (2. deo)

$

0

0

Presing, Mladenovac, 2014

108 strana

Tiraž: 100 primeraka

            Ljubaznošću izdavača dobio sam primerak ove zbirke horor priča autora Milovana Lalovića pa ću pokušati da je ovde što objektivnije prikažem.

            Zvanična najava kaže ovo: "Anatomica de somniis nas uvodi u stari dobri svet horora; priče se bave slovenskom mitologijom, vilama, vampirima, natprirodnim pojavama, duhovima i demonima. Smeštene su u razne krajeve zemaljske kugle, od Kejptauna, preko Balkana u vreme Rima, Grčke i Crne Gore, do sela Kisiljeva u Srbiji, u kome se prati austrougarski izveštaj o vampiru Petru Plogojoviću i poznatom događaju iz XVIII veka. Lalovićev svet mašte balansira na ivici fantastike i horora; čudesnu mitologiju smenjuju vremenske mašine i apokaliptične vizije. Pisana realističnim jezikom, zbog koga ćete zaista osetiti jezu kako kako vam podiže kosu na glavi, zbirka predstavlja pravo književno osveženje."

            Izvesna Prof. Ana Pejović kaže ovo: "Za Milovana Lalovića se sa punim pravom može reći da je na začetku kulta koji na samoj ivici milenijuma postaje sve jači i rasprostranjeniji. Užasi zabilježeni izmedju njegovih redova u medjuvremenu su postali opšta mjesta naših košmara. Svojom neobuzdanom i bezgraničnom maštom on u fantastičnom modusu opisuje strast grijeha, emotivni kolaps, dekadenciju duha i plimu bestijalnosti kroz nevjerovatno širok spektar emocija koristeći se motivima dobra i zla u svojoj viječitoj borbi kroz dualizam čovjeka i nebeskog šapata. Dobro osmišljenom stazom on nas "za ruku" vodi do najdubljih iskonskih strahova skrivenih u našem unutrašnjem jastvu. Njegov umjetnički svijet toliko je tematski raznolik a dijapazon osjećanja i duševnih nemira toliko je širok da isključuje mogućnost čitalačke ravnodušnosti."

            Zadnja korica kaže da je autor "rođen 1979. godine u Nemačkoj, u radničkoj porodici, od oca Crnogorca i majke Srpkinje iz Hrvatske...", da se ubrzo posle 2006. ukrcao na prekookeanski brod i krenuo na putovanje oko sveta, da je objavio zbirku pesama Prividi i da je autor horor romana Alfa, koji je objavljen u Atini i postao bestseler u Grčkoj.

            A ja kažem sledeće: zbirka Anatomica de somniis je svedočanstvo hvale vrednog entuzijazma za horor pisanje, ali čak i uz najdobronamerniji pogled ona teško da može da zasluži više od jedva prelazne ocene. Zapleti priča su rudimentarni, neoriginalni, nerazrađeni i značenjski uglavnom prazni, naracija je ravna, jezik tek kompetentan ali bez pomena vrednog osećaja za atmosferu, a balkanski ambijenti tek dotaknuti, nedovoljno slikoviti i sočni. Evo, ukratko, kakve su priče.

            "Gospodin T." deluje umereno obećavajuće, ali niz mistifikacija vezanih za tajanstvenog suseda, raskomadanog psa i boce sa "abortusima" i drugim čudima u teglama njegovog podruma ostaje upravo to: nepovezana mistifikacija, naročito kad se maločas raskomadani Gospodin T. pojavi u sobi našeg vinu sklonog pisca i zatraži da ovaj obriše priču o njemu koju je tek započeo... Uprkos proizvoljnosti svih tih manifestacija mora se priznati solidna doza košmarnosti u kojoj čak ni apsurd ne smeta nego donekle i doprinosi stravi.

            U "Kući majke Sofije" kupovina kuće kraj mora pretvori se u košmar kad se ispostavi da je u njoj živela veštica koju je Đavo odvukao u more pa je sad na njoj kletva koja glavnog junaka pretvori u kanibala. Naiva u zamisli i pripovedanju čini ovo jedva prepričanom, ali ne i dramatizovanom pričom. Na kraju, čak pedeset (50!) policajaca dođe da uhapsi glavnog junaka (str. 22), kao da je Šarli Hebdo terorista a ne samo jedan poludrogirani mladić...

            "Lica u drvetu" govore o zverovilama (sic) i drveću koje doslovno guta drvoseče. To ima neke veze sa ostacima paganskog hrama. I šta s tim? Pa eto, ništa. "Ptice su veselo pjevale, a snijeg se topio pretvarajući mali potok u veselurijeku grgoljavih slapova" (str. 23). U ovoj priči imamo "izvor širok preko deset metara" (str. 25). Ni Dunav ni Nil nemaju takve izvore, a ovde se govori o nekakvom planinskom potočiću...

             "Zasebni svjetovi" počinje ovako: "Bili su tmurni oktobarski dani. Kiša je bez prestanka padala danima" (str. 31). Pokušaj noćnog provoda dvojice prozaičnih omladinaca prekine se kad jedan, pokisao od kiše, odluči da se sam vrati kući, a pred ulazom u stan ga neka žena niotkuda ubode nožem... Usledi niz ne naročito inspirisanih dogodovština (uključujući pojavu đavola sa konjskim kopitima i roščićima) a sve se rasplete – SPOJLER!!! - otkrićem da se radilo o buncanju i vizijama momka nakon saobraćajne nesreće. It was all a dream! Or was it? Na kraju imamo naravoučenije: "Šta god bila istina nameće mi se samo jedan zaključak, ljudi su zasebni svjetovi koji dijele istu dimenziju" (str. 37).

