The Cult of Ghoul

U okviru Festivala fantastične književnosti „Art-Anima“ u utorak, 31. maja 2016. održao sam predavanje pod naslovom „Engleske priče o duhovima - od Le Fanua preko M.R. Džejmsa do Ejkmana“.

Za one koji nisu mogli tada da dođu, a želeli su, i uopšte za sve one koje zanima ta tematika (a koga to na ovom blogu NE zanima?!) – rešio sam da sa vama podelim neke teze i skice i citate na kojima je bilo zasnovano to predavanje.

Odmah da naglasim: pričao sam, kao i uvek, „iz glave“; nisam čitao, osim jedan ili dva citata iz M. R. Džejmsovih "pravila" za dobru priču o duhovima. Stoga, ovo dole NIJE tekst predavanja, već samo neke od teza za njega. Uživo sam neke od tih crtica razvio nešto više, a neke nisam stigao ni da pomenem.

Ipak, mislim da je od koristi da bacite pogled i na ove teze, a ko želi može i da odsluša čitavo predavanje– koje sam, sam samcit, bez pomoćnika i saučesnika, održao u trajanju od punih 75 minuta, bez ikakvih prekida (inserti i slične džidža-midže). Snimak je napravio Vlada Nevidljivi i neki odlomci ovoga verovatno će se naći u njegovoj emisiji „Pogled iz svemirskog broda“ (Radio BG 202), ali jedino na ovom blogu možete ekskluzivno da skinete i odslušate ovo predavanje u celosti. Mediafire link za audio fajl veličine 67 MB možete skinuti ako kliknete OVDE.

Fotke sa ovog predavanja u ovom postu napravili su zvanični fotograf festivala, pomenuti Nevidljivi, i drugar Miloš P. Svima zahvaljujem i ovom prilikom.

A ovo dole su neki fakti, teze, crtice itd. vezani za temu priča o duhovima...

Priče o duhovima i mrtvima koji se vraćaju među žive stare su koliko i čovečanstvo, i nalaze se svuda, od mitova i legendi, balada i narodnih pričapa do književnih obrada, u rasponu od Homerove Odiseje preko kineskih i japanskih "kaidan" priča, elizabetanskih drama, do priča nemačkih romantičarai engleskih gotskih romana

Motiv duha može biti primenjen u književnosti na različite načine i u različitim kontekstima, sa brojnim konotacijama, međutim, priča o duhovima, kao podžanr horora, podrazumeva da duh obavezno bude prikazan kao preteći, zlonameran i potencijalno uništiteljski.

Duh Hamletovog oca u Hamletui Bankov duh u Magbetu.

Usmeno poreklo priča o duhovima ne može se dovoljno snažno naglasiti.

Enciklopedija fantastike je ovako definiše: "Najuobičajeniji oblik natprirodne proze, koji se obično bavi susretom sa bestelesnim duhom ili ličnošću. Duh najčešće pripada nekom umrlom, ali može da bude i nekog živog (doppelgänger) ili nerođenog. Duh može da uzme telesni oblik ili da bude u potpunosti u umu protagoniste – potonji oblik priče o duhovima obično se naziva psihološkompričom o duhovima."

----------John Clute, John Grant (eds), The Encyclopedia of Fantasy

Ser Volter Skot: dva klasična predstavnika, 'Priču Vilija Lutalice' [iz romana Redgauntlet, 1824] i 'Sobu sa tapiserijama'."

Zapisane narodne priče i legende:

Priče za zimsko veče Džejmsa Hoga (1820), Otkrovenja živih mrtvaca braće Džona i Majkla Banima (1824), Vilenjačke legende i tradicije južne Irske... Noćna strana prirode (1848), Svetlost i tama (1850) i Duhovi i porodične legende (1858).

Pojava spiritizma, 1848. godine, sestre Foks u Hajdsvilu, država Nju Jork.

1882. englesko Društvo za psihička istraživanja(Society for Psychical Research)

"situacija porodične grupe okupljene oko ognjištau najhladnije i najmračnije doba godine, dok razmenjuje priče kojima se ritualno egzorciraju izolovanost i strava, i kojima se potvrđuje solidarnost grupedok se priznaje njena ranjivost."

Najraniji predstavnik: Džozef Šeridan Le Fanu ("Karmila").

“Šalken slikar” (1839) = devojka obećana nakaznom ženiku...

"Duh madam Kroul"= služavka u kući gde trune matora madam Kroul (93 godine) čije se dete nekad davno, navodno, udavilo u bari.

"Zaveštanje plemića Tobija"= dva brata zavađena zbog nasledstva: lep dobio sve, grbavi besan, ali onda grbavi umre, a demonski pas pokazuje na drugi testament, u zidu.

"Nagodba ser Dominika"= sa Đavolom; party-animal bogatun dobije đavolje usluge na 7 godina, ali kad se primakne rok postane ‘pobožan’.

"Zeleni čaj" = demon u vidu majmuna šapuće i progoni đakona…

Čarls Dikens je svojom popularnom "Božićnom pesmom", 1843 zanavek povezao Božić i duhove, a tu vezu je potom eksploatisao u božićnim brojevima časopisa koje je uređivao (Household Words i All The Year Round).

Dikens je, pored tuđih, objavio i niz sopstvenih priča o duhovima: "Goblini koji su ukrali grobara" 1837), "Ukleti čovek i nagodba s duhom", 1848), "Ukleta kuća", 1859) i naročito "Skretničar" ("The Signalman", 1866).

Priče od duhovima pisali: Tomas Hardi, Henri Džejms, Radjard Kipling, Oskar Vajld, "Saki" (H. H. Munro), Džozef Konrad, ali i veoma čitani pisci kao što su Vilki Kolins, Ser Artur Konan Dojl, R. L. Stivenson i H. Dž. Vels. Priče o duhovima pisali su i istaknuti evropski pisci (Gotje, Mopasan, Zola, Turgenjev, Gogolj...) kao i američki (Hotorn, Birs, Tven).

Premeštanje sablasti iz inostranih feudalnih zamkova u domaće buržoaske domove. Strava više nije "tamo negde", u nepoznatom i dalekom, već "ovde", u toplini doma ili u njegovom bliskom susedstvu, u kući na kraju ulice.

M. R. Džejms.

Priče o duhovima zapisivao je prevashodno kako bi ih čitao kolegama i prijateljima tokom Božićnih večeri.

Džejms: Mislim da, po pravilu, ambijent treba da bude prilično poznat a da većina junaka izgleda i govori na način koji možete videti i čuti svakoga dana. Priča o duhovima koja je smeštena u dvanaesti ili trinaesti vek može uspeti u tome da bude romantična ili poetična: ali ona nikada neće staviti čitaoca u poziciju da sebi kaže: 'Ako nisam dovoljno pažljiv, nešto ovakvo moglo bi se i meni desiti!' Još jedan zahtev, po mom mišljenju, jeste da duh treba da bude zlonameran ili odvratan; prijateljske prikaze koje pružaju pomoć sasvim su u redu u bajkama ili lokalnim legendama, ali meni nisu od koristi u fiktivnoj priči o duhovima. Takođe, mislim da tehnički termini 'okultizma', ako se njima pažljivo ne barata, imaju tendenciju da običnu priču o duhovima odvedu na kvazi-naučni nivo, i da prizovu u igru odlike sasvim različite od imaginativnih.

M. R. Džejms kao dva ključna činioca dobre priče o duhovima ističe atmosferu i "fino izvedeni krešendo": „Budimo, dakle, uvedeni među aktere na smiren način; dajte da ih vidimo kako se bave svojim uobičajenim aktivnostima, neuznemireni pretećim slutnjama, zadovoljni svojim okruženjem; i u ovo smireno okruženje pustimo da zloslutna stvar pomoli svoju glavu, isprva nenametljivo, a zatim sa više insistiranja, sve dok ne zauzme pozornicu. Nije pogrešno ponekad ostaviti prostor za prirodno objašnjenje; ali, rekao bih, neka taj prostor bude toliko uzak da ne bude zaista praktičan.“

1) Duh, demon ili kakav god monstrum – mora biti zao.

2) Duhovi su nepojmljivi, nedokučivi, nepredvidivi.

3) Ambijentacija mora biti ubedljiva i čitaocu savremena.

4) Temeljni sukob: poznato(domaće) protiv nepoznatog(tuđinskog).

5) Idealna forma: kratka priča jednostavne strukture (na tragu E. A. Poa).

6) Fini balans između preovlađujuće suzdržanosti i trenutaka eksplicitne groze.

7) Priča o duhovima nije samo o duhovima.

Duhovi pre Džejmsa bili su, po pravilu, agenti norme: ideja nagrade i kazne podrazumeva ustaljeni, antropocentrični sistem. Džejmsovi „duhovi“ nisu produžetak ljudske zajednice ni u kom smislu: oni otelotvoravaju „rez“ između sveta ljudi i sveta „onog drugog“, demonskog; oni nisu antropomorfne pojavnosti; atavistički...

Priča o duhovima pre Džejmsa patila je od previše racionalnosti i smisla: a onda je došao Džejms, sa svojim sažetim, svedenim, podmuklo pritajenim a zapravo groznim i užasavajućim pričama.

- Spomenar kanonika Alberika = gargojla

- Izgubljena srca = crna magija, večni život

- Jasen = veštičja kazna svedoku: veliki pauci

- Broj 13 = ukleta soba u hotelu (crni mag)

- Grof Magnus = srednjovekovni mag; „Crno hodočašće“ i saputnik s pipcima

- O, zazviždi, i ja ću ti doći, momče = zviždaljka koja doziva čuvara templarske crkve

- Blago opata Tomasa = mozgalica, rebus – žaboliki monstrum!

- Čaranje runama = crna magija: kletva

- Pogled sa brda = duše obešenih i dalje na brdu

- Opomena za radoznale = iskopana kruna i njen čuvar...

Novela Henrija Džejmsa "Okretaj zavrtnja"...

Aldžernon Blekvud je pisac koji se često naziva majstorom priča o duhovima. Mali broj priča o duhovima: "Slušalac" ("The Listener", 1907), "Prazna kuća" ("The Empty House", 1906) i "Održano obećanje" ("Keeping His Promise", 1906). „Vrbe“– nevidljivi entiteti...

"numinozno" - strahopoštovanje - mysterium tremendum

elementali i druge inkarnacije sila prirode -ne moraju biti demonski per se.

Čudnost u običnim stvarima i u običnim doživljajima, opažanja što vode iz realnosti u nadnormalan život ili u viziju, majstor neobične atmosfere, studije na granici sna, zaplet uglavnom zanemaren ali zato atmosfera vlada, avanturistički nastrojeno iščekivanje otkrića mističnog sveta, i naročiti naglasak na nagoveštaju.

"Natprirodne sile koje on prikazuje fundamentalno su indiferentneprema čoveku," piše Panter. "(One) nisu neprijateljski entiteti, ali ako budu uznemirene, iz ovog ili onog razloga, u stanju su da delaju na moćne i zastrašujuće načine."

Robert Ejkman: priče o duhovima.

The Waiting Room

Ravissante

The Unsettled Dust

The Houses Of The Russians

The Real Road To The Church

Niemandswasser

The Same Dog

Ovo je reklamirano kao „Second cumming“ body horrora: pričalo se o ljudima koji su povraćali i padali u nesvest na festivalima, net rivjuima se širio hajp o navodno velikom šoku, transgresiji, trla baba lan...

Na kraju smo dobili, predvidivo, samo još jedan poludupasti (at best), odnosno negledljivo-dosadni (uglavnom) cheesy flick koji je neuverljiv, kilav i nedomišljen na svim nivoima.

Psihološki je bedast: „razvoj“ te likinje koja se zarazi ujedom nekakve „bube“ na svom „girls gone wild“ letovanju pred udadbu praktično i ne postoji. Ona se naprosto osami u svojoj sobi, i tu smrdi i truli, ne radeći ništa danima; pritom je nejasno i šta jede, tako mutirana.

Odnos sa njenim ženikom je budalaština: ova karikatura šovinističke svinje / maminog sina je suviše lako ostavi na miru, a o ponašanju njegove karikaturalno nadrkane keve da i ne govorim! Kao ni o njenoj offscreen, nejasnoj, šućmurastoj sudbini.

Sociološki je BITE kretenski i lenj: nesuđena svekrva joj živi u istoj zgradi(!); idejno je retrogardan: „Čim odeš van Amerike, odmah pokupiš neku gadnu zarazu!“ a sve se na kraju svodi na bedasti moralitet („No sex before marriage! OR ELSE!“).

Povrh svega navedenog, što sam manje-više očekivao, film me je neprijatno iznenadio time što pada i onde gde se činilo da se rivjuima može verovati – na efektima maske. Ne verujte svemu što pišu ti idioti po netu – ovde NE POSTOJE efekti maske u onom smislu na koji su nas 1980-te i početak 1990-ih navikli! Od devojčine transformacije imamo samo to da su toj Bosanki (da, u gl. ulozi pozira nekakva Elma Begović) namazali facu garom i katranom, stavili joj jeftina sočiva pretekla iz nekog C-level vampirskog hororčića (LOST BOYS 3?) i to je otprilike sve.

Lateksa ni za lek (skupo to?): nema telesnih modifikacija, nema bubrenja i cepanja kože, nema plikova i mehurova, ni traga od sluzi i gnoja koji cure iz mesa, ništa od delova tela koji otpadaju (ah, da: ima jedno skidanje nokta, besramno prepisano iz MUVE), a tek me ne vucite za jezik glede to malo patetičnih žrtava! Njih samo preliju želatinom ili tako nekim katranom, i to je sve.

Na kraju joj izraste – naravno, kompjuterski nacrtani – rep-pipak-žalac, ali ni s tim ne bude ništa zabavno. Krvi vrlo malo. A onda i neverovatno imbecilan kraj: u stan obložen ljigama, čaurama, raspadnutim žrtvama dolaze ljudi u belim skafandrima (kao što i priliči poprištu moguće opasne zaraze), ALI, zajedno sa njima, po tom istom mestu zločina, vrzmaju se pajkani sa lampicama koji nemaju čak ni rukavice, ni maske preko noseva, nego se šetkaju po toj sluzi i krvi i nečisti kao da su zalutali iz nekog srpskog filma – ali u kontrastu sa ovima hermetički zaptivenim u skafandre to njihovo goloruko bauljanje se pretvara u savršenu paradigmu toga koliko je nepažljiv, nepromišljen, trapav, nenamerno smešan i duboko glup ovaj film.

A ako vam ni ovo nije dovoljan dokaz, ček da vidite poslednju scenu, koja je kao neki izrazito glup vic: to bi bio nepriličan način da se završi ozbiljna drama, a la MUVA; ali, to je sasvim prikladan način da se lupi finalni pečat na ovaj komad fekalije i da se tako spere u kanalizaciju.

Ako hoćete film sličnog naslova i zapleta (bube bodu i ujedaju s gadnim rezultatima po ljudska telesa), ali da barem ima mnogo kreatura i praktičnih efekata i sluzi i krvi – pogledajte (inače dosadnjikavo-bezvezni) STUNG (2015).

A ako hoćete film istog naslova, i još besmislenijeg zapleta, ali sa neodoljivim šarmom B-exploatacije i sa apsolutno genijalnim, groznim, spektakularnim „body horror“ efektima maske by Screaming Mad George,

onda je daleko pametnije da pogledate/reprizirate moj omiljeni guilty pleasure, THE BITE (1989), u kojem se uzgred nešto malo pojavljuje čak i Savina Geršak!

Ehhh, TO su bili dani badi horora i vizionarskih, nadahnutih, nezaboravnih efekata i kreatura, a ne ovo današnje smandrljano nagaravljeno smeće!

Ovo je tokom 4/5 svog trajanja zapravo sasvim OK triler otmice: ženica se nađe u atomskom skloništu nekog debelog sumnjivca (Džon Gudmen, dobar kao preteći tip) koji tvrdi da se neko neimenovano čudo – opšta zaraza, apokalipsa, šta li – desilo nakon što joj se ovaj nabio u kola i zanesvestio je, i da je sad u njihovom zajedničkom interesu da tu čame ispod zemlje i čekaju, ko zna koliko, da sranje prođe. Srećom, on ima zalihe – celog života spremao se za ovo...

Ona, naravno, sumnja u njegovu priču, i ostatak filma se sastoji u njenim pokušajima da pobegne. Ona bi napolje, on joj ne da (ako otvori vrata, prodreće zaraza iz spoljašnjeg sveta), nastaju igre mačke i miša, naročito kad se tu pojavi još jedan (nešto mlađi i mršaviji) mačak, pomoćnik debeljka, koji mu skroz veruje, dok ženica ne počne i kod ovoga da seje seme sumnje...

I tako, kažem, 4/5 filma gledamo njihovo nadmudrivanje, koje samo po sebi nije sasvim nezanimljivo, a na samom kraju, u zadnjih 15-ak minuta „otkrijemo“ suprajz tvist, odnosno razlog zašto se u naslovu potencira adresa koju niko u filmu uopšte i ne izgovori, a teško i da je to stvarno adresa ove farme u zabiti ispod koje se sve dešava!

