MEDVEDI (1. deo)! BACKCOUNTRY (2014)

May 1, 2015, 3:00 am

≫ Next: MEDVEDI (2. deo)! GRIZZLY (aka RED MACHINE, 2014)

≪ Previous: Lov na lignje (Squid Fishing)

$

0

0

   

            U okviru akcije "Prvomajski uranak" prigodno se podsećamo toga da ljudi vole da odu u prirodu, zapišavaju zelenilo i peku roštilj na otvorenom jer takva akcija nas vraća u naše slavne polumajmunske, pećinske dane – ali kao što voli čovek da prezalogaji na otvorenoj vatri ispečenu kobas'cu ili ćevap, tako i Mama Priroda, preko svojih divljih agenata, voli da malo čalabrcne one koji zabasaju malo dublje sa njenih utabanih staza.

            Dakle, svi vi koji ovih dana idete u šume i divljine kako biste osetili "Dodir prirode" TM, imajte na umu da vas tamo može dočekati i nešto mnogo krvoločnije i opasnije od krpelja, a to su – DIVLJI MEĐEDI! I pod time ne mislim samo na polupijanu "urbanu" ili gejačku stoku koja pali vatre, pušta turbo folk buku usred zelenila i ostavlja plastiku i ostalo đubre svuda za sobom. Ne, mislim i doslovno na medvede.

Evo, zato, kratkih ali slikovitih osvrta na dva nedavna, nova filma na temu šumskih izletnika koji najebu od strane medveda. Prvi je

BACKCOUNTRY

**

2

            Ne padajte na reklamu i najave: ovo NIJE horor film, nego drama, pa još "zasnovana na stvarnom događaju". Ukratko, momak vodi đevojku na izletište u šumama, van jeka sezone, i van utabanih staza. To je kraj u kojem je odrastao i on je zapeo da joj pokaže jedno prekrasno mesto, nekakvo zabačeno jezerce gde je, navodno, ludački divan pogled.

Sreću mu na tom putešestviju prvo pokvari mrcina sa irskim akcentom, Erik Balfur, prema kojem je ženica neopravdano srdačna i bezveze ga –iako im je potpuni stranac, prvi put viđen u toj šumetini – pozove na večeru, a ovaj ubrzo pokaže vrlo zajebano lice...

            Da stvari budu još gore, naš kreten se narednog dana, naravno, izgubi, a tamo gde curicu odvede nema ni J od jezera. Ona je, naravno, besna, a on patetično prizna da je u celo to sranje uvukao nju i sebe kako bi je baš tamo zaprosio.          

            Znači, imamo film o dvoje imbecila koji rade stvari koje pametni ljudi ne rade, pa stoga imamo i eksplicitno naravoučenije x 2:

1) kad ideš u šumu, ne udaljavaj se mnogo od staza, ne kurči se pred ženskom po svaku cenu jer imaš jake šanse da te zezne ona druga Ženska, zvana Mama Priroda; nosi sa sobom mape, i ne ostavljaj mobilni u kolima ("neću to sranje uz sebe, želim ODMOR"; e, a kad se izgubiš u šumi i ne znaš gde si, idiote, onda se odmori i od mozga i od života!);

2) kad usred šume po prvi put vidiš neznanca, a on izgleda znatno veći i jači od tvog momka, nemoj ga zvati na večeru, pa makar i zato da bi dečka malo pravila ljubomornim, jer bi ovaj mogao da vam oboma zagorča i večeru i veče sa svojim "Tko jači – tlači" nastupom.

A kad na tu i takvu scenu stupi još i krvoločni međed, pruži se prilika i za treće naravoučenije:

3) Ako već sa sobom nosiš SPREJ PROTIV MEDVEDA, nemoj da čekaš da ti zver otkine sve udove sa trupla pre nego što jebeno rešiš da ga njime nešto malo prsneš!

Sve u svemu, ovo je solidno snimljen ali konceptualno nezanimljiv film o krhkosti muškog identiteta s početka 21. veka (pakao su drugi ljudi; pakao je priroda; pakao su drugi medvedi!) u kojem se uzgred, na minut-dva, pred sam kraj, pojavi i jedan grizli.

            Za pohvalu je to što su koristili pravog medveda, a ne kompjuterski nacrtanog: to svakako dodaje uverljivosti. Ali i uverljivost je ponekad precenjena vrlina: nismo ovde došli da gledamo direktan prenos stvarnosti niti ilustraciju tamo nekog člančića iz crne hronike ("Izletnika pojeo medved; Lokalci kažu – Š'će u riljano?") kakvih ima svako malo, nego da se zabavimo i naučimo nešto korisno.

            Zabave ima MALO, i od sorte drugačije od onoga što plakati, trejleri i najave obećavaju (horor), a čak i kao drama je to vrlo jednodimenzionalno, površno i mlako. To je tako naročito zato što slepo držanje za "stvarnost"čini i dramaturgiju tankom: jer – SPOJLER! – kad medved proždere momka (u brzim kadrovima, ali sa odličnom i vrlo realističkom maskom i krvavim efektima), curica samo otrči kroz šumu u bezbednost, pređe čamcem jezero, i vrati se u civilizaciju, čak i ne ubivši prethodno medveda na neki spektakularan način (ne, deco, meda ovde preživi) – a kad dođe, sva nikakva i iznurena, u "civilizaciju", tamo je dočeka Balfur kao vođa nove grupe turista.

            Znači, bilo kuda, međed (ove ili one vrste) – SVUDA!

E, ako procenite da ti ćevapi kupljeni na "Akciji" u Megamarketu vrede ove i ovakve Akcije sa međedima po šumama i gorama, a vi izvolite. Ali barem uz ćevape ponesite sa sobom i mapu i mobilne telefone.

Srećan vam Walpurgisnacht, drevni Praznik "Rada"!

---U idućem nastavku. GRIZZLY!!!

---

MEDVEDI (2. deo)! GRIZZLY (aka RED MACHINE, 2014)

May 3, 2015, 3:08 am

≫ Next: VUKODLACI (1)! WOLF COP (2014)

≪ Previous: MEDVEDI (1. deo)! BACKCOUNTRY (2014)

$

0

0

U okviru akcije "Mama Priroda nije samo cveće, ptičice i drveće", evo nama i drugog upozoravajućeg filma na temu krvožednih šumskih svaštoždera.

GRIZZLY

**(*)

2+

Nasuprot skoro svemu što smo videli u BACKCOUNTRY-ju došao je red na nemaštovito ali barem direktno nazvan filmček grizzly (ponegde i pod debilno zavaravajućim nazivom RED MACHINE). On nije bogzna koliko bolji od gorepomenutog, ali je barem nešto malo zabavniji.

U pitanju je B-movie koji ne pati od bolesti zvane "stvarnost", ne trudi se da nas uveri kako je ovo sve moguće niti da je "zasnovano na stvarnom događaju". Grizli ovde ne pojede samo jednu žrtvu u čitavom filmu kao onaj lenjivac iz BACKCOUNTRY-ja; 

ne, deco, on izede bar pet-šes' nesrećnika koji su pošli u šumu na "Prvomajski uranak", a to ne vidimo u trepni-i-propusti kadrovima, nego polagano i fino, da se mogu lepo osmotriti kandžama iskidana lica, otkinute ruke i odgrižene face. Ima ovde dovoljno sirovog mesa za na skaru...

Ukratko, ovo je nešto kao znatno profesionalniji rimejk istoimene orgije neukosti i debilizma, C-filma grizzly Vilijama Girdlera iz 1976: i ovde su sirasti likovi i situacije i preterivanje na mnogim nivoima (istina, golotinje ima načas u jednoj sceni, šifra: sise), ali barem poseduje elementarnu dozu onoga što naš narod naziva "entertainment value".

Tome, pored dobrih efekata maske, pomaže i nesvakidašnje jaka glumačka ekipa: mužjačina sa ženskim prezimenom – Tomas Džejn (MISTER Džejn!), seksi žena sa najrogobatnije odvratnim imenom na nekoj lepotici u poslednje vreme – Pajper Perabo(zvuči kao nadimak nekog Mister Noovogavio-mehaničara!), 

čovek sa dva imena bez prezimena – Skot Glen (ili Glen Skot? To mu dođe nešto kao naš Filip David!) i najzad, brat od tetke Džoa Bob Brigza, Bili Bob Tornton, koji ovde igra antipatičnog i "zlog" (krivo)lovca sa vrlo prijatnim šarmom i bad boy harizmom.

Medved je, avaj, pretežno CGI piksel (i nešto malo maske za krupne planove čeljusti), a finale sa istom takvom pirotehnikom, vatrama i eksplozijama je prećerivanje s fantazijom čak i za ovaj nivo, ali, kažem – nije to nezanimljivo ako naštelujete mozak na ove (niske) frekvencije.

Takođe, prećeralo se i sa dramom između dvojice braće: pajkan (mister Džejn) i iz zatvora pušteni Džejms Marsden (igrao u nekim superherojštinama; meni nepoznat) sa različitim motivima (i koškanjima) idu u šumu, gde ničim izazvano i nizašta upotrebljeno GLUVA Pajperka (Džejnova ženica) proučava životinjke dok besni grizli glave grize svemu što mrda... Ipak, sve u svemu, ovo je simpatičan, gledljiv palp za kasnonoćnu razbibrigu.

PS: A ako baš želite da, za promenu, pogledate IZUZETAN film o grizlijima, ljudima i Mami Prirodi (ali i o toliko još toga drugog zabavnog i pametnog), moj Pečat preporuke ipak ide na remekdelni dokumentarac Vernera Hercoga, GRIZZLY MAN.

VUKODLACI (1)! WOLF COP (2014)

May 5, 2015, 8:41 am

≫ Next: IT FOLLOWS (2015)

≪ Previous: MEDVEDI (2. deo)! GRIZZLY (aka RED MACHINE, 2014)

$

0

0

            Vukodlaci! Na mase i na buljuke! Gomila vukodlačkih filmova izašla u poslednjih pola godine! Zakon velikih brojeva je neumoljiv – nešto tu mora da valja! Ili ne? Hm, videćemo...

           

WOLF COP

CAN, 14

**(*)

2+

            VUKOPAJKAN je kanadski pokušaj palp-krimi-noar-horora o smrdljivoj pijanduri u uniformi koju ujede vukodlak, što ovoga pretvori u noćnog borca za pravdu.

To znači da on postaje branitelj opšteg mesta u ovim petparačkim scenarijima – malih privrednika, dragstora i sličnih sitnih prodavaca na udaru sitnih pljačkaša.

Postavši vrsta superheroja, i on, kao takav, mora da ima svoje specijalno vozilo: ako može Betmen da ima Betmobil, može i ovaj da ima Vukmobil! Budalaština, ali za decu i mlađe tinejdžere te stripadžije ovo možda čak i bude svarljivo.

A onda se iza sitnih lopova i džeparoša otkrije i malo veća zavera u mestu, sa nekakvim šejpšifterima i nekom nabudženom mitologijom i masterplanovima (zeeev, zaboravio sam već detalje, dal ima neke veze s "Krvavim Mesecom" ili sa krvlju vukodlaka il tako nekim sranjem koje je neophodno da bi se... postiglo nešto strašno veliko i opasno... zeeev...).

To dovodi do okršaja sa ovim čudima sa obiljem osrednjeg CGI-ja i nimalo saspensa ili zabavnosti u tom limp dick finalu.

Film počinje srednje-obećavajuće, a onda već posle prve trećine krene da tone prema kraju, čim ispuca svoja 2 ½ fazona i postane sve usiljeniji, sve nezanimljiviji.

Efekti maske su pristojni, ali nema ih baš mnogo, i nisu po sebi dovoljan razlog za gledanje. 

Sama transformacija (obavezan deo svakog poštenog WW filma!) rešena je tako što je vukodlak već gotov ispod ljudske kože, pa samo treba pocepati tu kožu, i eto njega gotovog, rutavog, ispod.

Ukratko, ako niste mnogo probirljivi, ako volite palp-treš i žanrovske bućkuriše bez mnogo pretenzija a kamoli ozbiljnosti, plus baš izgarate za vukodlacima, ovo je dovoljno podnošljivo za jednokratno neobavezno osmatranje.

IT FOLLOWS (2015)

May 7, 2015, 4:03 am

≫ Next: THE PYRAMID (2014)

≪ Previous: VUKODLACI (1)! WOLF COP (2014)

$

0

0

*** 

3

            "Prokletstvo trojke", avaj, i dalje vlada hororom: uz sve naše nade i molbe Azatotu, uz sav hajp žanrovskih i drugih glasila, uz sve cviljenje od uživanja horor fanova širom interneta - IT FOLLOWS, ipak, ne uspeva da prebaci ocenu koja označava vrlo dobar, gledljiv, zabavan solidan film, i da se popne za stepenicu više, da pređe u društvo momaka koji znače "odlično, sjajno, polugenijalno, skoro pa izuzetno, još malo pa antologijsko".

            Ne; ONO PRATI je tek jedan OK horor, vredan pažnje i gledanja, sa sasvim pristojnim kvalitetima, ali kad se sve sabere i oduzme, to je ipak tek nešto malo iznad proseka, nikakva revolucija niti antologija, ništa za višestruko gledanje i proučavanje i promišljanje i gustiranje natenane.

Fin filmčić koji izgleda bolji nego što jeste samo u poređenju sa generalno debilnim hororima koji danas vladaju scenom, ali sam po sebi, uz svoje određene kvalitete, ipak sadrži i ozbiljne nedostatke koji mu krešu krila i spuštaju ga među, recimo, OCULUSE i BABADOOKE ovih godina.

Iako su im zapleti različiti, pristup i dometi su donekle slični: u sva tri slučaja pokušava se sa dramom, sa ozbiljnošću, bez treša i bez "pet drugara u kombiju" i bez FFF-a i komendije; pokušava se sa ozbiljnom, nereferencijalnom, nederivativnom, strejt stravom; 

i u sva tri slučaja, filmovi su umanjeni donekle preteranom proizvoljnošću koncepta, zatim napadnom simbolikom, i najzad – smrtno dosadnom, nevešto sprovedenom "sumornošću" koja iz njih isisava skoro svaki nagoveštaj zabave, uživanja, radosti u hororu.

Da skratim, jer prezauzet sam ovih dana važnijim pisanijima.

Šta je ovde dobro?

+ Konceptje relativno originalan: ko se jebe, proganja ga svaki-put-drugačija "utvara seksa", koju mora da prenese sledećoj žrtvi. Sličan fazon kao u RINGU, samo što ovde umesto gledanja kasete imamo seks; a isti je i "lek": prenesi dalje, pa nek drugi trlja glavu s problemom; uostalom, neće ni njemu/njoj ništa biti ako prenese sledećem, a ovaj sledećem itd. Ukratko: jebite se, ljudi!

+ Likovi su zamišljeni i odglumljeni realističnije nego što smo u ovakvim filmovima navikli, uključujući tu i neke životne, a u žanru retko (na ovaj način) viđane odnose – npr. "najbolji drug & komšija" koji bi da bude nešto više "drugarici" koja, pak, ima drugog. To njihovo druženje ima u svojoj inscenaciji nešto životnije od uobičajenih klišea.

+ Za razliku od 9/10 današnjih horora, ovaj ima nekoliko efektnih horor scena (da ne nabrajam i ne spojlujem sad), zasnovanih na sugestijiodnosno na pretnji koja ima ambivalentana ne eksplicitni palp izgled (iskežene face, demoni, čudovišta, duhovi…). To će reći da režiser zna šta i kako radi, kako slika, kako frejmuje, gde/kad seče, itd.

+ Muzikaje izuzetna: pravi blast from the synth past, zvuči kao Tangerine Dreamiz zlatnih 1980-tih horor dana (The Keep, Manhunter, Near Dark). Istina, moram reći da je muzika maltene bolja nego što film zaslužuje – štaviše, ponegde i odskače od scena na koje je nalepljena: jeste lepa za uho po sebi, ali je često u slaboj vezi sa time što, kao, ilustruje u datom trenutku.

Šta fali?

- Idejnost je problematična, jer opet se vraćamo na staru ideologiju slešera "Sex is bad, mkay? If you fuck – you die, mkay?" Dobro, nije to baš toliko debilno kao u doba Petka 13-og, jer ovde je poenta radije "Pazi s kim se fukaš, možeš se pokajati" pa je stoga "demon" ovog filma ne toliko seks kao takav, koliko polna bolest; znači, uz malo pameti i pažnje može se taj "demon" izbeći.

- Tempo je previše letargičan, a likovi previše nezanimljivida bi se njihova priključenija pratila sa dubokom unesenošću: nema tu one sočnosti i duše koje je Krejven u svojim zlatnim danima umeo kao niko da proizvede (A Nightmare…, Scream) a da, opet, time ne naruši stravu. 

Odnosno, likovi nisu loši, ali jedva dosežu nivo zvani OKEJ: drže vodu ali ništa za pamćenje (ista boljka kao OKULTIS i BABA ĐUKA).

- Proizvoljnost koncepta je donekle kvalitet (weird, iracionalno, neizvesnost, ne se znaje…) a odnekle nedostatak, kada taj anything goes počinje da smeta sa svojim apsurdnim neobjašnjivostima. 

Ne, ne tražim da mi se crta do poslednjeg slova kako sve ovo funkcioniše, kako je nastalo ovo "seks prokletstvo" i zašto ima baš ovaj oblik, baš ova pravila, zašto se javlja baš kroz onakve prikaze itd. ali opet, bar malo nekog privida reda i smisla ne bi bilo loše. 

Zašto baba? Zašto goli muškarac? Zašto silovana devojka? Ako već nisu od krvi i mesa, zašto krvare kad se u njih puca?

Šta, tačno, biva sa žrtvama jednom kad ih stigne to što ih PRATI? Curu na početku nađu sa jednom nogom zalomljenom unapred (vidi sliku); originalan prizor ali, šta s tim? To je sve?
 
Momka koji strada kasnije - ženska prikaza praktično siluje. Implicira se da mu time nekako isisa životnu energiju, ali suviše je to mutno prikazano, a on na kraju - samo malo bleđi nego inače: ništa mumija i facijalna deformacija a la RINGU žrtve. Fali nam treća žrtva bilo kog pola za patern (if any); ovo, ovoliko, deluje previše proizvoljno.

- Odsustvo jakih set-pisova, previše anderstejtmenta, sumnjivo-plitka idejnost, neupečatljivi likovi, mlak završetak… sve to nisu strašne boljke da se film pokopa pod zemlju, ali akumulirane ovako ipak opterećuju ono što u njemu valja, i naginju ga ka trojci.

Znači, gledajte, plašite se, uživajte, i – pazite šta (i s kim) radite!

THE PYRAMID (2014)

May 10, 2015, 5:00 am

≫ Next: MAD MAX: Beyond Thunderdome (1985)

≪ Previous: IT FOLLOWS (2015)

$

0

0

**

2

            Prvobitno nisam nameravao da ovo gledam: svi rivjui su ukazivali na promašaj i gubljenje vremena (uključujući tu i gnušanje Ace Radivojevića), što u spoju sa omraženom mi formom FFF-a nije obećavalo ništa vredno pažnje.

            S druge strane – dođavola, ipak je tema vezana za meni odvajkada fascinantni drevni Egipat, a režiju potpisuje Ažin scenarista Gregori Levaser (ko-potpisnik remek-dela HAUTE TENSION, ali i gomile drugih Ažinih režijskih i producentskih projekata). Zar to da propustim? Pa ko će ovo da gleda ako neću ja? Tolike sam jebene FFF gluposti odgledao o mlađariji koja s video kamerama baulja po mračnim hodnicima napuštenih ludnica i kojekakvih banalnih kuća, a da zaobiđem film u kojem gomila budala baulja s kamerama po egipatskoj piramidi?! I još ih po njoj proganjaju sfinks-mačko-mumije i sam samcit Tatko na Gulovi, bog Anubis od krvi i mesa? To da prekočim?! Neće da može!