            U zbirci imamo još i "Stari bunar", kraj koga dečak vidi duh devojčice koja se u njemu udavila 1893. – ali šta s tim? Ništa. Eto. Pa onda zaboravljivi i konfuzni "Demon iz stare zidine" o ocu kojega demon navodi da ubije svog sina, "Sjenovid" o bestelesnom duhu koji iz nejasnih razloga nudi večnost zauzvrat ljudima od kojih uzima tela... "Poslednja poruka" skicira apokaliptičnu globalnu viziju (na skromnih 6 stranica) o invaziji nevidljivih (vanzemaljskih?) entiteta na Kejptaun pri čemu autora više zanimaju splatter efekti otkinutih glava, šikljanja krvi i prosutih creva negoli smisao svega toga ili pak ljudski odnosi (glavni junak mrtav 'ladan pređe preko nestanka svoje žene i smesta počne da razmišlja o hrani: "Ana nije dolazila i već sam osjetio duboko u duši da je nikada više neću vidjeti. Negdje predveče, shvatih da u kući nemam ništa za jelo", str. 67). "Eksperiment vremeplov" je naivna obrada inače solidne zamisli o putu kroz vreme pri kojem čovek svaki put kad uđe u neki vremenski tok mora da ubija svog dvojnika (alternativnog samog sebe) u stvarnosti u kojoj interveniše. Ali, šta s tim? Ništa, eto tako. Life's a bitch, and time travel even more so!

            Sve ove pričice, ili bolje reći skice za priče, imaju jedva po 10 stranica svaka, a neke i manje, pa se barem ne mogu optužiti za preteranu gnjavažu – iako i u tom ograničenom opsegu ne uspevaju da zaista involviraju čitaoca i privuku ga, bilo likovima, bilo događanjima, da ih s naročitim interesovanjem prati.  

Jedina duža pripovetka u zbirci je "Izvještaj iz sela Kisilova" (na epskih 17 strana), zasnovana na slavnom prvom srpskom (zabeleženom) vampiru, Peri Blagojeviću, iz 1725. godine. Nepoznati gospodin iz Požarevca nepoznatom naratoru iz mutnih razloga pošalje beležnicu koja krije – dnevničke zapise supruge Pera Blagojevića. Da, nepismena seljanka (!) s početka 18. veka (!!) u nekakvoj srpskoj selendri (!!!) vodi dnevnik (!!!!), svakog dana (!!!!!) zapisujući vampirizaciju svog muža (!!!!!!), a onda i mnogih drugih u selu (!!!!!!!). Narator putuje u Atinu kod izvesnog grafologa i demonologa da zajedno rade na rukopisu a u pauzama turistički obilaze znamenitosti grada! Paralelno sa čitanjem suvoparno nanizanih događaja u Kisiljevu (ono što imate svuda na internetu, za slučaj da u stanu ne držite knjige iz vampirologije) počinju da se dešavaju i neke izrazito nezanimljive, "čudne" pojave u njihovom stanu i okolini (nešto šušnulo, nešto lupnulo, otvorio se prozor...). Na kraju – kućepaziteljka te atinske kuće se povampiri. Kako? Zašto? Kakva je veza njene vampirizacije s rukopisom srpske seljanke od pre tri veka? Koja je poenta svega toga? Eto, tako.

            Na kraju, pričica "Vilinsko kolo" smeštena je među proto-Slovene u vreme Rimske vladavine na ovim prostorima (i pre doseljavanja Slovena, koja se ovde, izgleda, ignoriše); ovi naši su zapeli da se muvaju tamo gde ne treba, uprkos svim zabranama da se ne valja vilama naturati. Sledi predvidiva kazna nametljivcu. I šta s tim? Ne vrzmaj se tamo gde vile plešu. Eto. Otrcana priča u slabo korišćenom mizanscenu, koji je ovde samo mehanički postavljena pozadina bez bitnijeg upliva u priču (koja bi ista bila i da su umesto dva Slovena od pre dva milenijuma protagonisti bili neki fun loving tinejdžeri ili drvoseče s početka 21. veka).

            Da li će biti nešto od "kulta" Milovana Lalovića koji proriče Prof. Ana Pejović - ostaje da se vidi. Ovo što je u ovoj zbirci isporučio svakako nije zaloga za bilo šta slično. Njegova "opšta mjesta naših košmara" uglavnom nisu zaživela nečim svojim, autentičnim ubedljivim ili upečatljivim, što bi ih izdiglo iznad opštih mesta (i učinilo zaista košmarnim). "Nevjerovatno širok spektar emocija" jedva je skiciran, ali nije oživljen, nego samo prepričan. Da li ova zbirka zaista "isključuje mogućnost čitalačke ravnodušnosti"– to je najbolje da sami proverite, ako vam ovo gore rečeno i navedeno nije stvorilo dovoljno jasnu i ubedljivu sliku. Četiri priče iz ove zbirke možete pročitati na sajtu autoru i doneti svoj sud, ako kliknete OVDE.