A onda (SPOJLER!) vidimo da „adresa“ nije slučajna, kao što nije slučajno što je i ovo producirao J. J. ABRAMS, i da je ovo u stvari nekakav bezveznjački polunastavak iliti side-story ionako tupavog SF horor FFF-a Cloverfield(baci pogled na rivju!), pa stoga dobijemo nešto smandrljane, zbrzane „monster“ akcije koja je toliko prećerana sa ženskinim superherojisanjem da te kaskadersko-pirotehničke egzibicije u minut do 12 ubijaju i poslednji tračak kvazirealizma iz dotadašnje „studije karaktera“ i „psiho“-triler-horora.

Sve je to nalepljeno kao sise na proverbijalno pile, ali narod danas voli da bude „iznenađen“, čak i onda kad im se to radi ovako mehanički i besmisleno, i šta sad tu možemo mi, dinosaurusi iz doba jure, navikli na zaokružene i smislene priče. WOW, DUDE, DIDN'T SEE THAT COMING! Film o globalnoj vanzemaljskoj pošasti koji se 4/5 trajanja dešava u rupi duboko pod zemljom gde jedno ženče ima da se preganja s debelim psihom, a o vanzemaljcima ni pomena!

U idejnom pogledu je kretenski što film, na kraju, zapravo daje za pravo ludaku: uvek je glupo kad psiho ispadne u pravu (osim ako to, nekako, nije svesna poenta filma, kao npr. u Romerovoj NOĆI ŽIVIH MRTVACA --- što ovde nije slučaj), a ovaj ovde jeste, jer ovaj HADERSFILD nam pokazuje da su frikovi što kopaju tunele i atomska skloništa ispod svojih farmi i natrpavaju ih konzervama zapravo tračak zdravog razuma i evolutivni predvodnici, oni koji će da iznova nasele Zemlju kad mi, glupani sa površine, budemo istrebljeni od strane čudovišta iz svemira.

Pored toga, feminista u meni bi imao šta da kaže i o muškošovinističkoj fetišizaciji još jedne ženice u beloj majici sa bratelama, o eksploataciji maštarija da se jedna takva drži kao robinja Izaura u svom sopstvenom podrumu i uopšte o muškom gejzu kojem je inače simpatična meri Elizabet Vinsted ovde sve vreme podvrgnuta (a što nije anulirano ni kada na kraju ona postane nova Ripli, iako se ne skida u gaćice).

U dramaturško-strukturalnom pogledu, debilno je praviti film koji u zadnjih 15 minuta tako dramatično menja žanr za 180 stepeni i maltene baca u kantu ono što je prethodilo: na pola filma to još i može da ima smisla, ako se izvede s veštinom i duhom (kao u FROM DUSK TILL DAWN), ali pred sam samcit kraj? Čemu, zašto? Samo zbog tog jeftinog suprajz efekta? „Aha, OVO niste očekivali!“ GOTCHA, BABE!

Šta je sledeće? Luckasta romantična komedija o radnicima neke TV stanice iz 1970-ih u kojoj 5 minuta pred kraj otkrijemo da je sve to zapravo bio prikvel ZORE MRTVACA?

Arty SF drama o čoveku koji pluta svemirom u svojoj kapsuli i meditira nad smislom univerzuma i izgubljenom draganom, što se u zadnjih 15 minuta ispostavi kao spin-off ALIENA?

Gorkoslatka crnohumorna drama o mladom bračnom paru koji živi u Bramford zgradi (gde se dešava Rozmarina beba) koji samo usput, u liftu, jednom susretnu Rozmari?

DRAKULA ispričan iz ugla seljaka u transilvanijskoj krčmi koji Džonatana Harkera odvraćaju od puta u zamak, pre nego što se vrate svojim uobičajenim sitnim seljačkim razmiricama i ogovaranjima?

Dosadni krimi triler za koji tek na kraju otkrijemo da ima neke usiljene veze sa Lament konfiguracijom i Pinhedom? (Hej, čekaj, ovo smo već videli, nekoliko puta, u „nastavcima“ HELLRAISERA!)

I možete se ovako igrati, u ovom stilu, i zamišljati slične spin-offove – i biće vam zabavnije nego gledanje ovog KLOVERFILDOVOG zbogomka.

Početkom maja napustio sam forum Znak sagite, na kojem sam bio aktivan od samih njegovih početaka, odnosno, priključio sam mu se kad je bio oko mesec dana star, novembra 2002. Do maja 2016. tamo sam ostavio 33.141 post. Bio sam čak i banovan otuda, pre 6 godina, i to je potrajalo više od jedne godine (ako se dobro sećam). Kako i zašto je do toga došlo, piše OVDE.

Uspomena sa foruma iz ONIH dana...

Krajem 2011. godine (ili tako nešto?) vratio sam se tamo pošto je psiho-Boban shvatio koliko mu je to glupo bilo i ukinuo mi ban, ali nikad više nisam učestvovao s onim žarom i posvećenošću kao pre toga; diskutovanje sam sveo na minimum, i uglavnom kačio linkove ka ovom blogu ili ka drugim vestima iz zemlje i sveta koje sam želeo da podelim, uz poneku reakciju na sve mnogobrojnija neznalačka lupetanja kojekakvih budala koje su se tamo namnožile po principu „Kad mačke nema, miševi kolo vode.“ Miševi, i pacovi. Paralelno sa najezdom sitnih glodara, dešavao se suprotan proces: oni pametni i stručni, koji nešto zapravo znaju o tome o čemu govore – sve masovnije su napuštali taj brod koji tone u kaljugu sveopšte osrednjosti, neznanja i, još gore, polu-znanja kojekakvih amatera i kvazi-fanova. Evo slike i prilike kako je u poslednje vreme izgledao taj forum iz mog ugla:

Posle više meseci vladavine glupaka i trolova psiho-Boban i njegova bulumenta mediokriteta su mi dozlogrdili toliko da je na kraju došlo do toga da sam morao u lice da mu saopštim ono što niko drugi ne sme – koliko je amatersko, bedno i ŠTETNO to što u poslednje vreme radi u svojim pokušajima da se bavi „izdavaštvom“, odnosno ružnim, kičastim, zbrzanim i zbrljeknutim samizdatima.

I ovog puta –kao i prilikom prošlog banovanja- psiho-Bobana je zabolela ISTINA. Onomad je to bilo podsećanje na to kakve je sve kvalitetneljude oterao svojim činjenjem i nečinjenjem dok je krivicu svaljivao na mene što sam, možda, oterao 5-6 budaletina kojima nisam dao da prosipaju svoje polusvarene ili nesvarene gluposti kao navodne činjenice i sudove. Ovog puta brknuo sam mu u oko ISTINOM vezanom za to koliko je prevaziđeno i LOŠE to što on danas pokušava da radi – bilo da je to koketiranje sa Dimitrijem Vojnovim, za kojega je pogrešno verovao da će mu omogućiti prodor u mejnstrim sa onim nedokuvanim romačetom SLOBODANIDA,

bilo da je to objavljivanje kojekakvih trećerazrednih frikšou-kripšou piskarala i pacijenata (Lejla Samarai, Neverovatni Miki, Slobodan Škerović i slične kreature),

Na slici: Bobanov autor, Neverovatni Miki i njegov hit - Labudoliki paunovi moraju umreti

bilo da je to amaterizam zvani „časopis“ ZNAK SAGITE (poslednja 4-5 broja), bilo da je izdavanje pilićarski zabrljanih, nevešto „posrbljenih“ hrvatskih prevoda, kao što je uradio sa Lavkraftovim KADATOM...

Evo čime sam ga pogodio – ovo je ceo topik (klikni da vidiš veće).

Iako u ovom topiku nema nikakvog vređanja i psovanja, nema pominjanja majki i sestara, pretnji nasiljem i ostalih stvari koje psiho-Boban bez problema dopušta na svom forumu (doslovno: po njegovoj meri) – smesta je ovo moje bacio na DEPONIJU.

I ne samo to: pohisterisao je kao Vučić kad mu neko u lice sruči neprijatnu ISTINU. Pohisterisao je tačno kako sam znao da hoće, jer njegov psiho-profil je zapravo vrlo jednostavan i proziran i predvidiv, baš kao i Vučićev. Razlika je samo u tome što je Vučić barem postigao nešto u životu, popeo se na tron o kojem je sanjao, a psiho-Boban i dalje može samo da sanja da će ga primetiti i uvažiti neko izvan incestuoznog geta zvanog Znak sagite ili pak „Lazar Komarčić“.

Bila je to reakcija koju sam i očekivao – i tražio. Jeste. Muka mi je bilo više od tog foruma (tj. onoga u šta je danas pretvoren), a još više od moje nesposobnosti da se od njega sasvim odvojim. Zato sam rešio da nateram Bobana da me banuje i tako preseče moje muke. I on je to, manje-više, i uradio.

Da se ne bih ponavljao, citiram tekst komentara koji ovde na blogu ostavih 4. maja:

Ponovo sam oteran sa foruma 'Znak sagite'. Ovog puta nisam formalno banovan, nego sam oteran na kvarno, u tipičnom ljigavom maniru gazde, Bobana Kneževića. Formalno, mogu i dalje tamo da pišem. Suštinski, moje dalje postovanje je učinjeno besmislenim i nepotrebnim, budući da mi ovaj upada u profil i briše mi avatar i link ka blogu, briše mi postove i cele topike bez ikakvog racionalnog razloga (postove - zato što sam skrenuo pažnju narodu da su te njegove 'knjige' zapravo neprofesionalni samizdati bez ikakve distribucije; topike - zato što budala ima neke iracionalne predrasude prema mom prijatelju i saradniku, Dorijanu), uvodi mi nekakva ograničenja postova, preti mi brisanjem ili falsifikovanjem linkova ka mom blogu itd. U takvom kontekstu ja tu nemam šta više da tražim. Možda je ovaj očekivao da se s njim ubeđujem, pravdam, dokazujem... ili da ga molim, preklinjem... Šta god: nijedno se neće desiti. Nego, gledam bre sad nešto: pa ja sam bio Bobanovan pre TAČNO 6 godina, skoro u dan! Prethodni ZS ban bio je 8. maja! Izgleda da šizo-Boban u isto doba godine dobija svoje napade!

Moj poslednji post na forumu ZS: Boban ga je bacio na DEPONIJU tako da normalni posetioci ne mogu ni da ga vide.

Kad ga je prošla histerija sa brisanjem avatara i linka ka mom blogu (i kad sam ih ja vratio nazad), sa brisanjem mojih topika, besmislenim bacanjem na deponiju i drugih budalaština, Đavo je odneo šalu. A sa šalom i Ghoula. Više nije bilo ni najmanjeg razloga da učestvujem na mestu kojim vlada takav psiho. Ako već moram (?) da trpim ludaka koji mi vodi zemlju, ne moram barem da trpim ludaka na nekakvom dekadentnom forumu!

Povodom mog napuštanja foruma, psiho-Boban nije propustio priliku da ponovi svoju staru laž, koju je i ranije plasirao nekoliko puta – da mi je, nakon što me je pre 6 godina banovao, „poseta opala do neprepoznatljivosti“.

Protiv laži tog psiho-lažova stoje FAKTI. Evo grafikona posete blogu u vreme mog prvog banovanja, maja 2010. godine:

Bilo je i drugih koji su, kao eho, ponavljali psiho-Bobanove laži i budalaštine. Recimo, Pacijent (Abraxas), koji je „hrabro“ kako samo on to ume jedva dočekao da se ja sklonim pa da – tek onda kad me više tu nije bilo, tek onda kad sam rekao da više neću učestvovati u tom blatištu – krenuo da sistematski (iako ničim izazvan; ničim, osim svojom sopstvenom dijagnozom) izliva grdne kofe svojih psiho-fekalija po meni. Kome nije gadno, o tome može da čita u zasebnoj „vesti“ – OVDE.

Sagita: POVRATAK NORMALNOSTI!

Među Pacijentovim „tezama“, izrečenim sa autoritetom stručnjaka-pivopije ispred dragstora (samo što Pacijent ne izlazi iz svoje sobice nigde, pa ni do dragstora; uostalom, odakle mu pare za pivo?) bila je i ta da će poseta mom blogu značajno da padne kad Boban ukine linkove ma meni, odnosno kad ja prestanem da ih tamo postujem kako sam do tad činio. Hej, pa taj Pacijent, budući da nema nikakav život (niti je za njega sposoban, sa svim lekovima koje mora da pije) živi za klikove i lajkove, za posete, statistike, krivulje... dakle, bar on bi trebalo da se u to razume, zar ne?

Videćemo koliko se razume, malo niže.

Ali samo još jedan vic, kad sam već kod pacijenata. Naime, neizbežno je bilo da se oglasi i Glupača zbog koje sam nedavno uveo kontrolu komentara, da mi ne bi zapljuskivala blog svojim frustracijama i simptomima. U pitanju je jedna anonimna nesrećnica (mislim, znam joj ime. Dragana Matović. Ali ko ga još zna izvan kibersveta, i zašto bi ga znao? Niko i ni zbog čega, eto!) s kojom sam se često sukobio na Sagiti, i ne samo ja nego svi misleći stvorovi koji su tamo još pretekli, pa čak i neki nemisleći. Ona je, prirodno, odmah otišla je da se izjada na blogu Pacijenta, gde je prolila i sledeće svoje „misli“:

„Takodje mislim da gula ne bi bilo da nije bilo foruma Znak Sagite i njegovog admina, tako da su potpuno degutantni potezi u kojima gul blati i pljuje po radu osobe i foruma zbog kojih se o njegovom blogu i romanima culo mnogo vise i dalje nego sto bi se inace culo.

Uverena sam da ce poseta gulovom blogu da opadne nakon sto je sa foruma oteran, a uverena sam i da ce probati da se vrati samo da bi povratio broj poseta.“

Evo, pogledajte to ucelo. Kliknite kod ponosnog nosioca brojnih psihijatrijskih dijagnoza: vama je to samo jedan klik, ali njemu će to mnogo značiti: OVDE!

Eto, videli ste laži psiho-Bobana, videli ste „stručne“ prognoze i prorokovanja i predviđanja i gatanja Pacijenta i Glupače; našli su se ovi, pravi Trio Fantastikus. Odnosno, Zavera budala. Jer, ne reče li neko: „Po neprijateljima njegovim prepoznaćeš Ga!“

Ali, ima li bar trunka istine u njihovim ukazanjima i proročanstvima o tome da će „poseta gulovom blogu da opadne nakon sto je sa foruma oteran“?

Za razliku od ovih pacijenata, ja ne pričam napamet niti u prazno.

Evo, procenite sami da li se na ovom grafikonu koji prikazuje posetu mom blogu u poslednja tri meseca dana vidi bilo kakav pad posete u odnosu na 4. maj, otkad linkove za blog više ne kačim na Sagitu:

Ako koza laže, ne laže rog!

Onaj rog na koji sve vas, pacijente i lažove, Ghoul natakne!

PS:Problemi sa komentarima.

Kao što ste verovatno primetili, od pre oko mesec dana prestao je da funkcioniše blog-dodatak koji u gornjem desnom uglu daje privju najnovijih komentara na blogu.

Nemam pojma kako i zašto se to desilo, niti kako da to rešim.

Ako neko od čitalaca ima predlog, ideju, bilo šta, rado ću to čuti.

Komentari su jedan od aspekata ovog bloga do kojeg mi je veoma stalo, i koji me veoma veseli. Fun fact: za 7,5 godinakoliko ovaj blog postoji (!) ovde je okačeno tačno 5.480 komentara! Jeste, bato: pet i po iljada!

Ovaj dodatak (iliti widget) je koristan i lep i pregledan način da posetilac može da vidi gde se šta novo recentno komentarisalo, a to ne moraju nužno da budu najnoviji postovi: često je to jedan od načina da se vaskrsne neka tema, da se kroz komentar stavi neka dopuna, nova vest vezana za to itsl. Zbog toga je vrlo važno da on postoji i da fercera – što trenutno ne čini.

Koliko mogu da vidim na drugim blogovima koji su takođe na Guglovom Bloggeru, i tamo je isti problem, odnosno – „Recent comments“ widget ne radi. Pretpostavljam da se radi o nekakvom globalnom bagu ili pičvajsu. Guglanje me nije dovelo ni do kakvih saznanja o tome šta se i zašto dešava. Jedino što znam jeste da ono što je do juče (tj. do pre 30-ak dana) radilo, sada više ne radi.

Dakle, ako to uopšte treba crtati, ovo slučenije nema nikakve veze sa recentnim dešavanjima kada sam, zbog spamovanja jedne Glupače koja me proganja sa nekih drugih mesta, bio prinuđen da uvedem odobravanje komentara kako se ne bih akao sa idiotkinjom i njenim simptomima. Niti ima veze sa Pacijentom (Abraxasom) koji je ovde ostavljao, pa brisao neke svoje komentare, a povom najnovijeg naleta psiho-nestabilnosti i privatnih frustracija u njegovom ionako krhkom stanju.

Ponavljam: ako neko ima ideju, predlog, način, metod, foru, fazon kojim se može osposobiti widget „Recent comments“ – kazujte smesta!

PPS: Blog THE CULT OF GHOUL ide dalje. Dokle? Dok god imam za koga i zbog koga.

Uprkos psiho-Bobanu i njegovim podmetačinama, lažima i bo-banovanjima...

Sagita: napokon mesto za kvalitetne diskusije!

Uprkos Pacijentu, koji mi je u više navrata pretio fizičkim nasiljem...

Uprkos Glupači, koja mi je pretila da će mi hakerski oboriti blog (ovde pod jednim od svojih nickova, ali po svemu drugom prepoznatljivo ona - GLUPAČA):

Uprkos besramnim lažima koje plasiraju kojekakvi pakosni anonimusi:

Uprkos svim budalama i ludacima i glupacima protiv kojih ću se boriti, na svoj način, dokle god dišem i mrdam!