I tako, stegao sam zube i u jednoj dubini noći, nakon iscrpnog rada na nekim pametnijim i hororugodnijim rukopisima, rešio da odmorim mozak uz ovu PIRAMIDU. Da li sam uživao? Pa, ne baš, ali nisam se ni smorio: dobio sam otprilike ono što sam i očekivao – bezumnu petparačku glupost, savršenu za uspavljivanje.

Čitalac ovog bloga sa umetničkim imenom "Čovek iz doline" (Man from the Valley) poslao mi je svoj rivju PIRAMIDE i tako mi uštedeo trud, jer sad ne moram da pišem rivju pošto se slažem sa skoro svime što je rekao, pa zato – evo njegovog rivjua. Ja sam ga samo neznatno priredio (izbacio neka ponavljanja i nepotrebne tuđice) i ubacio nekoliko svojih komentara.

UPOZORENJE: Pošto je ovo suštinski slab film, slede SPOJLERIkoji opisuju dešavanja sve do kraha filma.

THE PYRAMID (2014)

Ili: Pazi!!! Vučić vreba!

Jedna od mumificiranih verzija piramidalnog horora, u smislu da su mumije zapečaćene u svojim sarkofazima i da se ne muvaju tunelima piramide, vukući svoje zavoje i zadahe pune zelenog aspergilusa.

Film počinje otkrićem piramide u pustinjskom okruženju, nedaleko od Kaira (zapravo: 250 milja južnije = GHOUL), za vreme političkih potresa 2013. godine. Piramida je duboko ukopana u pesak, a locirana je termovizijskom geo-pretragom terena pomoću satelita, za čiji hvalospev američke tehnološke superiornosti su potrošene rečenice i par minuta. Ovo je daughter-dad discovery, porodica arheologa. Piramida je inače trostrana (?), što odstupa od četvorostranih, tipčnih Gizinih (bizaran detalj koji film, osim ako sam zadremao baš u tom trenutku, ne opravdava niti objašnjava: uostalom, tretman prostora u ovom filmu je više nego slobodan – neko bi rekao i besmislen = GHOUL). 

Početak filma je začinjen tipičnim humanim seksuabilnim začkoljicama, tipa lik Zahir koji je u arheološkom timu, kome je NASA poverila minijaturnu verziju Rovera sa Marsa vrednu 3 mega miliona $, tim robotom na gusenice, zvanim Shorty, se muva po šatoru ćerke arheologa, snima joj gaćice, brus, skupljajući onanišuće gradivo. Nekoliko puta ovaj lik napominje da Kratki vredi 3 mega dolara i da mnogo vredi, 3 mega dolara ej, kum na zemlji, NASA na nebu. (Zapravo, to insistiranje na vrednosti je da bi se opravdalo njihovo kasnije ulaženje u piramidu jednom kad Šorti unutra umukne i iščezne = GHOUL)

Odrpani najamnici, pokupljeni sa kakvog vašara, uveliko rade na otkopavanju epohalnog otkrića i dolaze do otvora na vrhu piramide iz koga pri otvaranju šibne zeleni gas za koji tvrde da je aspergilus (proizvode ga gljive) od kojeg jedan radnik pobenavi, pusti žvale na ustima i okrene oči (njegovi zombi simptomi nestaju iz kadra kamermana). Film je sniman u fazonu dokumentarca, snimatelj jurca i gledaoci filma posmatraju dešavanja na filmu kroz njegov objektiv, mada ima dosta scena gde je snimano u trećem licu kako bi i snimatelj ušao u kadar, kad god su u pitanju sočnije scene (i fala Anubisu na tome! = GHOUL).

Odjednom arheološkom timu biva zabranjeno da istražuje, imaju 24 sata da kupe prnje, ujka Sem naredio kroz lik dušebrižnog CIA-FBI-someone, pod plaštom da se plaši za njihovu bezbednost, za šta se na kraju ispostavlja da ova briga bude opravdana, ma koliko cinično zvučala na početku (Zapravo, povlačenje je naredila egipatska vlada = GHOUL). Ćera Nora i tata Holden arheolozi su razjareni, ali ćerka se dosetila njenog voajera Zahira i njegove igračke od 3 MEGA DOLARA koju je NASA NAPRAVILA, čime pada dogovor da uguraju Kratkog da snimi unutrašnjost piramide, dok su tu, dok se spakuju torbe, jer Ameri nemaju nikog u okruženju, pa dok stignu, pa nisu znali, pa neće to niko da dira, rupa tunela koji vodi u piramidu stoji tako neosigurana satima, čuva je samo neki egipatski kolerik, vojno lice, corporal Šadid, koji im se povremeno unosi u facu tipa „Aj samo krenite u (nebranjeni) tunel, sad ću ja vas po turu da izudaram... ma dobro, ajde idite ali samo 10 minuta, dok sam ja u kantini.“

Grupica od tate, ćerke, snimatelja Ficija i njegove kolegenice novinarke Sani, kao i Zahir, pustaju Kratkog od 3 mega... neću više, da cunja po tminama svojim tehnološkim novotarijama. Na ulazu u piramidi stoje hijeroglifi koji prevedeni od strane arheologa bukvalno znače „NE ULAZI! KOLJEM! PODZEMLJE!“ ali šta sad, znanost ispred svega. „Budale!“ što bi rekao Zoran Kesić, stavio neko da plaši pljačkaše grobova. Šortija ubrzo oduva nešto repoliko i na ekranu im se pojavi PRC! tačnije No signal. 

E sad se Zahir malo uplaši i prvi put upotrebi najveću filmsku poštapalicu „NASA gonna be pissed...“ Pošto je Zahir pozajmio Kratkog da voajeriše žene i da ne bi i njegovi praunuci otplaćivali kratkog, ova vesela, tinejdžeroliki naivna, grupica kreće da traži Kratkog, pod pretpostavkom da je kuče ušlo u tunel i poigralo se s njim, jedva nabedivši papa Štrumpfa (Holden) da krenu. A da, Šadid opet dolazi, besni, pljuje, sprema se da se bije i naglo trgne u kantinu na sokče (islamski svet) da zažmuri dok oni uđu tamo.

Oni ulaze u šorcevima, majicama i GAS MASKAMA, arheolozi doživljavaju arheološki orgazam gomilom simbola koje prevode i koji opet kažu „ALO LJUDI, KOLJEMMMM!!!“, ali oni na to reaguju u duhu Kesića. Ponose čeličnu sajlu koju razvlače od ulaza kako bi se vratili nazad. Tu sad kreće mrak, dust, kamerni reflektor i CSI lampice, te povremena divljenja hijeroglifima, čime otkrivaju da ovde počiva ili Oziris ili njegov sin Anubis, nisu sigurni, oba su označavana isto. Oziris je bog zagrobnog života, prvi faraon Starih Egipćana, a njegov sin Anubis ima zadatak da na kantaru meri iščupana srca smrtnika, kojima nikako da otvori put do zvezda i pridruži se tati Ozirisu.

Ispostavlja se da su Kratkog razbucale sfinks mačke, nakot mačaka koji je milenijumima zapečaćen u piramidi da čuva grobnicu i koji se održao visoko kontrolisanom kanibalizmu (mladi jedu stare i tako u živa materija kruži u krug), faraoni i njihovo voršipovanje mačke. High-IQ detected! Ali, da li će vrsta toliko evoluirati  za 5-6 hiljada godina da inteligentno proguta matorog sterilnog mužjaka/ženku? Prekratko za višemilionske tokove ovako preciznih adaptacija. Možda, sisari su to. A Zahir se nervira, jer NASA gonna be pissed, praunuci prezaduženi... Nakratko upada Šadid, isprazni rafal na mačke, ali nešto ga uvuče u uzan tunel kao kada neki veliki kaput zguramo u malenu kutiju. Šadide, Šadide, bolje da si ostao u kantini.

I tako, družina prolazi prašnjave prepreke po mračnim tunelima, nestaju jedan po jedan, Zahirovu nogu poklopi kamena gromada gde biva zarobljen, nakokaju ga narkoticima i dok družina traži put napolje (čeličnu sajlu vodilju im je nešto pokidalo) nešto ga odnosi ali mora da ostavi trag, svih 5 litara krvi je isteklo iz njega na toj trasi gde je odvučen. Potom nestaje Sami, zapravo, mačke ih pojure a oni se kao deca zguraju i debilski je gurnu da padne u ambis pun šiljaka, gde joj pritrče goluždrave mačke (vrlo loš CGI, i ovde i kasnije, sa Anubisom = GHOUL) i grickaju je u pirana stilu, juhu, kanibalizam može da odmori, stigli novi hranljivi resursi u ovom izolovanom „ekosistemu“. Sve vreme preostale aktere hvata neka vrsta tumorolike nekroze kože gde god su ih mačke grebnule u onoj jurnjavi... ah, the curse of mummy. 

Na kraju se spuštaju duboko na dno piramide (a sve vreme traže izlaz na vrhu odakle su se i zagubili u lavirintu), pronalaze ogroman kovčeg Ozirisa (valjda njegov) i pored njega leš masona iščupanog srca, koji je krajem XIX veka kročio u piramidu, listaju njegov dnevnik, mada su oni ovo već znali sve, da je ovo grobnica Ozirisa i da njegov sin mutant Anubis traži put do zvezda merenjem iščupanih srca na kantaru. U tom trenutku neka kandža probode grudi i iščupa srce papa Štrumpfu sa epidermalnom nekrozom tkiva i ispostavlja se da je to ANUBIS - lično.

Vizijski, CGI Anubisa je odrađen solidno, dugačka njuška, šiljaste uši, grbavo stvorenje 1,5 visine prosečnog čoveka, bez dlake, obučen u „suknjicu“ koja ne zapada za oko, jer jedini snimak u celosti Anubisa vidimo kada meri srce ovom jadniku a potom jurne ka Friciju koji ga snima IR modom na kameri, ali ga odaje displej koji svetli. Ne liči na onog Anubisa sa slika, crna glava šakala i ljudsko telo u beloj odori, više mi liči na one vukodlake iz Howlinga ili Dog Soldiers, ali u ćelavoj verziji. Ovde je prisutan sindrom duge njušketine (na slikama Anubis ima pristojnu šakalsku njušku), verovatno je CGI master podsvesno opterećen nekim drugim dugim organom. Na mah mi je Anubis zaličio na košmarnu verziju zlog Vučića iz Crvenkape. (A tu je i obavezni kliše: unošenje monstruma u facu curici a la ALIEN 3 = GHOUL)

Logički, od čega živi ovaj Anubis, ako je već materijalizovano božanstvo? Sfinks mačke ne jede sigurno, sav taj kanibalistički poredak, jedi stare mačke, ali čuvaj neke primerke da i mladima ostane kako bi se održali. I pored tolikog preciziranja u lancima ishrane, ne jede ih sigurno, jer dok on jurca Noru i Fricija koji nikako da priguši displej na nevidljivoj IR kameri, mačke natrčavaju na njih, odjednom ugledaju Anubisa i jurnu na njega iz sve snage a on ostane na muci da ih skida sa sebe, te dosadne mačkolike pirane.

Mora da ipak ovaj napaćeni entitet naručuje interstelarno hamburgere i šejkove, jer telo masona je netaknuto, ako ne računamo iščupano srce (zapanjujuće da ga ni mačke nisu grickale, ne žele da naruše svoj kanibalni poredak kruženja materije ili je ovo rupa u scenariju = Rupa je; ni prva ni poslednja = GHOUL). Nora otkriva da je Anubis u ovoj piramidi zatvorenik i da meri srca za put do zvezda. A oni upozoravajući natpisi? „Budale“???

Tu ide malo dramaturgije skrivanja oko zidova i ovo je najupečatljivi i, da kažemo, najstrašniji deo filma (dok ovaj humanoliki šakal urla mereći srce Holdenu, a potom, nezadovoljan srcem, zdrobi srce što se prenosi na obamrlog Holdena čije se telo smežura). Preostala družina, Nora i Fritzi, nalaze Šadidove lestvice kojima je on sišao i isplašio rafalom mačke, uzimaju Šadidov pištolj i pentraju se naviše, Nora prva, za njom Fritzi (eh da je Zahir na njegovom mestu), a za njima i Vučić, ovaj, Anubis.

E sad, Vučić se mnogo približio Friciju (pentra se vešto i brzo po vertikalnim tunelima), Frici ispaljuje šaržer metaka (eh da su bar srebrni), ali Vučku ništa, on smandrlja Fricija (obavezno merenje srca) i onda za Norom. Kad neće metak, onda vatra. Nora upali baklju (one speleološke, crvene kao iz Descenta) i opeče ga njome, na šta Anubis vrisnu i pobeže dole (vatre se plaše zveri, a za metak nisu ni čuli, šta znaju Cigančići šta je sto kila pa se igraju šinama na pruzi?). Nora sa sve vidljivijim anomalijama na koži na kraju izlazi na vrhu piramide, već se vidi dnevno svetlo, prilazi joj dečak (još marinci nisu stigli da okupiraju piramidu, već se po njoj deca igraju žmurke sa čika Anubisom, izgleda da je samo pokojni Šadid čuvao ceo kompleks), ali prilazi i Anubis i razjapi čeljusti. Kraj filma???

Ocena? Ne znam da li da obrazložim ocene po sistemu uvod-razrada-zaključak ili konačnu ocenu. Ako ćemo po prvome, ja bih stavio 2-3-1, a kao konačna ocena je neka aritmetička sredine 2+. Možda je ovo i za 3-, možda, da su obrazložili malo više tu konfuznu priču oko Anubisa i njegovog kantarenja srca.

A sad opet malo GHOUL: Ma ne, dvojka (**) je vrhunski domet ove budalaštine. Ovo je debilana namenjena konzumentima video igrica, koji nemaju blage veze sa mitologijom i starim Egiptom osim onoga što su u igricama i stripovima možda videli: dakle, vulgarizacija na svim nivoima uključujući tu i taj trash besmisao sa Anubisom kao tamo nekim čudovištem od krvi i mesa (!) s kojim se naša Final Girl maklja, šutira, pesniči, pecka bakljama i gađa tortama u facu. Ali, budimo realni – da su se ovi vajni arheolozi i novinari (sa psihologijom debila) po tim hodnicima jurcali sa jednom sparušenom lešinom umotanom u zavoje, ja ovo ne bih ni gledao. Ovako, zahvaljujući tim treš budalaštinama sa mačkama i Vučićem, to ima neki zametak poluzabave za odmor polumrtvog mozga uoči zore i izlaska boga Ra... 

MAD MAX: Beyond Thunderdome (1985)

May 12, 2015, 6:20 pm

≫ Next: MAD MAX: FURY ROAD (2015)

≪ Previous: THE PYRAMID (2014)

$

0

0

**(*)

3-

U okviru akcije priprema za dugočekanog četvrtog LUDOG MAKSA (koji premijeru, čak i u Srbiji, ima 14. maja) odlučio sam da repriziram opštepopljuvani i mnogoignorisani III deo. Uostalom, njega sam do juče gledao samo jednom, ili maksimalno dvaput u životu. Osim toga, prva dva sam gledao više puta, i oba nedavno: MM1 sam baš prošle godine reprizirao, a drugi sam (po ko zna koji put) gledao septembra 2011. u Beču, u njihovoj Kinoteci, na super-restaurisanoj 35mm kopiji.

            Prvi i drugi su, naravno, superiorni, vrhunski, antologijski u svojim žanrovima (pre svega akcionom, ali ne zaboravimo i pametan SF, naročito u I delu). O Mad Maxu sam svojevremeno napisao (ovde): "Retko opipljiv mrak, pretnja realnog nasilja, mega-paranoja, bezizlaznost, beznađe, jeziviji film od većine horora – čak je i katarza na kraju gorka, skrnava, ali ipak dobrodošla. Baš baš žestok film, prva liga."

            Isto ovo moglo bi se reći i o prvom TERMINATORU. A njega pominjem zato što je održiva paralela između prva dva T i prva dva MM filma: u oba slučaja, prvi je mračniji, žešći, crnji, gotovo do nivoa sveprožimajuće zastrašujućeg horora, dok drugi deo (u oba slučaja) donosi više akcije, vedrine, lepršavosti i optimizma (i dece: tj. klinačkog sajd-kika!). Iz istih razloga, mnogi gledaoci preferenciju daju 2. delu obe franšize. Što se mene tiče, MM1= 5-, MM2=4+ dok, u pogledu Kameronovih SF akcijaša, stanje stoji ovako: T1= 5, T2= 4+.

            Posle ovako žestokog početka, razumljivo je zašto je treći MM bio doživljen kao razočarenje: u poređenju sa prva dva, on zaista donosi skoro neshvatljiv pad i ne može se opisati drugačije nego kao promašaj. Istina, to je promašaj koji i dalje ima zanimljivih ideja i scena i koji zaslužuje bar malo ljubavi i razumevanja. Evo nekih impresija sa najnovijeg gledanja MM3.

            1) Lost me at HELLO sa jebenom pesmom jebene Tine Tarner tokom najavne špice! Come ON! Mrzim takva pop sranja i tokom odjavnih, ali na najavnoj je to stvarno promašeno; tim pre što se radi o nekoj neupečatljivoj pjesmici čak i za njene (meni savršeno nezanimljive) standarde.

2) Naš Maksa je u ovom filmu previše ponižen i srozan: ne radi se bre to sa junakom! Prvo ga kao debila izradi onaj zubati aeroplanac na samom početku i otme mu kočiju i kamile. OK, to nam je kao potrebno da se pokrene zaplet, nismo umeli drugačije, pa i da nekako progutamo. 

Ali tome nije tu kraj, jer posle toga gledamo: a) Maksa sa debilnom so-1980sčupavom "frizurom" a la proto-Braveheart; b) kako ga bacaju u svinjac da lopata govna; c) kad ga proteraju u pustinju, na glavu mu metnu karikaturalnu glavu nekakve lutke, eto tako, zajebancije radi; d) a onda ga film nemilosrdno baca među nekakvu dečurliju koja kao da su zalutala iz australijskog mutanta između PLAVE LAGUNE i GOSPODARA MUVA!

I tu se naš Maks (kao lik), a i čitav MADMAX3 (film), definitivno surva u provaliju promašenosti, loše računice, besmisla i budalaštine, i ne oporavi se sve do kraja, čak ni tokom obligatorne masovne scene jurnjave po pustinji.

3) Tina Tarner nije kriva za pad ovog filma samo zbog svoje bljuzgave "muzike"; podjednako je kriva i kao "glumica". Njena pojava još i đene-đene, može da prođe u tom kostimu i s tom njuškom, dok stoji i ćuti (iako je tu njeno umjetničko ime - "Tetkica"! Jao, iz'em ti ime za glavnog Zlikovca u filmu!): avaj, čim zine, to BOLI. To para ušesa! Njen glas, "gluma", a naročito ono što naš narod zove "delivery"(izgovaranje dijaloga) naprosto je užasno: ona toliko frflja i zbrzava da je neshvatljivo kako je nešto tako bedno i smandrljano i jedva-razumljivo (hvala engleskim titlovima!) završilo u finalnom filmu! Očigledno, nije je dovoljno mlatio taj njen muž-tabadžija. Ili je s tim počeo tek posle ove njene "uloge"?

4) Akcije je nedovoljno: treba da prođe pola sata do prvog jakog set-pisa, sa Master-Blasterom, u Tanderdomu, a posle njega trpimo još skoro sat vremena koještarija do završnog lomatanja. I to je SVE. Malo, brate, malo...

5) Loše je sve što je vezano za ovu decu; njima, prosto, nije mesto u ovom filmu. Ili Maksu sa njima. Sve je tu fejk. Fejk je njihov backstory (srušio se avion u pustinju, oni preživeli u maloj oazi), fejk je njihova mitologija o pilotu koji će se vratiti da ih povede kući, fejk je njihov odurno izveštačeni način novogovora, a naročito je madrfaking FEJK dugačka naracija njihovog mita koju Maksu dečica insceniraju. Fejk je njihova psihologija: oni su nešto kao dobroćudnija verzija "Izgubljenih dečaka" (NE Šumaherovih, nego iz PETRA PANA!), benevolentni, nimalo divlji – u tom i takvom okruženju. Prc! Ma šta mi reče! Čitali smo / gledali smo GOSPODARA MUVA!