            Anatomica de somniis je još jedan dokaz stare maksime – da bi se dobro pisalo, treba prvo puno dobroga pročitati, a poželjno je, vala, nešto malo i proživeti i pročitano+proživljeno promisliti. Ako je autor zaista išao na put oko sveta, iz njegovih tekstova se ne vidi nikakav naročit uvid u ljudsko stanje, psihu, egzistenciju, u bogatstvo i raznolikost sveta. Ne vidi se zrelost, ni slojevitost doživljaja. Ne vidi se svest o tradiciji žanra (npr. Skrobonjina "Reč koja odjekuje" u vezi sa "Kisilovim") niti promišljanje žanra čijim motivima se bavi. U sasvim neupečatljivom stilu se još manje mogu videti činioci koji su njegov roman Alfa navodno učinili "bestselerom" u Grčkoj (osim ako se ne složimo da bestselersko pisanje zapravo zahteva jezik uprošćen do nivoa banalnosti). Priče u ovoj zbirci uglavnom su ispod proseka: ocene se kreću oko trojke, po mojoj tarifi od 1 do 10, sa samo tri izuzetka kojima sam dao 5-a to su "Gospodin T." (zbog nagoveštaja iracionalne košmarnosti), "Lica u drvetu" (zbog pojedinih zanimljivih prizora drvogutanja i motornih testera) i "Izvještaj iz sela Kisilova" (zbog pokušaja rekontekstualizacije korena srpskog horora, više nego zbog ostvarenog, poludupastog, nedokuvanog rezultata toga).

NAJOČEKIVANIJI filmovi 2015. (NEHOROR)

January 14, 2015, 7:00 am

≫ Next: Etno horor

≪ Previous: ANATOMICA DE SOMNIIS - Milovan Lalović

$

0

0

            Poslednjih godina sam postao prilično smoren filmovima novije produkcije, ma kog žanra: da li starim i pretvaram se u čangrizavog starca ili su filmovi stvarno sve gori – istorija neka sudi. U svakom slučaju, znatno manje nego ranije pratim filmske sajtove i njihove gromopucatelne najave genijalnih, izuzetnih, izvanrednih, MUST SEE remek-dela – zato što se, stalno i stalno iznova, najčešće na kraju ispostavi da su u pitanju preterano hajpovane poludupaste osrednjosti.

            Uprkos tome, pregledao sam nekoliko lista najočekivanijih filmova u ovoj godini i opet podlegao starom slatkom grehu: NADI da me ovog puta neće zajebati! Ali, hej, lepo je verovati! Tim pre što ove godine nove filmove izbacuju neki od omiljenih mi reditelja: Zulawski, Villaronga, du Welz, Sion Sono, Paul Verhoeven, Gaspar Noé, Jan Svankmajer, Michael Haneke, Werner Herzog... Valjda bar oni neće da izdaju? U koga čovek da veruje danas ako ne u njih? 

            Ovo što sledi jeste moja kompilacija i izbor, uz mestimično editovanje, preuzet iz nekolicine raznolikih izvora i prilagođen onome što meni, a valjda i čitaocima ovog bloga, najviše godi. 

          Listu najočekivanijih morao sam, zbog velikog broja naslova, da podelim u dva dela. Ovog puta izlažem filmove izvan horor žanra (u rasponu od SF-a i trilera pa do arty drama i nedefinisanih ludila). Navedeni su po redosledu visine mojih očekivanja i posledične nestrpljivosti da ih overim.

George Miller's Mad Max: Fury Road

Davno najavljivani i maštani pa odlagani, najzad završeni SF akcioni spektakl... Imam rezervu prema Tomu Hardiju (inače odličnom glumcu, ali ne znam baš za ovu ulogu) i prema potencijalnom prećerivanju sa CGI efektima, ali čak i s tim oprezom, ovo mora da bude ludilo barem za četvorku!

Andrzej Zulawski's Cosmos

Described as a bleak and metaphysical thriller, the film is based on a 1965 novel by Polish writer Witold Gombrowicz, the story concerning two students in a countryside town of southern Poland. As they rent a room in a small guesthouse their peace is disturbed by a series of random occurrences that suggest to their susceptible minds a pattern with sinister meanings.

Novi Zulavski! Posle decenije pauze! Mračna i bizarna dramurda prema navodno nesnimljivom romanu!

Agusti Villaronga's The King of Havana

An adaptation of the novel by Pedro Juan Gutierrez, the Cuba set thriller revolves around a teenager that escapes from a correctional facility. Release Date: With his last two films premiering at the San Sebastian Film Festival, it’s doubtful where exactly Villaronga hopes to premiere. The cast has not been announced and filming was moved from this past fall to this winter after the decision to film in the Dominican Republic instead of Havana, Cuba. We’re hoping Villaronga presents in a festival that will command international attention, either Venice, or more likely, Toronto.

Još jedan genije prvog reda koji NIKAD nije izneverio! Posle nehumane pauze od zasad poslednjeg filma (vidi rivju: BLACK BREAD) Vilja se vraća sa filmom čiji jedva skicirani zaplet ipak obećava materijal u skladu s onim u čemu je najbolji.

The World of Kanako

Brutalno crna triler-drama, od reditelja filma CONFESSIONS! Ono što najviše boli jeste da sam ovo skinuo još pre nekoliko meseci, ali engleskih titlova nema ni od korova! Niti ikakvih drugih sem korejskih, za sada. Ko iskopa nešto, neka smesta javi.

Fabrize du Welz's Alleluia

Ludački mračan i nasilan triler i bolesna ljubavna priča o paru ubica, vizuelno spektakularan kao i sve do sada od reditelja obožavanog mi VINYANa.

Lucile Hadzihalilovic's Evolution

While she’s mostly known for having co-written Gaspar Noe’s infamous 2009 film, Enter the Void, Lucile Hadzihalilovic is an accomplished director of her own right, having made the underappreciated 2004 film Innocence (Ghoul's Seal of Approval!), which is a strange, meditative, and very creepy film about a boarding school for young girls and starred Marion Cotillard. Now, she’s back over a decade later with her sophomore film, Evolution.