A vi vidite šta ćete tim povodom...

Ako pacijentima i glupacima ovaj blog toliko smeta– veći razlog za njegovo postojanje mi i ne treba (mada ih, naravno, imam još)!

SPS: Inače, za sve one naivčine koje još veruju da je Boban nekakav simpatičan barbarogenije, pomalo sirov i "direktan" ali zapravo dobar i pravdoljubiv i pouzdan, neko kome se može verovati, evo vam samo još ova crtica. Dakle, formalno me nije banovao. Ali ne samo što je jedva dočekao da se moj glas nesaglasja ukloni sa Sagite, nego je i učinio sve da se tamo nikad ne vrati! Elem, psiho Boban je promenio moju log-šifru tako da sad ne mogu čak ni padnem u iskušenje da se logujem i nešto postujem. Eto dokle ide STRAH od "Zlog Ghoula"! I dokle ide ljigavost psiho-Bobana...

Kao što sam već ranije najavio, u aprilskom broju (tačnije #126) časopisa “Biznis & Finansije” objavljen je članak, na pune tri strane, posvećen domaćim autorima žanrovske književnosti. Uredništvo je odabralo mene kao predstavnika „mračnije“, horor struje, dok „vedriju“ (i popularniju) fantastiku predstavlja Uroš Petrović. Intervjui sa nama dvojicom utkani su u članak koji je vrlo kvalitetno sačinio Marko Miladinović.

Pošto je aprilski broj časopisa odavno rasprodat, a onlajn verzija je na netu još od maja, kucnuo je čas da (s dopuštenjem autora) taj članak sada prenesem i na ovaj blog. Evo ga!

Domaći autori žanrovske književnosti:

Pioniri strave i fantastike

Sudeći prema top-listama čitanosti domaćih izdavača i biblioteka, čitaoci u Srbiji prate trendove iz inostranstva i potražuju najpoznatije svetske krimiće i ljubiće, dok nešto slabije prate epsku i naučnu fantastiku, mada ona ima vernu publiku. Žanrovska književnost, dakle, nije nepoznata ovdašnjim izdavačima, barem kada je njihov uvoz u pitanju. Ali kako se u tu sliku uklapaju domaći „žanrovski” autori?

Marko Miladinović

Dejan Ognjanović, nazivan još i prvim srpskim „doktorom strave” jer je doktorirao svetsku književnost sa temom koja se bavila poetikom horor žanra, svakako je svojim radom najviše doprineo da on opstane i razvije se na domaćoj sceni u poslednjih petnaestak godina. Ognjanović piše horor prozu, prevodi, uređuje za domaće, podjednako kao i za strane izdavače i časopise, a veoma je aktivan i na svom blogu, koji beleži posetu na kojoj bi mu pozavideli i neki manji medijski sajtovi.

U početku je naš sagovornik svoje knjige objavljivao kod nekoliko izdavača koji su već imali izgrađeni renome na domaćem tržištu, međutim, neki od njih su u međuvremenu propali, dok drugi jedva opstaju, a tek poneki „drže glavu iznad vode”. To iskustvo ga je, kaže, naučilo da razlika između „malih“ i „velikih“ izdavača i nije tako krupna kao što se veruje, pa pošto nije bio zadovoljan tretmanom, kasnije se odlučio da eksperimentiše i svoju sedmu po redu knjigu, roman „Zavodnik”, objavio je potpuno sam.

„U tom trenutku moja publika bila je već izgrađena kroz prethodnih šest knjiga koje sam napisao i priredio, plus kroz blog i druge oblike delovanja, kako na internetu tako i uživo na raznim predavanjima i festivalima. Iskustvo koje sam imao sa prvim tiražem „Zavodnika” bilo je odlično. U komercijalnom smislu, 500 primeraka prodao sam direktno, bez posredovanja distributera, knjižara, veb-sajtova. Podjednako važno, u kreativnom i ljudskom smislu bio je to daleko ’topliji’ način komunikacije sa publikom, i veoma mi je značilo ono što sam dobio zauzvrat – prvo kroz pretplatu na još neobjavljenu knjigu, koja je bila dovoljna da pokrije troškove izrade i štampe, a onda kroz narudžbine, promocije i pozitivne poruke čitalaca”, objašnjava Ognjanović.

Raspad socijalizma, uspon horora

Nova i dopunjena verzija „Zavodnika” izašla je prošle godine u izdanju novosadskog „Orfelina”, koji ima i zasebnu ediciju „Poetika strave”, u kojoj objavljuje klasike ovog žanra. „Orfelin” ne spada u velike izdavače, ali posvećuje puno pažnje grafičkom uređenju i odabiru tekstova u svojim naslovima. „To su knjige koje vam se, u masi, same nameću i preporučuju baš zato što nemaju drečave korice i bombastične reklamne slogane, ali odišu ljubavlju, pažnjom i poznavanjem. Činjenica je da je danas domaća publika, kada je reć o žanru strave, već profilisanija, iskusnija, ’obučenija’ da probere žito od kukolja. To je delom zbog povećane ponude: ranije su ljudi čitali sve, jer toga nije ni bilo mnogo. Danas, kad horor knjiga ima više, potrebno je načiniti dobar izbor, razlučiti čisto komercijalna od umetnički vrednijih dela”, ističe Ognjanović.

Bez obzira na postojanost, i veću informisanost te čitalačke publike, činjenica je da neki drugi žanrovi imaju mnogo veću prodaju, pre svega krimi i ljubavni romani, najčešće „sumnjivog” kvaliteta, ali, neretko, i u skladu sa trendovima na razvijenijim tržištima. Zašto su horor i fantastika naizgled „zanemareni” žanrovi kod domaćih autora?

Niška Banja, topla voda...

„Pretpostavljam da ni ponuda ni potražnja nisu bili veliki. Deo odgovora verovatno se krije u našem mentalitetu koji nije sklon mraku, zlokobnosti i stravi nego se i u najgorim istorijskim okolnostima – što znači maltene neprestano – vodi maksimom ’udri brigu na veselje’. Ovdašnja kulturna klima je oduvek pogodovala realističkom diskursu, dok je horor-fantastični stalno bio smatran manje vrednim ili bezvrednim, naročito ako nije u otvorenoj službi satire ili očiglednih metafora”, naglašava Ognjanović i dodaje da prave horor književnosti kod nas nije bilo sve do sredine osamdesetih, sa većim zamahom tek početkom devedesetih.

Prema njegovim rečima, stidljivi horor motivi postoje u delima „glavnog toka“ („Besnilo”, „Kako upokojiti vampira”, „Strah i njegov sluga”), „ali otvorena žanrovska dela izgleda da su morala da sačekaju da se SFRJ raspadne zajedno sa njenom ’socijalističkom’ estetikom koja je neprijateljski gledala na horor kao na dekadentnu zapadnu tvorevinu, kojoj nema mesta u našem navodno naprednom društvu. Ipak, nakon određenih neizbežnih dečjih bolesti, u poslednjih četvrt veka profilisan je zreliji odnos prema hororu u našoj književnosti, iako ovaj žanr i dalje, uglavnom, tavori na margini, u izdanjima čiji se tiraži najčešće mere u stotinama a ne u hiljadama”, zaključuje Ognjanović.

Fantastika u školi

S druge strane, Uroš Petrović je svoj prvi roman pisao, kako kaže, bez predumišljaja i žanrovskog usmerenja, ne znajući kako će na kraju izgledati. Ispostavilo se da je taj roman, „Aven i jazopas u zemlji Vauka”, jedan od prvih domaćih iskoraka u epsku fantastiku. Posle nekoliko ponovljenih izdanja pod okriljem beogradske „Lagune”, ovaj naslov dospeo je čak i do izborne lektire za starije razrede osnovnih škola, a o njemu je napisan i dvocifren broj naučnih radova. Pokazalo se da su se “ograničenja domaćeg tržišta za fantastiku raspukla u paramparčad, kako bi sa ograničenjima u umetnosti i trebalo da biva. Uvek sa izvesnom nelagodom koristim pridev ’žanrovska’ – elemente fantastike u svoja su dela zdušno uplitali veliki pisci od Šekspira do Bulgakova, ili kod nas Pekića, pa nikome ne pada na pamet da ih svrstava u pomenuti okvir”, ističe Petrović za „Biznis & Finansije”.

Prema njegovim rečima, nasleđe narodne književnosti, ako je umešno iskorišćeno, može dragoceno da oplemeni bilo kakvu vrstu savremene, a posebno žanrovske književnosti. Svoja iskustva iz detinjstva, kada je tokom leta slušao priče sedeći pored vatre, ovaj pisac pokušava da prenese svojim čitaocima. „Naravno da iz redova koje pišem na sve strane vrcaju domaća predanja kojih sam se, za takvih večeri, naslušao. Danas se onim što pišem trudim da delić takve atmosfere – kada senke od plamena poigravaju po licu pripovedača – nekoj drugoj deci ponovo priuštim.” Sudeći po odavno dostignutom šestocifrenom tiražu njegovih knjiga samo u Srbiji, izgleda da im se to dopada.

Promociji žanrovske književnosti u poslednje vreme pomažu i sve češća okupljanja ljubitelja epske i naučne fantastike širom Srbije. Među posetiocima ima puno mlađeg sveta, pa barem na prvi pogled deluje da su novije generacije zainteresovane za ovakvu vrstu literature. „Sve što se uradi u cilju promocije bilo čega, ima izvestan efekat. Ipak, najveća promocija bila je i ostaće pojavljivanje zanimljivih, kvalitetnih knjiga jer, na kraju, ipak odluči tražnja – nešto se ili traži, ili ne. I najveličanstveniji dragulj ostaće zauvek pod zemljom ako takav niko ne traži“, uveren je Petrović.

Naš sagovornik ocenjuje da su nove generacije zahtevne, ma koliko njihova pažnja na prvi pogled izgledala površno. „Sve se veoma ubrzalo, tako da mislim da mlade teško možemo privući delima u kojima se na tri strane opisuje red saksija na mediteranskom prozoru ili nečije dubokoumno stremljenje ka katarzi. Ako knjiga ne osvoji čitaoca već na prvim stranama, biće brzo odložena i dugo, dugo veoma očuvana – a u svetu knjiga očuvan izgled nije baš najbolja preporuka. Za knjige u bibliotekama važi čudno pravilo – što je knjiga u lošijem stanju, to je bolja. Dakle, po onome što sam video, čini mi se da su nove generacije živahno zainteresovane za brze, napete i zanimljive literarne pustolovine”, zaključuje Petrović.

Članak je objavljen u aprilskom broju #126 časopisa “Biznis & Finansije”

Onajn verzija je izvorno objavljena OVDE.

Danas je vreme da obeležimo veliki jubilej: 200 godina od začetka romana Frankenštajn, jednog od najboljih i najznačajnijih horor romana ikada napisanih (u kojem se, takođe, nalazi i klica onoga što će se mnogo kasnije uobličiti u SF).

O krajnje slikovitom načinu na koji je Frankenštajn nastao snimljena su čak tri filma u celosti tome posvećena. Najbolji među njima je GothicKena Rasela iz 1986. koji ove godine takođe slavi jubilej: 30 godina od premijere. Zbog toga je ovaj post prošaran kadrovima iz njega.

Pored njega, istu temu, ali na različite načine, obrađuju i Rowing with the Wind (1988) i Haunted Summer (1988), a marginalno je se dotiču još i Bride of Frankenstein (1935) u prologu, i Frankenstein Unbound (1990), koji ubacuje malo više SF-a u pozadinu ove gotske pripovesti.

Ponosan sam što ovom prilikom mogu da najavim da mi je data čast da priredim i napišem veliki temat o Frankenštajnovom jubileju za oktobarsko (Halloween) izdanje magazina Rue Morgue (koje je, kao što znate, obimnije i bogatije od redovnih).

Tim povodom ću intervjuisati neke od vodećih izučavalaca gotika (među njima i najznačajnijeg, Dejvida Pantera), poznate reditelje i glumce (imena još ne smem da otkrivam), a biće tu i moj članak o Gothicu (gde će, pored ostalog, govoriti i Raselova udovica), zatim osvrt na sve (gorepomenute) filmove posvećene sudbonosnoj noći u kojoj je začet Frankenštajn, itd. Detaljnija najava svega ovoga biće ovde onda kad sve to bude kompletirano i spremno.

Do tada, evo odlomka iz studije Poetika horora koji govori o tome kako je roman nastao i pod kojim uticajima.

Ideja Frankenštajnazačeta tokom dve olujne junske noći (16. i 17. juna 1816) kada su se Bajron, njegov lekar Džon Polidori (John Polidory), Persi i Meri Šeli i njena polusestra Kler Klermon (Claire Clairmont) zatekli u vili Deodati, na Ženevskom jezeru podno švajcarskih Alpa. Bajron i Polidori odsedali su u toj vili a Šelijevi su im bili česti gosti.

Nakon rasprave o osnovnim životnim načelima, od filozofije se došlo na nauku i teorije Erazmusa Darvina (Erasmus Darwin) o elektricitetu kao mogućem faktoru reanimacije mrtvih tela. Sa te teme prešlo se na glasno čitanje strašnih priča iz francuskog prevoda nemačke zbirke Fantasmagoriana (pun naziv: Fantasmagoriana, ou Recueil d'Histoires d'Apparitions, de Spectres, Revenants, etc., F. Schoell, Paris, 1812.), koja je okupljene potakla da se i sami okušaju u pisanju sličnih priča.

Rezultati tog nadmetanja bili su: 1) fragment koji je Bajron ubrzo ostavio nedovršenim; 2) Polidorijeva kratka priča "Vampir" ("Vampyr") koja je doživela popularnost nesrazmernu svojim kvalitetima zbog toga što je autorstvo dugo vremena bilo pripisivano Bajronu, a u istoriji horora značajna je kao prva književna obrada motiva vampira u engleskoj prozi;

i najzad, 3) zamisao o oživelom mrtvom telu koju je Meri Šeli prvobitno naumila za formu kratke priče ali ju je, na Šelijev podsticaj, kasnije razvila u roman.

Meri Šeli (Mary Shelley, 1797-1851), kći istaknutih boraca za ljudska prava i pravednije društvo i supruga jednog od vodećih pesnika engleskog romantizma, odrasla je u klimi radikalnih ideja i nekonvencionalnog životnog stila. Sa šesnaest godina pobegla je sa već oženjenim pesnikom Persijem Šelijem i doživela nekoliko pobačaja i preuranjenih porođaja pre nego što se s njim venčala. Mnogi izučavaoci u detaljima njene biografije vezanim za odrastanje bez majke (umrla nekoliko dana nakon porođaja), sa strogim ocem, kao i u onim vezanim za njeno mučno majčinstvo (samo jedno dete poživelo je i odraslo), vide korene ideja i emocija iznetih u njenom prvom i najznačajnijem romanu – Frankenštajnu.

Roman Meri Šeli pod naslovom Frankenštajn, ili Moderni Prometej (Frankenstein, or: The Modern Prometheus) objavljen je marta 1818. godine, u Londonu, kod izdavača Lekington, Hjuz, Mejvor i Džons (Lackington, Hughes, Mavor, & Jones), u tri toma, anonimno. Za života autorke doživeo je još dva izdanja: drugo, 1823. godine, u dva toma (sa imenom Meri Šeli na koricama) i treće, 1831. u okviru edicije "Standardni romani" ("Standard Novels"). Pritom, tekst trećeg izdanja autorka je značajno izmenila i zbog toga danas ovaj roman postoji u dve verzije. U ovom radu analizira se prvobitna verzija, iz 1818, iz razloga koji se dole obrazlažu.

Istorijski posmatrano, vreme u kome je roman nastao karakteriše se sasvim drugačijom klimom od one, relativno stabilne, u kojoj se rodio rani gotik. Prve dve decenije 19. veka u Engleskoj karakterišu se ekonomskom krizom, visokim cenama hrane, političkim i društvenim nemirima, krizom sa Ludistima (1811–17), Napoleonovim osvajanjima i dugim, skupim ratom sa Francuskom. Sirotinju su obilato regrutovali za rat, a zemlja je bila na ivici revolucije zbog visoke nezaposlenosti, zemljoradničkih protesta, uništavanja mašina i sl. (Videti: Jacqueline Howard, Reading Gothic Fiction: A Bakhtinian Approach, Clarendon Press, Oxford, 1994, pp. 249-50.)

Duh nedavne Francuske revolucije lebdeo je nad Engleskom kao bliska, realna pretnja, pa su otud i proizvodi kulture bili na oku konzervativnih i reakcionarnih grupa, zabrinutih nad potencijalnim ugrožavanjem crkvenih ili sekularnih autoriteta. Strah od bilo čega što bi moglo zvučati kao "Francuska doktrina", sa posebnim naglaskom na ateizmu kao najvećoj pošasti, vladao je u to vreme. Zbog optužbi za ateizam M. G. Luis je bio prinuđen da za drugo izdanje svog romana Monahizvrši opsežne popravke i izbaci problematične, "bogohulne" delove. Slične optužbe mogle su se čuti i povodom Frankenštajna, dve decenije kasnije, naročito u svetlu opšte pretpostavke da je anonimno objavljeno prvo izdanje zapravo delo Persija Šelija, koji je 1811. bio izbačen sa univerziteta Oksford zbog svog pamfleta "Nužnost ateizma" ("A Necessity of Atheism").