6) Pored toga što ovaj film kao da ne razume svog naslovnog junaka i praktično ga izdaje (sa svim tim nepotrebnim ponižavanjem i bacanjem u obdanište), još gore je što film kao da ne razume ni ono što je prva dva dela učinilo uspešnim, a to je SVETA JEDNOSTAVNOST scenarija. Da se podsetimo.

MM1: Maks se zameri psiho-bajkerima. Bajkeri mu prate i najzad ubiju ženu i dete. Maks im se osveti. Kraj.

MM2: Maks dođe u naseobinu Dobrica koje opsedaju Zlikovci koji bi da im uzmu gorivo. Maks im pomaže da prebace gorivo i sebe na bezbedno, usput se makljajući i lomatajući po autoputu sa zlikovcima. Uspeju. Kraj.

A onda, posle svega toga, dođe nam

MM3: Maksu ukradu kamile. Maks ih traži. Dođe u Bartertaun, postapokaliptičnu verziju vestern gradića kojim vlada em žena, em crnkinja(napredno, bre, liberalno to postapokaliptično društvo!). Angažuju ga da ubije Blastera. Kad to, manje-više učini (ne baš on, ali pomogne, donekle), proteraju ga. U pustinji nađe naseobinu dečice. Dečica krišom odu u Bartertaun (za koji dotad nisu znala). On ide za njima da ih vrati. Pa onda krene jurnjava oko Mastera (patuljak koji jedini zna sa mašinerijom koja celom mestu daje struju iz svinjskih govana, tj. metana!). Pa beže s njim kroz pustinju vozom. 

Pa beže avionom. Pa odvede decu u srušeni i pust Sidnej, u njihov "dom"... Pa jeeebote, šta je ovde glavni konflikt? Scenario skače tamo-vamo kao borci u Tanderdomu na elastičnim kaiševima – ide kao jo-jo, bez ikakvog cilja i pravca. Nigde ideje vodilje, glavne teme, ničega, nego kao da je nastao po principu zvanom "inventing as we go along". Da je barem bio "inventive" pa da mu oprostim, ali ovo...

7) Kraj je bezvezan u svakom smislu. Akcija je deža vi rimejk MM2, ali na njenom kraju umesto finalnog okršaja imamo – Tinu Tarner koja ima Maksa pod svojim nogama, ali posle sveg tog jurcanja i gutanja prašine, kad ga ima u šaci, samo se iskezi i kaže nešto u stilu: "Jao, Makse, ludi smo kolko smo blesavi, hi hi hi!" I ostavi ga tu, pusti ga na miru i ode nazad u svoju rupu gde više niko ne zna šta da radi sa svinjskim govnima i gde će svi ostatak života morati da noću bdiju nad svećama (mada je pitanje odakle im i to: malo nešto pčela videh u toj pustinji...).

Kao da to nije dovoljno bzvz, imamo i hepi end sa dečicom, koja u srušenom (i ozračenom!) Sidneju nađu svoj stari/novi dom.

Ali NE, ni to nije sve, jer devojčica Savana (sa nezahvalnom ulogom da izbljuje bar 90% svih kretenskih monologa u filmu) ima da nam film okonča ovom newspeak tiradom:

"Time counts and keeps countin', and we knows now finding the trick of what's been and lost ain't no easy ride. But that's our trek, we gotta' travel it. And there ain't nobody knows where it's gonna' lead. Still in all, every night we does the tell, so that we 'member who we was and where we came from... but most of all we 'members the man that finded us, him that came the salvage. And we lights the city, not just for him, but for all of them that are still out there. 'Cause we knows there come a night, when they sees the distant light, and they'll be comin' home."

Pa molim vas! Jesam li ja neki nadžak-nečovek, ili stvarno postoji neko ko ovo sranje može da svari i kaže, pa OK, nije loše, simpatično je?!

Hepiend! Naročito kad Tetkica Tina opet zapeva. Ovog puta HIT: "Ne treba nam još jedan heroj!"

I posle se još neko čudi što je ovo opšteomražen film?

Ipak, da ne budem skroz u duhu negativnosti, rekoh već da ima ovde i pozitivnih stvari.

1) Mel je vintage Mel, čak i sa fizurom nekog 1980s metalca; jes' da mu scenario ne da bogzna šta cool da kaže ili uradi ovde, ipak ga je lepo gledati u ovoj ulozi. Isto kao Fredija u Freddy's Dead: film je uglavnom sranje, al jbg, ipak je to Fredi.

2) Fotografija je izvanredna, i to ne samo u predelima koje svaka šuša ume da uslika turistički lepo (pustinja, oaza) nego pre svega u tom svinjcu i sranju, koje je savršeno osvetljeno i uslikano tako da bude jasno i pregledno (a istovremeno gotski mračno) i ne onoliko mučno i tegobno koliko bi u neukim rukama nekog manjeg umetnika od Dina Semlera (MM2, APOKALIPTO…).

3) Scenografija, kostimi i sve vezano za dizajn i šminku je prva liga, imaginativno i inovativno i deluje živo, nošeno, smisleno, a ne kao na kineskom buvljaku zbudženi sirotinjski frikšou parti (kao u maltene svakom drugom PostAp filmu ikad snimljenom).

4) Master-Blaster je simpatična zamisao, i konceptualno, i vizuelno.

5) Čak i pomalo poludupasta jurnjava frik-vozilima po pustinji bolja je od nikakve: ne može baš svaka da bude kao ona u MM2, a ova ovde je ionako samo 2^nd best ever od te sorte…

            Eto, toliko o nesrećnom III delu (kojeg, zapravo, i nije celog Miler režirao, nego samo scene akcije, a ostatak neki TV odradek). Četvrti obećava povratak duhu prva dva dela i svetoj jednostavnosti – dva sata jedne neprekinute jurnjave, manje-više. Stoga mislim da je realno očekivati da najzad dam jednu jaku četvorku, u najgorem, ako ne i malo više od toga… Videćemo, za koji dan…

MAD MAX: FURY ROAD (2015)

May 15, 2015, 3:00 am

≫ Next: Još jedan pogled na FURY ROAD

≪ Previous: MAD MAX: Beyond Thunderdome (1985)

$

0

0

****

4+

            Ah, kako divan dan! Hajp je, za promenu, bio opravdan: FURY ROAD je (skoro) sve što sam očekivao i želeo da bude! Ali pre i iznad svega – orgazmični overload sumanuto preterane a opet uzemljene akcije, u smislu da se ova vozila sudaraju, prevrću i kroz vazduh lete po zakonima fizike a ne kompjuterske animacije. Oh, divote (uglavnom) praktičnih efekata…

            (Skoro) sve što je bilo dobro u prethodna tri filma postoji i ovde, isto ili još bolje – uz neke izuzetke i modifikacije. Pre svega – AKCIJA je spektakularna, i po zamisli i po izvedbi: ako je neko mislio da je deda Miler zreo za penziju, ili da su ga otupeli i prezasladili svi ti pingvini što igraju i prasići koja govore, kojima se bavio prethodnih 15-ak godina, budite mirni i opušteni. Džordž Miler u 70-oj režira kao mator! Pri čemu "kao mator" znači – kao nadrkani klinac kome je neko dao 150 miliona da se neograničeno zajebava u pustinji sa igračkama-kamionima, autima i motorima u prirodnoj veličini. I neka nam je živ Miler-Pantelija još 100 godina, jer ovakvi se više ne prave.

Na neki način je možda i dobro što se na ovaj projekat ovoliko čekalo, što je od poslednjeg MAKSA prošlo punih 30 (EJ, TRIDESET!) godina, jer sadašnji rezultat izgleda kao da se u čiči puno toga nakupljalo, gomilalo, tinjalo, ključalo, bućkalo i mućkalo, i sad je pred nama izručeno u eksploziji i šikljanju koje se ne može opisati drugačije nego u ejakularnim terminima. Zato i ovaj film dolazi ljubiteljima vrhunske akcije kao okrepljujući mlaz vode koji moćnici na početku ovog filma puštaju presušenoj, odrpanoj sirotinji iz velikih cevi. Ali zato, takođe, valja ozbiljno shvatiti otprilike jedinu zaista memorabilnu repliku iz ovog filma: "Do not become addicted to water; it will take hold of you and you will resent its absence."

Ovo je rečita rečenica i za nas, čiji nakaradno bolesni Vođa samo iz najveće "milosti" narodu poklanja na kašičicu ono što mu je prethodno na buljuke oteo: obećava "povećanje" plata i penzija koje je prethodno smanjio, i šalje poruke preko one svoje postapokaliptične nakaze zadužene za socijalu (!), koje se svode na: "Nemojte da se naviknete da jedete 'leba baš svaki dan, jer boleće vas stomak kad ga ne bude bilo baš za tri obroka dnevno!"

Ali, ova replika je takođe i Milerova sublimirana poruka gledaocima: "Nemoj da postanete adikti na akciju (koju vam ja dajem), jer kad posle FURY ROADa odete na neki drugi 'akcioni' film, fizički će da vas zaboli odsustvo prave AKCIJE koju vam ja upravo (milostivo) dadoh." I bez te poruke na pamet mi ne bi palo da ovog leta idem da gledam JURASSIC WORLD ili SAN FERNANDO (čije sam 3-D trejlere overio pre MAXA) i da jurcanje nacrtanih dinosaurusa i rušenje kompjuterskih zgrada gutam kao surogat za akciju; ali posle ove filmčine i poslednji zametak želje za time mi je zgažen u prašinu.

Dakle, ludačke zamisli u koreografiji akcionih scena izvedene su režijski beskprekorno, sa smislom za ritam i saspens, ali – što je još važnije – sa preglednošću i jasnoćom kakva nedostaje većini današnjih "Hasan-seckati" montažera i reditelja. Iako se pominju neke sumanute cifre o broju kadrova i rezova u filmu (oko 2.700 u filmu od 120 minuta), to je sve spakovano tačno kako treba i bez WHAM-BAM-BANG-BAM preterivanja. Uostalom, Miler je pokazivao da zna znanje i odmerenost unutar preterivanja još kad su mnogi današnji "reditelji" takozvane "akcije" piškili u gaće, a na svu sreću, čiča ništa od toga nije zaboravio i sad se razmahuje na još većem platnu, sa više boja i prostora i ideja za razbacivanje.

Nego, dobro – ako smo apsolvirali da je akcija furiozna (jes!), spektakularna, i u današnje vreme praktično nenadjebiva, i da je ima MNOGO (otprilike kao u sva tri prethodna MAXA zajedno!), da se zagledamo malo u druge aspekte filma i vidimo druge kvalitete (if any) – i nedostatke.

Zaplet je jednostavan, tačno kako i treba: ako neko cvili da je previše klišea, da je sve jednodimenzionalno itd. pa jbm li ga koji serijal su oni došli da gledaju i da li su skoro pogledali MM prethodnike, jer ni oni ne pate od naročite složenosti ili slojevitosti. Neshvatljivo mi je da neko ko, recimo, obožava ROAD WARRIORA može da nađe zamerku na zaplet, klišee itsl. u FURY ROAD.

            Da se razumemo, zaplet je jednostavan i služi kao alibi za impresivne akcione set-pisove; sporadični nagoveštaji društveno-svesnih ili gender aluzija su samo šlag na torti, ako ne i na nivou ukrasa – ekvivalent onih kitnjastih čuda od ofarbanog šećera na tortama koja izgledaju lepo za slikanje ali, iako strogo gledano jestiva, nisu tu zbog ukusa, i koje ja, recimo, sklanjam u stranu kad takvu tortu jedem. 

Znači, jeste: vlast u degenerisanom obliku svoje sluge pretvara u blede zombije (koji se hrane tuđom krvlju) a podanike svodi na holivudski zapatetisani čopor odrpanaca i bogalja kojima povremeno, ako ima baš tako ćune, udeli nešto malo "života", na kašičicu: novčići; voda; korica hleba; šta god, za minimalno preživljavanje, kako bi se koliko-toliko regenerisali resursi iz kojih će se najjači vrbovati za podanike, ili barem za "vreće s krvlju" koje će ovi gore da sisaju. I to mu je sve od socijalno angažovane "poruke" ovog filma. Kome je to malo, neka gleda Žana Lika Glodara.

            Možda ima nešto malo više o ženskim pravima (pored jake Šarlize tu je i kasniji podzaplet sa preživelim babama-ratnicama), ali to je samo radi trenda i uzgredne "ukras-poruke": šta god baljezgali pojedini muškošovinistički moroni o "feminizmu" u ovom filmu, nemojmo se zajebavati – ovo je ultimativni film za dečake: crash & bang & burn egzibicija sa autićima i kamiončićima (a ne sa lutkama!), i to što je jedna na ćelavo ošišana žena tu kamiondžija a što je u prikolici nekoliko Barbika ništa suštinsko ne menja. 

Film bi, čak, mogao da se tumači i kao šovinistički, jer šta je njegova poruka? Moglo bi se reći ovako: Ako već hoćeš da žene držiš za rasplod, onda ih čuvaj u spavaćoj sobi (i kuhinji), nemoj im davati volan! Jebote, imaš oko sebe armiju kaskadera, a super-moćnu kamiončinu nema ko drugi da ti vozi, nego mora njime da upravlja jednoruka žena?! Pa ubij se, bekane, kad si hrkljuš!

            Glavni junak filma, tj. junakinja,  Furioza (Šarliz Teron) odlično je koncipirana: jaka žena koja ume da parira i muškarcima, tj. da se bori i da vozi kao muško, ali i da, suprajzingli, pusti suzu, onu žensku, najlakšu (i to taman kad se uživimo u njenu "muškost")! Ukratko, Šarliz je ovde pružila maltene bolju glumu nego što filmu treba. Maltene, kažem, ali ne baš: njen govor tela, a naročito očiju, iskreno je dubok i dirljiv, i nosi dobar deo duše ovog filma i za sada je najozbiljniji pretendent za Zlatnog Ghoula za žensku ulogu idućeg januara.

            Dobre glume, u tragovima, ima čak i na neočekivanom mestu, kod Nika Houlta, koji na početku deluje kao goth-zombie manekenčić (uloga kakvu je već igrao u onom zaboravljivom filmiću čiji mi naslov trenutno izmiče, i to s razlogom) ali kako film odmiče i kako mu daje veće zadatke, tako ovaj postaje nešto složenije i ljudskije.

            Sad, voleo bih da mogu nešto lepo da kažem i o "naslovnom" junaku, Maksu, ali moram priznati da je on ovde najslabija karika. Ova reimaginacija tog lika deluje kao razvodnjena i klišetizirana verzija ne samo ranijih njegovih inkarnacija nego i drugih, sličnih likova kakve smo gledali posle njega: definisan je kliše-prošlošću (doslovno ga gone duhovi dece koju nije spasao) i prolazi predvidiv "luk", od sebične nezainteresovanosti do humanitarne posvećenosti zaštite dobrih i potlačenih.

            Ono što mu nedostaje jeste – LUDILO. Hello! Ipak se ovo nekad davno zvalo (a u podnaslovu i dan-danas piše) – MAD MAX! Od njegove "pobesnelosti" u ovoj verziji ostalo je nešto malo životinjskog režanja na početku (što deluje komično-bezvezno), i to je sve. Dajte da to spelujem da bude svima jasno: ovom filmu nedostaje MAKS. 

Odnosno, još preciznije, fali mu MEL GIBSON, sa svim onim što je on, i samo on, nosio – i frajersku harizmu zavodljivo divljeg giliptera kakvu zamišljamo da samo jedan natural born Australijanac može da ima, i dozu ludila kakva samo na tom suncu može da se iskrčka, i koja mu je u kasnijim fazama ozbiljno narušila karijeru, ali je u vintage danima, a naročito u australijskim, a posebno u prva dva MAXA, bila nešto stvarno unikatno. Recimo, bez obzira na to što Maks ni u ROAD WARRIORU nema preterano veliku ulogu (a još manje dijaloga) – njegov pečat je svuda po tom filmu. PS: Eh, da: Gibson nije rođen u Australiji, ali  je kvintesencija Australijanca isto kao što je Zlatko Burić (inače Hrvat) u PUSHERIMA kvintesencija srpstva!

            Za Toma Hardija u ovom filmu najbolje što mogu reći jeste – da nije ubi bože loš. On nije remeteći faktor; ne oduzima mnogo filmu; ali, jbg, ni ne dodaje mu bogzna šta. Drži vodu, uglavnom. Što bi reko naš narod, svira drugu violinu (plays the second fiddle) pravoj junakinji filma, Šarlizi. Ali njegova pojava, njegov izgled, njegovo ponašanje – to je sve generičko. Mel Gibson je bio hodajuća tempirana bomba; da se štrecneš kad ga vidiš! Neki teglajnovi za MM2, čini mi se, kazivali su otprilike "(Zamislite kakvi su nam zlikovci u filmu) A ovaj baja je na našojstrani!" Tom Hardi je, naprosto, Medica Dobrica u nekom šminkerskom kožnjaku čije mrštenje nikoga neće da uplaši, i koji bi isto tako mogao da igra i u BEJB 4: SVINJA U PUSTINJI.

            Pored odsustva pravog Maksa, ono što bih zamerio ovom filmu jeste preterana upeglanost i zašećerenost na vizuelnom planu, koja je praktično neizbežna kad se radi s tolikim parama. Draž prva dva filma bila je u njihovom relativno niskom budžetu, u sirovosti kojom su odisali i tako davali štimung fantazije ukorenjene urealnosti: te šklopocije, ti kostimi, ti ludaci sa svim svojim slikovitim detaljima, nisu delovali mnogo udaljeni od izvornih manijaka u TEKSAŠKOM MASAKRU ili BRDA IMAJU OČI, sa tribalnim motivima provučenim kroz pank i metal estetiku, i vrlo malo pomerenim u (blisku) budućnost.

            Ovde, u FJURI ROUDU, sve je prenabudženo i fenserski nakićeno: sav "grandž" ovog filma je doveden do videospotovskog nivoa – to je očiglednonašminkana "prljavština": kao u nekom video spotu Merilina Mensona, ili filmu Markusa Nispela. Ta vozila su previše "veća od života": u prva tri MM-a mogao si da poveruješ da su ona čudovišta sklepali neki poremećeni likovi sa previše slobodnog vremena u svojim postapokaliptičnim garažama. Ovo što se ovde vozi toliko je prenadrkano da sam, i protiv svoje volje, počinjao da se pitam: gde li nalazite gume za ovo, odakle vam rezervni delovi, odakle gorivo koje ovo čudovište mora da guta…?

            Ali, budući da je ceo film zasnovan na pristupu BIGGER IS BEAUTIFULLER (sic), i da to sve godi oku i gađa neku klinačku fascinaciju automobilčićima (i njihovom kršenju, sudaranju, lomatanju) – ne mogu puna srca ni da se žalim zbog nečeg što mi je, ipak, pružilo uživanje!

            Zatim: dijalozi su, istina, mogli biti bolji i upamtljiviji: ovi ovde su tek funkcionalni, ali bez mračne poezije koja je prosijavala kroz prva dva MM-a (srećom, i bez nakaradne kič-retard "pojezije" o kojoj sam već pisao povodom Mad Max Beyond Thunderdome!). Što je još gore, povremeno ti dijalozi ne zvuče kao da su deo FILMA, nego da su rađeni direktno za trejler. U tom smislu, naročito škripi uvodni, objašnjavački Maksov monolog – doslovno kao za trejler pisan, on čak o sebi govori u trećem licu (!), i samo sam čekao kad će da kaže nešto tipa "In a world gone mad, Max is our only hope…" A nije mnogo bolji ni ključni dijalog između Maksa i Furioze, u kojem ona priznaje da traga za "iskupljenjem"…

            Najzad: film ima problematičnu odskočnu dasku (koju donekle i mogu da progutam), i još problematičniji doskok (sam kraj), koji mi je malo teže da primim. Što se prvog tiče – nejasno je kako je Furioza mogla da obavi svoje bekstvo (zajedno sa nevestama) bez ozbiljne pomoći iznutra, i da to izvede neprimećena od bilo kakvih njuškala – a ono utvrđenje je prikazano kao tesno, a prenaseljeno. Išunjati odande pet dragocenih (i valjda pomno čuvanih!) žena i sakriti ih u kamion nije baš lako obaviti. A jednom kad ona skrene s puta, slabo je uverljiva preduga pomirljivost i poslušnost njenih pratilaca na očigledno neizvršavanje jasne naredbe, tj. destinacije…

            Što se tiče kraja, tu mora doći upozorenje na SPOJLER – ne čitaj pre odgledanog filma!