The story revolves around 11-year-old Nicolas, who lives with his mother in a seaside housing estate. The only place that ever sees any activity is the hospital. It is there that all the boys from the village are forced to undergo strange medical trials that attempt to disrupt the phases of evolution. Hadzihalilovic cites The Island of Dr. Moreau as inspiration.

Sion Sono's Tokyo Tribe

Novi Sonov film već sam skinuo, ali – titlova i dalje nema. Ipak, ovo izlazi u HK na dvd 22. januara, pa se titlovi mogu očekivati tada. Radi o nasilnoj, drečavoj, hiperstilizovanoj adaptaciji mange o sukobu bandi u bliskobudućoj distopiji i kvari ga jedino izobilje japanskog HIPITI-HOPA kojim se drogira reperska krimogena gamad što napučuje film!

Paul Verhoeven's Elle

An adaptation of the novel Oh… by Betty Blue author Philippe Djian, which is to be headlined by none other than Isabelle Huppert. When Michelle, the CEO of a gaming software company, is attacked in her home by an unknown assailant, she refuses to let it alter her precisely ordered life. She manages crises involving her 75-year-old sex kitten mother, her imprisoned mass murderer father, her spoiled and immature son, her ex-husband and her lover, all with the same icy equanimity. This is the approach she brings to the situation when it appears that her assailant is not finished with her. As the mysterious stalker hovers in the shadows of her life, taunting her, Michelle cooly stalks him back. What emerges between Michelle and her stalker is a kind of game, a game that soon spirals out of control.

Kao da ovaj zaplet već nije spektakularno zamaman, režira ga jedan od najvećih živih reditelja.

High-Rise

Ben Wheatley (Sightseers, A Field in England and Kill List) has adapted J.G. Ballard’s seminal High-Rise, with a cast that includes Tom Hiddleston, Jeremy Irons, Sienna Miller, Elisabeth Moss and Reece Shearsmith. A young doctor enraptured by the exclusive world created in a state of the art high rise building in Thatcher’s Britain, and his subsequent discovery that beneath the surface, nothing is quite what it seems.

Gaspar Noé's Love

Set in Paris and starring a cast of unknowns, Noe has set out to tell a very erotic love story from a very sexual point of view. Described as a melodrama that celebrates sex in a joyous way, about boy and a girl and another girl.

Jan Svankmajer's The Insects

Svankmajer is loosely basing his latest on a 1922 play from the Capek Brothers, From the Life of Insects, combined with Kafka’s The Metamorphosis. Six amateur thespians meet in a pub to rehearse the Čapeks’ play, while their personal stories interweave with those of the characters they are about to play. The play is intended as a backdrop in which insects behave like humans and humans like insects.

Michael Haneke's Flashmob

Filming last summer was delayed due to Haneke waiting for a particular and as yet unnamed actress for a story that tracks a group of people who come together via the Internet to stage a flashmob.

Kebab Royal

Directors: Peter Brosens and Jessica Woodworth

Ovo je novi film reditelja filma koji sam nedavno ovde hvalio: LA CINQUIEME SAISON (2012).

 Kebab Royal, descried as “a hair-raising quintessence of European fairy tales around the last king of the Belgians lost in the Balkans.”

Release Date: Filming is slated to begin this spring, so we’re unsure if this will be ready in time for a 2015 release, but there remains a slight possibility of it being so, particularly since two parts of their trilogy premiered in Venice.

Werner Herzog's Queen of the Desert

Starring a heady, glitzy cast made up of Nicole Kidman, James Franco, and Robert Pattinson, the film is a chronicle of Gertrude Bell’s life, a traveler, writer, archaeologist, explorer, cartographer, and political attaché for the British Empire at the dawn of the twentieth century.

Mountains May Depart

Director: Jia Zhangke

Ovo je novi film reditelja filma koji sam nedavno ovde hvalio: A Touch of Sin.

His first film outside of China, Mountains May Depart, jumps through place and time from contemporary China to a futuristic Australia. Starring wife and muse Zhao Tao, it begins in the 1990s, the movie follows Tao and Dong, a young couple in love. Tao later leaves Dao to marry a wealthy mine owner. On his deathbed Dong meets Tao again; she is divorced and her son is exiled in Australia. The story jumps to Tao’s son in Australia in the year 2025. The only word of Chinese he still remembers is his mother’s name.

The Tribe

Intense, unsettling, unique film from Ukraine about a deaf teenager who struggles to fit into the boarding school system.

Zvuči kao tugaljiva soc drama ali zapravo ga opisuju kao spektakularno potresan i revolucionaran film.

Quentin Tarantino's The Hateful Eight

Tarantinov violentniwestern.

Alejandro Amenabar's Regression

About a father accused of a crime that he doesn't have any memory of. Stars Emma Watson, with Ethan Hawke and David Thewlis.

Schneider Vs. Bax

Director: Alex van Warmerdam

Nisam bio tako snažno impresioniran njegovim prethodnim filmom, Borgman, ali svakako sam dovoljno zaintrigiran.

A hitman is assigned the simple task of killing a solitary writer before the night is through. Of course, things don’t go as planned.

Gyorgy Palfi's Free Fall

Od reditelja TAXIDERMIJE.

A woman falls out of the window of an apartment house. On her way back, she witnesses seven stories, one on each floor.

Gyorgy Palfi's The Voice

His latest project, The Voice, recently won the title ‘best work in progress’ at the Les Arc Fest, something he’s been financing since before Free Fall. An English language feature, the movie follows a thirtysomething Hungarian journalist on the trail of his father, who disappeared in the ’70s after being involved in a secret military research project for the U.S. government, with the director comparing the title to Man on Wire.

Crouching Tiger, Hidden Dragon: The Green Legend

Yuen Woo-Ping directs the sequel and brings Michelle Yeoh and Donnie Yen.

