Voleo bih da ne moram da pišem ovo što sledi – naime, imao sam za danas spreman prikaz jednog odličnog dokumentarca (sa Gulovim pečatom, ni manje ni više!) – ali taj dokumentarac će morati da sačeka svoj trenutak pred jednim dokumentarnim hororom kojim sam danas, neplanirano, prinuđen da se bavim.
Prinuđen, kažem, zato što sam ja sa Pandžom jednom zauvek završio bilo kakvu komunikaciju i odnose još pre nekoliko godina: kao što znate, jedno vreme smo, nekad davno, bili dobri, čak i sarađivali, pa smo se posvađali, pa je jedno vreme bila „ratna staza“, pa smo onda kao „izgladili“ odnose – ne u smislu pomirenja i druženja, ali barem neke vrste neformalnog „ugovora o nenapadanju“, ali onda je njega opet u'vatilo ono njegovo, pa je pre godinu-dve opet ničim izazvan počeo da me proziva i da širi kojekakve laži i podmetačine o meni na fejsbuku i drugde, pa sam ga anfrendovao i blokirao i prepustio ga njegovoj tužnoj sudbini. I nisam se osvrtao na njegove provokacije, sve do danas kad je, pored ostalih svojih laži i budalaština, pao na svoje najniže grane do sada, iz čista mira na jednom forumu blateći čak i mog pokojnog oca. Jeste, dotle je to njegovo došlo...
![]()
Takođe, iz te njegove tirade jasno se vidi da on nikad nije shvatio zašto smo se ono prvi put posvađali (samo se pretvarao da je shvatio i prihvatio), a pošto me svako malo neko uživo ili na fejsu pita „Ama, zašto si prekinuo saradnju s Pandžom kad ste jedno vreme, čini se, lepo sarađivali?“, evo, krajnje je vreme da to raščistimo, i kako bih sebi uštedeo da svaki put iznova to objašnjavam onima koje to zanima.
Inače, pre pet godina sam na blogu već napisao jedan tekst na sličnu temu, pod naslovom „Zašto je Abraxas prešao ulicu“, ali ako sada kliknete na adresu tog posta, videćete OVO. Zašto sad to? Pa eto, kad smo to zadnji put „izgladili“ odnose, pre nekoliko godina, zamolio me da izbrišem taj post, kao „Kad ukucaju ljudi u Gugl moje ime dolaze na to, vide neprijatne stvari o meni, vide me u lošem svetlu“ itsl. I ja sam mu, dobra duša kao što hronično jesam, izašao u susret. Međutim, i u tom pogledu se pokazala večita aktuelnost izreke „Ti ga krstiš a on prdi“... Zbog toga, kako bih jednom za svagda raščistio sa tim lažima koje nije prestao već godinama da širi o meni i o našem kratkotrajnom druženju, a u javnost ih je izbacio, ponovo, i danas, evo, ukratko, kako stvari stoje.
NAJKRAĆA VERZIJA:
Posvađali smo se (tačnije, Pandža se naljutio na mene) zato što sam mu u trenutku neopreznosti, naivnosti i lakovernosti dao KONDICIONALNO OBEĆANJE: da ću mu srediti gostovanje i promociju knjige na festivalu Grosman u Sloveniji AKO obeća da neće praviti sranja i brukati me pred ljudima kojima treba da garantujem za njega. Međutim, na dve promocije na koje sam se, posle tih obećanja (mom njemu, i njegovog meni) iscimao da s njim govorim (u Zrenjaninu i u Kragujevcu) on je ITEKAKO PRAVIO SRANJA nakon kojih sam sebi (i njemu) rekao da nema šanse da na festival filma I VINA vodim nekoga ko je obećao da više ne pije alkohol („pa zaboga, ja pijem lekove, stalno sam na lekovima, kako bih mogao alkohol sve i kad bih hteo?!“) a onda se na promocijama i posle njih toliko uroljao i naduvao da je bio nesnosno naporan i čemerno nepodnošljiv.