            Naprosto, kad se naši vrate u "tvrđavu" u planini, previše lako i glatko to sve prođe: dovoljno je da pokažu lešinu mrtvog "Besmrtnog Vođe", pa da ih ovi smesta prime kao nove gazde. Hej, čekaj malo: pa ne postoji vlast na ovome i onome svetu gde nema slojeva i nivoa, gde svaki Vođa ima svog "Prvi Do-Njega", i bez obzira što je ovde i njegov sin (jedinac?) stradao, i što je masa glavešina izginula u poteri, pa nisu valjda tu tvrđavu ostavili na čuvanje gomili dečurlije? U svetu kojim vladaju brojne bezobrazne i drčne frakcije i plemena koji jedva čekaju da nekoga opljačkaju – ovakvo blago se ostavi praktično nebranjeno? Nema u toj tvrđavi nikoga ko bi, videvši mrtvog "Besmrtnog Vođu" pomislio: "Oho, eto meni dugočekane i mnogosanjane prilike! Sad ću ja malo da budem kalif umesto kalifa!!!"? Zar je onaj patuljasto-debeli mutant jedini "autoritet" među tom žgadijom? A i ako jeste, zašto on ne kaže: "A sad malo JA!" Umesto toga, svi krotko i poslušno spuste onaj lift, i podignu sebi nove gazde (umesto da ove izrešetaju odozgo pa da sami to budu)! E, PRC! Što reko Homer, "How convenient!"

            No, dobro; niko nije savršen, pa ni ovaj film; ali čak i sa svim navedenim zamerkama, ono što u njemu valja pružilo mi je najveće bioskopsko zadovoljstvo još od filma GRAVITY a vidim već po nekim komentarima da će se i ovde, heh, lomiti koplja između pljuvača i ejakulatora. Ja sam, uz gorenavedene ograde, uglavom zadovoljan; i mada ovo nije antologijski film (zamalo!), tom statusu je prišao bliže nego bilo šta što iole nalikuje akciji još od, recimo, VALHALLA RISING. Malo li je?

            Prema tome, svi u bioskop da pogledate jedan, za promenu, zaista old school (with minor modern make-up) bioskopskifilm!

Još jedan pogled na FURY ROAD

May 18, 2015, 4:17 am

≫ Next: Vampiri i Demoni u Beogradu!

≪ Previous: MAD MAX: FURY ROAD (2015)

$

0

0

  

            Stari saradnik ovog bloga, Nikola Popević, koji se dugo nije oglasio novim prikazima (ali ima za to dobar alibi, pošto sada kroji filmski program RTS-a), našao se inspirisan ovim odličnim filmom da sroči svoj osvrt na njega, pa vam ga ekskluzivno nudim na uvid i razmatranje, pošto sadrži niz opservacija i uglova koji na zanimljiv način dopunjuju ono što sam ja već napisao u svom prikazu, OVDE.

  Max Max – Fury Road  

(c) by Nikola Popević

for The Cult of Ghoul, Inc.

Ne mogu da se setim kad sam poslednji put u bioskop otišao ovoliko potiskujući iščekivanja. Originalna Mad Max trilogija bila je jedna od ključnih za formiranje mog filmskog ukusa. Kao što Ameri vole da kažu, u zavisnosti od generacije, da tačno znaju šta su radili na dan ubistva Džona Kenedija ili za onu prevaru od 11. septembra, tako pamtim sebe kao 11/12-godišnjaka kako na "Drumskom ratniku" u bioskopu "20. oktobar" doživljavam nešto poput Stendalovog sindroma i činjenicu da me je posle "trojke" uhvatila grdna kiša za koju se posle ispostavila da je došla od Černobilja, samo nam to još nisu bili javili, a ja se nekom igrom slučaja setio da se kod kuće dobro istuširam i tako se nesvesno dekontaminiram. The ultimate (new) Mad Max experience!

I "Autoput besa"jeste isporučio, s tim da treba izbeći cepidlačenja počev od naslova (nema nigde nikakvog puta), kao i detalja koji ovaj film ne mogu precizno da smeste u redosled događaja iz prethodnih delova (V8 presretač bude slupan i u ovom filmu, društvo je potpuno raspadnuto i ljudi slabo pamte stari svet, dok je Maks prilično mlad, itd). Ko želi zabavu, kome se dopao Crank, Running Scared, Man on Fire... Neka pohita. Film je non-stop akcija, ali to svi već znaju. Bruke ovde nema, sedamdesetogodišnji čiča Miler drži ovim današnjim pacerima predavanje kako se snima zabavan film, a sam se decenijama bavio detinjarijama i dramurdama.

Dizajn potpuno savršen, mrskog nam CGI ima više nego što tvrde (kao, 80% stantova su stvarni, jes, šišarke), ali se bar pošast tri-dea skoro i ne oseća. Nekoliko dosetki na tu temu kao da kažu da je čiča Miler svojim saradnicima u nekom trenutku rekao: "E, ajde čisto štosa radi da ubacimo onu omiljenu tri-de foru da nešto poleti prema licu publike", ali ne više od toga, pa te moderne gluposti ne smetaju previše. Ali sve ostalo je pravi raj za oči, od maštovitih automobila – nekakvog maslkara s gusenicama, karoserije "taksističke mečke" na kamionu, jež-automobila koje voze Rusi, gomile sumanutih detalja, ukrasa i drangulija vise svuda unaokolo, a umesto dobošara iz vremena frontalnog ratovanja, ovde moral podiže čitav metal-indastrijal bend na za to specijano opremljenom vozilu; pa do žrtava radijacije koji se života drže samo jer su se svesno predali opštem ludilu – simbioza mehanike i slomljenih tela ovde nema samo funkcionalnu ulogu, svako medicinsko pomagalo (uz koje u paketu ponekad ide živ čovek kao kesa za transfuziju krvi) nosi se kao ukras. A tumorima se čak i imena daju.

Osim akcenta na opštem ludilu, ovaj Maksov svet pokazuje i neke novitete – želja za bekstvom na mesto koje ne postoji jeste i dalje tinjajuća i prisutna, ali sveprisutna je fascinacija tečnostima. To je korak dalje od jurnjave za gorivom iz "Drumskog ratnika", ovde se visoko vrednuje i eksploatišu i razne druge tečnosti – krv, voda, majčino mleko... U opštem ludilu usred pustinjske tišine nije ni čudo što se sve tečnosti doživljavaju kao životna goriva. Drugi zanimljiv detalj jeste kontra duhu vremena iz "Drumskog ratnika". Dok se u njemu svaka kap goriva smatra bitnom (postoji sjajna scena kad Maks uzima gorivo iz slupanog automobila i krpom sakuplja ono koje se prosulo na asfalt), u novom filmu, opet u duhu dekadentnih vremena, rasipa se bukvalno sve, osim onoga što je potrebno za kontrolisanje naroda. Automobili, a teško je verovati da postoji ikakva proizvodnja, lupaju se bez ikakvog žaljenja, ljudski život ne vredi apsolutno ništa, pa čak i to večito dragoceno gorivo rasipa se na gitaru-plamenobacač. Zašto? Pa, dok ima resursa, udri i cepaj, a kad nestane – videćemo šta ćemo. Moderno, nema šta.

E sad, kad smo već kod tih modernih fazona... Za razliku od "Drumskog ratnika" gde je glavni antagonista otvoreni peder, očigledno zao, lud i sulud (i bilo bi zanimljivo videti da se film s takvim negativcem snimi danas i da se vidi hoće li izazvati proteste), "Autoput besa" vozi utabanijim i sigurnijim stazama, te se otuda i internet popalio u raspravama o navodnoj mizandriji i napadnom feminizmu. Da se razumemo, nije to baš sasvim bez đavla, ali sam film se ni u jednom trenutku ne zakuca u ideološke ćorsokake. Furioza je više na liniji Sare Konor i Ripli, dakle zapravo muška fantazija o tome kako bi jaka žena trebalo da izgleda (dovoljno joj je dati razna oružja i Terminatorovu ruku), nego neko ko će pred testosteronsku publiku istresati feministička sviranja kurcu.

Mnogo kukavičkiji pristup učinjen je kod zlikovačke vojske – upadljivo našminkani i odreda bolesni, njihova divljačka nebriga za sopstveni život na tragu je aktuelnih muslimanskih fanatika, spremnih da umru zbog divota na onome svetu. Međutim, ovde se filozofija ne rasplinjava nego šalje na pogrešan kolosek vađenjem detalja iz nordijske mitologije: momci bi u Valhalu. Time se propušta možda zanimljiva paralela, pogotovo za svet Pobesnelog Maksa: nafta – muslimanski fanatizam; i nepotrebno se ubacuje mig ka belačkoj mitologiji i obrijanim glavama.

Ali, dobro, ništa ne može da upropasti čisto pumpanje adrenalina koje nosi ovaj zabavan film, pa čak ni to što je Maks srozan na skoro pa sporedan lik i što Hardi nije Gibson mada na momente (srećom, veoma retko) sitnom mimikom pokušava da ga dočara. Iako je sasvim validno da Maks na svojim putešestvijama po onakvom svetu ludila naleti na osobu poput Furioze koja ga zaseni, mnogo više smeta njegova psihotičnost i sklonost ka halucinacijama. Prečesto se to događa u filmu da bi bilo zanemareno, a potpuno promašeno u tretmanu Maksa kao lika; u prethodnim delovima njegova duševna praznina ispoljavala se sasvim drugačije. Doduše, uvek je moguće da je Miler svestan da se današnjoj publici mora sve objasniti, te halucinacije zapravo viču: "Ej, deco, jel' sad kapirate zašto je on MAD Maks?"

Odličan film, prava je šteta što je Gibson ovako nešto već snimio (Apocalypto) i verovatno neće – kao što mi je najpre palo na pamet – umesto neke kameo uloge uskočiti u režisersku stolicu. Mada...

---

Vampiri i Demoni u Beogradu!

May 20, 2015, 1:00 am

≫ Next: POETIKA HORORA u Vršcu!

≪ Previous: Još jedan pogled na FURY ROAD

$

0

0

            Obznanjujem i najavljujem dva dešavanja vredna pažnje svih ljubitelja horora u Beogradu i bližoj mu okolini. Biću im i lično prisutan, ako to nekoga zanima, ali samo u publici; u narednim danima (počev od petka 22. maja, kada gostujem u Vršcu, pa iduće tri nedelje) biće više nego dovoljno dešavanja sa mnom na podijumu, na pozornici, za mikrofonom itd. O tom potom, a za sada, da vidimo šta nikako ne valja propustiti u sredu i četvrtak.

1) Predavanje„Legenda o besmrtnosti: 

Vampir u folkloru, književnosti i filmu“

U sredu 20. maja 2015 godine, s početkom u 19 časova, u knjižari Plato (Knez Mihailova 48) biće priređeno predavanje „Legenda o besmrtnosti: Vampir u folkloru, književnosti i filmu“, koje će održati dr Tomislav Longinović, profesor slavistike i uporedne književnosti na Univerzitetu „Viskonsin“.

Predavanje prati razvoj vampira kao kulturne ikone od 18. veka pa do danas. Prateći promene koje doživljava kroz različite medije i žanrove, predstava o zlu se menja tokom vekova kao ogledalo ljudskih strahova i nada. Osnovna teza je da je vampir arhetip modernosti, jer prebacuje središte ideje o besmrtnosti iz religije na foklor, književnost i film. Predavanje „Legenda o besmrtnosti: Vampir u folkloru, književnosti i filmu“ je događaj kojim se najavljuje II Festival fantastične književnosti „Art-Anima“ (02-04. jun, knjižara Plato), a organizatori su sajt za promociju fantastične književnosti „Art-Anima“, Udruženje građana „Punkt.rs“, te izdavačke kuće „Čarobna knjiga“ i „Plato“. Ulaz na predavanje je slobodan.

Tomislav Z. Longinović diplomirao je kliničku psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Zvanje magistra u oblasti kreativnog pisanja stekao je na Univerzitetu u Ajovi, gde je 1990. i doktorirao na odseku za uporednu književnost. Objavio je nekoliko značajnih studija: Vampires Like Us: Writing Down the Serbs, Granična kultura: politika identiteta u četiri slovenska romana 20. veka (na engleskom i srpskom) i Vampire Nation: Violence as CulturalImaginary koja je 2012. godine osvojila nagradu „Mihajlo Miša Đorđević” za najbolje delo u okviru južnoslovenskih studija. Urednik je i zbornika Vampires Over the Ages: A Cultural Analysis of Scientific, Literary, and Cinematic Representations. 

Iza sebe ima mnoštvo naučnih radova, kako na polju književnosti tako i sociologije i antropologije, kao i veliki broj prevoda i prikaza. Predaje slavistiku i uporednu književnost na Univerzitetu „Viskonsin” u Medisonu, a kao gostujući profesor  antropologije i slavistike boravio je i na Centralno-evropskom Univerzitetu i Harvardu. Od 2016. godine biće gostujući profesor Univerziteta Harvard.

2) Špageti horori Lamberta Bave u Kinoteci

U dva dana četiri filma Lamberta Bave: 20.05 – 21.05. u Kinoteci, Kosovska 11. Nastavlja se sa ciklusom Špageti horor u okviru Šok Koridor predstavlja. Evo šta o ovoj mini-reviji kaže urednik programa, Nenad Bekvalac:

Demoni 1 i 2 su išli kod nas u bioskope ali na žalost prvi deo je išao cenzurisan i kraći je 11 min od originala tako da će u Kinoteci ići sa blureja; glupo je da ga pustimo osakaćenog pa maker i sa 35mm. Drugi deo je išao integralno i biće sa filmske trake. Demonova maska i Odsjaj oštrice nikada nisu bili u distribuciji kod nas, pa je ovo jedinstvena prilika da se ovi kultni klasici vide na velikom platnu kako dolikuje.

Cena karata je 150 din. po projekciji. Onda sledi letnja pauza, nastavlja se u septembru.

           Sreda 20.05.

ŠOK KORIDOR PREDSTAVLjA:

ŠPAGETI HOROR, LAMBERTO BAVA

(Lamberto Bava)

19:00

DEMONOVA MASKA 

(IT 1989) 95'

La maschera del demonio

21:00

DEMONI 

(IT 1985) 88'

Demoni

             Četvrtak 21.05.

19:00

ODSJAJ OŠTRICE 

(IT 1983) 108'

La casa con la scala nel buio

            21:00

DEMONI SU MEĐU NAMA (DEMONI 2) 

(IT 1986) 84'

Dèmoni 2... l'incubo ritorna

Vidimo se tamo!!!

POETIKA HORORA u Vršcu!

May 21, 2015, 11:00 am

≫ Next: Novi FILAŽ: Promocija u Beogradu!

≪ Previous: Vampiri i Demoni u Beogradu!

$

0

0

S velikim zadovoljstvom odazvao sam se pozivu da ponovo gostujem u Vršcu. Tamo sam prvi i za sada poslednji put bio 2011. godine, i o svojim iskustvima slikovito izvestio u dva nastavka: 1) groblja i crkve, i 2) uklete kuće. Pune četiri godine kasnije, evo me opet.

            Prethodnom prilikom, povod za vršljanje po Vršcu bila je promocija časopisa FILAŽ. Ovog puta nešto sasvim drugačije: dolazim da sa dobrim ljudima ovog kraja popričam o hororu u književnosti i na filmu, a pre svega uz osvrte na moje najnovije knjige, POETIKA HORORA (teorija) i ZAVODNIK (praksa).

            Autorsko veče pod naslovom POETIKA HORORA dešava se u petak 22. maja, s početkom u 19.30h, u Salonu kod Porte, Zmaj Jovina 16, Vršac.

            Organizator večeri je udruženje za promociju nauke, kulture i umetnosti "Tačka susretanja".

Učesnici su, pored mene, još i Ilija Bakić, pisac i kritičar, i Dejan Mak, pisac.

            Ilija Bakić je jedan od najboljih srpskih pisaca fantastike (pretežno SF, ali nekonvencionalan, veoma crn, ciničan, satiričan, ponekad eksperimentalan, s ponekim uzletom i do horora). Bakić je, takođe, jedan od najažurnijih pratilaca domaće fantastičarske scene, pa je tako pomno, kao kritičar, ispratio i sve moje ranije knjige, i stoga je više nego kompetentan da govori o mom spisateljskom i kritičarskom radu.

            Dejan Mak je pisac kojeg su mi već preporučivali, ali za sada se nisam susretao s njegovim pisanjem. Nešto mi govori da će se i to uskoro promeniti...

            Dakle, ovo je zamišljeno kao autorsko horor veče a ne klasična promocija ove ili one knjige; pričaćemo o hororu uopšte i hororu konkretno, a pomenute, i druge moje knjige biće tačke uporišta – i susretanja. Predviđeno je i čitanje nekih odlomaka, horror slide-show sa video-bima i prateća, prikladno zlokobna muzika (sve u mom izboru).

            Ovom prilikom moći će i da se na licu mesta kupe neki od poslednjih preostalih primeraka ZAVODNIKA, kao i POETIKE HORORA, a specijalna ekskluziva biće svetska premijera upravo iz štampe izašle zbirke novela Aldžernona Blekvuda, VRBE, kojom započinje nova edicija, "Poetika strave", čiji sam urednik, naravno – kod "Orfelina".

            Prema tome – ko naginje mračnim i jezovitim sadržajima, a nalazi se u Vršcu ili okolini, evo povoda i prilike za druženje, susretanje i sve što uz to ide. 

Novi FILAŽ: Promocija u Beogradu!

May 24, 2015, 1:30 am

≫ Next: Aldžernon Blekvud, VRBE: Najzad na srpskom!

≪ Previous: POETIKA HORORA u Vršcu!

$

0

0

  

            Posle ogromne pauze koju imamo zahvaliti sadašnjim vlastodršcima kojima do kulture nije stalo ali ama baš NIMALO, iz štampe je, uprkos svemu, iz inata, i zato što smo tako u mogućnosti, ipak izašao novi (poslednji?) trobroj jedinog filmskog časopisa u zemljici Srbijici.

            Njegova promocija održaće se u ponedeljak 25. maja– da, baš na Dan Mladosti – u prostorijama nove zgrade Kinoteke (dakle, NE u Muzeju Kinoteke, NE u ul. Kosovskoj, nego na novoj adresi, u Uzun Mirkovoj, preko puta Etnografskog muzeja).

            Učestvuje urednički Trio Fantastikus: Srđan Savić, glodur, Dejan Ognjanović, zamenik glodura i Dejan Dabić, inicijator. Dođite i počujte na licu mesta šta se zbiva s Filažom, hoće li ga biti dalje ili je ovo kraj, saznajte kakvih lepih stvari ima unutra – i nabavite sebi najnoviji broj. Njegova distribucija je inače skromna i ne baš najažurnija, pa je bolje da ga nabavite sada i odmah (i bez knjižarske marže), nego da ga posle jurite u te dve beogradske knjižare koje će, valjda, primiti po tri primerka ovog časopisa. Naravno, mnogobrojni niškiljubitelji filma i čitaoci ove vrste štiva mogu da pohitaju u NKC-ovu knjižaru "Branko Miljković" i tu se snabdeju najnovijim Filažom.