U idejnom smislu, uticaji na ovaj roman brojni su i mnogostruki, i kreću se od Šelinog oca, radikalnog filozofa Vilijama Godvina (William Godwin), kome je roman posvećen, i majke, proto-feministkinje, Meri Volstonkraft (Mary Wollstonecraft), preko Getea, Miltona (iz čijeg je Izgubljenog Raja potekao moto romana – uklonjen u trećem izdanju), pa sve do njenog supruga, Persija Biša Šelija, koji je aktivno radio na redakturi rukopisa romana i ostavio primetan trag na njemu.

Konkretno, uticaji se sastoje u sledećem: Vilijam Godvin je u svom najpoznatijem delu, Istraživanje političke pravde i njenog uticaja na opštu vrlinu i sreću(Enquiry Concerning Political Justice, and Its Influence on General Virtue and Happiness, 1793), zastupao tezu koja je i jedna od centralnih u romanu Meri Šeli, naime, da se čovek rađa kao suštinski benevolentno biće, a da ga društvene institucije kasnije kvare.

Zbog toga se njegove ideje istovremeno mogu kvalifikovati kao optimistične u pogledu potencijala za čovekovo usavršavanje i boljitak, i kao radikalno-anarhističke, budući da se zalagao za korenitu reformu društvenih institucija. Na kraju je zaključio da svaki sistem zapravo stoji na putu razvitka originalnog i samosvojnog uma, i da je u tom smislu svaka država po svojoj prirodi štetna.

Godvin je, takođe, autor romana sa elementima gotika, Stvari kakve jesu, ili: Avanture Kaleba Vilijamsa (Things as They Are or The Adventures of Caleb Williams, 1794) o slugi koji otkriva zločin svog gospodara i prinuđen je da beži od njegovog društvenog uticaja koji mu omogućava da se nekažnjen izvuče. Roman takođe predstavlja kritiku društvenih institucija, a naročito pravosudnog sistema Engleske tog doba. Meri Volstonkraft je najpoznatija po knjizi Odbrana prava žene(A Vindication of the Rights of Woman, 1792), u kojoj je tvrdila da žene nisu inferiorne u odnosu na muškarce, već se samo takvim čine zbog nedostatka obrazovanja. Takođe je verovala u snagu uma i razumnog društvenog uređenja. Volstonkraftova je bila poznata i po slobodnom životu i brojnim aferama (uključujući jednu sa Henrijem Fuselijem, autorom čuvene slike "Košmar"), što se odrazilo i na ranu mladost njene ćerke...

Miltonov uticaj prostire se na čitav engleski romantizam, ili barem na njegove satanističke aspekte, a naročito kroz njegov saosećajni i kompleksni prikaz figure Lucifera kao arhi-buntovnika. "U osnovi satanizma," kaže naš Rečnik književnih termina, "nalazi se pobuna bića protiv tvorca, sukob nesavršenog postojanja sa apsolutnim savršenstvom. Taj sukob ne rezultira veličanjem zla, nego ističe principe vlastitog moralnog uvjerenja – prezir svakog oblika potčinjenosti i herojsko potvrđivanje vlastitog ja. Satanizam počiva na uvjerenju da je biće sudbinski osuđeno na pokoravanje, ali istovremeno i na osjećanju protesta i neprihvatanja žrtve i poniženja." Pobuna bića protiv tvorca svakako je jedna od centralnih tema Frankenštajna, s tim što bezimeni stvor poseduje odlike istovremeno luciferske (demonske) i adamske (ljudske). Moto romana glasi:

Did I request thee, Maker, from my clay
To mould me man? Did I solicit thee
From darkness to promote me?-

Tražih li od tebe, Tvorče, od gline

Da sazdaš me čovekom, molih li te

Iz tame da me vozneseš?

(Džon Milton, Izgubljeni Raj, II, 743-5)

Njime se nagoveštava složenost odnosa između tvorca i njegovog stvorenja, a naročito odgovornost koju onaj prvi ima prema potonjem.

Geteov uticaj, pre svega kroz njegov epistolarni roman Jadi mladog Vertera (Die Leiden des jungen Werthers, 1774), ogleda se kroz karakterizaciju Frankenštajnovog stvorenja kao senzibilnog, dobronamernog i neshvaćenog od svoje okoline, što dovodi do njegovog tragičnog kraja.

Šelijev uticaj na tekst romana svoje tadašnje ljubavnice, a zatim i supruge, višestruk je. Upoređivanjem originalnog rukopisa sa štampanom verzijom prvog izdanja, En K. Melor ukazuje da je Persi Šeli očigledno ispravio tri faktografske omaške, izbacio nekoliko gramatičkih grešaka, mestimično učinio tekst jasnijim, zamenio pojedine Merine grube izraze preciznijim tehničkim, uglačao nekoliko prelaza između pasusa i obogatio tematske rezonance teksta. On je, takođe, ubacio sve reference na tvorca kao na "autora". Melorova je, međutim, manje ubedljiva kada tvrdi da je Šeli u roman takođe ubacio sopstvena politička i metafizička ubeđenja, uključujući ateizam, sa kojima se Meri nije sasvim slagala. U svakom slučaju, Šelijevih ispravki u tekstu ima gotovo hiljadu, i većinu njih Meri je usvojila.

Najzad, podrazumeva se i uticaj gotskih romana: gotik je u periodu nastanka Frankenštajna, odnosno u prvim decenijama 19. veka, postao još popularniji: barem dvadesetak uglednih magazina tog doba nudilo je svom čitateljstvu gotske priče, novelete, fragmente i romane u nastavcima. U časopisu Magazin za damu(Lady's Magazine), gotik je bio prisutniji u periodu 1804-06 negoli u vreme popularnosti En Redklif (1791-1798).

Sudeći po dnevniku Meri Šeli, ona je pomno pratila dela ovog žanra i bila je upoznata sa svim važnim klasicima. U svom dnevniku Meri Šeli navodi da je 1814. godine pročitala Volpolov Otrantski zamak, i roman En Redklif Italijan, a naredne godine i njene Misterije Udolfa. (Nav. prema: Radu Florescu, In Search of Frankenstein, Robson Books, London, 1996, p. 174. Prema istom izvoru, Šelijeva je takođe čitala gotske romane američkog pisca Čarlsa Brokdena Brauna: Edgar Hantli i Viland, godinu ili dve pre začetka ideje Frankenštajna.) Njena svest o gotskoj tradiciji više je nego očigledna u romanu, a uz sve njegove idejne preokupacije, u svom uvodu, slično Volpolu, ona ipak izazivanje strave navodi kao jedan od primarnih motiva…

* * *

Mnogo detaljnije o intenciji, recepciji, dometima i značaju romana Frankenštajn (ali i drugih klasika žanra), čitajte u knjizi Poetika horora. Nekoliko primeraka možete nabaviti i direktno od mene – pišite na mejl.

Byron probably made his famous ghost story challenge somewhere between 10 and 13 June, 1816. On 15 June, according to both Polidori and Mary Shelley, the party talked about the "principle" of life. The monster and the tormented scientist were dreamed up in the small hours of that night.

"I saw with shut eyes, but acute mental vision – I saw the pale student of unhallowed arts kneeling beside the thing he had put together. I saw the hideous phantasm of a man stretched out, and then, on the working of some powerful engine, show signs of life …"

*(*)

Čak i među neprobirljivim fanovima Stivena Kinga ovaj roman ne slovi za dobar. E, a sad imamo i film po njemu, gde je „tatica“ King bio koscenarista, i – suprajz! Film ništa ne valja!

Proizvoljni i nikad objašnjeni događaj putem signala mobilnih telefona „obriše“ mozgove svih koji se dohvate demonske sprave (burn it!) i tako pretvori veći deo populacije u bezumne razularene ubice: nisu to baš zombiji pošto nisu umrli/vaskrsli, nego su u fazonu trčećih mahnitih iz npr. 28 DAYS LATER– samo što je Bojlov film u SVAKOM pogledu sasvim druga sfera filmmejkinga i filmskog razmišljanja od ove nesvarljive splačine.

Glavni junak je, suprajz pisac (e, to još kod Kinga nismo videli!) – ovog puta on piše graphic novels, ali isto je to generičko Kingovo govno... Ovo parče hodajućeg kartona (ili kurtona) motivisano je, suprajz, željom da se rijunajtuje sa familijom nakon što je neimenovano govno kroz mobilni odletelo pravo u ventilator.

Kad sam kod toga, čak i te scene na početku, kad aerodrom postane poprište prve poplave mahnitosti, loše su režirane, lišene impakta i dodatno osakaćene očigledno niskim budžetom, pa je tim pre i jedan pad aviona (kompjuterski nacrtan, of kors) ne samo nepotreban, nego iz čista mira ruši i to malo uverljivosti do tada.

Naš pisac je Džon Kjuzak, koji ovde glumi i producira; već je muzao Kinga kad je producirao i glumio u neznatno boljem, jedva podnošljivijem 1408, kojeg je barem publika obožavala a kritika –izuzev mene- hvalila, ali ovog puta grom nije udario ponovo na isto mesto i CELL je, posle dugog čamovanja na policama studija koji nije znao šta s ovim izmetom da radi, na kraju otišao pravo na DVD, VOD, odnosno internet, bez zadržavanja u bioskopima.

Kjuzaku se u ovoj poor man's postapokaliptičnoj odiseji pridruži vozač metroa koji, how convenient, nema ni kučeta ni mačeta s kojim bi se rijunajtovao, pa zato kreće ko prišipetlja s ovim da mu bude sajdkik (because fuck you, that's why!) – ali, pošto njega igra Sem Džekson, onda kažite zbogom „vozaču metroa“ a recite dobar dan, suprajz: Semu Džeksonu!

Ovde je on u svom „Sem 1“ modusu (relativno pritajeni Sem), a ne u svom „Sem 3“ (žvakanje scenografije, Tarantino stajl), ali su mu svejedno dali da izrecituje nekakvu predugačku deonicu molitve, dal iz Biblije, dal iz uma Steve Kralja, nemam pojma niti me zanima da proveravam. Ali da Sem lepo recituje, da ima lep glas, to niko ne spori. Ipak, te bogomoljačke budalaštine su podnošljivije kad su kraće nego ovde. Tarantino je to znao.

I tako ova hrpa zgužvane pa opet ispeglane artije iz Kingove spisateljske korpe ima da se tetura kroz Ameriku koja je sad sirotinjska varijanta nečega između THE ROADi STAKE LAND(sa rejdž „zombijima“ umesto rejdž vampira), gde sreću izvesne papirne, nezanimljive likove od kojih neki poginu odmah a neki malo kasnije.

Ali koga bi trebalo da bude briga za sve to, i zašto?

To se niko nije potrudio da odgovori, odnosno uradi, niti se s ovim materijalom bogzna šta i moglo uraditi, budući da je tu, kao, nova jedino premisa: mobilni je kriv za sve! Izbrisao nam svima „hard drajv“ u mozgu i tako nas zombifikovao!

Kuku lele šta nam radi ova današnja tehnologija! Sve to da se baci na gomilu i spali – kao što to i vidimo u jednoj sceni u filmu! Izvan toga, sve ovo ostalo –grupica se probija kroz postapokaliptičnu Ameriku idući ka nekom cilju- videli smo već milion puta, od toga bar 900.000 puta urađeno bolje, zabavnije, živopisnije, duševnije nego ovde.

Čekajte da vidite Džona Kjuzaka kako se pretvara u poor man's Nikolasa Kejdža!

Ne propustite da čujete Sema Džeksona kako značajno intonira još jednu biblijsku pjesmicu a ubrzo zatim hvata pušku i razvaljuje madrfakere!

Morate, još, da vidite i jednu od debilnije zamišljenih i neubedljivije-kretenskije realizovanih scena ograničenog genocida (na stadionu, sa prskalicom za travu)!

A tek da vidite radi čega su zvali Stejsija Kiča (da izdeklamuje par rečenica debilnog dijaloga) i kako su ga bezvezno i zbrzano ubili!

A najstrpljiviji će moći da vide i Novo Lice Košmara koji nam je mali Stevica zamislio: generičkog zombija u crvenoj jakni s kapuljačom! „Kralj horora“ kad plaši – userava!

Uostalom, sve mi je bilo jasno pre nego što je ova ĆELIJA i počela, čim sam video da iza svega stoji „ŠABAN FILMS“. Ovo zaista jeste šabanski film – za šabane.

Pošto nije imao pojma ni šta je hteo sa svim ovim (osim da bude „starac koji urla na oblak“ odnosno „tehnologiju“), koscenarista King nam u završnici nudi tri uzajamno isključiva kraja, pa vi sami izaberite koji vam se najviše sviđa, odnosno koju ćete od tri viđene scene da ignorišete.

Time je izbegnuta situacija sa 1408, gde su imali jedan vedriji i jedan mračniji kraj, pa su ljudi koji su to gledali u bioskopu posle morali da kupuju DVD da bi videli „mračniji“ (alternative ending). Pošto ovaj MOBILNI nije ni prismrdeo bioskopu, oni su mudro (?!) rešili da SVE što su snimili zbrljeknu tu, pre odjavne špice, i hepiend, i negaciju hepienda, i nešto između, pa vi narode birajte šta 'oćete...

PS: Ali zato Ghoul uvek daje više! Kad smo već kod BONUS MATERIJALA, evo od mene jedan uz ovaj rivju: moja kapsula od osvrta na gorepominjani 1408.

1408

**
2

Ovo je tačno onakva bljuzga kakva sam se i bojao da će biti.
Bravo! Uspeli ste da zabljuzgate priču Kralja Bljuzge! Sticajem okolnosti, uzeli ste mu jednu od boljih, i redukovali je na nivo dovoljno imbecilan da od toga nastane Box office hit. Sve mi je bilo jasno čim sam video koje je pare ovo sranje namlatilo da od toga ne može da bude dobar film. I nije.

Toliko infantilno, jadno, neubedljivo, banalno… ma, nevredno pomena a kamo li dublje analize.
ČITAJTE PRIČU, ODLIČNA JE!
Videćete da su scenaristi uspeli da vrlo dosledno, stavku po stavku, uzmu SVAKI njen kvalitet i travestiraju ga, oskrnave, vulgarizuju...

Da nastavimo sa tužnom pričom zvanom „novi horori“ koju sam započeo OVDE, a koja će, u ovom izdanju, uglavnom imati oblik „Ovo slobodno možete propustiti“, jer se radi pretežno o slabim i lošim hororima koje sam ja gledao da vi ne biste morali.

Da ne bude baš sve u tonu kukanja i kukumavčenja i žalopojki, odmah da kažem da sam pre skoro mesec dana pogledao i jedan vrlo dobar horor (na granici sa odličnim; ocena 3+/4-), ali pošto sam ga gledao „preko veze“ (šifra: RUE MORGUE), a još uvek nije dostupan za skidanje sa neta, nije baš hitno i bitno žuriti s njegovim rivjuom. Radi se o filmu THE WAILING, o kojem uskoro, natenane...

A do tada, jad i beda:

SENDERO / THE PATH

CHI, 16

*(*) 2-

Čileanski torture porn: totalna rutina bez ikakvog razloga da postoji, bez ičeg novog da metne na sto za mučenje, pa čak ni neki inovativni sadizam ili splater. Bedna, neubedljiva fotokopija na svim nivoima. Neka omladina zaglavi u nekoj nedođiji gde ih spopadnu neki likovi pa ih muče bez ikakvog razloga, podteksta, poente. I to je to. Kraj.

Cherry Tree

UK, 16

** 2-

Sirasta (cheesy) travestija sa pokušajima ruralnog vičkrafta koja je klimava već od same premise i prologa na kojima se sve zasniva, pa sve nadalje. Ima par OK prizora sa žrtvama u korenju višnjinog drveta, nešto malo stonoga, i toliko. Glavna „veštica“ toliko preglumljuje sa svojim „zlokobnim“ facama da to ovu budalaštinu dovodi do granice nenamerne komendije. Znači: CHEESY TREE.

afterdeath

UK, 16

** 2-

Ovo mi je smrdelo kad se pojavilo. Kao, grupica mladunaca nađe se u nekakvoj kolibici na morskome plavom žalu gde ćarlija vetrić mio; smesta je jasno da je to čistilište, i postaje pitanje – kako iz njega umaći. Na gledanje su me naterali komentari nekih mojih inostranih prijatelja-pisaca na Fejsbuku koji su ovo proglasili skrajnutim biserom. Pih, koješta. I likovi, i dileme, i sapunica, i drama, i to malo kvazi-strave – sve je sasvim bledo i zaboravljivo.

Restoration

USA, 16

*(*) 2-

Smrtno dosadan film o iritantnom mladom bračnom paru koji se doseli u kućicu u predgrađu gde ih dočeka par još iritantnijih komšija (za koje se ispostavi da su Satanisti od najsirastije vrste), a tu su i nekakvi duhovi devojčica, stari dnevnici, dalekovodi, rituali i tamte-vamte koješta.

Barbarous Mexico

MEX, 14

**(*) 3-

Ovaj omnibus sastoji se od „priča“ koje uglavnom ne zadovoljavaju ni najelementarniji uslov da se nazovu pričama, jer im fali ono što bi svaka priča trebalo da ima: početak, sredinu i kraj, plus poentu. Ovo su, pretežno, fragmenti, anegdotice, epizodice, plitke dosetke, jeftini moraliteti – ali nađe se među njima dobrih slika, prizora, poneka idejica, malo meksikanske egzotike, tako da ovo nije sasvim negledljivo, iako traje dva sata.