Slika iz Kragujevca: „Zabava“ uz Pandžu – kad se napije, u'vati ga dert pa stane da se pali upaljačem:
Problem je što on, u svojoj infantilnosti, uopšte nije u stanju da razume kondicionalnu rečenicu tipa AKO – ONDA. On je očekivao da ga neko u beli svet vodi bez ikakvih uslova, da tamo radi šta god mu ćune, a pošto sam ga (nakon njegovog obećanja da ne pije) video u Zrenjaninu i u Kragujevcu kako se ophodi prema svojim, nominalno, ortacima (ali i prema meni), nisam hteo ni da zamišljam ni da doživljavam i preživljavam šta bi radio potpunim neznancima u Sloveniji – i to tamo gde vino teče u potocima...
Iz njegovog infantilnog ugla, međutim, to je bila moja IZDAJA, moja prevara, moja laž, moje drukanje, jer ja sam ga „odrukao Slovencima“, oni su hteli da ga ugoste ali je Zli Ghoul (koji je prvi i pokrenuo celu tu priču o njegovom gostovanju!) naprasno rešio da mu to uskrati (zašto? jer je ZAO!), čime se razotkrio kao poslednje đubre, stoka, džukela, nedrug, samoživo govno itd.
NEŠTO DUŽA I DETALJNIJA VERZIJA:
Ključna stvar za razumevanje svega što se tiče Pandže – ne samo ovog našeg odnosa nego i mnogo šire – jeste njegova dijagnoza. Ali, bez brige, neće ovde biti nikakvog „prljavog veša“ i obznanjivanja tajnih, privatnih podataka, jer svako ko je pratio njegov blog, odnosno svako ko je u rukama imao njegovu knjigu, zna da Pandža svuda otvoreno maše tom svojom dijagnozom, priča o njoj na sva usta, čak je jednom i kačio na blogu sken ili fotku tog zvaničnog papira na kojem piše da ima Borderline personality disorder. On se time hvali kao da mu je to najveće postignuće u životu, a verovatno i jeste. Uostalom, to ne da nije tajna nego je on čak i u biografiji na kraju knjige A ZNAŠ LI TI JADAN... opširno citirao stavke iz te dijagnoze.
Znači, ništa podmetačine, pljuvačine, nagađanja, pričam-ti-priču, nego lepo, crno na belo. Podsećam:
Baš zbog ove dijagnoze, i uopšte zbog svesti o koliko labilnoj i nekontrolisanoj osobi se radi trpeo sam ga duže i više nego što bih nekog ko je nominalno zdrav, a u skladu s mojim vazdašnjim hrišćanskim principom: „Oprosti mu, Gospode, jer ne zna šta čini,“ iako su me neki prijatelji ispravno upozoravali: „Ko s decom leže, upišan se budi!“ Ja sam, uprkos svesti o tome, ušao u akciju podrške tom nezrelom liku jer sam smatrao (a i dalje smatram) da je vredno to što je radio na tom blogu i u toj knjizi.
Uostalom, sam Pandža je sebe najtačnije i najpreciznije opisao, mnogo bolje nego što bih ja to ikad učinio, jer ja jesam doktor, ali ne za njegovu bolest. Evo odlomka sa njegovog bloga u kojem opisuje borderlajnere uopšte, pa tako i sebe samog:
„Kod borderlajnera (Borderline personality disorder) je to skroz obrnuto, oni svoj nezadrživi bes i agresiju okreću prvenstveno prema sebi, ili tako nekim objektima, a nisu retki ni pokušaji samoubistva, samopovređivanje svih vrsta, ali što se tiče tog samopovređivanja i njegovog dubljeg smisla za osobu koja to radi, bolje pogledajte dok. jer imam trip da se neću najbolje izraziti, pa nećete skontati o čemu se tu zapravo radi. Inače i sam imam ovu dijagnozu od pre par godina, tako da mogu sa sigurnošću da tvrdim da je sve navedeno tačno. Dalje, "graničari" takođe imaju problem sa strahom od samoće, strahom od napuštanja, a to sam i sam iskusio kada me je ostavila devojka sa kojom sam bio 5 godina, ja prvo nisam znao o čemu se tu radi, odakle tol'ki bol, odakle tol'ki bes, i tek par godina kasnije sam shvatio o čemu se radi. Znači najgoru