            A evo šta ima u novom (tro)broju:

  FILAŽ 10-11-12
  SADRŽAJ  

zumiranje

DžON FORD:
TAJNA ZAPADNOG HORIZONTA
Srđan Savić

MAKAVEJEV NAŠE MLADOSTI
Nikola Stojanović

SUBVERZIJA KLASIČNE FILMSKE MONTAŽE:
NARUŠAVANjE KONTINUITETA I ESTETIKA INTEGRALNE FILMSKE NARACIJE U FILMU ŠEZDESETIH
Igor M. Toholj

CRNA IRONIJA ALEKSEJA BALABANOVA
Dejan Ognjanović

OPROŠTAJ OD SEVERINA M. FRANIĆA:
NA KRAJU JEDNOG – MOŽDA NOVI POČETAK
Srđan Savić

POSLEDNjI POZDRAV DINKU TUCAKOVIĆU
Dejan Ognjanović


far

PANORAMA FESTIVALA
Borislav Anđelić

21. FESTIVAL EVROPSKOG FILMA PALIĆ 2014:
LEVIJATAN I DRUGE FILMSKE ZVERKE
Dejan Dabić

XVI FESTIVAL NITRATNOG FILMA U MUZEJU KINOTEKE:
BITNA KOREKCIJA I NEOPHODNA DOPUNA ISTORIJE FILMA
Slobodan Aranđelović


krupni plan

PITER BOGDANOVIČ:
DRUGA STRANA VETRA
Dinko Tucaković

KAREN ŠAHNAZAROV:
EJZENŠTEJN – VEČITI BOG FILMA ILI SREĆA VAŽNIJA OD TALENTA
Slobodan Aranđelović

MOHSEN MAHMALBAF:
GRAĐANIN FILMA ILI TRAGOVIMA PERSIJSKOG MAVERIKA
Nevena Matović

AHMED RAŠEDI:
POD UTICAJEM JUGOSLOVENSKOG FILMA
Slobodan Aranđelović

KAJL ISTVUD:
(VISOKI) UMETNIČKI DOMETI DINASTIJE ISTVUD
Slobodan Aranđelović

SLOBODAN SKERLIĆ:
FILM PRIPADA REDITELjU
Jelena Tijanić

IVAN IKIĆ:
IZGUBLjENA POKOLENjA
Nevena Matović


temat: glumci u crtanim filmovima

UVOD
Radenko Ranković

RAZGOVOR: KOJI TI JE VRAG, ŠEFE?


rakursi

SUNČANICA(СОЛНЕЧНЫЙ УДАР)
Srđan Savić

LEVIJATAN(ЛЕВИАФАН)
Dejan Dabić

GRAVITACIJA
(GRAVITY)
Dejan Ognjanović

GRAND BUDAPEST HOTEL
(GRAND BUDAPEST HOTEL)
Dejan Dabić

NIMFOMANKA
(NYMPHOMANIAC: VOL. 1 & NYMPHOMANIAC: VOL. 2)
Miloš Cvetković

DODIR GREHA
(TIAN ZHU DING)
Dejan Ognjanović


kinopis

DžON FORD PITERA BOGDANOVIČA:
PRIVILEGIJE DUHOVNIKA
Goran Stanković

ZBORNIK STUDIRANjE ŠABROLA:
MAPIRANjE VELIKOG OSTRVA U FILMSKOM OKEANU
Dejan Dabić

* * * 

Aldžernon Blekvud, VRBE: Najzad na srpskom!

May 26, 2015, 12:54 am

≫ Next: Perspektive fantastike u književnosti - na TolkinFestu

≪ Previous: Novi FILAŽ: Promocija u Beogradu!

$

0

0

            Iz štampe je upravo izašla zbirka najboljih priča prvorazrednog klasika horor proze, Aldžernona Blekvuda, pod naslovom VRBE, u izdanju novosadskog Orfelina. Ovo je prvi put da se dela (pa još najbolja) ovog pisca javljaju na srpskom jeziku. To je, ujedno, prva knjige edicije "Poetika strave"koja je iznedrena iz moje POETIKE HORORA kao svojevrsne matice oko koje će kružiti i stalno joj se vraćati i naredna izdanja ove edicije.

            Blekvud je pisac koji je ostavio veliki trag u poetici horora svojim originalnim, odlično pisanim i vrhunski jezivim pričama i novelama. Lavkraft mu se izuzetno divio i smatrao ga je jednim od divova horor proze čija su najbolja dela – i to upravo ova koja sada imate na našem jeziku – vrhunci jezovite proze.

"U Blekvudovom obimnom i neujednačenom delu mogu se pronaći i ostvarenja koja spadaju u najistančaniju književnost utvarnog svih vremena. Blekvudova genijalnost je neosporna, jer se niko sem njega nije ni približio onom umeću, onoj ozbiljnosti i onoj preciznoj vernosti sa kojima on opisuje čudnost u običnim stvarima i u običnim doživljajima, pa ni onome natprirodnom sagledavanju zahvaljujući kome, iz detalja u detalj, gradi uzbudljiva zbivanja i iznosi opažanja što vode iz realnosti u nadnormalan život ili u viziju." 

-H. F. Lavkraft-

"Natprirodna strava u književnosti"

            Sadržaj ove knjige čine tri obimne novele: "Vrbe", "Vendigo" i "Silazak u Egipat". Osim njih tu je takođe opširan pogovor dr Dejana Ognjanovića pod naslovom "Blekvud – između strave i strahopoštovanja".Ognjanović je napisao i detaljnu biografiju pisca kako bi se, sa svim pratećim materijalima, ovaj klasik književnosti strave na prikladan način premijerno predstavio ovdašnjem čitaocu.

            "Vrbe" govore o dvojici putnika koji se sami, kanuom, spuštaju niz Dunav ali dospevaju na jedno pusto ostrvce usred reke, obraslo vrbama, gde ih opsedaju čudne slutnje i neobjašnjivi događaji.

            Lavkraft je za "Vrbe"jednom napisao: "Moje je čvrsto uverenje da je njegova poduža pripovetka 'Vrbe' najbolja priča strave ikada napisana. Malo toga je rečeno – a sve je nagovešteno!" Ja se sa ovom tvrdnjom uveliko slažem.

Evo kako zvuče prvi pasusi ovog remek-dela u prevodu Save Kuzmanovića (koji je odlično preveo sve tri odabrane novele):

"Nakon što napustite Beč a Budimpešta je još uvek daleko ispred vas, Dunav ulazi u oblast nesvakidašnje osame i pustoši, u kojoj se njegove vode šire na sve strane bez obzira na glavni tok i ceo predeo kilometrima i kilometrima postaje močvara prekrivena čitavim morem niskog vrbovog grmlja. Na mapama je ovo bespuće obojeno paperjastoplavom bojom, sve bleđom kako se udaljava od obala, a preko svega je krupnim, razmaknutim slovima ispisano Sumpfe, reč koja na nemačkom znači „močvare“.

U vreme velikih poplava voda skoro u potpunosti prekriva ovo prostranstvo peska, šljunka i vrbama obraslih ostrvaca, dok se u normalnim periodima žbunje povija i šušti pod naletima vetra, izlažući svima svoje srebrno lišće obasjano suncem, gradeći predeo čudesne lepote, večno u pokretu. Ove vrbe nikada ne dosežu punu otmenost drveća, nikada ne razviju čvrsto deblo i ostaju samo skromno grmlje, sa zaobljenim malim krošnjama mekih ivica, skladno se njišući na vitkim stabljikama čak i na najslabijem povetarcu, savitljive poput trave, neprestano se pomerajući što nekako odaje utisak da se ceo krajolik lagano kreće, kao da je živ. Jer i vetar je slao talase koji su se dizali i spuštali preko cele površine - talasi lišća umesto vodenih talasa - zelenilo se gibalo poput mora, sve dok se grane ne okrenu i podignu, pokazujući suncu srebrnkastu donju stranu svojih listova."

            "Vendigo"je Blekvudova možda i najpoznatija novela, i po kvalitetu stoji rame uz rame sa "Vrbama": govori o grupi lovaca u pustim, ledenim kanadskim šumama koji se suočavaju za zloćudnim entitetom iz indijanske mitologije koji sa sobom nosi ludilo i smrt.

            Evo i njenog prvog pasusa:

"Te godine je priličan broj lovačkih ekspedicija ostao bez plena, ne našavši čak ni svežije tragove; losovi su bili neuobičajeno oprezni i plašljivi i mnogi su se iskusni lovci vratili okrilju svojih porodica sa najboljim izgovorima koje je njihova mašta mogla da iznedri. Doktor Ketkart je bio jedan od onih koji su stigli kući bez trofeja, ali je umesto toga doneo uspomenu na iskustvo za koje je izjavio da vredi koliko i svi losovi ikad ulovljeni. Ipak, interesovanja doktora Ketkarta iz Aberdina obuhvatala su mnogo više od lova na losove – između ostalog zanimale su ga i čudnovatosti ljudskoga uma. Ova priča, međutim, nije našla svoje mesto u njegovoj knjizi o masovnim halucinacijama iz jednostavnog razloga (barem je tako u poverenju rekao jednom kolegi) što je on sâm igrao suviše bitnu ulogu u tome da bi mogao dati objektivno mišljenje o celoj toj stvari."

            Najzad, na kraju je i najduža novela u sadržaju, "Silazak u Egipat", koja se začudo ređe nalazi u izborima najboljih Blekvudovih priča: ne prate je ni slava ni renome prethodna dva opšteobožavana naslova, ima skrajnut status u raspravama o njegovim najboljim delima, ali ja je smatram prvorazrednim remek-delom atmosferične, sugestivne, zlokobne strave a u tome me podržava i S. T. Džoši, najistaknutiji Lavkraftov proučavalac i veliki znalac horor proze, koji njoj čak daje prednost i nad "Vrbama".

            Neću okačiti njen početak samo zato što ga je nemoguće iseći na malo parče, jer se u prvih nekoliko pasusa nadugačko opisuje glavni junak koji će, je li, "sići" u Egipat mistične, višemilenijumske, vanvremene strave – ali i misterije i fascinacije.

            O Blekvudovom značaju mnogi su pisali, i o tome imate detaljno pisano u mom pogovoru; za ovu priliku citiraću samo jednog od značajnijih pručavalaca horor priča.

            "Blekvud je znatno proširio raspon tematike priče o duhovima i pokazao da bezbrojne odaje u ljudskom umu vrve čudnim, skrovitim životom. Doneo je u natprirodnu priču carstva filozofije, ozbiljne orijentalne misli, moderne psihologije i nove oblasti magijskog verovanja. Dokazao je da natprirodna priča ne mora da bude priča o osveti ili primitivna drama pravde, niti zaostatak pradrevne pakosti, niti prizemnosti subliterarne proze njegovog doba."

-E. F. Blajler-           

Što se tiče izdavača Milenka Bodirogića("Orfelin") i mene kao urednika edicije "Poetika strave", uvereni smo da Blekvudova najbolja proza sadrži kvalitete od trajne vrednosti i univerzalnog značaja, i da je stoga ovaj izbor njegovih najvrednijih novela, koji se po prvi put nalazi pred čitaocem na srpskom jeziku, paradigmatičan pokazatelj onoga najboljeg u hororu koji će, verujemo, delovati i na nove generacije zaljubljenika u priče natprirodne strave, a kao takav je sasvim prikladan da se baš njime otpočne ova edicija posvećena poetici strave.

Naredna knjiga, Šaptač u tami, sa pričama H. F. Lavkrafta koje dosad nisu bile dostupne na srpskom, ide u štampu krajem juna...

            Knjiga VRBE ima 232 strane, formata 14,5 x 20,5 cm. U tvrdom je povezu, sa originalnom ilustracijom na koricama čiji je autor David Tankosić, kao i sa divnim, mračnim dizajnom unutra, sa motivima crnila i vrbovog lišća, kao i sa fotografijom autora, A. Blekvuda. Ivice stranica su obojene u zeleno(specijalnim, retkim mastilom), a takve su, zelene, i unutrašnje strane korica, sa motivima vrbovog lišća.

            Puna cena u knjižarama je 990 din, a direktno kod izdavača je cena svakako niža. Možete mu pisati ili, ako ste blizu, posetiti ga, preko ovih podataka:        

           

Novi Sad, Kosovska 23
Tel/faks: +381 21 447-217
mob.: +381 65 67-33-546
E-mail: orfelinns at gmail dot com

            Ja imam desetak primeraka VRBA, pa ako neko želi, može ih kupiti i od mene direktno, po ceni od 900 din + 50 za ptt, ali: a) požurite, jer nemam ih mnogo i b) prednost imaju čitaoci iz manjih mesta i gradića u kojima ne postoje knjižare DELFI i VULKAN. Beograđani, kao i stanovnici drugih srpskih megalopolisa, mogu VRBE naći u pomenutim knjižarama, ali i u nekim drugim.

            Pišite mi na dogstar666 at yahoo dot com i rezervišite primerak što pre.

            Ostali, pišite Orfelinu, ili ga zovite, ili, ako vam je tako draže, kupite VRBE u knjižari. Ali svakako KUPITE, i podržite ediciju "Poetika strave".

            Inače, sve fotke kojima je ilustrovan ovaj post nastale su u Vršcu proteklog vikenda; za gostoprimstvo,  fotoaparat i figurice zaslužan je moj prijatelj, Ivan Kojić. Eksterijeri su vršačka kula i okolina. 

Osim Ivanovih fotografija, ovde je upotrebljena i poneka fotka drugih ljudi s kojima sam se tih dana družio, kao što su: Marija, Ilija, Dejan... Hvala svima!

Perspektive fantastike u književnosti - na TolkinFestu

May 29, 2015, 4:00 am

≫ Next: Književna fantastika 2015

≪ Previous: Aldžernon Blekvud, VRBE: Najzad na srpskom!

$

0

0

  

            Evo jednog dešavanja koje od srca preporučujem svim ljubiteljima fantastike! Na njemu ću i lično učestvovati, i kao slušalac, i kao izlagač. Evo o čemu se radi.

Festival posvećen stvaralaštvu čuvenog engleskog pisca Džona R. R. Tolkina biće održan 30. i 31. maja (14-22 časova), na prostoru ispred Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja na Košutnjaku u Beogradu.

U okviru njega biće održane i dve tribine na kojima će relevantni stručnjaci govoriti o temama vezanim za fantastiku, SF i horor i njihov status u popularnoj i mejnstrim književnosti.

Klub 128 je udruženje studenata opšte književnosti i teorije književnosti Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ovaj klub je ostvario saradnju sa klubom Valinor, u cilju uticanja na čitalačku publiku fantastične književnosti sa stručnog, ali i inovativnog književno-teorijskog aspekta.

Oni smatraju da je žanrovska književnost skrajnuta na univerzitetima, te zato žele da pokrenu preispitivanje odnosa nacionalnog kanona prema ovom književnom fenomenu, ali i pruže komparativni osvrt na zapadni i istočni kanon. Cilj im je, takođe, pokretanje debate za ili protiv institucionalizovanja žanra. 

Evo srži dešavanja, barem iz Ghoulovog ugla:

Program:

Subota, 30. maj

16.00-17.30 h

Fantastika u kanonu: zašto me (ne) vole?

Ciljevi ove tribine jesu preispitivanje pojmova kanona i fantastike, položaja fantastike u kanonu, odnosno načina na koji su pojedina dela „visoke fantastike“ ušla u tradiciju izučavanja, kao i mogućnosti širenja datih okvira, te naročito uvođenje stvaralačkih opusa uticajnih pisaca Tolkina i Pračeta, ali i drugih pisaca epske fantastike.

Učesnici:

dr Tijana Tropin,

asistent Branislava Miladinov,

Danko Kamčevski 

Moderatori: Vlado Rukavina, Aleksandra Milanović

19.00-20.30 h

Književnost na margini: horor i naučna fantastika

Margina kao naličje kanona često nudi potpuniji prikaz umetničkog stvaralaštva epohe, te je primarni cilj ove tribine osvrt na trenutno stanje navedenih žanrova u svetu i kod nas, kao i perspektive razvoja u budućnosti. Učesnici će pružanjem svojevrsnih argumenata za promenu postojeće paradigme razmotriti stvarne potrebe za prevazilaženjem žanrovskih odrednica.

Učesnici:

dr Dejan Ognjanović,

dr Marko Pišev,

dr Novica Petrović,

dr Zorica Đergović-Joksimović

Moderatori: Marija Stanojević, Marija Milosavljević 

Ovo su samo neka pitanja na koja ćemo pokušati da ponudimo ili bar skiciramo odgovore:

Za ili protiv institucionalizovanja žanrovske književnosti?

Status horora i naučne fantastike u književnosti: ima li nade da se kod nas uvedu u kanon i da li bi trebalo?

Da li se žanrovske konvencije mogu prevazići i koje su? Da li omeđavaju ili oslobađaju žanrovsku književnost?

Kakva je recepcija kod nas? Kakva su očekivanja čitalačke publike? Šta se nudi u svetu i mogu li to da isprate mladi stvaraoci u Srbiji?

Mogu li da se definišu, ili makar bliže odrede, pojmovi horora, naučne fantastike, kao i žanra i kanona uopšte?

Koliku moć da osavremene akademske književne krugove imaju knjige poput Poetike horora, Enciklopedije naučne fantastike, almanaha Art-anime i sl, u doba u kojem je uticaj fantastike nesumnjiv, dok je izdavaštvo bogatije od kritike (nedostaje nam teorija, a ne produkcija)? Može li se izvršiti pritisak na okoštalu instituciju koja uporno izbegava tzv.underground ili naličje kanona?

Odnos prema drugosti u hororu i sf-u: ko su Oni u hororu?

            itd. itd.

            Biće tu i drugih dešavanja za one koji to vole.

Ovogodišnji Tolkinfest obilovaće raznovrsnim programom i dešavanjima prilagođenim različitim generacijama – od najmlađih, za koje će biti organizovani oslikavanje lica, dečji recitali, potrage za blagom, do onih koji su u duši zauvek deca i koji uživaju u društvenim igrama. Ljubitelji plesa moćiće da pogledaju irske, vilovnjačke, ali i aerial plesače, pa čak i da nauče neke nove korake u specijalno organizovanim radionicama.

Onima koje privlače borilačke veštine kralj Torin će demonstrirati svoje sposobnosti, a ako želite da se detaljnije upoznate sa Tolkinovim svetom, pravo mesto za vas je muzej na otvorenom. U radionici vilovnjačkog jezika i pisma naučite koja je razlika između Kvenije i Sindarina i gde je Tolkin našao inspiraciju za njih. Biće upriličeni i razgovori o fantastici na stručnom nivou i tribine na kojima će učestvovati univerzitetski profesori.

Ukoliko želite da i sami date doprinos Festivalu, prijavite se na takmičenje Srednja zemlja ima talenat ili za nadmetanje za najbolji kostim. 

Književna fantastika 2015

May 31, 2015, 1:00 am

≫ Next: Drugi Festival fantastične književnosti „Art-Anima”

≪ Previous: Perspektive fantastike u književnosti - na TolkinFestu

$

0

0

            Kad pre prođe godina dana? Još nisam stigao da do kraja pročitam prošlogodišnji, pionirski, inauguralni broj almanaha širokougaono nazvanog Književna fantastika, a evo već i drugog broja, još većeg, i lepšeg i bogatijeg vrednim sadržajima! I to ne kažem samo zato što ovog puta sadrži čak tri Ghoul-related priloga: jednu moju priču, jedan moj esej, i jedan prikaz moje knjige (Poetika horora).

            Evo, ukratko, kratke najave sadržaja o kojima nešto konkretnije znam, a onda prepuštam reč uredniku ovog izdanja, Dragoljubu Draži Igrošancu.

Moja priča "Inkubacija" govori o jednom hramu-lečilištu u čiji bazen "svete vode" dolaze stotine bogalja, bolesnika i drugih kljakavih, leproznih i gukavih ne bi li se, u Noći Presvete Device, izlečili... Više i detaljnije i slikovitije o njoj uskoro, u zasebnom postu.

Moj esej PRIČA O DUHOVIMA: ROBERT AJKMAN bavi se prozom jednog od dvojice najboljih pisaca horora u drugoj polovini XX veka (drugi je, naravno, Ligoti). O Ajkmanu sam već ranije pisao i ovde na blogu, a obrađivao sam ga i u Poetici horora, iz koje potiče ovaj odlomak.