Tom Tykwer's A Hologram for the King

Starring Tom Hanks and Tom Skerritt. The comedy-drama tells the story of an American businessman who makes a last-ditch attempt to stave off bankruptcy and finally accomplish something big. He wants to present his project to the king, who, unfortunately, does not grace him with his presence. In the blistering heat, the manager and his IT team continue waiting for days, weeks and even months.

EX_MACHINA

From Alex Garland (writer of 28 Days Later and Dredd) comes this hard sci-fi story about a young programmer who must evaluate a life-like female AI.

Mr. Holms

Bill Condon once again teams up with his Gods and Monsters star Ian McKellen as an aged Sherlock Holmes who is troubled by his one unsolved case.

In the Heart of the Sea

Ron Howard's Moby Dick.

Green Room

By Jeremy Sauliner (Blue Ruin). Stars Patrick Stewart and is about a young punk band that witnesses some horrible act of violence and comes under attack from a group of skinheads

In A Valley of Violence

By Ti West, a violent western revenge movie cast including Karen Gillan, Ethan Hawke, Taissa Farmiga and John Travolta.

Slow West

A western starring Michael Fassbender, Kodi Smit-McPhee and Ben Medelsohn.

Cary Fukunaga's Beasts of No Nation

Starring Idris Elba, about a child soldier fighting in a Civil War in an unnamed African Country.

Tema manje-više, ali reditelj prve sezone serije TRUE DETECTIVEdovoljan je razlog da se ovo obavezno overi!

Louder Than Bombs

Director: Joachim Trier

The film tells the story of a famous war photographer (Isabelle Huppert) who is killed in a car accident, leaving behind her husband (Gabriel Byrne) and two sons, one a teenager. Three years after her death, the eldest son (Jesse Eisenberg) comes home for an exhibition of her photography, and that is when they discover an unsettling secret from her past.

The Lobster

Director: Yorgos Lanthimos

Novi film reditelja OČNJAKA (Dogtooth).

His English language debut, The Lobster, is described as a love story set in a dystopian near future where single people are arrested and transferred to a creepy hotel, they are obliged to find a matching mate in 45 days. If they fail, they are transformed into an animal and released into the woods.

Cast: Lea Seydoux, Rachel Weisz, Colin Farrell, John C. Reilly, Ben Whishaw

Let the Bodies Sunbathe!

Directors: Helene Cattet and Bruno Forzani

Reditelji giallo-fetiš "filmova"Amer (2009) i The Strange Color of Your Body’s Tears (2013) bacaju se u krimi-eurotreš teritoriju.

Their next film seems to be a change of pace. Based on a 1971 novel by famed French crime novelist Jean-Patrick Manchette, Let the Bodies Sunbathe! (aka Corpses in the Sun) seems to center around the eccentric hostess of an isolated locale who comes in contact with stolen gold in a van as well as policemen on the trail of the perpetrators that attempted to steal it.

Release Date: While Amer premiered at Fantastisk Film Festival Lund in Sweden, Tears went to Locarno. Funding for this feature was announced in September with no word on production, though we assume it’s this winter or spring, which may mean the film is ready as a top premiere for Locarno or Toronto.

Babi Yar

Director: Sergei Loznitsa

Ukrainian documentarian Sergei Loznitsa made waves with his 2010 feature debut My Joy, followed by 2012’s In the Fog, both which played in the competition at Cannes. He returned last year out of competition with documentary Maidan, as well as a segment in the anthology film The Bridges of Sarajevo. An arrestingly bleak filmmaker, his films elude wider appeal with their immersive and unrelenting deliberations of abusive powers and war torn wastelands. Announced back in 2013, we’re hoping to see Loznitsa unveil his third feature, Babi Yar, which documents the eponymously referenced massacre from 1941 of 33,000+ Jews shot and killed over two days in September and thrown into a ravine. Recent interviews with Loznitsa have seen the director describe the project as depicting how “slowly and gradually, people plunge into hell.”

The Assassin

Director: Hou Hsiao-Hsien

Martial arts epic, The Assassin. A project long in gestation, with initial scenes filming as way back as 2010. Based on a short story, about a female assassin during the Tang Dynasty (618-907 A.D.) who begins to question her loyalties when she falls in love with one of her targets.

The Childhood of a Leader

Director: Brady Corbet

Set in 1919, this story tells the tale of a ‘would-be-fascist,’ and the screenplay is inspired by a wide range of authorial pillars, from John Fowls to Jean-Paul Sarte with a bit of Volker Schlondorff’s 1966 classic Young Torless (which also served as a point of comparison for Haneke’s The White Ribbon). The film has been described as partially about a family that relocates to France for the Paris Peace Conference and about the events leading up to the Treaty of Versailles. Early descriptions of the film also point to elements of horror.

Cast: Robert Pattinson, Berenice Bejo, Stacy Martin, Tim Roth

Interesting Ethology

Director: Vasiliy Sigarev

Still struggling to break free from the confines of the festival circuit, up and coming Russian director Vasiliy Sigarev has premiered his first two films to critical acclaim. His 2009 debut Wolfy (solidna trojka po mojoj tarifi – prim. Ghoul) played at Karlovy Vary and his excellent 2012 sophomore film, Living premiered at Rotterdam. Also a noted writer, Sigarev’s first two films are pronounced slices of miserablism, which may explain the lack of international distribution, which is unfortunate. His latest, Interesting Ethology, is apparently a comedy.