stvar koju možete da uradite nekom graničaru, je da ga odbacite, i verujte mi na reč, nema goreg osećaja, a posebno ako se ta odbacivanja zaređaju, i evo npr. meni se desilo '99 da su me drugari izbacili iz jedne muzičke grupe, verujte mene i dan danas to boli iako je prošlo 10 godina, i nema šanse da ja to zaboravim, jednostavno bio sam odbačen i to me ubilo, a što više volite nekog ili nešto to je još gore, zato sam danas naučio da budem oprezan sa tako tim akcijama, da ne dajem previše od sebe ako nisam u dobroj meri siguran da je to OK, da pazim da se opet ne zajebem, jer taj bol, ta psihička patnja povodom odbacivanja je praktično neizdrživa tako da obično vodi u samopovređivanje ili neku još goru akciju.“
![]()
I još kaže Pandža:
„O graničarima se još može reći da su izuzetno nestabilne ličnosti, da su manipulativne, znači imaju tendenciju da manipulišu bliskim osobama, impulsivne su, nepredvidljive, sklonije su od ostatka populacije zloupotrebi alkohola i droge, zatim imaju česte promene raspoloženja, naravno auto-destruktivne, ponekad se javlja ta jedna specifična vrsta besa koja mora nekako da se izbaci iz sebe (takve akcije završavaju samopovređivanjima), zatim osećaj krivice je užasan, e sad nije to ova regularna krivica kad nešto uradimo loše pa se sa razlogom osećamo krivi, nego su to bre neke skroz nerealne akcije, dešavalo mi se da se tako setim nečega od pre 15 godina i da me ubije osećaj krivica, da o tome razmišljam i po ceo dan, a to naravno veze s'mozgom nema. I da, ono što je najzanimljivije kod ovog poremećaja je da graničari sve vide crno-belo. E sad šta to tačno znači, e tu se upravo radi o onome zbog čega su me mnogi prozivali u poslednjih 15 godina, da idem iz jednog ekstrema u drugi ekstrem, iz krajnosti u krajnost. Npr. kad je neka osoba super ona je super do daske, znači idealizuje se, diže u nebesa i slično, ali ukoliko neka osoba izneveri poverenje nastaje DNO, ta osoba postaje najgora na svetu, sve najgrđe, mržnja prema njoj je neopisiva, i tome slično.“
Sve ovo gore nije izmislio Zli Doktor Ghoul, nije to nikakva moja podmetačina niti pljuvačina, nego autodijagnoza od strane samog pacijenta, i to sve lepo stoji OVDE, pa ko hoće može da proveri – osim ako pacijent ne reši da to obriše pošto se previše razotkrio.
E, ovo je osnova i ključ za razumevanje svega što je usledilo.
A šta je usledilo?
Nezalečena rana našeg odnosa, rak rana zbog koje je on odlepio, nešto što mi nije nikad oprostio (čak ni onda kada je tvrdio da jeste), nešto čemu se uporno vraća, stalno, svako malo, bez obzira na proteklo vreme od tada, nešto što uvek ponavlja jeste – optužba da sam ga izdao zato što ga nisam odveo na Grossman festival filma i vina, kao što sam obećao.
Otkud odjednom to ZLO kod mene, koji sam dotad bio toliko DOBAR prema njemu?
Kako preko noći postadoh zlikovac, ja sam bio taj koji ga je ubedio da svoje dugačke rivjue za bolesne dokumentarce, koje je kačio na „mom“ topiku na forumu Znak sagite (tj. na topiku koji sam ja pokrenuo) ne ostavlja tu, nego da bi bolje i pametnije bilo da pokrene blog pa da tamo budu i vidljiviji i pregledniji nego na forumu?
Kako postadoh samoživa džukela ja koji sam potpuno besplatno – bez honorara, bez ičega zauzvrat, niti tražeći niti očekujući ikakvu korist, iz čistog entuzijazma – napisao PREDGOVOR njegovoj prvoj i jedinoj knjizi i tako joj dao dodatni kredibilitet, povezujući svoje ime i ugled sa jednim bivšim osuđenikom i pacijentom zatvorske ludnice?