Prikaz Poetike horora iz pera (tj. kompjutera) Ivana Velisavljevićaje opširan i sadržajan osvrt, praktično najozbiljniji koji je moja studija do sada dobila, a verovatno i koji će dobiti, što imajući u vidu autora nikoga ko zna znanje ne treba da čudi.

Priču Marka Piševa DIVLJA KOST bio sam u prilici da pročitam u rukopisu, i mogu s radošću da potpišem da se radi o sjajnoj, odličnoj priči poetsko-elegično-melanholičnog horora koja se urezuje u dušu i ne zaboravlja.

Što se tiče ostatka sadržaja ovog almanaha, evo šta o njemu kaže drug urednik, spiritus-movens i sve ostalo – Draža.

Kao plod saradnje sajta za promociju fantastične književnosti “Art-Anima” i izdavačke kuće “Čarobna knjiga” u četvrtak 28. maja iz štampe izlazi novi broj almanaha “Književna fantastika”.

Ova godišnja publikacija nudi uvid u aktuelnu domaću i svetsku produkciju književnih ostvarenja pisanih u ključu fantastike. Dva najvažnija segmenta almanaha posvećena su domaćoj kratkoj priči i teorijskim radovima.

Prozni deo donosi čak devetnaest kratkih priča kako najpoznatijih domaćih žanrovskih autora, tako i nekih od najpoznatijih glavnotokovskih pisaca koji u svom stvaralačkom postupku često koriste fantastičke elemente.

Tako, pored perjanica savremene žanrovske proze Gorana Skrobonje, Bobana Kneževića, Uroša Petrovića, Adrijana Sarajlije, Borisa Nada, Darka Tuševljakovića, Pavla Zelića, Marka Piševa i Dejana Ognjanovića, u novom izdanju almanaha možete čitati i dela Svetislava Basare, Davida Albaharija, Laure Barne, Ivana Tokina.

Urednički dvojac Dragoljub Igrošanac i Mladen Milosavljević, za ovu priliku odlučio se i da na jedan nesvakidašnji način pokuša da privuče pažnju šireg čitalaštva objavljujući kratke priče fantastike čiji su autori poznati glumci, muzičari i voditelji, pa će tako budući čitaoci biti u prilici da se prepuste izmaštanim literarnim svetovima Zorana Kesića, Dušice Žegarac, Marka Šelića – Marčela, Ace Seltika, Ivane Mihić i Dušana Nedeljkovića.

Ništa manje zanimljiv deo alamnaha, posvećen je esejistici. Ovaj segment otvara rad “Srpska fantastika od srednjeg veka do postmoderne” Save Damjanova u kome je obuhvaćen pregled domaće fantastike praktično od njenih izvorišta u srednjem veku, pa sve do 90-ih godina XX veka. Sledi pogovor američkog izdanja Živkovićevog romana “Pisac u najam” iz pera profesora Majkla Morisona, esej “Priča o duhovima: Robert Ajkman” Dejana Ognjanovića i tekst Zorana Živkovića o motivu lavirinta u naučnoj fantastici.

“Raspoređivanje budućnosti: ‘Periferal’ Vilijema Gibsona” Mladena Jakovljevića govori o novom svetskom hit-romanu utemeljivača sajberpanka. A kroz osvrt na društveno uređenje i poredak unutar izmišljenog grada-države Novi Krobuzon, Miloš Jocić predstavlja roman “Stanica Perdido”, britanskog pisca Čajne Mjevila. Esejistički deo zaokružuje Mladen Stajić, tekstom “Kauzalni odnos popularnosti romana ‘Pesma leda i vatre’ i serije ‘Igra prestola'”.

Almanah donosi i opširne intervjue sa Bobanom Kneževićem i Goranom Skrobonjom, piscima, urednicima i izdavačima koji su, uz Zorana Živkovića, najzaslužniji za popularizaciju ove vrste književnosti u Srbiji tokom poslednje tri decenije.

Odeljak “Osvrti” beleži neke od najvažnijih trenutaka na svetskoj i domaćoj sceni, koji su se dogodili u poslednjih 12 meseci: dodela Nacionalne književne nagrade Ursuli Legvin i govor koji je tom prilikom održala slavna književnica; pola veka od nastanka serijala “Dina” Frenka Herberta; smrt velikog Terija Pračeta; i nedavno predstavljanje srpske savremene fantastike na Univerzitetu Kent.

U rubrici posvećenoj poeziji, Ilija Bakić predstavlja stvaralaštvo Miroljuba Todorovića, začetnika avangardnog signalističkog pokreta. A u delu posvećenom sprezi književne fantastike i devete umetnosti, donosimo članak Aleksandra Nešića “Strip i fantastika”.

Na kraju, u sekciji “Prikazi”, pokušali smo da predstavimo neka od najznačajnijih dela koja su na srpskom jeziku objavljena tokom prethodnih godinu dana: “Nedovršeni posao” Tomasa Ligotija, “Lavirint smrti” Filipa K. Dika, “Govornik za mrtve” Orsona Skota Karda, “Srca, ruke i glasovi” Ijana Mekdonalda, “Svračje noge” Kurta Vonegata, “Poetika horora” Dejana Ognjanovića, kao i “Kapije Anubisa” roman Tima Pauersa čije je objavljivanje na srpskom jeziku 2011. godine proteklo nedopustivo neprimetno.

“Književna fantastika” će se u prodaji naći već od petka 29. maja, putem veb-sajta “Čarobne knjige” i knjižare “Čarobna šuma”, a od naredne nedelje biće dostupna i u svim bolje snabdevenim knjižarama. Publikacija sadrži 294 strane, a redovna knjižarska cena, bez popusta, biće 899 dinara.

Prva promocija almanaha biće upriličena u utorak 02. juna (18h), u okviru Festivala fantastične književnosti “Art-Anima” koji se održava u knjižari “Plato” (Knez Mihailova 48).

SADRŽAJ:

REČ UREDNIKA

PROZA

Goran Skrobonja – HRID

Adrijan Sarajlija - SVETI AJDEN I DOBRI LJUDI

Darko Tuševljaković – SEBASTIJAN

Laura Barna - DEPEŠA IZ RIMA

David Albahari - PLAVA LOPTA

Svetislav Basara - NA PRAGU NOVOG DOBA

Pavle Zelić - STARAC I PRŠUTA

Boban Knežević - OTPORNA NA VATRU

Boris Nad - SEDAM KULA SATANE

Uroš Petrović – MEĐUSTANICA

Marko Pišev - DIVLJA KOST

Dejan Ognjanović – INKUBACIJA

Aleksandar Petrović (aka Aca Seltik) – IZABRANI

Dušica Žegarac – SUSRET

Ivana Mihić - NESTALO VREME

Zoran Kesić - HIPNO SALON

Ivan Tokin – MAIA

Dušan Nedeljković - SAMIT NA URANU

Marko Šelić Marčelo – PAD

OGLEDI
Sava Damjanov - SRPSKA FANTASTIKA OD SREDNJEG VEKA DO POSTMODERNE

Majkl Morison - PISAC, MAČAK i PETORO KORESPONDENATA IZ PAKLA

Dejan Ognjanović - PRIČA O DUHOVIMA: ROBERT AJKMAN

Zoran Živković - MOTIV LAVIRINTA U NAUČNOJ FANTASTICI

Mladen Jakovljević - RASPOREĐIVANJE BUDUĆNOSTI: PERIFERAL VILIJAMA GIBSONA

Miloš Jocić - ANATOMIJA NOVOG KROBUZONA: PARLAMENT I JAZBINE

Mladen Stajić - KAUZALNI ODNOS POPULARNOSTI ROMANA 'PESMA LEDA I VATRE' I SERIJE 'IGRA PRESTOLA'

INTERVJU

Razgovor sa Bobanom Kneževićem

Razgovor sa Goranom Skrobonjom

OSVRTI

Irena Dajić - URSULA LEGVIN - DOBITNICA NACIONALNE KNJIŽEVNE NAGRADE

Ilija Bakić - POLA VEKA DINE FRENKA HERBERTA

SRPSKA FANTASTIKA PREDSTAVLJENA BRITANSKIM ANTROPOLOZIMA

IN MEMORIAM - Teri Pračet

POEZIJA

Ilija Bakić - SRPSKA NAUČNOFANTASTIČNA POEZIJA - MIROLJUB TODOROVIĆ

STRIP

Aleksandar Nešić - STRIP I FANTASTIKA

PRIKAZI

Đorđe Bajić - NEDOVRŠENI POSAO - TOMAS LIGOTI

Ilija Bakić - LAVIRINT SMRTI - FILIP K. DIK

Irena Dajić - GOVORNIK ZA MRTVE - ORSON SKOT KARD

Ilija Bakić - KAPIJE ANUBISA - TIM PAUERS

Ilija Bakić - SRCA, RUKE i GLASOVI - IJAN MEKDONALD

Ilija Bakić - SVRAČJE NOGE - KURT VONEGAT

Ivan Velisavljević - POETIKA HORORA - DEJAN OGNJANOVIĆ

AUTORI

Drugi Festival fantastične književnosti „Art-Anima”

June 2, 2015, 2:00 am

≫ Next: POETIKA HORORA u Beogradu!

≪ Previous: Književna fantastika 2015

$

0

0

  

            Evo jednog skromnog spektakla na koji vas pozivam da ga svojim prisustvom uveličate – ja svakako hoću.

Drugi Festival fantastične književnosti „Art-Anima” održaće se od 02. do 04. juna 2015. godine u knjižari „Plato” (Knez Mihailova 48). Festival za cilj ima podsticanje adekvatnijeg sagledavanja literarnih vrednosti fantastike kao vrste književnog stvaralaštva, a među učesnicima manifestacije biće eminentni pručavaoci i teoretičari književnosti, profesori sa Filološkog fakulteta u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, brojni autori i urednici književnih dela fantastike.

Prvi dan – 02. jun 2015. (utorak)

Trodnevni festival 02. juna u 16 časova otvara predavanje književnog kritičara i prevodioca mr Nataše Tučev, “Humanost i pitanje opstanka u Orvelovoj 1984″. Iako je Orvelovo delo antiutopija koja opisuje ekstremni totalitarizam, u njemu se ipak pojavljuju izvesna uporišta humanosti, a ovo predavanje biće posvećeno upravo njima.

Od 17 časova biće upriličena promocija knjige poznate hrvatske autorke fantastike Veronike Santo “Granice na vjetru”.

A od 18 časova sledi predstavljanje almanaha „Književna fantastika 2015”. U okviru same promocije almanaha biće upriličena dodela nagrade „Art-Anima” piscu, izdavaču i prevodiocu Goranu Skrobonji za doprinos popularizaciji SF/H/F proze.

Od 19.30 na programu je tribina pod nazivom “Strip mračne fantastike u književnosti i drugim umetnostima: Sendmen i Okružen mrtvima” na kojoj će učešće uzeti prevodilac i izdavač Goran Skrobonja, izdavač Milan Jovanović, prevodilac Draško Roganović i reditelj Milan Konjević.

Završnicu prvog dana Festivala činiće promocija zbirke priča „Poklade” Gorana Skrobonje, a sa jednim od najpoznatijih srpskih pisaca fantastike govoriće Đorđe Bajić.

Drugi dan – 03. jun 2015. (sreda)

 

Program drugog festivalskog dana otvoriće u 16 časova predavanje dr Tijane Tropin „Granice žanra: Leo Peruc između fantastike, istorijskog i detektivskog romana”, kojim će biti predstavljen, kod nas malo poznati, austrijski pisac Leo Peruc, koji je u svojim delima često i veoma uspešno koristio elemente fantastike.

Od 17 časova na programu je netipična promocija zbirke „Kratke priče i Akvarijum za zlatnog karaša” tokom koje će autor, Radmilo Anđelković, inače organizator više radionica kreativnog pisanja, govoriti i o samoj knjizi i o problematici pisanja kvalitetnih kratkih priča.

Od 18časova biće upriličeno predstavljanje festivala fantastične književnosti „Refesticon” iz Bijelog Polja. Tom prilikom biće promovisane i tri godišnje zbirke ovog festivala: „Nevidbog”, „Prsten s one strane sna” i „Đavolji prst”.

Prava poslastica za sve ljubitelje horora i priča o vampirima, očekuje posetioce festivala u 19časova, kada će biti održana tribina o motivu vampira u folkloru i književnosti. Učesnici tribine biće dr Dejan Ognjanović, dr Danijel Sinani, Vlada Arsić i Aleksandar Petrović (aka Aca Seltik). Moderator tribine je Mladen Milosavljević.

A samu završnicu drugog festivalskog dana od 20.30časova začiniće velikan srpske književne fantastike prof. dr Zoran Živković, koji će govoriti o svojim poznanstvima i saradnji sa legendarnim autorima naučne fantastike Isakom Asimovim, Stanislavom Lemom i Arturom Klarkom.

Treći dan – 04. jun 2015. (četvrtak)

Treći festivalski dan počinje u 16časova tribinom o urbanim legendama. O ovoj, uvek zanimljivoj temi, govoriće Branislava Joković i novinar Jovan Ristić.

Od 17.30časova biće organizovana promocija izdavačke kuće „Gavran”, koju će predstaviti Milena Dasukidis i Aleksandra Rajković. A uloga domaćina promocije poverena je vrsnom poznavaocu horora i mračne fantastike dr Dejanu Ognjanoviću.

Od 19časova gost festivala biće prof. dr Sava Damjanov, koji će u razgovoru sa Irenom Dajić pričati o svojoj knjizi eseja “Vrtovi nestvarnog – Ogledi o srpskoj fantastici”.

Festival će zatvoriti promocija knjiga Bobana Kneževića „Slobodanida” i „Slutnja androida”, koja je na programu u 20.30 h. O knjigama će, pored autora, govoriti Zoran Stefanović, Luna Lu i Dimitrije Vojnov.

Tokom trajanja Festivala fantastične književnosti Art-Anima, biće upriličena izložba odabranih fotografija pristiglih na konkurs „Fantastična književnost okom foto-kamere”.

Ulaz na sva dešavanja je slobodan.

Organizatori Festivala fantastične književnosti „Art-Anima su: Sajt za promociju fantastične književnosti „Art-Anima”, Udruženje građana „Punkt.rs”, izdavačke kuće „Čarobna knjiga” i „Plato”.

            Skrećem vam pažnju da se, paralelno sa ovim, događa još nešto što ima Ghoulov Pečat preporuke!

            Naime, već sam u više navrata ovde na blogu prikazivao i hvalio artwork by Vanja Čanković. Ovaj mladi umjetnik najzad je rešio da svoje radove prikaže i široj publici, naživo. Izložba njegovih odabranih radova otara se u utorak 2. juna u 20h u PAROBRODU.

Evo detalja.

Izložba crteža ONaSTRANO

Izložba crteža ONaSTRANO predstavlja instinktivan i imaginaran umetnikov unutrašnji govor. Umetnikovo automatsko crtanje ostavlja izrazito grafički precizne hibridne predstave, međuprožete i čudno bliske, tako uspostavljajući specifičnu, začudnu intimnu estetiku.

Racionalno i kontrolisano u pogledu formalnog crtačkog gesta suprotstavlja se onom značenjskom i smisaonom, čije uporište umetnik pronalazi u poljima podsvesnog, intuitivnog i nepredviđenog. Naglašeno je odsustvo naviknuto komponovanog crteža, nema plana, skice, namere ili unapred određene strukture slike. Naprosto kao da su se predstave na papiru dogodile i odigrale, ove vizuelne pripovetke dočaravaju slojevitu, intrigantnu i pomalo onostranu priču.

Inače prepušten jeziku pokretnih slika, čini se da nam autor sada crtačkim izrazom intuitivno i strašno nestrpljivo prenosi prizore i likove iz nekog izmaštanog, još uvek, nesnimljenog filma.

I kao što se nadrealizam raduje odsustvu svesnog, kontrolisanog, umno zaprljanog, tako nas i ovaj umetnik zavodi svojom radošću razigranih, šokantnih, bizarnih vizuelnih zapisa svog neobičnog podsvesnog. Čini se da je to svet nasilne zadrške nad instiktima, dubokih snova, intuicije i primarnih ljudskih nagona.

BIOGRAFIJA

Vanja Čankovićje rođen u Beogradu 3.3.1985. Diplomirao je filmsku i televizijsku režiju na “Dunav filmu“. Snimao je kratkometražne filmove, muzičke spotove, iskusan je dokumentarni snimatelj i povremeno glumac. Takođe, bavi se i dizajniranjem video igara, a crtanjem i slikanjem se izražava od najranijeg detinjstva. Živi i radi u Beogradu.

Koncept i postavka izložbe – Ana Makragić

Trajanje izložbe: 2-10. jun

Mesto: UK Parobrod

Kapetan Mišina 6a, Beograd.

---

POETIKA HORORA u Beogradu!

June 4, 2015, 10:00 pm

≫ Next: Mračna "Inkubacija"

≪ Previous: Drugi Festival fantastične književnosti „Art-Anima”

$

0

0

            Promocija knjige dr Dejana Ognjanovića pod naslovomPoetika horora održaće se u Beogradskom Domu Omladine u subotu, 6. juna 2015. s početkom u 19h.

            Učestvuju: autor, a uz njega i izdavač, Milenko Bodirogić ("Orfelin izdavaštvo", Novi Sad). Na ovoj promociji će učestvovati i David Tankosić, glavni krivac za naslovnu stranu knjige i njen dizajn, kao i za dizajn knjiga edicije 'Poetika strave'...

            Ovo će biti unikatna prilika da čujete nešto detaljnije o knjizi, njenom nastanku i recepciji, o njenim naslednicima i daljim sličnim projektima s ovim izdavačem. Jedan od njih je i edicija "Poetika strave" koju dr Ognjanović uređuje: prva knjiga iz nje, VRBE A. Blekvuda, već je objavljena, pa će i ona ovom prilikom biti predstavljena, uz najavu drugih knjiga itd.

            Ovo će, takođe, biti dobra šansa da obe ove knjige – i Poetiku horora i Vrbe– nabavite po najpovoljnijim cenama i uz potpis autora (ko to želi).

            Da podsetim: Poetika horora je studija koja definiše horor kao književni žanr i objašnjava nastanak i razvoj njegove poetike od gotskih romana 18. veka pa do bestselera s kraja 20. i početka 21. veka. U ovoj knjizi prikazuju se ključne faze i akteri, i analiziraju najreprezentativnija dela u kojima se ogledaju prelomne tačke u razvoju žanra u okvirima angloameričke književnosti: Rani gotik (Horas Volpol: Otrantski zamak), Pozni gotik (Meri Šeli: Frankenštajn), Edgar Alan Po i horor priča, Priča o duhovima ("Okretaj zavrtnja" Henrija Džejmsa), Viktorijanski neogotski roman (Drakula Brema Stokera), "Čudne priče" kosmičke strave ("Boja izvan ovog svemira" H. F. Lavkrafta), Horor kao bestseler (Isijavanje Stivena Kinga) i Savremene tendencije u hororu koje oličavajuModerni gotik (Širli Džekson, Anđela Karter, Džojs Kerol Outs), Priča o duhovima (Robert Ajkman), Telesni horor (Klajv Barker), Psihološki horor (Robert Bloh, Tomas Haris) i Kosmička strava (Tomas Ligoti). Poetika horora prikazuje kontinuitet ali i neprestanu evoluciju i sazrevanje ovog popularnog, provokativnog i inspirativnog žanra.

Autorknjige je Dejan Ognjanović, pisac, filmski i književni kritičar, esejista i prevodilac, a tekst je zasnovan na doktorskom radu odbranjenom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Ognjanović je autor dva romana (Naživo, 2003) i Zavodnik (2014), dve studije (Faustovski ekran: đavo na filmu, 2006) i U brdima, horori: srpski film strave (2007) i zbirke eseja Studija strave (2008), i priređivač antologije najboljih priča H. F. Lavkrafta, Nekronomikon (2008; 2012).

Poetiku horora objavio je "Orfelin izdavaštvo" (Novi Sad, 2014) i knjiga je bila u najužem izboru od tri naslova za nagradu "Nikola Milošević" za najbolju knjigu godine iz oblasti teorije književnosti i filozofije.