Most Likely To Die

USA, 15

** 2+

Antipatični i nezanimljivi likovi se nađu ponovo na okupu mnogo godina nakon mature, i neko počne da ih ubija na načine u skladu sa „proročanstvima“ iz njihove maturske knjige. U teoriji, ovo je mogao biti prihvatljiv koncept tamo negde krajem 1990-ih, da ga je pisao Kevin Vilijamson a da ga je slikao, recimo, onaj MIA reditelj ZNAM ŠTA STE RADILI NA MATURI... Avaj, ovo su i pisali i režirali i glumeli (sic) neki mlakonjavo-nebitno-zaboravljivi likovi, pa im je takav i film: nigde duha, nigde krvi, nigde ništa... Tačnije, režirao je lik koji je napravio solidan DREADi bedastu KASADAGUi još koješta, ali odavno je potrošio kredite sa DREAD-debijem, i od tada ničim više nije opravdao nade.

DE POEL / THE POOL

HOLL, 15

**(*) 2+

Taman kad pomisliš: oh-ho, ovo je Evropa, ovo su Holanđani, sad ćemo da dobijemo nešto arty, neočekivano, drugačije, neholivudizovano, možda, ako smo srećni, čak i ejkmanovsko--- a ono, ispadne samo jedno nedokuvano slowburn shoegaze NIŠTA: likovi su nezanimljivi i klišetizirani pa otud drama pada u fletlajn, a mlaki pokušaji horora su ipak generički: too little, too late. Lepo je to slikano i nije sasvim negledljivo, blizu je granice od 3-pa zato, uz oprez, možete pokušati da brčnete svoje nožne prste u ovu baricu i proverite sami da li je će konvencionalna duša pogubljene veštice koja proganja grupicu kampera da vam ulije jezu u kosti.

Before I Wake

USA, 16

** 2+

Ko bi rekao da će glupavi ali zabavni HUSH biti gledljiviji i bolji Flanaganov film ovog proleća? Ova limunadica pokušava da oživi duh „Amblin“ produkcije iz 1980-ih, ali jezovito pada u svojim nakanama jer joj fali duha, inventivnosti i šarma. Dete je iritantno, situacije su nenadahnute, jeze nema skoro nimalo, a kraj sa tim jebenim leptirićima je golo govno. Čuvajte se, jer ovo ima solidne kritike pa će vas lakše prevariti na gubljenje vremena od nekog malo očiglednije slabog filma. Ovo je komad sline kojeg se, ako ga uopšte pogledate, nećete sećati par nedelja kasnije, što se za „Amblin“ filmove ipak ne može reći.

The Blackcoat's Daughter

(aka FEBRUARY)

USA, 15

** 2-

Mumblecore slowburn shoegaze with a vengeance! Jednostavna i krajnje glupa priča bez smisla i poente iseckana je na parčiće, servirana preko reda, i puštena u modusu ultra-SLOW. Dakle, čak i da je ovo konvencionalno linearno ispričano bilo bi glupo, ali sa ovim kvazi-umetničkim zahvatima u naraciji to postaje još napornije, naročito sa umrtvljenim „ritmom“, namerno eliptičnim i opskurantskim „pripovedanjem“ i sa monotono nabudženim dronovima koji vibriraju bez pauze, od početka do kraja filma, neprestano pokušavajući da ejpuju Linča (ehh, đeco, ne radi se to tako banalno... pa čak ni ERASERHEAD nije sačinjen od 90 minuta jebenih dronova na saundtreku puštenih u loop!). Da sve bude umetničkije, boje su skoro ubijene, zatuljene skoro do nivoa crno-belog filma (e, tek to je art!), tako da ovaj film iritira (a ne deliveruje) na svim nivoima postojanja: vizuelno je ružan, zvučno je naporno-monoton, narativno je zamoran za praćenje a konotativno debilan jednom kad se sve kockice slože i vidite za čije babe zdravlje ste sedeli uz ovu debilanu. Kuriozitet: režirao sin Entonija Perkinsa. E, sinko, prema ovome PSIHO III izgleda kao čist SHINING!

U petak 13. maja u Velikoj Plani održana je promocija romana ZAVODNIK i edicije „Poetika strave“ koju izdaje Orfelin. Domaćin je bio Mladen Milosavljević, a gosti – Marko Pišev i ja. Detalje o tome, uključujući i video zapis celog događaja, imate OVDE.

Kao i obično u takvim prilikama, iskoristio sam priliku da obiđem znamenitosti kraja, naročito one koje su bliske mom mračnom senzibilitetu.

U tome je, podrazumeva se, ključna uloga bila našeg domaćina, Mladena, koji je, zajedno sa svojim bratom, mene i Marka proveo kroz neke od slikovitijih lokacija ovog zaista lepog kraja.

Neke od njih su opštepoznate, kao što je Radovanjski lug (mesto gde su dušmani u našim redovima ubili Karađorđa) i crkva Pokajnica, a neke su manje znane, doslovno zarasle u travu i poluskrivene, po principu „ko zna – znaće, ko ne zna, neznaće“.

U ovom nastavku otkriću ponešto od oba sveta. Naša prva stanica bila je zgrada prve seoske škole u Srbiji, u selu Orašje, koja se nalazi kraj slikovitog šumarka, u istom dvorištu sa crkvom, a odmah pored groblja.

Ovo dvorište je lepo uređeno, očuvano i prijatno kako za oko tako i za uho - opšta tišina, uz poneku pticu iz šume...

Ovde su deca, pavo iz školskih klupa, kroz prozor, doslovno bila u prilici da se uvere u (ne)istinitost maksime da „od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba“.

Mogu misliti na šta je to ličilo krajem 18. veka... Zapravo, ne mogu! Ipak, evo kako su tad, verovatno, izgledale katedre i klupe...

Tu je crkva relativno običnog izgleda, nova, okrečena, skoro nimalo „gotska“, ako izuzmemo, možda, podsticajno slikovitu kvaku koja sugeriše da se možda neko tajanstvo u stilu M. R. Džejmsa krije unutra.

Ipak, vrata su bila zaključana, a sa njima i eventualni duhovi unutra.

Zato smo osmotrili obližnji pompezni zvonik...

...nekoliko starih spomenika kraj njega...

...i, neizbežno, groblje odmah iza...

Vreme nas je savršeno poslužilo tog dana, iako je bilo promenljivo i nepredvidivo; sem kraće kišice, koju smo odzenovali pod nadstrešicom škole, ostatak tog dana proveli smo neuznemiravani meteorološkim gnjavarijama.

Na samom kraju te celodnevne ekskurzije po bližoj i daljoj okolini Velike Plane naša družina svratila je i na jedno opskurno mesto.

Tu je knez Miloš Obrenović (preko svojih poslušnika, ne lično) mučio i pogubio svoje protivnike iz raznih buna i klika koje mu nisu išle uz dlaku.

Nešto više detalja o ovom mestu ima u Mladenovom izveštaju OVDE, pa tome nemam šta da dodam, osim novih slika...

...i potvrde da se radi o čudno tajnovitom, tihom i pomalo zlogukom mestu...

Ali, to nije sve, jer na istoj lokaciji, odnosno na istoj livadi, nalaze se još dve bizarne stvari:

Malo podalje, na desetak metara od točka za mučenje nalazi se spomenik čudna izgleda, koji podseća možda na nasukani brod, ili neku bizarnu vrstu bazena.

Povod je ovaj:

Naravno, kao i polomljeni i skoro nečitki Točak, tako je i ovaj spomenik prepušten sebi i vremenu.

Pitanje je kako je to trebalo da izgleda kad je bilo novo, ali ne verujem da su ove cevi sa vodicom što curka u žabokrečinu i opšta zaraslost svega deo željenog ugođaja.

Pre će biti da je to neizbežna, tipično srpska „glazura“ nebrige prema sopstvenoj istoriji i spomenicima koje imamo za izvoz (mada ih ne izvozimo) – bolje reći, za bacanje...

Ali ni to nije sve! Jer, na istoj ovoj maloj livadi, u šipražju i među paprati možete opaziti i jednu vilu koja tu usamljeno stoji.

Šta ona tu radi, čemu služi, šta tačno predstavlja, i zašto baš ovde – ne se znaje! Kamena nimfa čuva svoju tajnu...

Svakako služi da upotpuni nadrealni ugođaj ove livadice i njenih napučenih, nekongruentnih spomenika.

Pa, kad je već tako...

PS: Sve fotke u ovom prilogu načinio je ili Mladen, ili Ghoul sa svojim novim foto-aparatom. Copyright - The Cult of Ghoul.

---NASTAVIĆE SE---

Ričard Gevin (Richard Gavin) je jedan od značajnijih i boljih novih pisaca horora. Pažnju mi je privukao pričama koje sam redovno nalazio u nekim od najboljih antologija (Black Wings: New Tales of Lovecraftian Horror, The Grimscribe's Puppets, The Children of Old Leech, Delicate Toxins, Shadows Edge…) i izbora (Best New Horror, The Year's Best Weird Fiction, The Best Horror of the Year) koji su mi dolazili u ruke, pa sam zato overio i njegovu solidnu zbirku At Fear's Altar.

Ono što njega izdvaja iz mora današnjih horor pisaca jeste činjenica da se Gevin intenzivno bavi ezoterijom i okultizmom, i kao teoretičar i kao praktičar, a to se vidi i u njegovoj prozi. On je, takođe, priredio antologiju okultnog horora Penumbrae– nju sam prikazivao u RUE MORGUE magazinu, i uskoro ću ovde obznaniti i taj rivju.

Kada je nedavno najavio svoju najnoviju, petu po redu, zbirku, pa još sa naslovom ŠUMSKA STRAVA (SYLVAN DREAD), shvatio sam to ne samo što moram da overim, nego je krajnje vreme da ovog pisca podržim, koliko mogu, i preko magazina RUE MORGUE za koji već godinama pišem (pretežno o knjigama, ali ponekad i o filmovima). To nije bilo teško, tim pre što je Gevin Kanađanin, i što je svojevremeno i sam pisao za ovaj magazin.

Uradio sam s njim iscrpan, zaista dobar intervju. Deo njegovih odgovora završio je u mom opširnom članku (na celoj strani magazina) koji sam naslovio "The Woods Are Lovely, Dark and Deep" (kao omaž jednoj pesmi Roberta Frosta koju sam predavao, svojevremeno, dok sam radio na fakultetu). Taj članak izašao je u magazinu RUE MORGUE #167 za jun, i evo kako izgleda naslov.

Tekst ne smem ovde da kačim, bar ne ucelo, ali evo odlomka u kojem opisujem neke od priča iz ove zbirke:

In “Thistle Latch” a man’s memory of a strange boy who used to live in the woods before disappearing leads to his rediscovery, decades later, amidst a vision of an orgiastic scene of rampant, mutating flora. “The Old Pageant” is about a couple who visits a long-deserted cabin in the woods where a strange mimicry takes place (“if we weren’t careful there would be things from the woods that would take our place in the world”). “Tinder Row” depicts a dead-end street near the town’s main viaduct where the soil is thin, “not in its physical compound but rather its spiritual aspect”, so that it enables “Soul-moulting”. In the touching “Wormwood Votaries” a man meets his childhood self and rekindles memories of his encounters with elemental spirits and of watching with “the Eyes of the Spine”. And “Primeval Wood” features a strange humanoid hawthorn growth (reminiscent of a primitive idol) in the woods which affects its founder, a suddenly single man, proving, like many other tales in this book, that “certain miracles are reserved for the wayward and the damned”.

Ako ste voleli moj roman ZAVODNIK, možete sad baciti pogled da vidite kako ruralni gotik i šumski horor sa paganskim zaleđem i čestim okultnim referencama funkcioniše u inostranom, severnoameričkom ambijentu.

Evo kako ovu zbirku najavljuje izdavač:

Those who dwell unseen within the hedge, the grotesques emergent in the weave of tangled roots, the writhing form amid the shadows of the Willow boughs—all are keepers of a rustic and terrible wisdom predating the emergence of mankind. Lurching between disembodiment and wholly manifest flesh, the baleful forces of wasteland and rural barren have long been etched upon the human soul.

From the preeminent author of At Fear’s Altar and The Benighted Path comes Sylvan Dread, Richard Gavin's long awaited fifth collection of preternatural tales. Bound within are thirteen nightmares exploring the Sinister Pastoral, the dominion prevailing at the intersection of mortal reckoning and the primoridum of daemonic Nature.

As a meditation on the forces of predation and parasitism, monstrous fecundity and decay, and those hidden folk who occupy the spaces between the branches, Sylvan Dread evokes the primeval wood — the place where all dreams and nightmares begin. In this isolate copse we witness the excavation of abominations long earthbound, the twilight of the rational, and the forgotten violence of the Dionysian Rite.

' Gavin's writing serves as a testament that great masters once crafted great stories
...and as evidence that they shall do so again.'
--- Thomas Ligotti

Ovih dana je iz štampe izašla i Gevinova non-fiction knjiga THE BENIGHTED PATH, na mračno-okultne teme. Više o njoj čitajte dole, u intervjuu koji sam uradio s njim.

Interview with Richard Gavin

By Dejan Ognjanović

How similar or different is this collection to your previous ones?

While there is something of a Richard Gavin “voice” that runs through all my fiction and thus gives it some type of continuity, I do feel that SYLVAN DREAD marks a departure from the more recognizably weird horror stories I’ve done previously. These are more folk horror and ghost stories. With this book I made an earnest effort to beguile rather than disturb. I worked closely with Daniel A. Schulke, my editor at Three Hands Press, who encouraged me to drift as far from commercial genre fiction as I wished to go. These stories are still supernatural horror, but they operate more on the fringes of that form. As a writer, I am happiest when wayfaring, when I’m bewildered by a half-formed narrative. None of my stories are ever plotted in advance. They set their own course and I simply transcribe them. I trust my instincts enough to know when to shelve a piece because it is losing its thunder. That is how my four previous books have been created.

How personal are the stories in this collection in terms of actual experiences, memories?

There is a great deal of personal memory and impression in the book. But it bears stating that, ultimately, these are works of fiction. Readers needn’t look for what they suspect to be an author’s biographical confessions in the text. Again, as I stated earlier, my stories may inspire people in a literary sense, but they should never be taken in a literal sense. I believe that any writer worth their salt should be doing more than manufacturing plots and characters. They should be conveying their keenest impressions of existence. After all, developing a highly personalized mode of literature, a genre of one if you will, is the only hope a writer has at creating something original. Plots, themes, characters – all of these things slip into broad archetypal patterns that have existed for millennia. All the stories have been told. But they have not been told by us, and that makes all the difference.

How have your esoteric and mystical beliefs shaped your fiction?

I believe in the hidden realm that lies within and beyond the world of forms and matter. This perspective has allowed me to live the bulk of my life in a liminal state. I find the logic-obsessed, materialistic, industrialized civilization to be a planetary madhouse, thus I keep my interactions with it to a bare minimum. For all the benefits that civilization has granted humanity, it has also all but divorced us from living deeper, more reflective lives. It has caused us to regard nature and the animal kingdom as little more than resources to be exploited. In the Middle Ages the clergy tended to regard nature as a demonic realm and in a certain respect they were correct; nature’s will is stronger than ours and its ways can demolish humanity’s ambitions in an instant, whether those ambitions take the form of building a house in a hurricane zone or attempting to live one’s life according to a set of intellectual commandments that run counter to our instincts. A pious man may want to dedicate his body and soul to the tenets of some hygienic faith, but his instincts will always prevail. Lust, anger, and other natural energies infiltrate our lives. Try debating your body out of being sexually aroused or from its fight-or-flight response. It is pointless.

Humanity tends to fear or despise that which it cannot control, which is why supernatural horror serves as the perennial inconvenient reminder that there will always be forces that thwart an individual from his or her “life-plan.” 21st-century humankind dwells in a bubble of egoism, willful ignorance, and self-gratification at all costs. That is a worldview I don’t even respect, let alone share. Given this, my fiction is the polar opposite of conservative horror. Instead of warning against the terrible things that will occur if one dares to break the social contract, my work is about people who slip through civilization’s cracks and thereby feel the scales peeling back from their eyes. There is a great deal of dread in my work, but people always fear breaking the mould that coddles them. What my characters find is that those conservative rules you referenced have been not their safeguard but their blinders. They achieve liberation in all its beauty and awfulness.

Are your activities in the fields of the occult and of horror fiction part of the same process, or are they relatively different?

My ethos is fairly holistic. My engagement (or what some might prefer to call faith) in the Spirit realm is often, but not always, given expression in my fiction. The most marked distinction between these two pursuits is that when I am writing fiction I am cognizant of the fact that narratives are something that every reader engages with for different reasons. Some read horror stories purely for entertainment; others analyze the genre’s socio-political subtext; readers like myself tend to favour works that evoke and satisfy a deeply-held poetic sense of the haunted and the unworldly. There is no correct or incorrect way to read fiction.

I wish to be clear that my stories are not attempts to proselytize or to convince readers of anything. My fiction can be read as literary evocations of esoteric experiences, but they should never be mistaken for literal reportage of those experiences. There is a marked difference between weaving a thread of the authentic into a narrative in order to arouse a response in a reader and foolishly presuming that a reader or indeed an author accepts supernatural stories as being thoroughly and literally real.