Otkud odjednom sebičnost i druge niske strasti kod mene, koga nije mrzelo da se cimam u Kragujevac i u Zrenjanin(znate li vi koliko traje putovanje busom od Niške Banje do Zrenjanina? Negde oko 8 sati! U jednom pravcu!) samo da bih tamo učestvovao na promocijama njegove knjige i pomogao mu, pošto njemu javni nastupi ne idu ama baš nikako? Kako iznebuha postadoh koristoljubiva drukara, ja koji sam mu bio sredio i promociju u Nišu, u NKC-u, koju sam zatim morao da otkazujem u zadnji čas – kad je termin već bio zakazan, materijali i najave spremni, budžet obezbeđen za njegov put i honorare – zato što je njega naprasno strefila depresija il' tako neko mentalno stanje zbog kojeg nije mogao da se cima na daleki put Bg-Niš da bi mucao o svojoj knjizi i još pride uzeo neku paricu?
Otkud se pretvorih u ciciju i sebičnjaka, kako me svuda gde stigne opisuje, ja koji sam mu poklonio nekoliko podebelih i nimalo jeftinih knjiga i koji sam ga čašćavao kad god sam, tokom tih dana kad smo se „družili“, dolazio u Bg a on sebe uspeo da natera da digne dupe iz svoje depra-gajbe i potegne do centra grada?
Na slici: Proslava mog magistriranja, u leto 2009. Među prijatelje koje sam odveo u Skadarliju da častim došao je i Pandža. Platio sam mu litar belog vina koje je sam samcit pošljokao naiskap, a onda slomio flašu i stao njome da se seče. Jer, takav je kad popije... I ovoga da vodim na Festival Filma i Vina?!
Kako su se desili takvi iznenadni i krupni preokreti, pitate se?
Lako, ako stvari posmatrate iz ugla osobe sa dijagnozomborderlajnera!
Ako “odbacite” nekoga kao Pandža, ko je po sopstvenom gorecitiranom priznanju osoba sa strahom od samoće, strahom od napuštanja, i kojoj je najgora stvar koju možete da uradite - da ga odbacite, onda imate da trpite konsekvence kakve ja trpim već godinama.Laži, blaćenje, podmetačine, tripovi, halucinacije, infantilne koještarije, niđe veze brbljanja, uvrede, ponižavanja, pretnje fizičkom silom (tj. da će on ili neki od njegovih krimogenih „drugara“ da me išamara, da mi lomi kosti itd)...
![]()
Znači, ja sam navodno izneverio izuzetno nestabilnu ličnost, koja je manipulativna, ima tendenciju da manipuliše bliskim osobama, impulsivna je, nepredvidljiva, sklonija su od ostatka populacije zloupotrebi alkohola i droge, zatim ima česte promene raspoloženja, naravno auto-destruktivne, a povrh svega tu je ta jedna specifična vrsta besa koja mora nekako da se izbaci iz sebe. A nagomilane frustracije i bes zbog svog promašenog (ne)života nalaze svoj ventil u vidu Zlog Ghoula koji ga je, kako je ovaj umislio, izneverio, izdao, iskoristio, prevario itd.
Evo kako to izgleda iz njegovog ugla (citat sa foruma Znaka sagite, s jednog topika koji je pre jedno 4 godine bio bačen na Deponiju a onda i obrisan, tako da ga više ne možete videti; ali Ghoul čuva dokazni materijal, ZLU ne trebalo):
![]()
„Onda je došlo do tog kobnog leta ove godine, gde me je on ispalio iako sam mu samo jednu stvar tražio kada smo počinjali saradnju, dakle sve, sve može, ALI DA ME NIKAD NE IZDA ILI ISPALI, te da završim kao neki drugi njegovi bivši "prijatelji". On je tada na to pristao, ali me ipak ispalio tako što je pored NEOPOZIVOG OBEĆANJA da će me voditi na Grossmann, koje mi je dao u aprilu, ipak ispalio pod izgovorom da sam se ja napio RAKIJE posle promocije u Kragujevcu (što jesam) te da je on tek tad video kakva sam ja grozna ličnost i da kao takvog ni u ludilu ne može da me vodi u Sloveniju na taj fensi fest gde se išlo minibusom a ne ko mi klošarski seljobusom sa kraja na kraj Srbije, jer se kao ovde služi vino za DŽ pa bi mogao da pravim sranja, kao sklon sam samopovređivanju a to bi ga obrukalo, jer bi morao da me vucara okolo, pa još blam od Ace i ekipe, ma bruka jedna sveobuhvatna.