Ova iscrpna, promišljena i celovita poetika horor žanra pokazuje njegov značaj za popularnu književnost, ali i književnost uopšte. Veliki broj svežih i relevantnih zaključaka svog istraživanja, sprovedenog s istinskom posvećenošću, ali i čvrstom naučnom utemeljenošću, autor je izložio metodološki precizno, preglednim i jasnim stilom.

- prof. dr Zoran Paunović -

Poetika horora predstavlja kapitalan rad koji omogućava dublje razumevanje i ozbiljno, naučno zasnovano proučavanje ovog slabo istraženog žanra u domaćoj teoriji.

- prof. dr Sava Damjanov –

            Prema tome, a i prema gornjoj slici, ovo je idealna knjiga za plažu! Leto dolazi, a i horori svih boja i vrsta, pa zato, spremite se na vreme!

Dom Omladine

subota, 6. jun 2015.

u 19 h

Učesnici promocije:

- dr Dejan Ognjanović, autor

- Milenko Bodirogić, izdavač ("Orfelin")
-David Tankosić, dizajner

Mračna "Inkubacija"

June 7, 2015, 4:30 am

≫ Next: POETIKA HORORA u Nišu!

≪ Previous: POETIKA HORORA u Beogradu!

$

0

0

Moja priča "Inkubacija" objavljena je nedavno u 2. broju almanaha Književna fantastika. Ovo zlodelo je nešto netipično za moj opus; to je pre priča mračne fantastike negoli što je žanrovski čistog horora. Istina, postoji tu veoma izražen element "body horrora", telesne grozote i bolesti, ali naglasak nije na tome koliko na atmosferi, ugođaju i idejnoj zapitanosti nad ljudskom telesnošću, bolešljivošću, smrtnošću – i (eventualnom) transcendencijom toga.  

            Priča govori o jednom hramu-lečilištu u čiji bazen "svete vode" dolaze stotine bogalja, bolesnika i drugih kljakavih, leproznih i gukavih ne bi li se, u Noći Presvete Device, izlečili...

            Ovo je moja rana proza, napisana pred kraj prošlog veka; neprimećeno je bila objavljena u jednoj prastaroj Gradini, u vreme kad moje ime nije baš ništa značilo potencijalnim čitaocima. Bilo je to čak i pre mog prvog romana, Naživo. Verzija koja se sada čitaocima nudi je sistematski redigovana i upeglana. Živo me zanima da li će i kako oni reagovati na nju.

Inspiracija za "Inkubaciju" je u najmanjem trojaka. 1) Inicijalna kapisla bio je jedan kraći prozno-poetski zapis Artura Remboa pod zajedničkim nazivom "Jevanđelske proze", ali naročito njegov finalni deo, "Bet-Saida", koji opisuje banju u kojoj je Isus (navodno) izveo jedno do svojih prvih čuda izlečenja.

2) Po pitanju vizuelnosti, ali i atmosfere podgrejano-tinjajućeg ludila, blaga inspiracija postoji i u bazenu "svete krvi" u filmu A. Jodorovskog, Santa Sangre, koji je kod mene uvećan do pompeznih razmera.

3) Najzad, definitivni podsticaj za ovo pisanje bilo je saznanje o svetim izvorima i verovanjima vezanim za njih, a naročito jedan srednjovekovni narodni običaj vezan za mrtvu, nekrštenu decu, o kojem sam čitao u studiji Greh i strah (čini mi se; ili, možda, u Strahu na zapadu, istog autora).

U vreme kada sam pisao "Inkubaciju" intenzivno sam se bavio i crtanjem – polu-amaterski, "za svoju dušu"– ali ti radovi su bili vizualizacije onoga što sam u to vreme stidljivo, a kasnije sve intenzivnije, pokušavao da obradim i u svojoj prozi. Paralelno sa ovom pričom – više se i ne sećam da li pre ili posle nje – uradio sam, u velikom formatu, crtež zasnovan na prizorima iz "Inkubacije". Detalje sa tog rada vidite u ovom postu. Format je preveliki pa mi nije moguće da skeniram celu sliku odjednom ali, eto, nadam se da su i ovi fragmenti sa nje dovoljni da vas zaintrigiraju da potražite Književnu fantastiku i moju priču "Inkubacija" u njoj.

            Kome sve ovo gore nije dovoljno, evo kako priča počinje.

 INKUBACIJA 

 

© Dejan Ognjanović

            Prvi bolesnici i bogalji počinju da pristižu već ujutro.

            Zubato sunce nisko je na nebu, čini se da okleva stupiti u belu paru oblaka. Plavetnilo kao da naslika neko bojom jako razvodnjenom, te se na podlozi takvoj ni granice oblaka ni oblici njihovi ne raspoznaju. Hladan vetar leluja granje drveća, a zemlja još nosi tragove nedavnih kiša. Godina se ka proleću okreće – tako bar kalendar veli – ali pravih znakova njegovih još nema.

            Dan je Presvete Device, i njeni vernici već hrle u Hram. 

            Dan uoči Inkubacije.

            Pre nego što padne noć Hram će biti pretesan za sve.

            Niko ne zna ko je i kada podigao Hram. To možda ne znaju ni njegovi Čuvari, ali u tome sigurnosti ne može biti, jer sa vernicima oni ne komuniciraju, sem kroz Knjigu. 

            Građevina ova podignuta je oko bazena Svete Vode što leži u samom središtu njenog prostora i smisla postojanja. Reklo bi se čak, mada te reči mogu bogohulno zvučati, da Hram je tek ukrasna ograda oko Bazena i prihvatilište onih što dolaze njegovim Vodama. Kao kruna što, ma koliko krupna i nakićena, svejedno služi tek da istakne blistavi dragulj u svom središtu i naglasi njegov sjaj. 

            Onaj ko s planine silazi ka Hramu može spaziti da njegov je plan pravougaonog oblika, dok bazen u središtu ima oblik kvadrata. Onaj ko uđe unutra može videti pravilnost tog kvadrata narušenu stepeništima: na sredini svake od stranica po jedno se u vodu spušta. Sam Bazen pod golim nebom leži, jer krov Hrama iznad njega je otvoren. Hram nema zidova, no samo krov i masivne stubove što ga podupiru duž spoljašnjih i unutrašnjih ivica. Stubovi su okrugli u preseku i visoki bar deset čovekovih figura. Na njima nikakvih ukrasa nema – izviru, prosto, iz kamenog postolja i uranjaju u osnovu krova. Teško je u poznatom svetu naći građevinu s kojom bi se Hram uporediti mogao. On nije nalik ničemu drugom za šta znamo. On prosto – jeste. 

            Niko ne zna ko je i kada podigao Hram, ali njegova je starost svakome očigledna, makar bila i nemerljiva. Ivice njegove odavno su zaobljene kišama i snegovima što su ih grlili, suncem i vetrom koji su ih sušili, i vodama Bazena što su se tu rađale i izdisale, u Nebo kroz eone isparavale. Ponegde, u nepravilnim razmacima, sa ivice poneki odlomljen deo nedostaje. I kamen ima svoj vek. 

Najjači utisak, ipak, ostavljaju stubovi. Retki su među njima koji nemaju bar poneku naprslinu. Na mnogima su vrlo razgranate pukotine, pa i pravi pravcati rascepi, tako da samo Božjim čudom u jednom komadu stoje. Reklo bi se da je površina stubova nekada bila glatka, ali danas je izbrazdana ne samo pukotinama već i hiljadama rupica, ogrebotina, zareza i neravnina. Čak i kamen je smrtan... 

Naročito na unutarnjim stubovima i podu videti se mogu izrasline u vidu raznih vrsta mahovina, lišajeva i gljiva: svi oni oblici poluživota kojima sunce nije neophodno. Kamenu oni daju žućkasto-zelenu boju koja, zavisno od doba godine, prelazi čitav spektar nijansi. To ipak je uski spektar, ograničeni raspon varijacija na neživot. I kamen svoju masku ima i sam po sebi maska jeste. Ko ima oči neka vidi.

(...)

Ostatak čitajte u 2. broju almanaha Književna fantastika.

POETIKA HORORA u Nišu!

June 9, 2015, 4:14 am

≫ Next: ORSON VELS: Smehotresna olimpijada!

≪ Previous: Mračna "Inkubacija"

$

0

0

  

Promocija knjige dr Dejana Ognjanovića pod naslovomPoetika horora održaće se u AMERIČKOM KUTKU u Nišu (Obrenovićeva 20, na 3. spratu), u utorak 09.06.2015. u 19h (Ulaz slobodan). Učestvuju: autor, a uz njega i izdavač, Milenko Bodirogić ("Orfelin izdavaštvo", Novi Sad).

            Ovo će biti unikatna prilika da čujete nešto detaljnije o knjizi, njenom nastanku i recepciji, o njenim naslednicima i daljim sličnim projektima s ovim izdavačem. Jedan od njih je i edicija "Poetika strave" koju dr Ognjanović uređuje: prva knjiga iz nje, VRBE Aldžernona Blekvuda, već je objavljena, pa će i ona ovom prilikom biti predstavljena, uz najavu drugih knjiga itd.

            Ovo će, takođe, biti prilika da obe ove knjige – i Poetiku horora i Vrbe– nabavite po najpovoljnijim cenama i uz potpis autora. Biće i nešto malo Zavodnika, kome je moj roman do sada promakao.

            Poetika horora je studija koja definiše horor kao književni žanr i objašnjava nastanak i razvoj njegove poetike od gotskih romana 18. veka pa do bestselera s kraja 20. i početka 21. veka. U ovoj knjizi prikazuju se ključne faze i akteri, i analiziraju najreprezentativnija dela u kojima se ogledaju prelomne tačke u razvoju žanra u okvirima angloameričke književnosti: Rani gotik (Horas Volpol: Otrantski zamak), Pozni gotik (Meri Šeli: Frankenštajn), Edgar Alan Po i horor priča, Priča o duhovima ("Okretaj zavrtnja" Henrija Džejmsa), Viktorijanski neogotski roman (Drakula Brema Stokera), "Čudne priče" kosmičke strave ("Boja izvan ovog svemira" H. F. Lavkrafta), Horor kao bestseler (Isijavanje Stivena Kinga) i Savremene tendencije u hororu koje oličavaju Moderni gotik (Širli Džekson, Anđela Karter, Džojs Kerol Outs), Priča o duhovima (Robert Ajkman), Telesni horor (Klajv Barker), Psihološki horor (Robert Bloh, Tomas Haris) i Kosmička strava (Tomas Ligoti). Poetika horora prikazuje kontinuitet ali i neprestanu evoluciju i sazrevanje ovog popularnog, provokativnog i inspirativnog žanra.

Autorknjige je Dejan Ognjanović, pisac, filmski i književni kritičar, esejista i prevodilac, a tekst je zasnovan na doktorskom radu odbranjenom na Filološkom fakultetu u Beogradu. Ognjanović je autor dva romana (Naživo, 2003) i Zavodnik (2014), dve studije (Faustovski ekran: đavo na filmu, 2006) i U brdima, horori: srpski film strave (2007) i zbirke eseja Studija strave (2008), i priređivač antologije najboljih priča H. F. Lavkrafta, Nekronomikon (2008; 2012).

Poetiku horora objavio je "Orfelin izdavaštvo" (Novi Sad, 2014) i knjiga je bila u najužem izboru od tri naslova za nagradu "Nikola Milošević" za najbolju knjigu godine iz oblasti teorije književnosti i filozofije.

ORSON VELS: Smehotresna olimpijada!

June 10, 2015, 5:00 am

≫ Next: SPRING (2015)

≪ Previous: POETIKA HORORA u Nišu!

$

0

0

            Pre 100 godina rođen je Orson Vels, jedan od najvećih reditelja u svekolikoj istoriji filma, i svakako čovek koji je izumeo moderni kinematografski jezik, ili je barem u njegovom formiranju dao krupan, da ne kažem: gabaritan doprinos. Ali ovo što sledi nije moj esej o njemu, niti bilo kakav strejt omaž. Ne.

Ovo što sledi je nešto najsmešnije što sam pročitao u zadnjih X godina! Zahvaljujući jednom prijatelju koji mi je skrenuo pažnju na ovaj smehotres – štaviše, koji mi je naglas čitao ovo što sledi, od početka do kraja, dok smo se obojica grohotom smejali, dok su mi suze jurcale niz obraze a stomak me boleo toliko da sam ga preklinjao da stane, da prekine čitanje načas, da dođem dahu, da se povratim u život iz nesvesti u koju me je ovo dole bacilo – otkrio sam ovaj apsolutni biser nenamernog (pa stoga najboljeg postojećeg) humora. Ako kažem da umalo nisam pao na patos čitajući/slušajući ovaj sumanuti omaž Velsu (za prijatelje: Orson!), verujte da to nije metafora, hiperbola ili bilo kakva druga stilska figura: u jednom trenutku, kad je autor teksta počeo da govori o Velsovoj cufli i o ošamućenoj jetri, pomislio sam da ću umreti na licu mesta, ili od kapi ili od srčke ili će dijafragma da mi eksplodira!

Tekst koji dole sledi objavljen je u majskom mesečnom programu "Jugoslovenske" Kinoteke (Maj 2015, str. 25-31), dakle na mestu koje je nekada davno objavljivalo respektabilne i stručne tekstove, a danas objavljuje i ovo i ono i sve između. Sito više nije gusto kao nekada ako je OVO prošlo, i našlo se na tom mestu. PDF verzija je stajala onlajn punih mesec dana na sajtu Muzeja Kinoteke, ali sada nisam siguran da se više tamo može naći, a grehota je da nešto ovako ludački zabavno ostane neviđeno od strane masa čitalaca kojima je to izvorno promaklo. Kako bih omogućio masovnu čitanost, učinio sam extra napor i text, iz izvorne ćirilične verzije, prebacio u latinicu, kako bi ceo Balkan mogao da se smeje ovome, a naročito kad autor dođe do dela o NERETVI! Jao, ljudi, da li je ovo MOGUUUĆE?! Ludnica, šta je ovo?!

Inače, počinitelj ovog nadrealnog "omaža" je izvesni Petar Mihajlović. Prvo sam, logično, pretpostavio da se radi o nekom frikšou-kripšou anonimusu-dobrovoljcu koji se prijavio Kinoteci da za dž piše i popunjava im stranice mjesečnika, kad ono, elementarna gugl-pretraga otkri iza ovog generičkog imena eminentnu veličinu nagrađenu nekolikim nemalim nagradama! Evo, ukratko, ko je napisao text koji sledi:

Petar Mihajlović je rođen 1979. godine u Kragujevcu. Studirao je medicinu, upisao treću godinu prava, a onda diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Za tekst drame Samo ne u Švajcarsku dobio je nagradu „Slobodan Selenić“, a za dramu Radnička hronika Sterijinu nagradu na konkursu za originalni domaći dramski tekst. Po njegovim tekstovima izvedeno je nekoliko predstava, radio-drama i radio-minijatura. Scenarista je više dugometražnih igranih filmova u nastajanju i koscenarista jedne od popularnih televizijskijih serija. Izdao je zbirku kratkih priča Serijski samoubica (2000) i roman Ništa: Roman ni o čemu. Živi i radi u Beogradu. Zvuči "ozbiljno" - ali tekst koji sledi zvuči kao da je napisao Zmaj od Šipova koji je nekako saznao za Velsa, pogledao njegove filmove, i rešio da mu se oduži na svoj prizemno-prostački i prostodušan način.

A sad, obucite pelene za odrasle da ne biste uneredili svoje kilote; čvrsto sedite da ne biste pali na patos od smeha; i ni u ludilu nemojte da nešto jedete ili pijete dok čitate, da ne biste otišli na onaj svet zagrcnuti tekstom koji sledi!

VELIKANI SVETSKOG FILMA:

ORSON VELS (Orson Welles)

100 godina od rođenja

 by Petar Mihajlović

Iako će ovaj Đurđevdan slaviti 100 godina od njegovog rođenja, neću o tome kad se rodio i kad je umro, jer rodio se kad je trebalo, a umro još nije, a i nikad neće. Neću o tome gde se rodio i kojim se putevima nakon toga kretao, a kretao se, nekad trčeći, nekad puzeći, jer je jedino bitno da je sva ta usput stečena iskustva pretočio u svoju umetnost. Neću ni o njegovim počecima u dablinskom teatru, bogatoj, neverovatno uspešnoj karijeri na radiju, neprestanoj potrebi za putovanjima, njegovoj večitoj zanesenosti Šekspirom (a i Kinoteka se već “bavila” tim segmentom njegovog stvaralaštva u poslednja dva, tri meseca)... I neću o tome kako je radio dramom još 1938. do panike isprepadao zemljake, jer njih je lako preplašiti, tako su generacijski odgajani, sve do današnjih dana (opet, čoveka koji nema šta da izgubi ne možeš preplašiti). Neću o tome što je, kažu, lično Ritu “Džindžer Gildu” Hejvort (Rita Hayworth) iz inata ošišao i ofarbao u plavo. Neću o tom nekom intervjuu koji nikad nisam pronašao, a u kome Orson imenuje (velikog maga) Pavla Vuisića kao najboljeg glumca sa kojim je radio. Neću ni o njegovoj saputnici Olgi Palinkaš sa kojom je delio i krevet i profesionalne projekte poslednje dve decenije života, a koja je Srpkinja (koje su najlepše ikad) iako je Hrvatica ili Mađarica (koje isto nisu loše). Previše je trivija u sadašnjosti, svuda su oko nas, pa čemu onda i od prošlosti praviti triviju posebno ako ćemo o vanvremenskom Orsonu Velsu?

Sama boja glasa i dikcija i akcent. Potpuno bardovski. Kad bi zvuk bio od čvrstog materijala njegov bi bio neka najača legura iz bronzanog doba, sa sve odgovarajućom patinom, nekakva hrpa pretopljenog oružja i oruđa, ali i krupna gomila bronzanih čaša natopljenih vinom i medovinom. Kasnije, negde od ulaska u 6. deceniju, i ta brada. Veličanstven, kako god da sedne, u koju god stolicu, fotelju, na kanabe, tabure ili u sedlo bosanskog “patizanskog” ata. U odelu, džemperu, bundi... on je, žešće nego večna gerijatrija Hefner (Hugh Hefner), vazda u bade mantilu sa tompusom u jednoj i čašom nečeg dobrog u drugoj ruci. Koj god studio, koja god zemlja, koji god set, mi smo u stvari na njegovom terenu, u njegovoj kući. 3 gola u gostima uvek, čak i sa igračem manje, čak i kad pripit kao buljuk drvoseča šmira reklamu za kalifornijski šampanjac.

Nisam siguran da sam uboo tačan trenutak, pravu godinu i ispravne cifre, ali poslednjih 46 godina i 3 meseca svog života Vels je stvarao (i proživeo) boreći se protiv sistema unutar kojeg je stvarao. Od potpisivanja prvog zvaničnog “filmskog” ugovora, čak i kada za to možda nije imalo razloga, upadao je u sukobe sa producentima, tj. novcem, datumima, tj. vremenom, željama, tj. mogućnostima...

Prvi ugovor mu je dao, tako ispada, 0 para i milion slobode. Navodno, takav ugovor je dobio jer iskreno nije želeo da ga dobije (tj. da snimi film). “Najlepši” ugovor koji je filmski debitant potpisao. Video je da može, “naučili” su ga pogrešno, pustili i prepustili, a i da nisu, opet bi mislio da može. Njegov “milion slobode” proizveo je misao (i definitivno je sproveo u delo) da je reditelj vrhovni autor dela (a to, ko je vlasnik, to je neka potpuno druga disciplina). “0 para” je, naravno, proizvelo “0 para”, ili koju paru više, pa mu je sve teže bilo da sklopi, po njemu, valjanu finansijsku konstrukciju za projekte koji su usledili. Tome, dakako, nije pomagala ni njegova tvrda glava, ta uporna borba sa producentskim vetrenjačama filmskih studija. Možda je već u to vreme, nakon Građanina Kejna (Citizen Kane, 1941), odlučio i da ekranizuje poznato Servantesovo delo? To se na kraju nije desilo, kao, uostalom, ni sa još, cirka, 14 filmskih projekata koje je započeo...