Le tout Nouveau Testament

Director: Jaco Van Dormael

The Brand New Testamentprofesses to tell the story of God and his exacerbated relationship with his daughter — apparently they both live in Belgium. Van Dormael has cast the delightfully strange Belgian talents Benoit Poelvoorde (ČOVEK UJEO PSA!) and Yolande Moreau, along with French icon Catherine Deneuve.

Malgré la nuit

Director: Philippe Grandrieux

Od reditelja sumornog mračnjaštva (Somber, A New Life, Un Lac, White Epilepsy) 

Details pertaining to the plot remain murky, but we’re expecting another sensory overload existing for those that prefer the difficult climes of experimental, boundary pushing cinema.

Kiyoshi Kurosawa's Journey to the Shore

Kiyoshi Kurosawa: Cure (1997), Pulse (2001), Charisma (1999).

His 2015 release, Journey to the Shore (formerly titled La femme de la plaque) is an adaptation of a Kazumi Yumoto novel and toplines a pair of Japanese stars Tadanobu Asano and Eri Fukatsu, the latter playing a woman whose husband returns home after mysteriously disappearing for three years. The pair embark on a trip to visit all the people who helped him during his voyage.

Song Of The Sea
Irish animator Tomm Moore's debut feature - The Secret Of Kells - received an Oscar nomination and much (well deserved) love around the world and his sophomore effort is even better. Song of the Sea is a gorgeously realized modern fairy tale, a story rich in detail that brings Irish folklore to life in delightful fashion with a heartfelt story and visuals you simply won't be able to tear your eyes off of.

The Tale Of Princess Kaguya

dir. Takahata Isao
Studio Ghibli's adapting one of Japan's oldest and best-loved fairytales. Takahata delivers a magical and quietly profound story, that highlights the innocence of childhood, the struggles of parenting and the horrifying challenges and expectations placed upon young women, particularly in Japan. Kaguya is objectified and revered for her beauty, fought over by rich suitors, and regarded as a ticket to wealth and respectability by her simple farmer parents. Yearning only for the simple pleasures of her childhood in the bamboo grove, Kaguya has no control over her fate, and as some might expect from the director of Grave of the Fireflies, things don't end happily ever after.

Tsui Hark's The Taking Of Tiger Mountain 
A wonderfully entertaining action romp that thankfully does its best to shake off the sombre tone of many recent Chinese war epics and have a bit of fun. Zhang Hanyu is an honourable, if admittedly slightly impregnable hero, but Tony Leung Ka Fai is having a blast as the evil Lord Hawk, in almost Dick Tracy-esque levels of make-up. Beautiful, imaginative photography and inventive use of 3D only add to the package here.

Blackhearts

Music documentary, charting the international impact of Norwegian black metal, as far afield as Iran and Columbia…

Industrial Soundtrack For The Urban Decay

Members of Throbbing Gristle, SPK, Cabaret Voltaireand more discuss the origins of industrial music…

Tomorrowland

The film Brad Bird turned down Star Wars for; a mystery thriller starring the dream team of George Clooney and Hugh Laurie…

Legend

Director: Brian Helgeland

Based on true story, resurrection of the notorious Kray Bros. Here, we have Tom Hardy playing the twin gangsters. Helgelands’ film is described as concerning identical twin gangsters Ronald and Reginald Kray terrorize London during the 1950s and 1960s. Dick Pope is the cinematographer.

Cast: Tom Hardy, Emily Browning, David Thewlis.

Nicolas Winding Refn's My Life

This documentary by Refn’s wife Liv Corfixen offers a revealing, intimate look at the filmmaker’s insecurities and vulnerabilities while shooting Only God Forgives in Bangkok. For a filmmaker I always assumed was so confident he didn’t care what anybody thinks (in a good way), it’s very humanizing. Though only an hour long, it gets in and gets out while making its point.

--- U IDUĆEM DELU: NAJOČEKIVANIJI HOROR filmovi 2015. ---

Etno horor

January 17, 2015, 4:00 am

≫ Next: ZLATNI GHOUL: Horor nagrade za 2014. godinu

≪ Previous: NAJOČEKIVANIJI filmovi 2015. (NEHOROR)

$

0

0

  

            Kada sam, krajem juna 2014. godine, imao promociju ZAVODNIKA u Negotinu, iskoristio sam priliku za boravak u tom kraju da, kao i obično kad se tamo zateknem, obiđem slikovite lokalite u bližoj i daljoj okolini tog grada u Istočnoj Srbiji.

            Moj domaćin je i ovog puta bio Siniša, s čijim sam drugarima iz negotinskog planinarskog društva overio planinu Tupižnicu (blizu Knjaževca) – o čemu slikoviti izveštaj imate OVDE.

            Uspon na ovu planinu nije nas umorio, dapače! Već narednog dana smo Siniša, njegova drugarica Ivana i ja autom krenuli, na moju inicijativu, u potragu za starinskim, slikovitim lokacijama kakvih barem ne manjka u tom kraju.

            O arheološkim nalazištima, starostavnim zidinama i tvrđavama – neki drugi put. Ovog puta predstavljam, više slikom nego rečju, neverovatno hororičnu lokaciju Etno-sela "Kapetan Mišin breg", nezvanično znanog još i kao "Žikingrad".

            Zašto bi ovo trebalo da vas zanima? Pa, pre svega zato što se, na moje zaprepašćenje, ispostavilo da je većina etno-ukrasa (drvenih i kamenih kipova, skulptura i srodnih tvorevina) zapravo izrazito hororične prirode!

            Glave izbuljenih stvorova, kao iz Kulta Dagona, razjapljenih usta, nekad u pretećem režanju, nekad u stravičnom urliku, kipovi sa antropomorfnim i teratomorfnim čudima i još mnogo toga zločesto-zlokobnog skrivalo se u tom naoko vedrom mestu.