Kada mi je to saopštio, ja sam ga molio da ipak malo razmisli jer sam već početkom juna goreo od želje da opet posetim Sloveniju, zemlju Laibacha, i da tamo održim promociju u svom onom komforu i lepoti krajolika. Naime, najveći fan Laibacha, koji trenutno nema para za merchandise al'će imati, sam upravo ja što može da se vidi i po blogu, dakle sve ja to marljivo skupljam od '91 godine i nemam nameru da stanem. Na tu moju molbu on je rekao, OK kao razmisliće, ali sam ja već znao odgovor, jer sam dotad ja postavljao baner za grossmann a ove godine je to uradio neko drugi, dakle, bio je pokušaj eskivaže, u fazonu mutavi tabletoman i ološ će na tu divotu da i zaboravi kakav je, pa sam mu se javio mobilnim i rekao da ipak odustajem, da neću ništa na silu, ima i sledeća godina, možda budem bolji pa me čika Ghoul nagradi ovim izletom u inostranstvo...“
![]()
Ta njegova tirada ide unedogled (jer njega TO kad u'vati, ne pušta!), neću da prljam svoj blog baš tolikim izlivom proliva: iz ovog odlomka vam je već jasan „frame of mind“, odnosno klinička slika.
Ali to je bilo još pre jedno čet'ri-pet godina, i bilo je začinjeno uvredama najprimitivnije vrste, gde me je nazivao „patuljak“, „patrljak“ i slično, i upućivao mi direktne pretnje da će da me bije on ili neki njegov. Podsećam: zbog čega? Zbog neviđenog Grosmana! LUDILO!!!
Što je naročito smešno, on se utripovao da sam ja njemu u tom trenutku naše „komunikacije“ bar nešto verovao, pa tako i u ove pretnje – nesvestan da sam ja u tom trenu već jasno video koliko vredi njegova reč, bez obzira da li obećava da više ne pije ili da će da me prebije. Kako bi svoju krhku personu učinio važnijom nego što jeste, on je sebi puštao filmove kako se ja njega nešto strašno plašim, kako ne smem da dođem u Beograd od straha da ovaj ne iskoči iza nekog ćoška i ne prebije me, kako tražim „telohranitelje“ (izraz koji sam u šali pomenuo jednom tadašnjem prijatelju – ali očajnik se za slamku hvata) itsl.
Smešno je i baviti se svim detinjarijama ovog borderlajnera, ali on u njih i dalje veruje, što se vidi po tome što ih i dalje besomučno ponavlja u svojim tiradama. Ko zna, možda je neko glup, naivan ili ga prosto ne zna tako dobro kao ja, pa mu poveruje? Najbitnije je da on sam veruje u te svoje tripove! Barem tokom pola godine, pošto je on jedan od onih što pola godine mrze same sebe, a pola godine – ceo svet. Sad mu je naišao taj period kad su mu drugi krivi za promašen život, a zgodno je, pičkica, sačekao trenutak kad sam napustio forum Znaka sagite, da bi krenuo da kenja kao foka znajući da mu neću odgovoriti. (Zapravo, verovatno se nada da ću sići u kaljugu ZS Deponije da se s njim raspravljam, pa da usklikne, pobedonosno: „Eto koliko je potrajalo to Gulovo izbivanje sa Sagite! Eto koliko je izdržao! Rekao sam ja! Znao sam ja! Nisam li prorokovao da će tako biti?!“)
![]()
Jedan od smešnijih tripova je i taj da sam ja navodno podmuklo radio na uništenju njegove reputacije (ha!ha!) kod nekih poznanika i prijatelja, šireći laži o njemu. Kao, oni su sve odreda slepci, nemaju svoje oči i svoj mozak, nego im dođe Zli Gul pa im sipa koješta u lobanje, a oni sve to gutaju bez pitanja! Da li još neko osim Pandže veruje da on uopšte ima neku pozitivnu „reputaciju“? Onima koji su me usmeno pitali za razloge našeg sukoba samo sam ispričao ČINJENICE, onako kako ih i ovde iznosim, ništa više od toga. Nikakve spletke, hajke, podmetanja, laži, akcije, ofanzive, paranoje... Pričao sam o tome samo onima koji su me pitali; inače se tom spodobom ne bavim ni u mislima ni u delima.