How do you deal with the almost inevitable (or is it?) demonizing of the things you love? I’d assume you’re a lover of nature, but horror genre demands that it is depicted in its darker aspects, as a threatening force, as a source of terror…

I love nature because it is both beautiful and threatening. I believe that nature has always represented the ineffable and that the bulk of humanity has always resented it for that reason. We are reliant on nature, are inextricably bound to it, and yet many cannot reconcile themselves with that vast, unfeeling and often baffling world. Nature is not the inert, pastoral backdrop to our lives any more than the past is some remote relic. Both are living and often perilous things.

You also have a new non-fiction book, THE BENIGHTED PATH, which deals with a lesser-known esoteric tradition. What is it really about?

The Biocentric philosopher-mystic Ludwig Klages (1872 – 1956) developed the term Night Consciousness to describe this mode of engaging with the world on a primordial, imagistic level, as opposed to the rational mode that has dominated the present age. Through this intuitive, poetic experience, one can interact with the soul of reality that dwells within and beneath the physical realm. Though the word "benighted" developed a negative connotation meaning “ignorance,” my book restores its original meaning, which was to be overcome by darkness. That may sound unappealing to many, but it is how I’ve lived the bulk of my life.

Algernon Blackwood spent some time in Canada and was inspired by it for some of his best tales, including “Wendigo”. He was also, just like you, deeply involved in the mystical and the occult. How close or different to him and his approach to mystical (occasionally cosmic) horror do you feel?

Blackwood is one of my literary touchstones. Discovering his work in my early twenties was a revelation. His work exhibited that rare quality that I’d been trying (ineptly and awkwardly, for I was a novice writer) to imbue my fiction with: a sense of ecstasy. Even many of the classic horror authors I admired lacked this quality. Their apparitions were often fashioned to either simply scare or to act as some kind of warning against doing that which man was not meant to do. Algernon Blackwood expressed not simply terror but also beauty. That is something I strive to convey myself. I utilize fear as a sensitizing force, a way to flex the reader’s perceptions of the world and of themselves. By first evoking terror, I can then introduce various visions or concepts that I find beautiful. Conversely, the things I find beautiful are often terrifying. These two emotions are inseparable in my work.

Originalno je ovo izašlo na sajtu RUE MORGUE-a, OVDE.

A ako vas je Gevin zainteresovao, ali se još nećkate da li da kupujete njegove knjige, evo imate jednu njegovu finu pričicu onlajn – i to ne makar koju, nego iz zbirke omaža Lerdu Baronunazvane The Children of the Old Leech!

Dakle, čitajte priču “The Old Pageant” (koja se nalazi i u SYLVAN DREAD) – OVDE.

Na današnji dan, 27. juna 1914. godine, rodio se Robert Ejkman.

Ejkman je najbolji pisac strave za kojeg nikada niste čuli. (Osim ako ste čitalac moje Poetike horora, odnosno ovog bloga, gde sam više puta već pisao o njemu; recimo OVDE, a zatim i OVDE, gde imate i dokumentarac o njemu, a najzad, o njegovim naslednicima, i OVDE.)

Njegove vrhunske priče bolje su od skoro svega drugog u modernom hororu; njegov prosečan, uobičajen nivo nedostižan je većini savremenih pisaca strave; čak i njegove slabije priče (malobrojne) rado bi u svom opusu video svaki pisac ovog žanra sa iole izgrađenim ukusom i ambicijom.

Prva ovogodišnja knjiga u ediciji „Poetika strave”, posvećenoj vrhunskim predstavnicima klasičnog i modernog horora, jeste zbirka priča HLADNA RUKA U MOJOJ Roberta Ejkmana. Po mišljenju urednika ove edicije, Ejkman je, uz Tomasa Ligotija, najbolji pisac horora u poslednjih 50-ak godina, ali iako je aktivno i neprestano objavljivao još od 1960-ih godina pa do svoje smrti, 1981. – do sada na srpski nije bila prevedena nijedna njegova priča!

Ovu strašnu nepravdu ispraviće Orfelin u pomenutoj ediciji, sa premijernim predstavljanjem ovog vrhunskog pisca ne samo u Srbiji nego i u celom regionu, budući da Ejkmana još niko nije „otkrio“ ni u Hrvatskoj, ni u Bosni itd. A kad je već tako, mogu odmah da obećam da nećemo stati na ovoj knjizi, jer već planiramo još nekoliko njegovih zbirki, ubrzo za ovom.

Ovako izgleda zadnja korica knjige

Što se tiče ovogodišnjeg plana edicije „Poetika strave”, podsećam, on glasi:

1. HLADNA RUKA U MOJOJ - Robert Ejkman (jul)

2. UKLETA KUĆA NA BRDU– Širli Džekson (septembar)

3. KARMILA i druge priče strave– Šeridan Le Fanu (oktobar)

Za iduću godinu, ako preživimo ovu: Ligoti, Ejkman i jedan malo stariji autor.

Šta ima u ovoj knjizi? Osam vrhunskih priča strave + opširan i stručan pogovorkoji će vam pomoći da se bolje snađete u čudnom svetu ovog autora + detaljna biografija koja će vam približiti ovog malo poznatog autora.

Pored toga, kao što ste već navikli, tu je vrhunska oprema: papir, štampa, povez, tvrde korice, izuzetan dizajn spoljašnjosti i unutrašnjosti knjige... Za ovo poslednje zaslužan je i ovog puta već višestruko dokazani majstor, Dragan Bibin.

Nešto detaljnije o pričama u ovoj zbirci:

1. “Mačevi”

“The Swords”

U jednom zabačenom gradiću na obali, u neuglednom, trećerazrednom cirkusu, mladić nailazi na čudesnu predstavu u kojoj muškarci zabadaju mačeve u jednu ženu kao da ova nije živa... A to je tek početak njegovog puta ka nezaboravnom „prvom iskustvu“...

2. „Pravi put ka crkvi“

„The Real Road to the Church“

Žena iznajmi kuću na jednom malom ostrvu i otkrije da je ova smeštena na putanji kojom se kreću nezemaljske povorke. Da li će im se i ona pridružiti?

3. „Niemandswasser“

Melanholični, suicidalni, nesrećno zaljubljeni nemački princ dolazi na obalu jezera gde oseća čudnu privlačnost prema njegovom delu koji nazivaju „ničija voda“, a gde, kako izgleda, obitava nešto što voli da gricka neoprezne veslače...

4. „Stranice iz dnevnika jedne mlade devojke“

„Pages from a Young Girl's Journal“

Početak 19. veka. Dok Bajronova fama bludi Evropom, jedna bogatunska porodica sa svojom zapostavljenom, usamljenom ćerkom putuje po drevnim gradovima Italije. Iz ugla ćerkinog dnevnika posmatramo kako će ona, postepeno, svoju dosadu zameniti romansom sa jednim mračnim, ne-baš-latinskim zavodnikom...

Za ovu priču Ejkman je dobio Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award, 1975) u kategoriji priče.

Ovako izgledaju pregradne stranice ispred priča unutra

5. „Konačište“

„The Hospice“

Čovek zaluta i put ga nanese na konačište koje ne liči ni na jedno drugo, ni po pravilima ponašanja, ni po čudno letargičnim stanarima koji kao da su zarobljeni u nečemu između ružnog sna i... Čistilišta.

6. „Isti taj pas“

„The Same Dog“

Čovek se priseća devojčice i mesta koje je voleo u mladosti, a koji su sada jezivo, grozno izmenjeni. Jedino je isti ostao pas, grozni, žuti, zlokobni pas u dvorištu jedne naizgled napuštene kuće...

7. „Upoznati gospodina Milara“

„Meeting Mr Millar“

Nesuđeni pisac pronađe kakav-takav poslić, ali mu pažnju odvlači neobična firma koja zauzme dva sprata ispod njegovog, a naročito njen istovremeno zlokobni i čudno obični šef, gospodin Milar. Mladić pokušava da otkrije čime se zapravo bavi ta firma, i koja je tajna stalnih posetilaca gospodina Milara.

8. „Osmatrač časovnika“

„The Clock Watcher“

Čovek se, ubrzo posle II svetskog rata, oženi Nemicom i dovede je u Englesku, a ona sa sobom počne da donosi sve više sobnih časovnika, sve čudnijeg izgleda i ponašanja, a za njima sve češće dolazi tajanstveni čovek koji ih održava. Čovek postaje sumnjičav prema supruzi (ali i sopstvenom razumu) dok mu u kući raste atmosfera tajanstva i začudnosti.

Radi se o pripovetkama neobične psihologije, netipičnih situacija, vrhunski literarnim a istovremeno žanrovski efektnim kao malo toga u savremenom hororu. Ove uznemirujuće i jezive pripovesti opsedaće vas i terati da im se stalno vraćate.

A sad – evo i pretplate!

Hladna ruka u mojojće imati 336 strana, dakle biće najobimnija knjiga u „Poetici strave“ do sada. Njena puna knjižarska cena će biti 1.320 dinara, a za pretplatnike samo 1.000, i u tu cenu su uključeni troškovi poštarine.

Pretplatnici koji naruče Ejkmanovu knjigu mogu da po povoljnijim cenama naruče i Šaptača u tami (800 dinara), Zazviždi i ja ću ti doći (800 dinara), Zavodnika (800 dinara) i Poetiku horora (1500 dinara), s tim da samo prvih 15 pretplatnika može da računa na Poetiku jer je zamalo pa rasprodata. Ako ste do sad čekali ne znam šta, ne čekajte više! Vrbesada nisu u ponudi jer je prvi tiraž (1000 primeraka) rasprodat; do Sajma će možda izaći II izdanje. Možda. Inače, Šaptača ima u ponudi zato što je ovo već drugi tiraž (prvih 1000 komada je rasprodato).

Ovo je forzec, iliti unutrašnja strana korica

Novac treba uplatiti na račun Orfelina (Kosovska 23, Novi Sad):ProCredit Bank 220-73108-85, a svrha uplate je: Pretplata na knjigu. Potom treba poslati mejl na orfelinns@gmail.com sa podacima: ime i prezime, tačna adresa i broj mobilnog, kao što treba naznačiti i naslove knjiga za koje se kupac odlučio. Pretplata traje od Ejkmanovog rođendana (27. juna) pa do kraja jula, a isporuka knjiga je u prvoj nedelji avgusta.

Napomena: najbolji način da podržite ovo što Orfelin radi, a pre svega da olakšate postojanje edicije „Poetika strave” jeste da u što većem broju kupite ovu knjigu u pretplati!

Znam da neki razmišljaju ovako: „Radije ću da je kupim kasnije, po većoj ceni, jer tako ću više/bolje da podržim ovaj rad.“ Ali, to nije tako u praksi – verujte da izdavač najviše koristi ima od knjiga koje se kupe direktno od njega.

Takođe, neki misle ovako: „Sačekaću Sajam knjiga pa ću ih kupiti tamo, možda bude neki popust.“ Takvima moram odmah reći: ove knjige imaju cene koje su formirane na samoj granici rentabilnosti, i neće se prodavati ispod ovih navedenih cena. Dakle, ne očekujte akcije tipa „Tri knjige za 1000 dinara“ itsl. Ovo nije takav izdavač, i ne radi takve knjige.

Pored toga, znam da neki više vole da knjigu vide naživo, da je opipaju, prelistaju... Ali, ako ste već imali i imate u rukama prethodne knjige ove edicije, onda znate šta možete da očekujete: nešto što je rađeno s ljubavlju i znanjem, i što garantuje kvalitet i trajnost.

Ako se neko pita zbog čega je cena nešto veća od ranijih knjiga ove edicije, odgovor je jednostavan: zato što su i troškovi njene izrade veći, zbog autorskih prava. Ali čak i sa ovom nešto malo uvećanom cenom, ovo je još uvek knjiga kojoj ravne nećete naći.

Poređenja radi: ako odete na sajt Bookdepository, ova zbirka (Cold Hand in Mine) prodaje se za oko 10,5€ (juče je bila 10,72 €, danas je 10,4) što, otprilike, prevedeno u dinare, iznosi oko 1.300 din.

To znači da, ako tako želite, ovu knjigu možete kupiti u mekompovezu, sa jeftinim žućkastim papirom, bez ikakvog dizajna unutra (samo klot tekst, one damn story after another), bez pogovora i biografije, za oko 1.300 din (u devizama),

...ILI je možete kupiti u tvrdom povezu, na boljem papiru, prelepo dizajniranu, sa odličnim prevodom Save Kuzmanovića (znate već njegove radove: preveo je cele Blekvudove Vrbe i naslovnog Lavkraftovog „Šaptača“; a sve to pregledao i overio dr Ognjanović) za samo 1000din.

Tako stvari stoje, a odluka je na vama.

Ali, ponavljam, pretplatnici značajno doprinose u naporima da imamo najkvalitetnije edicije literature strave u ovoj zemlji i regionu („Poetika strave“ i „Gluvo doba“) i tako, na lep način, postaju suizdavači ovih knjiga.

Ako cenite ovaj rad, podržite ga ne samo lajkovanjem i šerovanjem i preporukama nego i novčanikom, kako bismo mogli da nastavimo još dalje u ovom duhu.

Najzad, ko baš tako želi, može i direktno od mene da ovo naruči, uslovi su isti, ali u tom slučaju sačekajte da knjiga izađe, za sad mi ne šaljite ništa osim želja i čestitki.

PS: Što se tiče čitalaca iz ex-Yu: za sada je nabezbolnija opcija da vam neko iz Srbije ovo kupi i pošalje/donese. Alternativno, oni iz Bosne mogu da kupe/naruče u knjižari KULTURA u Banjaluci, koja drži ORFELINOVA IZDANJA. Njih će, takođe, biti i u Zagrebu; u Crnoj Gori ne postoji nikakva distribucija za Orfelin, za sada. Za Kosovo važi sve što i za Srbiju. U Makedoniji sam imao samo jednog čitaoca. Sloveniju ću ja da pokrijem na Grosmanu a i šire.

**(*)

Prema ustaljenom i već dosadno predvidivom paternu, još jedan mnogo-hajpovani i očekivani film procurio je na net kao slina iz nosa samo da bi nam se razotkrio kao baš to, poludupasta slina koja će nam, jedino ako zatvorimo jedno i po oko, delovati kao dobar film na ovu sušu, bedu i duhovno-kreativnu nemaštinu današnjeg filmmejkinga. (Istina, za upozorenje je trebalo da posluži i njegov prethodni, BLUE RUIN, opšteobožavani, svuda-hajpovani a zapravo jedva-prosečni filmić.)

Koncept je genijalno jednostavan: pank grupica zaglavi u nekoj rednek nedođiji kad slučajno postanu svedoci ubistva, i gomila skinheda ih odatle – iz šupe maskirane u “klub” – neće pustiti žive. Pametno, skinhedi: kako biste prikrili jedno ubistvo, ubićete još 5-6 ljudi. Kad je bal nek jebal! Zvuči kao tipičan SNS način „rešavanja“ problema njihovim uvećavanjem.

I onda dobijamo siege/survival movie sa dozom torture porna i sa jasnom podelom na zlikovce i dobrice. Eto nama zabave. Eto saspensa. Eto prizivanja Karpentera...

Uzaman!

ZELENA SOBA je najpromašenija šansa koju sam video ove godine, a možda i duže. Tako snažni potencijali su postojali ovde, za razne stvari! Za vrhunski saspens triler-horor, u duhu NAPADA NA POLICIJSKU STANICU 13. Pa još za nešto što bi imalo nešto pametno na pameti (za razliku od NAPADA, koji nije ni o čemu – osim ako nije o paranoji i strahu belaca od geto „revolucionara“, svedenih na zombije). Mogla je to biti satira o rastućoj desnici u svetu, svuda, pa i u Americi gde je njihova sumanutija, karikaturalnija verzija Šešelja na ivici da postane predsednik. Ili, još zabavnije, satira o „pravoj veri“ – gde bismo imali ideologiji-posvećene skinhede nasuprot kilavo-mlitavih navodno-buntovnih a zapravo ispraznih „pankera“. I još svašta nešto u tom stilu.

Na kraju, nismo dobili NIŠTA od toga, tj. dobili smo po MRVICU – od svačega pomalo, ni od čega dovoljno da se napravi jedna kasvetna pita. A opet, očigledno je (iz rivjua na netu) da će izgladneli filmofili i ovaj bajati, nedopečeni zalogaj da dočekaju kao pravu gozbu.

Da se razumemo, lepo je to slikano (ili barem – kadrirano); koncept je toliko dobar da ga čak ni osrednja režija ne kvari toliko da to bude nezanimljivo; ima tu, uprkos svemu (vidi niže), i nešto malo saspensa, pa i gadnog krvoliptanja; ritam je pristojan (mada daleko od onoga što dobar TRILER zahteva) i sve se to dâ odgledati sa umerenim zanimanjem.

ALI – i sa mnogo frustracije. Jer zaista BOLI kad vidite da je neko prišao tako blizu tome da napravi ODLIČAN film, i umesto toga, nizom pogrešnih odluka i (ne)činjenja, napravio samo prosečan.

Prvo, likovi su užasni.