            Time se i ovde, kao i u mom romanu ZAVODNIK, razotkrila tama folklornih, paganskih atavizama ispod površine ljupkog zelenila, drveća i cveća, rustikalnih koliba, ognjišta i ambara.

            Simpatični mostići, lepo ukrašeni izvori, venjaci i vidikovci, a u njihovoj senci: ale i bauci, čudovišta i vragovi, crni ljudi i zavodnici…

            Ukratko, mesto koje iz aviona izgleda kao park i raj na zemlji, u krupnom planu, izbliza, pokazuje i svoje mračnije lice, i kao takvo predstavlja savršenu zaleđinu za ovu ZAVODNIKOVU foto-sesiju.

            Baš kao i u ZAVODNIKU, tako i na ovom mestu, u ovim fotkama, možete videti nagoveštaje onoga do čega mi je naročito bilo stalo u romanu: horor usred bela dana, strava pod suncem, užas u letu i zelenilu, jeza usred bujanja i rasta.

            Sve fotke načinio sam ja, pa je stoga copyright zadržan za © Cult of Ghoul Inc. Klikni na svaku da je vidiš veću i detaljniju.

            Da ne ostane sve samo na slikama (iako one dovoljno govore za sebe), evo i malo zvaničnih podataka o ovoj lokaciji, pa ako se zateknete usput svakako vam preporučujem da je i sami, naživo posetite i nadahnete se njenim prijatnim senkama. 

One vrebaju i usred prijatnog, sunčanog letnjeg dana, a kamoli tek u rano proleće ili kasnu jesen, pod tmurnim nebom, kad je drveće golo…

U samom srcu Đerdapske klisure i u središtu nacionalnog parka, 6 kilometara udaljen od Donjeg Milanovca nalazi se čudesni etno-eko kompleks Kapetan Mišin breg. 

Smešten je na uzvišenju sa kojeg se pruža najlepši pogled na zalazak sunca u Đerdapu, pogled na Dunav i Donji Milanovac, na mestu odakle je kapetan Miša pratio svoje brodove.

U okviru ovog zanimljivog domaćinstva nalazi se Galerija pod otvorenim nebom "Čovek, drvo, voda" koja predstavlja zbirku od 400 skulptura pravljenih od drveta koje vodama Dunava stiže do obale.

Galeriju drže poznati domaćini, porodica Stefanović (samouki umetnici) koji će vam ukoliko ste voljni pomoći da se okušate u samostalnim umetničkim tehnikama. Galerija se prostire na oko 7 ari, a drvene umetnine su stalna postavka!

            Ova poseta etno-parku, takođe, sadrži i jednu zabavnu meta-dimenziju. Naime, čitaoci mog romana setiće se deonice na početku romana u kojoj kažem:

"Sunce je odavno zamaklo iza i senka se pružila preko svega. Izašao sam u veliko dvorište. Tragovi krvi i perja uklonjeni su koliko se to moglo; najviše ih je ostalo na panju, sada gurnutom u stranu. Stao sam pred stari ambar, zidova od debelih tamnosmeđih dasaka.

Drvena konstrukcija počiva na masivnim komadima kamena, izdignuta bar pola metra od tla. Do vrata vode drvene stube. Ispod ambara mrak je već progutao nabacane krupne cepanice.

Dve potporne grede drže veliku nadstrešnicu a ispod trune starinska zaprega, očigledno godinama nekorišćena. Verovatno je tako od smrti Grozdinog muža, mada nisam imao predstavu kada se to desilo.

Sinulo mi je da bi neka etno-kafana mogla dati koju paru za delove ovih starih kola, naročito za točkove. Sad su dobri jedino da posluže kao zgodan ukras, dekorativni simbol "starine" i "tradicije" u nekoj gostionici kraj puta kojim bruje bugarski i turski kamioni.

 Uostalom, što su sela mrtvija, to kafane više insistiraju na "etno" prefiksu, a svaka straćara kraj puta izdaje se za "restoran domaće kuhinje"...

Njima jedino mogu biti potrebne stare alatke i drvena starudija što truli po selima poput ovog; znakovi presahlog života, sada svedeni na dekoraciju ugostiteljskih objekata, u najboljem slučaju."

U duhu ovih reči valja osmotriti i promisliti i slike koje ovde ekskluzivno nudim…

ZLATNI GHOUL: Horor nagrade za 2014. godinu

January 19, 2015, 4:00 am

≫ Next: Šest godina Kulta!

≪ Previous: Etno horor

$

0

0

  

Kao što je već tradicija na ovom blogu, rođendan Tatka na Horor, Edgara Alana Poa, odnosnoBogojavljenje, obeležavam dodelom nagrade ZLATNI GHOUL za najveća postignuća u hororu na filmu, u književnosti i teoriji, u svetu i kod nas, tokom prethodne godine. Ako su vam promakle liste nagrađenih za horor doprinose u prethodnim godinama, evo ih OVDE.

            Bila je ovo još jedna u nizu tankih, slabih godina i na jedvite jade sam odabrao dostignuća vredna pomena. U nekoliko kategorija bio sam prinuđen da naprosto NE dodelim nagradu, jer nije bilo ozbiljnog kandidata, a nisam hteo da bacam zlato na neke poludupaste kandidate. Od najmanje loših, odabrao sam i nagradio sledeće.