Uostalom, zar je bilo kome sa strane uopšte potrebno da vidi nešto više od onih pretnji (vidi slike!)? Već i iz njih je svakome jasno s kakvom psihofizionomijom se tu ima posla.
Ali on s tim klevetama nije prestao. Evo šta danas bulazni u jednoj ogromnoj tiradi ostavljenoj – prikladno! – na Deponiji Znaka sagite:
![]()
„Reko dobro, koca tamanica, ali imam i ja drugare huligane u Nišu koji očas posla mogu da mu odu u tu Banju i da ne bude ni svestan ko mu je polomio one ćevapčiće od prstića pa ne može više ni tastaturu da koristi.Al' naravno da meni nije palo na pamet da se ja sad tu šibam s likom koga ne znam zbog tamo nekog trećeg lika iz Niša, da kao nešto ja tu dokazujem bilo kome. I onda fino pustim priču preko ovih njegovih pulena koji su se pravili da su OK sa mnom i to samo iz raloga da bi ovaj preko njih imao info čime se ja bavim, a i taman sam tačno znao ko je tu ko, i gistro u poverenju bacim tu priču da ga ovih dana MOJE Nišlije čekaju u Niškoj Banji, i da će ga vode u šumu na fuka. Naravno, nisam im objašnjavao šta znači taj sleng "u šumu na fuka" baš iz razloga da bi se što više istripovali, što su na kraju i uradili, jer je ovaj već sutra podivljao, ponašao se mahnito, nije znao gde udara. Ali to je i bio cilj, jer on je meni spremao sačekušu tako da sam ja hteo ne hteo bio prinudjen da se branim, a pošto mi ne pada na pamet da se bijem s likom iz Beograda zbog zlog patuljka iz sela pored Niša fino sam mu pustio paranojicu, i iskreno voleo bih da sam tih dana bio u nekom žbunu blizu njegove gajbe da vidim sve te tikove, ludila i osvrtanja da ga neko slučajno ne prati.“
Ja NJEMU spremao sačekušu?
On MENI puštao paranojicu?
LOL! Ima li kraja ovim simptomima?!
NEMA! Jer Pandža mašta i dalje: pustio sebi film, pa samo tripuje – ali u javnosti, pred publikom koja je jedva dočekala pacijenta da ih zabavlja svojim tripovima:
„Jer ja nigde ne žurim, čak možda bi najbolje bilo i da totalno nestanem iz njegovog vudokruga, da me malo zaboravi i onda kad se najmanje bude nadao da mu vratim sve to sa paprenom kamatom. I zato navijam da se uzdigne što više, da istripuje da je na nebesima, da je najbolji, najčitaniji, ma sve sve u supelativu, i kada bude dosego taj neki nivo apsolutnog ludila opsednutosti samim sobom samo da ga spustim tamo gde mu je oduvek i bilo mesto. Dakle za mesec dana, za godina dana, za 5 godina, nije uopšte bitno kad, jer ja nikad nikom nisam ostao dužan u životu, i kad bi mu ovo sad pustio tek tako ja bi se osećao ko zna se šta.“
Evo, već drhtim od strašnog Pandže i njegovih navijačko-krimogenih krugova koje će da mi šalje u Banju da mi lome prste! Zato, preventivno, čuvam ove njegove pretnje, pa ako u narednim danima, nedeljama, mesecima, godinama pročitate u novinama naslov: PISCU I KRITIČARU IZ NIŠKE BANJE NEPOZNATI NAPADAČI POLOMILI RUKE I NOGE ili DEJAN OGNJANOVIĆ ZAVRŠIO NA ORTOPEDIJI NAKON SUSRETA SA BIVŠIM SARADNIKOM, OD RANIJE POZNATIM ORGANIMA GONJENJA znajte da je iza toga stajao BOJAN PANDŽA, kriminalni mastermajnd koji iz svoje sobice, kad sedne za kompjuter, na svoju tvrdu stolicu, postaje zastrašujući papet-master na čiju komandu skaču skinhedi, navijači, izbacivači i ostali, i kreću da biju i razbijaju za svog vođu!