On je dosta toga odglumio ne bi li zarađenim novcem mogao da režira. Nije ni to loše, ali tu ne zavisi sve od tebe, a on je to želeo, to da sve zavisi od njega što je, kada govorimo o kinematografiji, nemoguće. Opet sukob. Onaj najgori, unutrašnji sukob, sukob pre početka bilo kakvog konflikta. Lasno je bilo na radiju i u pozorištu. Manje novca, manje odgovornosti, veća mogućnost eksperimentisanja, sve ide uživo pa je, ispada, i životnije, spontanije, a rizikovati nije tako strašno kao na filmu. Sve je to voleo, i uspevalo mu je tamo, u gluvoj sobi i na daskama... Uspevalo je i na platnu, ali ne na način na koji je on to želeo...

Često se gubio u interesovanjima. Količina ideja i talenta u konstantnom sukobu sa manjkom svega ostalog. Tačnije, količina ideja u konstantnom sukobu sa količinom talenta i manjkom svega ostalog. Talenat je češće zlo nego dobro. Prilično je nezgodno kad misliš da ga imaš, a svi ostali ti ne veruju. Loše je kad ne znaš šta ćeš s njim pa ga trošiš na gluposti. Još gore je kad ga svetu predočiš, a svet to prihvati jer onda ti preostaje samo dosadni rad. Ipak, najužasnije je kad ga predočiš svetu, svet to oduševljeno prihvati, a tebi je samo 26 i na ramenima nosiš jednu od najtvrđih glava ikad. Pogubljen u istovremenoj simbiozi i konfuziji života i umetnosti, ne može se reći da nije grešio, ispaljivao ćorke, ispaljivao sam sebe, zasluženu auru i rejting umakao u blato, ali takav je, valjda, život, a Orson je, valjda, bio veći od života. Za one sa jeftinijim ulaznicama: “I kad licem padaš u blato, ti i dalje ideš napred.”

Načiniti najtačniji odabir filmova na kojima je Vels radio, da li kao kompletni autor, da li “samo” kao glumac, i prikazati ga u par dana je apsolutno nemoguće. To, ipak, ne znači da ne treba pokušati:

KAO REDITELj:

Građanin Kejn (Citizen Kane, 1941)

Šta može da se kaže o filmu Građan Kejn, a da već to nije rečeno bar 57 puta? Ne znam da li je to više film koji je proizašao iz priče ili priča koja je proizašla iz filma. Ne znam da li je to film nastao dovodeći u pitanje do tada priznata, osnovna kinematografska pravila ili su kinematografska pravila nastala tek nakon ovog filma. Na stranu društveni, socijalni angažman, kritika kapitalizma, određenih navika američkog društva, mi smo upoznali stvarnog čoveka, Čarlsa Fostera Kejna (Charles Foster Kane), gledajući fikciju.

Vels je brilijantnost ovog filma pripisao svom neznanju, nepoznavanju tehničke strane filma, neiskustvu. Očekivao je od kamere ono što je očekivao od svojih očiju. Montažom je, verovatno, želeo da sledi tok svojih misli, scenografijom boji emocije, replikama izgovori priču, vodom utoli žeđ... Da, to je tako jednostavno, i zbog toga je očiglednost njegovog talenta u ovom ostvarenju toliko jasna. Mišljenja su mišljenja i svako ima svoje, i lepota je u oku posmatrača, i sve to posebno važi za umetnost, ali ako je u više od 120 godina snimljen jedan film koji bi u najvećem mogućem procentu mogao da bude ta tačka susreta svih nas, i objektivno i subjektivno, to je onda Građanin Kejn.

Veličanstveni Ambersonovi (The Magnificent Ambersons, 1942)

Najtačnija stvar koja bi mogla da se kaže u vezi filma Veličanstveni Ambersonovi je da je sirota biskopska publika, (svi mi zajedno, kroz prostor i vreme) od originalno snimljenih i u prvoj ruci izmontiranih135 minuta na platnu mogla da vidi svega 88 koje su producenti svojevoljno očerupali, dosnimili pa premontirali. Uprkos tome i ovo ostvarenje potvrđuje veličinu Velsa kao potpunog umetnika s tim što se u ovom filmu glumački ostvario samo u ulozi naratora. Ako je u Kejnu secirao čoveka, u Ambersonovima secira celu porodicu...

Stranac (The Stranger, 1946)

Tematska aktuelnost ovog filma, u trenutku u kom je ušao u bioskope, uslovila je da on postane komercijalno najisplativije rediteljsko ostvarenje Orsona Velsa. Prvi holivudski film koji je otvoreno govorio o Holokaustu, za temu ima lov na odbeglog nacističkog oficira koji je spas pronašao u Americi preuzevši identitet srednjoškolskog nastavnika...

Orson Vels i Edvard “Mali Cezar” Robinson (Edward G. Robinson,) u istom kadru...

Dama iz Šangaja (The Lady from Shanghai, 1948)

Ta finalna scena sa ogledalima u zabavnom parku, taj nadrealni balet slika i prilika, prljava poetska montaža, ta srča i kiša metaka, ta prelepa žena koja (spoiler alert!) ko kuče umire na hladnom betonu i još hladniji Orson koji svojoj (nedugo za tim) bivšoj ženi okreće leđa i odlazi...

Mislim da, i pored tolikog broja njenih odraza u toj sceni, Rite Hejvort nije bilo dovoljno. Znao je to i Orson. I da nije tako pisalo u romanu po kojem je ovaj film snimljen, i da to nije bilo u skladu sa žanrom, ona nije smela da preživi jer lakše je i tako nego zasititi se takvom ženom... Ostalo? Film noar, klasika žanra, nastao nakon usmenog obećanja producentu da će sledeći film snimiti za džabe ako mu ovaj da 55000 dolara ne bi li mogao da privede kraju rad na mjuziklu Put oko sveta za 80 dana...

Gospodin Arkadin – Tajni dosije (Mr. Arkadin, 1955)

Gospodin Arkadin je film u koji, u neku ruku, predstavlja amalgam svega čega se Vels dotakao u dotadašnjoj karijeri. Inspirisan likom koji je blistavo tumačio u filmu Treći čovek, Vels je rolu ponovio i u BiBiSi-jevom dramskom radio serijalu Avanture Harija Lajma (The Adventures of Harry Lime, 1951/52), iz čega je, opet, nastala ideja za film Gospodin Arkadin koji je Vels napisao i režirao. Ponovo je sebi dodelio ulogu osobe sumnjive prošlosti i morala čiju je životnu priču i ovog puta (kao i u slučaju Čarlsa Fostera Kejna) bazirao na biografiji stvarne osobe, trgovca oružjem Bazila Zaharofa (Basil Zaharoff).

Svoj hedonizam zadovoljio je snimajući na egzotičnim lokacijama, a umnogome je ponovio i “rediteljsko/narativni” postupak iz Građanina Kejna. Naravno, da bi sve bilo kao po pravilu, producenti su mu i ovoga puta “oteli” film pa se u ovom trenutku zna za postojanje bar 6 verzija filma...

Zrno zla (Touch of Evil, 1958)

Nakon osmogodišnjeg gastarbajterskog rada u Evropi, Vels se vraća u Ameriku, u Holivud. Sam početak filma Dodir zla, ta jedna, jedina neprekidna scena od 3 minuta i 20 sekundi, samo to bi komotno mogla da bude dovoljna naznaka bioskopskom gledaocu da prisustvuje nečem veličanstvenom.Ta savršeno balansirana igra između Velsovog tako voljenog pozorišta i filmskih tehnikalija, paralelni hod očigledno navođenih živih glumaca i statista i mrtve kamere koja se pomoću krana, šina i objektiva pretvara u vitalni, živi organizam... Velsova cufla i stomačina iz donjeg rakursa, Hestonovi (Charlton Heston) brčići i imalinom premazano lice, krupni planovi bitanga i njihovih njuški dok preneraženu Dženet Li (Janet Leigh) razvlače po sobi... Još jedno Velsovo remek delo, uprkos tome što je i ovaj film doživeo producentski “dodir zla”...

KAO GLUMAC:

Treći čovek (The Third Man, 1949)

Ako je Građanin Kejn Velsovo najznačajnije ostvarenje koje je potpisao kao reditelj, onda je Treći čovek najznačajnije koje je potpisao „samo“ kao glumac. Šablon Velsovih režija, koje su mu prethodile, prisutan je i u Trećem čoveku te i ne čudi činjenica da velika većina ljubitelja filma pri pomisli na ovaj film zanemaruje reditelja Kerola Rida (Carol Reed) predajući dirigentsku palicu Velsu. Na pitanje: “Šta je rouzbad (rosebud)?”, mnogi će odgovoriti sa: “A ko je treći čovek?” Sve u vezi ovog filma je blistavo iako se neke od najboljih scena odigravaju u mraku i kanalizacionim cevima što se protežu ispod posleratnog Beča podeljenog na 4 saveznička sektora. Crna berza, agenti, revolveri ispod mantila, jalova sahrana, fatalna žena, čuveni “točak” u Prateru, uskrsnuće, lažna svetla na kraju tunela i citra Antona Karasa (Anton Karas)...

Dugo toplo leto (The Long, Hot Summer, 1958)

Baziran na delima Vilijama Foknera (William Faulkner) Dugo toplo leto je film u kome je Orson Vels, više starac nego mladić već u 43. godini života, ostvario jednu od boljih rola kada govorimo o filmovima na kojima je radio stojeći “samo” ispred kamere. Iskra plamena koji je tokom filma zahvatio štalu, zapalila je i odnos između Velsa i reditelja Martina Rita (Martin Ritt) te su snimanje obeležile i njihove česte svađe. Moguće da je upravo to bilo ono što je posebno inspirisalo Velsa. Moguće da je upravo konflikt bio Velsov forsaž tokom čitave karijere.

Kazino Rojal (Casino Royale, 1966)

Kazino Rojal je vrlo interesantno ostvarenje kada se uzmu u obzir sve činjenice vezane za njegov nastanak i konačni izgled: neverovatna lista priznatih autora koji su učestvovali na projektu; smelost da se ikona poput Džejmsa Bonda (James Bond) provuče kroz parodiju; da se naslovna uloga dodeli 56-ogodišnjem Dejvidu Nivenu (David Niven); nezapamćen uspeh na blagajnama..., ali sa stanovišta Orsona Velsa rad na ovom zabavnom filmu je, pretpostavljam, bio samo još jedan dobar provod što, svakako, ne može da bude rđava stvar...

Bitka na Neretvi (1969)

Da, on tu uglavnom sedi na konju i prstom pokazuje u razne stvari, ali kad on taj svoj prst uperi momentalno svi statisti u tom pravcu padnu na tur, krošnje drveća se zanesu, konji posrnu, a partizani krenu u povlačenje uprkos scenariju. Naravno, ništa od toga se ne dešava. Orson je bio čovek koji nije imao ništa protiv toga da s vremena na vreme uzme neke novce. Novac ti treba ako nameravaš da konstantno radiš na sebi makar radio samo na povećanju gabarita i ošamućivanju jetre. Zgodni bili i ti četnici za glumu. Samo je trebalo da spusti obrve. Brada i stomak su već bili tu, a nahovali ga pa nije ni morao da priča. Sve u žanru. Sasvim pošteno odigrana epizoda u kultnom filmu. Da, govori se da mu je bila zanimljiva istorija Drugog rata na tlu Jugoslavije, da se fino angažovao da shvati svu tu zbrku, da se još 1942., zajedno sa sa Vinsentom Prajsom (Vincent Price), obreo na 15-ominutnom radio projektu The Chetnicks, a da je u vreme snimanja Neretve već uveliko radio tezge po Jugi, da je znao i gastronomiju, žene, ostalo (ako ostalog uopšte ima), ali sve to nije bitno jer se ovde ipak radi o partizanskom filmu, spektakularnom partizanskom filmu, zamalo pa vrhuncu žanra, koji, sa Orsonom ili bez njega, svakako treba videti na bioskopskom platnu... više puta...

U jednom od svojih poslednjih intervjua, gostujući 1985. u emisiji Merva Grifina (Merv Griffin), Vels je izjavio: “Tokom života, imao sam mnogo sreće. Jedan dugački, neprekidni lanac sreće. Nisam skroman kada govorim o sreći. Mislim da sreća ima veze sa svim stvarima u životu svakog čoveka.” Onda, neka je i tako. Neka je gotovo sve pitanje sreće, a ne talenta, rada, iskustava, uma, čovekove prirode... Budimo onda srećni što ovog maja, slaveći 100 godina od njegovog rođenja, u Jugoslovenskoj kinoteci slavimo njegove filmove.

Eto, tako se Orsonu odužio naš Pera, tj. Petar Mihajlović. A sasvim u duhu ovog njegovog omaža je i sledeća stvar kojom vas Ghoul časti onako extra. Kad je bal nek jebal – dakle, možete pogledati kratku lezbijsku porno scenukoju je montirao lično Orson u 1970-im. Sve o tome piše i sve se vidi ako kliknete – ali nemojte dok ste na poslu, ili dok deca trče po sobi – OVDE.

SPRING (2015)

June 12, 2015, 5:49 pm

≫ Next: MEDVEDI (1. deo)! BACKCOUNTRY (2014)

≪ Previous: ORSON VELS: Smehotresna olimpijada!

$

0

0

 

**(*)

3-

            Boy meets girl. Girl monster. He loves her anyway. Girl no longer monster. They live happily ever after a few more years until they both die. The End.

            Tako bih vam ukratko opisao ovaj filmček, drugenac od dvojca koji se lepo pokazao svojom debi bromansom o dvojici drugara od kojih jedan treba na silu da se odvikne od droge (vidi moj rivju – RESOLUTION).

Ovog puta imamo strejt romansu (bez B), donekle oplemenjenu životnijim detaljima u situacijama, dijalozima i glumi nego što smo inače navikli s takvim pričicama, ali u suštini, to je ipak sve go kliše – Amer dolazi u Evropu (da preboli umrlu majku kroz malo turističkog neobaveznog seksa), i tu, u slikovitom italijanskom mestašcu na obali Jadrana, upozna devojku u koju se zacopa do ušiju i pipaka. Njenih.

Ne dešava se tu bogzna šta: reditelje očito više zanimaju likovi i drama negoli horor, što je, dimbovskim legalističkim rečnikom kazano, sasvim legitimno; ovo PROLEĆEće, zato, mnogom gledaocu koji ovde dođe zbog strave i monstruma biti pretanko, predosadno, predugačko, s malo mesa. I takva reakcija je, takođe, legitimna.

Za moj groš, ova romansa je gledljiva u prvoj polovini zahvaljujući šarmu protagonista, slikovitoj lokaciji i misteriji, ali počne ozbiljno da me gubi u drugoj polovini, kad se misterija ogoli pa se prećera s fantazijom, a vala i sa klišeima o bićima koja žive kroz milenijume i, najljigavije, o Ljubavi koja menja sve...

Koliko god lično voleo lavkraftoidna sluzava pipkasta mekušasta čudovišta, i koliko god ovo ovde bilo solidno zamišljeno i realizovano (spojem praktičnih i CGI efekata), ono je neprikladno za OVAJ film; prosto, usred mukotrpno građenog realizma u ambijentu, glumi i emocijama, odjednom nam se krkne fantastični deltorovski monstrum i samo sam čekao kad će u sobu i Hellboy lično da upadne.

To se, začudo, ne dešava – ali IZVOR ozbiljno pada od ovog trenutka, i na nivou cepidlačkih detalja (ovaj ljigavi oktopod kad povrati ljudski oblik na sebi i dalje ima nepoderanu, čitavu žensku suknju! Damn!) ali još gore, i na nivou dramaturgije – kad mi je sve teže da prihvatim neuništivu ljubav ovog ipak površnog Amera prema madrfaking Ženi-Meduzi ("pa krivim, krivim sudbinu, što ja volim ženu zelenu… i ljigavu… s pipcima i žalcima…"). Ali, vala, i njenu ljubav prema njemu.

Slede malo veći SPOJLERI!

Ok, progutaćemo napadno fantastičnu, tj. nemoguću fiziologiju tih metamorfoza iz sisara u džinovskog gmizavog puzdravca, i nazad, tamo-'vamo, pa čak i sa očuvanom odećom pri tome.

Ok, prihvatićemo, nekako, i tu usiljenu "mitologiju", odnosno pravila ponašanja ovog monstruma – sa regeneracijama na svakih 20 godina, sa bebi ćelijama, zavođenjem naivčina neophodnih za zatrudnjenje, itd.

Ok, nekako ću, ali teško, prihvatiti i da stvorenje koje obitava na zemlji već 2000 godinai dalje uspeva da ne bude smoreno ljudskom stokom, krvavim teretom istorije i napornim biološkim nužnostima svoje potrebite egzistencije već da, i milenijumima kasnije, uspeva da funkcioniše u društvu kao naizgled normalna, vesela, zaljubljiva, vrcava, nonšalantna curica (a ne kao ženski ekvilalent Nosferatua u izvedbi Klausa Kinskog, koji je, po meni, daleko uverljivija vizija psihologije jednog "bića osuđenog na večnost i ukletog njome").

Mislim, prihvatam ovo jer u pitanju je žena, a žene bolje podnose godine, večnost i smaranja sa gnusnom biologijom (menstruacija! rađanje! itd!) a s druge strane manje su sklone egzistencijalističko-pesimističko-nihilističkim mislima i uopšte dubinskoj kontemplaciji, pa se i može, nekako, prihvatiti ženica koja preko 2000 godina trpi sva sranja i sluz i krv i ratove i patnje i brige i nevolje – i prima ih sa osmehom i motoom "bring it ON!"Žene su, ipak, prirodne, i kao takve – šuruju sa Mamom Prirodom, šta je za njih par milenijuma, njima večnost nije teret kao nama, Nosferatuima i gulovima...

Ali, fuck fuck FUCK – ono što zaista imam problem da prihvatim, da progutam, da svarim, jeste sam samcit kraj i finalna dosetka: da ova Meduza može da odabere da se NE regeneriše, nego da postane smrtna, kako bi ostala zajedno s čovekom koga voli. Treš kliše. Ali ni to nije ono najgore.

Ono što ga čini nemogućim za gutanje jeste to KO je ovu Ženu naterao da odbaci večnost! Dakle, žena koja je lutala Zemljinom kuglom 2000 godina, i za to vreme sretala ko zna kakve i vitezove, i ratnike, i junake, i frajere, i pesnike, i filozofe, i mudrijaše, i atlete, i boksere, i gladijatore, i minstrele, i Apolone i Herkule i Mudonje i Romantike i ko zna kakve sve mužjake od Hrista do danas – ni u koga se dosad nije tako zacopala, niko je nije tako stručno zaveo, niko tako dobro pojebao, niko proboo tako stručno i vešto kao ovaj blago-simpatični ali ni po čemu posebni i zapravo umnogome prosečni, bledunjavi američki turista koji bi jednako dobro legao i u nekoj verziji HOSTELA! Možda da mu pokloniš đanu, ali – večnost?

E, pa izvinite – tu ga prećeraste! Svu onu fantaziju nekako i da primim, ali da će Žena Za Sva Vremena da večnost odbaci zbog ovog mlakog nikogovića, da je on prva Super-Mužjačina inače neviđena u 2000 godina, da zbog njega vredi umreti za samo nekoliko decenija... E, jebi ga, to ne mogu da progutam, pa čak ni uz obilate doze "Žene su čudne" i "Ko će ga znati šta žene vide u muškarcima" i "Ćud je ženska smiješna rabota..."!

Ipak, šta ga znam – ako verujete u sva ta kič sranja o LJUBAVI, možda vam ovaj FEDERbolje legne nego meni. I'm just too old for this shit.

Za moj groš, spoj horora i romantike te realizma i fantazije izveden je trapavo, nekoherentno (i dramaturški i idejno) i sa mlakom, kič poentom koja i one poneke ranije kvalitete tim kretenskim krajem srozava na nivo Pink razglednice-mrdalice za naivne turiste.