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI HOROR 

UNDER THE SKIN

ZLATNI GHOUL
ZA NAJJEZIVIJI HOROR 

Across the River (aka Oltre il guado) 

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBRUTALNIJI HOROR 

Wolf Creek 2

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI ARTY HOROR

Strange Color of Your Body's Tears

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJU HOROR EKSPLOATACIJU 

The Town That Dreaded Sundown

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI CREATURE FEATURE

WER

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI FOUND FOOTAGE 

THE BANSHEE CHAPTER

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJU HOROR KOMEDIJU

WHAT WE DO IN THE SHADOWS

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI HOROR DOKUMENTARAC

pogrebnik

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI DOKUMENTARAC O HORORU

Year of the Living Dead

ZLATNI GHOUL
ZA LAVKRAFTOVSKE ZASLUGE
---niko---

ZLATNI GHOUL
ZA NAJHORORIČNIJI NEHOROR

DER SAMURAI

ZLATNI GHOUL
ZA SRPSKI DOPRINOS HORORU

MAMULA

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJU REŽIJU

Marc Carreté

ASMODEXIA

ZLATNI GHOUL
ZA NAJBOLJI SCENARIO

Gerard Johnstone

Housebound

ZLATNI GHOUL
ZA GLAVNU MUŠKU ULOGU

---niko---

ZLATNI GHOUL
ZA GLAVNU ŽENSKU ULOGU

Scarlett Johansson

UNDER THE SKIN

ZLATNI GHOUL
ZA MUŠKU SPOREDNU ULOGU

Jonathan Brugh

WHAT WE DO IN THE SHADOWS

ZLATNI GHOUL
ZA ŽENSKU SPOREDNU ULOGU

Rima Te Wiata

Housebound

ZLATNI GHOUL
ZA MUZIKU

Mica Levi

UNDER THE SKIN

ZLATNI GHOUL
ZA KAMERU

Manuel Dacosse

Strange Color of Your Body's Tears

ZLATNI GHOUL
ZA EFEKTE MASKE

Gregory Nicotero

Howard Berger

HORNS

ZLATNI GHOUL
ZA SCENOGRAFIJU

Strange Color of Your Body's Tears

ZLATNI GHOUL
ZA DEBI-REDITELJA KOJI OBEĆAVA

Gerard Johnstone

Housebound

ZLATNI GHOUL
ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE
---niko---

ZLATNI GHOUL
ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE
(TEORIJA)
---there can be only one---

ZLATNI GHOUL
ZA SRPSKU HOROR KNJIGU GODINE
(NESVRSTANO) 

IZGUBLJENI SLUČAJEVI - Ivica Stevanović

ZLATNI GHOUL
ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE
(PROZA)

Ana Kai Tangata

ZLATNI GHOUL
ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE

(ANTOLOGIJA)

The Children of Old Leech:

A Tribute to the Carnivorous Cosmos of Laird Barron

ZLATNI GHOUL
ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE
(TEORIJA)

The Ashgate Encyclopedia

of Literary and Cinematic Monsters

ZLATNI GHOUL
ZA STRANU HOROR KNJIGU GODINE
(NESVRSTANO)

HORROR MOVIE HEROES

GOLDEN GHOUL™ statuu izvajala je i pozlatila Tijana Jevtić, prema nacrtu Dejana Ognjanovića.

Šest godina Kulta!

January 22, 2015, 1:39 am

≫ Next: NAJGORI FILMOVI 2014.

≪ Previous: ZLATNI GHOUL: Horor nagrade za 2014. godinu

$

0

0

            Narode: danas se navršava punih ŠEST godina otkako sam pokrenuo ovaj blog!

            To je bilo zamišljeno kao privremeno rešenje, nekakva zamena za sajt ali, dok sam čekao da se steknu uslovi za adekvatan sajt, ovo je poraslo mnogo više od mojih inicijanih namera, i – ostalo je (već!) istorija.

1675 postova.

4539 objavljenih komentara.

315 registrovanih čitalaca.

3 miliona i 100 hiljada prikaza stranica za ovih 6 godina.

Nema reklama.

Nema "ja tebi – ti meni".

Nema uvijanja.

Nema laži, nema prevare.

Nazivam stvari pravim imenom, pa ko voli – nek izvoli.

Poseta se i dalje kreće u ustaljenim parametrima, u proseku nekih 500-ak osoba dnevno ovde svrati – poneki, istina, u neprestanoj potrazi za "pas jebe ženu" videom, ali mnogi ipak dođu/ostanu zbog prikaza filmova, knjiga i stripova, zbog kritika, vesti, intervjua, putpisa, eksluzivnih najava i fotografija...

Zbog etitjuda? Zbog humora? Zbog šarma? Tko šta zna, krhko je znanje!

U svakom slučaju, ovaj blog tvrdoglavo opstaje dok se mnogi drugi blogovi (i sajtovi!) gase ili zamiru sporom smrću sve ređeg apdejtovanja. Bilo kako bilo, The Cult of Ghoul je odavno porastao u snagu na vebu s kojom se mora računati: citiran, hvaljen, voljen, omražen, pljuvan, linkovan... ali ipak nezaobilazan, naročito po pitanjima horora (mada ne samo njih)!

Ko zna – znaće ("Ne veruj hajpu dok to nije Gulov hajp!"); ko ne zna, neznaće!

Hvala što pratite, čitate, komentarišete, šerujete, preporučujete, kritikujete... Hvala što me čitate i u štampanim izdanjima (ZAVODNIK! POETIKA HORORA! More to come...).

Idemo dalje!

I bez brige - ni ove godine, kao ni prethodnih, moje aktivnosti neće ostati samo, pa čak ni primarno "blogerske": očekujte objavljivanje mojih novih članaka, eseja, naučnih radova, kritika, prikaza, pogovora vrednim knjigama, očekujte promocije, nove knjige, a ko zna - možda i poneku nagradicu...