Šta je njima da malo i odrobijaju ako treba, za viši cilj: da se smrse konci ZLOM GHOULU!
Eto, dragi čitaoci, pa vi sutra nemojte da ga pozovete na neku manifestaciju (recimo, u Sloveniji) – videćete kako ćete proći!
Međutim, i ovu bih mu tiradu otpisao na dijagnozu, kao i tolike do sada, i odzenovao je kao jadno bulažnjenje nekog bolesnika koji čami u svom ćumezu pa zaludno kuca kojekakve svoje tripove u kompjuter i u cyber-etar, da me nije žacnuo jednom rečenicom. Jednom jedinom. U celom tom moru besmislica, laži, falsifikata, projekcija, detinjarija, amaterske psihologizacije, ponovljenih pretnji nasiljem i svega ostalog – ništa me nije dotaklo; sve sam to već čitao i slušao toliko puta od njega; ništa, kažem, OSIM jedne rečenice, gde je Pandža pao toliko nisko da mi pominje mrtvog oca:
„I onda ti kompleksi, ma ne zna im se broja, pa seoska sredina, i ko zna s kim je jađa maleni odrastao u toj školi i šta su mu sve radili pošto nisu smeli da ga biju zbog ćaleta koji je bio određena vrsta uglednog građanina koji je imao jako dobre veze u gradu.“
Koliki bednik treba da budeš pa da ovo sročiš? Kolika ljudska ljiga, koliko đubre – da u moru laži, auto-projekcija, nagađanja i smešno-amaterskih pokušaja moje dijagnoze ne možeš i bez ovog neutemeljenog i ničim izazvanog blaćenja?
For the record: Niška Banja u ranim 1980-im nijebila Voždovac u ranim 1990-im (gde je on odrastao), i niko me nije tukao niti se nada mnom drugačije iživljavao jer je to bilo jedno mesto i jedno mirnije i normalnije vreme koje kasnije generacije ne mogu ni da zamisle.
Niko me nije tukao, to je istina – jer niko nije imao razloga da me tuče. Nikoga nisam dirao, a nikad nisam ni imao neke pare, odeću ili patike zbog kojih bi me neko maltretirao i otimao mi ih (uostalom, šta bi pa radili s tako malim brojevima?).
Ove insinuacije o mom ocu su čista budalaština bolesnog Pandžinog uma: moj ćale je bio običan službenik u računovodstvu, prvo u niškom Dispanzeru za plućne bolesti a onda u Kliničkom Centru, i nije imao nikakve, a kamoli „jako dobre veze u gradu“ koje su se prividele ovom pacijentu.
Ova nakazna laž pokazuje da bolest, zaista, ne bira; ali čak ni bolest ne može doveka da bude alibi – neka granica treba da se zna, čak i ako si psihički bolesnik. Ne možeš okolo da lažeš koješta i da optužuješ druge za svoju propast, za svoje nečoveštvo.
Eto, toliko.
Drugim lažima i glupostima iz te njegove deponijske tirade neću da se bavim (i ovo je bilo previše i već mi je žao potrošenog vremena), ali ovom jednom izmišljotinom morao sam, jer ne bih da neko naivan pomisli da onaj pacijent ima nekakav uvid u moj život i porodicu i da nešto zna o meni, te da su njegova bulaženjenja utemeljena na nekoj objektivnoj stvarnosti koja postoji izvan njegovih tripova. Ne, to su halucinacije osobe koja pati od Borderline personality disordera i stoga njegove bolesne laži ne treba uzimati za ozbiljno.
Mir i ljubav svima i neka vas dragi Gospod sakloni od ovakvih pacijenata i onih koji ih podržavaju u njihovim priviđenjima!