Za glavnog „junaka“ imamo najkilaviji izgovor za mlakonjavo-nikakvog bljutavca koji je ikada zaigrao kao „glavni“ – a ova ljudska slina je još nekakav „panker“! Greota je pričati sad tako o nedavno upokojenom mladom Jeljcinu (koji je, uzgred, stradao u 27-oj godini na baš tako bezveznjački način kakav bi priličio ovom kilavcu kojeg ovde glumi: zgnjavio ga sopstveni loše parkirani auto!), ali krivica je manje njegova a mnogo više scenariste i reditelja koji je tako budalasto koncipirao „lik“ pankera koji ceo jebeni film ne ume da se seti koji bi bend poneo da sluša na pusto ostrvo, a kamoli nešto pametnije od toga.

Ostale dobrice su neupečatljive, nerazlučive, jedva skicirane i kao karakteri i kao fizionomije, tako da, kad počnu da ginu, čovek ne zna ni ko to beše ni zašto bi ga bilo briga.

Drugo, zlikovci su nediferencirani, što je loše, jer ovo ipak nije masovno-bezlična pretnja u stilu NAPADA... Ovo bi trebalo da su nekakvi ljudi koji, kao, stvarno postoje, ali od stvarnosti je ovde uzeto samo ono najgore – uključujući to da čak i glavni Tatko Na Skinhedi, Patrik STAR TREK Stjuart deluje nekako jadno, patetično, slabunjavo, kilavo, a ne gaće-useravajuće. Pritom ga vidimo malo (uglavnom je IZA VRATA), a onda kad ga vidimo – ne radi niti kaže ništa memorabilno što bi ga definisalo kao zajebanog lika od kojeg se ledi krv u žilama.

Treće, film previše polaže na nepredvidivost: toliko mu je stalo da nas IZNENADI da čini neke pogrešne dramaturške kalkulacije (SPOJLER:previše „naših“ strada prebrzo i bez pravog impakta, a kad naš mlakonja ostane sam sa dve curice, umesto da to bude još napetije – umesto da kažemo „Opa, bato, KAKO li ćeš se SAD izvući iz čeljusti zlih skinheda?!“- skinhedi se masovno povuku odatle i prepuste dvojici-trojici ćelavih nesposobnjakovića da se akaju s ovima...).

Četvrto, i ključno: zašto praviš jebeni triler ako ga režiraš ovako mlakonjavo šugejzerski slowburn kilavo i bez ikakvog smisla za doziranje napetosti (ili, što je gore, bez želje za tim), za postizanje frenetičnosti, za ludilo, za dizanje tenzije...? Da se razumemo, ZELENA SOBA je uzbudljivija od, šta znam, gledanja u beli zid; i napetija je, priznajem, od VOJNE AKADEMIJE. Ili, ako ćemo sa srodnijom tematikom, od ŠIŠANJA. Ali, to ne znači baš mnogo.

Ovaj film kao da je pravio neko u rukavicama; neko suviše „fin“ da se spušta u kaljugu palpa, akcije, trilera, manipulisanja emocijama (kao da FILM nije upravo to!); neko ko misli da je strašno pametan i „meditativan“ ako sve snima u srednjem planu, ili ako akciju rešava prekratkim, nejasnim, loše osvetljenim scenama u kojima se ne vidi ni KO ni ŠTA, ili ako bitna dešavanja metne izvan kadra (offscreen). Use your imagination, kids! Kad je već reditelj nije imao!

Kad pomislim kakav je MATERIJAL ovde postojao i šta se, poludupasto at best, od njega napravilo, dođe mi da psujem! Ovo je vrsta filma koji daleko bolje zvuči kad o njemu čitate ili vam ga neko prepričava nego dok ga gledate – zato što je scenarista uzeo soludan koncept ali onda reditelj (ovde: ista osoba) od njega nije izvukao ni blizu maksimumu.

Holy Hell – pa ovde se one gadne skinhed-džukele dresirane da kolju ljude puštaju – da kolju ljude! Sama ideja je užasna! Film koji vidite u svojoj glavi o tome je užasan! Jedino što ovaj konkretni „film“ koji to sadrži u sebi nije skoro nimalo užasavajući, jer je to s tim psićima toliko mlohavo i njanjavo snimljeno da je to da čovek poželi da kretena od reditelja mlati tepsijom po glavi!

Istina, postoji eksplicitniji nego što bismo očekivali prizor u kome Džeki grize kožu i meso sa jednog otkinutog vrata, ali to je aftermath, to je POSLE; a kako je došlo do sudara džukele i čoveka (i KOG čoveka?!), kako je izgledala borba, gde je tu priprema, gde je saspens, gde je eksplozija...? Njah.

I to važi i za većinu drugih scena akcije, gde odlični efekti maske služe da rade posao koji reditelj nije mogao, umeo ili hteo. Recimo, naš kilavi Jeljcin na samom početku filma zaradi baš zajebanu povredu – POLUSPOJLER, jer ovo se dešava negde oko pola sata u filmu: dakle, dok se natežu kroz odškrinuta vrata, njemu nožekanjama višestruko iseku ruku, baš ozbiljno i duboko pod kožu, do mesa, samo što mu ne odvoje šaku od ruke. Da li to vidimo? Ne. To je offscreen. To je IZA VRATA. behind the green door, što bi rekla prerano upokojena Merilin Čejmbers...

(Uzgred, te povrede koje Jeljcin dobije previše su ozbiljne i bolne za njega da bi mogao da funkcioniše ostatak filma onako kako to vidimo + nisam uveren da malo široke trake za pakovanje oblepljene oko onakvih dubokih rana mogu da efektno to imobilizuju i zatvore, ali OK, šta pa ja znam o medicini – jesam doktor, ali ne za to!)

Ne kažem da je uvek i svuda reditelj trebalo da prikazuje kako sečivo ulazi u meso, kako zubi kidaju kožu, itsl. Govorim o proizvođenju impakta, a to se radi kadriranjem, montažom, ritmom. Karpenter je to znao i stalno demonstrirao: u NAPADU skoro i da nema krvi (osim u čuvenoj sceni sa sladoledom od vanilije, gde ionako efekat ne izgleda uverljivo) ali je to režirano tako da svaki udarac boli, svaki pucanj rastura. Ovde, u ovoj SOBI – uglavnom ne.

I zato, nemojte mi, molim vas, uzalud prizivati Velikog Reditelja ovde samo zato što vam površno gledano ovo „liči“ na NAPAD, pošto imamo grupicu dobrih zabarikadiranu i okruženu gomilom zlih. Ovde se reditelj uglavnom nije bavio svojim poslom, barem ne zaista, potpuno, i isporučio je jedan prilično fletlajn „triler“ koji nije onoliko uzbudljiv koliko je mogao i morao biti, a uz to nije ni o čemu – jer, recimo, to što su ovi „dobrice“ baš pankeri nikako ne zaigra u filmu, skroz je svejedno.

Oni su svi nekakve slinave punching bags, do sukoba ne dolazi zbog sudara različitih svetova (ideologija, vrednosti, nazora...) nego zbog glupog slučaja u kojem su akteri mogli da budu i neki kantri bend, i nekakva poor man's Britni Spirs iz provincije sa svojim enturažom, i film bi bio POTPUNO ISTI kao sa ovim do-mojega „pankerima“.

A pošto je tomu tako, ceo „zaplet“ se svodi na „a bunch of stuff that happened to some poorly drawn people”. Nema tu ni mitske dimenzije sukoba, ono kao borba Dobra i Zla, nema ni naročitih set-pisova (OK, solidan je jedino onaj u podrumu, pred kraj), a bezvezan je i antiklimaks, i to kako olako i bez pravog pej-ofa srede Tata-Ćelavca. Pa čak i pančlajn zvuči kao bezveznjački vic neprikladan kraju jednog navodno ozbiljnog filma.

Sad, ovo bi bio beskrajno bolji film da je reditelj hteo da kritikuje današnje “pankere” kao pozere i budale, pijandure i fun loving morone koji nemaju šta da kažu čovečanstvu, koji ne predstavljaju nikakav pažnje vredan nazor i vrednosti (vidi ranu scenu radio-intervjua, sa njihovim prozaičnim i praznim odgovorima; nadao sam se da će to biti razvijeno, ali NE – ništa od toga), ali to je učinio samo nenamerno, i poludupasto, a ne promišljeno i dosledno.

Da je barem pokupio ENERGIJU iz svojih uzora, ali ne, ni to: ovo je na kraju krajeva samo jedan zaista bizarno neenergičan, emo-šugejzerski film o, nominalno, rokerima i pankerima (i skinhedima, i metalcima – u jednom trenu čuje se i SLAYER, s implikacijom da skinhedi to slušaju). Zaista tužno, i tako tipično za vreme u kojem živimo, i za generacije mladih reditelja koji bi trebalo da preuzmu baklju od starijih. Ne, nemojmo se zajebavati, Karpenterova će zgasnuti u njegovoj hladnoj, mrtvoj ruci, jer to nema ko da preuzme; niko se i ne trudi. A i ko bi? Ovi metiljavci, ovi kilavci, ovi pihtijasti šugejzeri? Ha!

Šmrc.

***

Odličan horor Takašija Miikea – moćno jeziv, sa nekoliko stvarno upečatljivih i žmarcoizazivajućih scena. Istina, besramno je derivativan, ali to mu se može donekle oprostiti budući da uspeva da izmuze toliko jezivih scena iz svoje zabavne premise o lancu (ili KRUGU, get it?) neizbežnih pogibija, prethodno najavljenih mobilnim telefonom, u čijem korenu leži srdžba (iliti GRUDGE) s one strane groba...

Ono što je razočaravajuće jeste da je film toliko posvećen svom (odličnom!) gimmicku da totalno zanemaruje likove i dramu, pa njegov plot-plot-plot nema ni dubinu ni snagu RINGU-a, a završnica je toliko mehanički posvećena twist-twist-twistovanju da to postaje apsurdno.

Tokom najvećeg dela filma mislio sam da će ovo dobiti finu četvorku, ali na kraju ovo je ipak veoma jaka 3. Miike pokazuje da još uvek ume da napravi komercijalan, umereno konvencionalan, i vizuelno bogat film (najzad nešto što je imalo budget i filmsku traku, posle čitavog niza video-radova snimljenih za 6 dana!), u kome besprekorno balansira stravu i užas sa nekoliko (za njegov pojam) umerenih gore-scena.

Od svih post-Ringu filmova (da, uključujući tu i japanski GRUDGE) ovaj je po efektnosti svog učinka najbliži Nakatinom remek-delu. OBAVEZNO gledajte!

U svom osvrtu na japanske horore, koji sam pisao na engleskom, o ovom filmu sam napisao:

Randomly selected teenagers receive deadly messages on their cell phones, with their own last words/cries sent from three days in the future. Can you fight destiny? Even more importantly, can you afford to throw away your cell phone?

Unashamedly derivative, Miike's film is still delightfully quirky to provide interest and a lot of pleasure from more-than competently executed scenes of cell-phone terror. It is organized around set-pieces – who could forget the train suicide or death in front of TV studio's cameras? – while the story and characters are weak and secondary. The resolution of the mystery is convoluted (and ultimately redundant) while the final showdown goes so over the top it verges on the ridiculous. Never boring, but also rarely more than vaguely intriguing, ONE MISSED CALL is a well-made scare-fest which proves that Miike can function equally well within the mainstream production as he does outside of it.

Ako vas zanima kakav je nastavak, ONE MISSED CALL 2 (2005)– i o tome sam pisao, pa samo kliknite na link!

Moj esej o najboljim japanskim hororima na temu duhova imate OVDE.

Ovde možete naći i moj esej UVOD U MODERNI JAPANSKI HOROR FILM.

A ovde je moj osvrt na domaću knjigu o japanskom horor filmu, KRUGOVI I KLETVE - Dragana Jovićevića.

Zadovoljstvo mi je da vas obavestim da je izašao novi broj akademskog časopisa EAP (Etno-Antropološki Problemi), god.11, sv.2, 2016, koji sadrži temat Antropologija horora.

Gost-urednik temata o hororu u ovom broju je dr Marko Pišev, a jedan od naučnih radova u ovom tematu je i moj, pod naslovom „Tri paradigme horora“. U tom radu nadograđujem i razvijam određene postavke iz moje studije POETIKA HORORA: tačnije, polazim od definicija horora koje su dali Džon Karpenter, Robin Vud i ja sam, i na njima gradim jedan pokušaj tematske i idejne taksonomije horor žanra.

Ispod možete videti sadržaj ovog temata: ukupno 6 radova, na oko 150 strana; od toga 5 o hororu i jedan o chetnixploitation tvorevinama Jasmile Žbanić i srodne kompanije. Osim sažetaka svakog od navedenih radova tu odmah imate i linkove ka njihovim PDF verzijama na sajtu ovog časopisa, tako da one radove koji vas zanimaju odmah možete čitati onlajn ili ih skinuti i meditirati nad njima u slobodno vreme.

Evo šta sadrži temat Antropologija horora...

Horor i zlo - Marko Pišev

Ovaj rad se bavi odnosom između stvarnog i nestvarnog u horor prozi. Njegova osnovna teza glasi da koncept zla u pričama strave izvire iz liminalnih sadržaja koji su proizvod subjektivnih doživljaja stvarnosti autora. Cilj rada je da odgovori na pitanje mogu li se takve konceptualizacije zla smestiti u neki određen sociokulturni kontekst ili su one, pak, proizvoljne budući da su ukorenjene u mašti proznih stvaralaca. U cilju odgonetanja te dileme, ovaj rad se usredsređuje na analizu instrukcija za pisanje horor priča koje su u vidu knjiga, eseja i predgovora formulisali savremeni vodeći predstavnici horor žanra a koje, između ostalog, promišljaju i o tematizaciji zla u horor prozi.

Ključne reči: horor, kultura, strah, zlo

PDF (CРПСКИ)

Tri paradigme horora - Dejan Ognjanović

Polazeći od definicije horora kao žanra popularne kulture čija se temeljna priča tiče susreta s pretećom Drugošću, čiji prodor u konsenzusnu stvarnost i njenu podrazumevajuću normalnost stvara nemir i budi strah među protagonistima i publikom, ovaj rad definiše tri ključne paradigme horor žanra i to na osnovu tretmana izazivača straha, odnosno „čudovišne“ Drugosti u njima. Paradigma 1 tiče se „Straha od sebe“; Paradigma 2 obrađuje „Strah od drugih“; Paradigma 3 tiče se „Straha od numinoznog“: „Čudovište“ je bezlično; dotiče se primarnih sila, božanskog/demonskog; i kao takvo situirano je na samoj granici unutrašnjeg/spoljašnjeg. Sve tri paradigme, sa njihovim glavnim pristupima i konstitutivnim elementima, oblikuju se kroz dva temeljna moguća tretmana: konzervativni i progresivni (liberalni), što pruža ukupno šest temeljnih varijacija horora. Polazeći od određenja Džona Karpentera, Robina Vuda i svojih sopstvenih, autor analizira reprezentativne primere iz oblasti horor književnosti i filma za svaku paradigmu i njenu varijaciju, s posebnim akcentom na prikaz Drugosti i njene veze sa normom, njen upliv na status quo, na antropocentrizam i prisustvo ili odsustvo srećnog kraja. Rad demonstrira bogatstvo konotativnih potencijala horor žanra i pruža osnovu za njegovu taksonomiju.

Ključne reči: žanr, horor, Drugost, strah, numinozno, konzervativno, liberalno, norma, status quo, antropocentrizam

PDF (CРПСКИ)

Užasnutost i opčinjenost večitim telom: mumija u ranoj horor književnosti - Bojan Žikić

Maštanja o mogućnosti neopisivo dugog ili beskonačnog fizičkog postojanja razmatraju se oblikovana kao kulturne predstave o mumiji, kao večitom fizičkom telu, u engleskoj književnosti devetnaestog i ranog dvadesetog veka. Na osnovu tri priče i jednog romana, pokazuje se kako se vrši uobličavanje kulturnih predstava o stranoj i dalekoj kulturi odražavanjem predstava o sopstvenoj kulturi.

Ključne reči: staroegipatska kultura, mumija, horor kao književni žanr, viktorijanska kultura, Velika Britanija, kulturne predstave o ljudskom telu

PDF (CРПСКИ)

The final girl on the freeway: Adaptation and appropriation of a fairy tale - James Kloda

Fairy tales and their adaptations transgress established social, cultural and temporal boundaries. This paper examines Matthew Bright’s Freeway (1996), an adaptation of Little Red Riding Hood that deliberately mirrors this transgression by setting the film within the generic type of horror cinema. In choosing this mode, Bright partly restores the fairy tale to its original purpose, once existing as a folktale full of high melodrama, but goes further, criticising the text of ‘known pattern’ and overhauling it to a story in which an innocent female under attack restores her own equilibrium: in effect, deploying the ‘final girl’ trope that is common in slasher movies.

Freeway uses its adaptive status to radically reinterpret the source text, fomenting its oppositional assault through a genre most suited to subversion. Through textual analysis, the paper examines how Bright harnesses the potential of the cinematographic medium through a double interaction, one that not only allows a coded opening of the internal, intertextual space of the adaptation, but also an antagonistic encounter rooted in the context of horror cinema.

Ključne reči: adaptation, identification, intertextuality, spectatorship, transgression

PDF (na engleskom)

Sjedinjene Države “Zombilenda”: migracije u popularnoj kulturi na primeru epidemije zombija - Marina Mandić

Migracije su jedan od centralnih diskursa savremenog društva: one su katalizator socijalnih promena, utiču na promenu socijalne strukture, odnosa i položaja, kako samih migranata, tako i stanovnika zemalja domaćina. U okolnostima epidemije zombija razlozi i ciljevi migriranja mogu biti pojednostavljeni na jedan osnovni motiv: napuštanje i izbegavanje predela zahvaćenih zombijima zbog preživljavanja. Smatram da mogućnost odlaska predstavlja mogućnost preživljavanja, što direktno utiče na formiranje mreža novih društvenih odnosa, samim tim i opstanka društva. Tom logikom, migracije se pojavljuju kao jedan od osnovnih metoda preživljavanja u zombi narativu, odnosno kao osnovni metod reizgradnje i redefinisanja društvenog sistema.

Iako postoje različiti pristupi migracijama, autori koji proučavaju ovo polje ne spominju niti istražuju migracije predstavljene u popularnoj kulturi. Istovremeno, autori koji se bave proučavanjem filmova sa tematikom zombija ne posvećuju svoju pažnju procesu migracija. Rad ukazuje na jednu vrstu “izmišljenih” migracija, odnosno na oblik migracija koje svojim metaforičkim narativom prikazuju obrasce bliske obrascima koje primećujemo u savremenom društvu. Analiziraju se oblici migracija koji se pojavljuju u popkulturnom narativu, odnosno, prikazuju načini na koje se teorijski koncepti upotrebljavani da definišu vrste migracija u stvarnim društvenim tokovima, mogu upotrebiti i pri analizi narativa zombi filmova

Ključne reči: migracije, zombiji, epidemija, socijalna struktura

PDF (CРПСКИ)

Haunting Lessons - Joscelyn Jurich

This paper examines horror through works by three artists taking the sites and remains of extreme violence as their subject matters: Australian actress Kym Vercoe’s performance piece, “Seven Kilometres Northeast,”(2010) Bosnian director Jasmila Žbanić’s film based on the same piece, “For Those Who Can Tell No Tales” (2013) and Bosnian photographer Ziyah Gafić’s ongoing project, “Quest for Identity,” begun in 2011, a series of photographs of the material remains found in mass graves around Srebrenica, several of which are displayed in the Srebrenica Memorial Room in the former Dutchbat headquarters in Potočari. Vercoe’s and Žbanić’s works focus on Višegrad and specifically upon the Vilina Vlas spa, which was used as a rape camp during the Bosnian war. Spaces such as these where acts of violence occurred carry more than traces; they are replete with the environments of past events that linger and animate them. They are what Avery Gordon describes as haunted sites of social life that are not easily perceivable but make their presence felt. Through examining these artistic works, I argue that they reveal how the seemingly inanimate may become an animated site of horror yet are also engaged creative attempts to transform psychic and spatial abjection motivated by a productive haunting of “something-to-be-done”.

Ključne reči: haunting, war violence in Bosnia-Herzegovina, genocide, absence

PDF(na engleskom)

Ceo broj možete naći OVDE.

Čitaocima ovog bloga izvan horor temata mogli bi još da budu zanimljivi radovi Kjubrikovo čitanje Bardžisa: Značaj kostima za razumevanje Paklene pomorandže - Dijana Metlić i Jugoslovenski „crni talas“ i kritički diskurs: preispitivanje prošlosti, kritika sadašnjosti i anticipiranje krize - Sanja Lazarević-Radak pa, eto, bacite pogled i na to nakon što apsolvirate HOROR!

Evo divnih knjiga za čvrljenje na plaži i za duboku (kućnu ili zelenu) hladovinu: za kuću i za more, i za vožnju do mora/planine (if any)!

AKCIJA! Cene nikad niže! Ko prvi knjizi, njemu i devojka!

Zainteresovani neka pišu na dogstar666 at yahoo dot com.

U sve cene već je uračunata i poštarina unutar Srbije.

ZAVODNIK

Ovaj roman je nedavno dobio svoje drugo, dopunjeno izdanje (appendix priča „Crni čovek“ i pogovor Đorđa Kadijevića), sa novom koricom i novim unutarnjim grafičkim dizajnom, u tvrdom povezu, u izdanju Orfelina.

Drugo izdanje ZAVODNIKA ima ukupno 310 strana, sa unutrašnjim ilustrovanim pregradnim stranama ispred svakog poglavlja, sa tvrdim koricama i jakim, šivenim povezom, i naravno, sa novim ilustracijama na prednjoj i na zadnjoj korici. Ovom knjigom započinje edicija „Gluvo doba“ koja će sadržati mračna dela domaćih autora i koju ću ja uređivati.

Cena je 860 din

A ako želite da imate PRVO izdanje pre nego što postane „collector's item“, po duplo nižoj ceni od drugog, evo prilike. Imam još samo 2 komada.

Cena je 430 din

POETIKA HORORA

Temeljna studija o nastanku i razvoju horor književnosti od 18. do 21. veka. Unikatna u Srbiji, a i mnogo šire. Preko 500 strana velikog formata, vrhunski dizajnirano, ilustrovano...
Kod izdavača je preostalo još samo 10-ak primeraka, kod mene: 2-3.
Ako ste do sada čekali, ne čekajte više - uzimajte dok ima!

1800 din

VRBE – Aldžernon Blekvud
PRODATO!

„Moje je čvrsto uverenje da je njegova poduža pripovetka 'Vrbe' najbolja priča strave ikada napisana“ napisao je Lavkraft svojevremeno. Proverite da li je taj Lavkraft znao nešto o hororu! Pored "Vrba", u knjizi su još dve vrhunske novele: „Vendigo“ i „Silazak u Egipat“ te obiman pogovor i biografija.
Kod izdavača je ova knjiga rasprodata: kod mene ima još 2 komada.

860 din

ŠAPTAČ U TAMI – H. F. Lavkraft

Po prvi put na srpskom odlične Lavkraftove priče i novele: Šaptač u tami, Slika u kući, Vrebajući strah, Neizrecivo, Strava u četvrti Red Huk, Hladan vazduh, Ljubav prema mrtvima + obiman pogovor, biografija i bibliografija.

860 din

ZAZVIŽDI I JA ĆU TI DOĆI - M.R. Džejms
PRODATO!

Treća knjiga iz edicije „Poetika strave“ – ZAZVIŽDI I JA ĆU TI DOĆI M.R. Džejmsa. Sa ovom knjigom nastavljamo misiju objavljivanja vrhunskih dela svetske književnosti strave koja do sada nisu prevođena kod nas.

Ukratko, radi se o 284 strana prvorazredne, zlokobne strave, u tvrdom povezu, sa izuzetnim ilustracijama na koricama i unutra (autor: Dragan Bibin), sa obimnim stručnim pogovorom te bio- i bibliografijom pisca.

Nemojte se mnogo premišljati niti čekati, Džejms je majstor strave kakav se retko viđa i ovo svaka pravoverna kuća u svojoj biblioteci mora imati.

900 din

FOTOFOBIJA – Nikola Vitković

KOMIKO, Novi Sad, 2012

Edicija: Moderni srpski strip, knjiga 6

Strana: 56

Štampa: crno-belo

Povez: tvrdi

„Fotofobija donosi bogat vizuelni korelat senzacija poslednjeg čoveka na zemlji koji svoju intimnu apokalipsu projektuje na čitav svet. Strah od svetla jednak je strahu od sveta, a oba zajedno imaju koren u strahu od istine koja je, blago rečeno, bolna. Pakao čoveka zatočenog u svetu koji može da podnese samo u malim dozama, kroz proreze na roletnama, prikazan je izvanrednim grafizmom čiji se sudari svetla i tame urezuju direktno u dušu čitaoca.“

- Dejan Ognjanović -

(Jeste, moj blurb je na zadnjoj korici ovog izdanja!)

550 din

The Mammoth Book of Cthulhu

- Paula Guran(ed.)

King-size zbirka najnovijih horor priča inspirisanih Lavkraftom! Tu su nova zlodela autora kao što su: John Shirley, Brian Hodge, John Langan, Laird Barron, Helen Marshall, Michael Wehunt, Michael Shea...

Bookdepository = 13 €

Ghoul = 1000din

THE SPIDER TAPESTRIES – Mike Allen

“Mike Allen will infect your subconscious with hallucinatory and alarming delight. This book is a must-read for fans of weird fiction and dark fantasy.”

—Helen Marshall, World Fantasy Award-winning author

“Surrender yourself to The Spider Tapestries and let these tales rewire your mind.”

—Scott Nicolay, World Fantasy Award-winning author

The Spider Tapestries, Mike Allen’s sophomore short story collection, takes a wrecking ball to genre boundaries, showcasing seven stories that mix transhuman noir, Lovecraftian horror, and surrealistic sorcery in an exploration of the further reaches of the Weird. Readers who savored the disorienting strangeness in Allen’s debut collection Unseaming, a Shirley Jackson Award finalist and Amazon.com horror fiction bestseller, will find The Spider Tapestries begins whereUnseaming left off.

TABLE OF CONTENTS

Introduction by Nicole Kornher-Stace

-The Spider Tapestries

-Sleepless, Burning Life

-Twa Sisters

-Silent in Her Nest

-She Who Runs

-Stolen Souls

-Still Life With Skull

Paperback, 140 pages

Bookdepository = 12,95 €

Ghoul = 750din

JOHN DIES AT THE END - David Wong - PRODATO!

Gledali ste film, ali čitajte daleko bogatiju i ludačkiju knjigu!

Meat monsters, wig-wearing scorpion aberrations and wingless white flies that burrow into human skin threaten to kill Wong and his crew before infesting the rest of the world. A multidimensional plot unfolds as the unlikely heroes drink lots of beer and battle the paradoxes of time and space, as well as the clichés of first-person-shooter video games and fantasy gore films.

Paperback, 480 pages

Bookdepository = 10 €

Ghoul = 850din

OTHER ROOMS: POETRY OF SHIRLEY POWELL

Shirley Powell is one of a small circle of poets who astonished New York and other poetry centers in the 1970s and 1980s with a new romanticism that shed modernism with all its cynical baggage. Lyrical, supernatural, narrative, and deft in portrayal of characters, Powell's poems startled many with their freshness, and their sense of being narrated by a timeless voice.

Paperback, 112 pages (A4 format)

350din

NEUE PRISCHTINISCHE KUNST

Publikacija kulturnog terorizma, br. 00, januar 1998.

Ovaj ludački fanzin uređivao je u Prištini – dok je još bila srpska – legendarni ezoterik, Dorijan Nuaj. Pop kultura, okultizam, poezija, provokacija, sex, horror, bizarna sprdačina...

Brutalni raritet! Google search ne zna za ovo!

Samo za najvećeg ezoterika, poslednji extra primerak ovog extremno retkog fanzina!

Pored ostalog, sadrži naslovnu stranu sa crtežom by Ghoul (jeste, ja nacrtao!) + moj prevod teksta iz Fangorije o grupi GOBLIN (italo horor, Argento itd). Plus: „Ispovest rogatog boga“! Plus, politički nekorektno zezanje o muško-ženskim odnosima... ITD.

16 A4 strana

Cena?

Samo 250 din

ZEMLJE SUMRAKA – DŽ. M. Kuci

Kucijev prvi roman Zemlje sumraka (1974) čine dve tematski povezane novele. Prvu pripoveda Amerikanac Judžin Don, mitograf i tvorac propagande za Vijetnamski rat, a drugu Bur Jakobus Kuci, megalomanski istraživač zaleđa Rta dobre nade.

350 din

GOLUB – Patrick Suskind

Od autora masterpisa PARFEM– neobična novela...

Jonathanu Noelu, vrataru banke, trebalo je da navrši 50 godina života pa da tek tada shvati da se dvadeset godina nije ništa događalo u njegovom životu. To mu je odgovaralo, jer je mrzio sve što bi mu moglo poremetiti duševnu ravnotežu? A tada jednog jutra prije odlaska na posao, Jonathan ugleda goluba na hodniku. I taj je susret onaj "klik" u njegovom životu nakon kojeg on postaje svjestan svog načina života i bori se protiv te gorke spoznaje?

Broj stranica: 91

Povez: tvrdi

Godina izdanja: 1988

300 din

STRAH OD NASTUPA – Stiven Aron

Psihologija.

350din

NAJVEĆE SVETSKE MISTERIJE – Nigel Blundell

Sadržaj je na korici (ili barem izbor iz njega): sve najveće misterije na jednom mestu, jasno i pregledno, bez tupljavine.

350din

MISTERIJ LETEĆIH TANJURA - Adolf Bele

Tvrd povez, ilustrovano CB i kolor fotografijama.

350 din

ZAGONETKE NAJDREVNIJE ISTORIJE - Aleksandar Gorbovskij

250 din

LOVECRAFT: COLLECTED ESSAYS
– AMATEUR JOURNALISM

Mek povez, veliki format, 440 str.

Pisma i eseji koje je Lavkraft objavljivao u amaterskim časopisima, pre nego što je postao zvezda u WEIRD TALES, po prvi put sakupljeni u ovu knjižurinu. Tematika je različita, ali pretežno su to osvrti na prozu i poeziju objavljivanu u tim časopisima, kao i opšte stvari vezane za novinarstvo, etiku, estetiku, poetiku...
1000 din

MISTERIJE SVIJETA – Artur Klark

AUGUST CESAREC 1982. ZAGREB

Klasična knjiga o velikim svetskim misterijama: kvalitetan tekst i fotografije, bogato ilustrovano, KOLOR.

Tvrd povez, strana 221, evo sadržaja:

Zaštitni omot nedostaje, prednja tvrda korica nešto okrznuta brisanjem i samo zato je cena niža, inače unutra je odlično očuvano, nije požutelo.

Vidi slike.

Cena: 370 din

Shaun Hutson: TRI ROMANA

Odličan pulp horror: ako volite Džejmsa Herberta, ako volite film PUŽEVI GOLAĆI (rađen prema Hutsonovom romanu SLUGS) ovo je prljava stvar za vas!

DEADHEAD

For Nick Ryan, private detective, life is all work and no play; his family has left him, and he's been given six months to live. When his daughter is kidnapped by a gang responsible for a series of murders, he begins an obsessive hunt fof her and will not stop. Time is running out for both of them.

Paperback, 326 pages

Cena: 390 din

HEATHEN

Chris Ward is killed in a car accident with a pretty girl. His wife never suspected that Chris was having an affair and her feeling of betrayal makes her want to find out how long it had been going on. But her investigations lead her into danger as she is stalked by the evil Sons of Midnight.

Paperback, 402 pages

Cena: 390 din

DEATH DAY

In a desolate graveyard, a workman finds an ancient amulet - and untold terrors are released from the past.

Paperback, 384 pages

Cena: 390 din

Sve tri za 1100

Kupac koji kupi sve tri knjige, ako želi, može da, u okviru ove cene, dobije sasvim besplatno i jedan od stripova koji se nude dole (D. DOG ili M. MISTERIJA)!

HOROR - Lavkraft, King, Barker
PRODATO!

Kultno izdanje, odavno rasprodato i vrlo retko, sa 12 vrhunskih horor priča, nudim na prodaju (odlično očuvano).

Naslovnica: Dobroslav Bob Živković

Sadržaj:

Lovecraft: Otpadnik, Pikmanov model, Pacovi u zidovima, Danvički užas

King: Ponekad se vrate, Kamioni, Jerusalemovo, Jedna za put

Barker: Knjiga krvi, Jetering i Džek, Bluz svinjske krvi, U bregovima gradovi

Meki povez, 332 stranice

Cena: 1700

OVA RETKA KNJIGA retko se nudi na Kupindu i sličnim mestima, i skoro nikad ispod 2000 din. Nabavite ovaj jedan primerak dok možete!

Kupac ove knjige, ako želi, može da, u okviru ove cene, dobije sasvim besplatno i jedan od stripova koji se nude dole (D. DOG ili M. MISTERIJA)!

MALA NOĆNA POŠTA - Zoran Spasojević

A little night mail: e-mail art, Centar slobodarskih delatnosti,

Kragujevac, format: 24.5 x 17.2, kolor, tvrdi povez sa zaštitnim omotom, str. 144.

Mail art, angažovan, antiglobalistički, sa prilično čestim hororičnim ilustracijama (lobanje, leševi, rogovi itsl). Uostalom, vidi koricu! Evo i par primera iznutra:

Cena: 390

Dylan Dog Super Book 26:

Crni užas

Epizoda inspirisana istim Sklavijevim romanom koji je posle bio obrađen u filmu DELLAMORTE DELLAMORE.

Cena: 250 din

DILAN DOG: SAMOSTAN

Da li se knjiga sudbine može prepraviti itako se izbrisati svi oni monstrumi, more i strahovi koji su nas opsedali topkom života? Iako deluje neverovatno, između svake dve reči nalazi se beskonačan prostor sa beskonačno mnogo puteva koji mogu biti izabrani. Eleanor Drew sada traži onaj pravi. Onaj koji je može spasti od zle sudbine, od jedne strašne rečenice iz knjige sudbine koju je pročitala, a koja je glasila: „Ubiće te Dylan Dog!“

SCENARIO: Claudio Chiaverotti

CRTEŽ: Giovanni Freghieri

NASLOVNICA: Angelo Stano

160 strana

Cena: 190 din

DILAN DOG: KUĆA IZGUBLJENIH

Kuća Velascovih je potpuno prazna. U njoj više niko ne živi, jedino tišina noći. Stanovnici grada Haven mora da kriju neku tajnu, ili makar tako samo izgleda. Dylan dolazi da istražuje misteriju kuće, ali prvo mora da čuje i razumije one čudne glasove iz dubine podruma kuće...

O srpskom izdanju ovog odličnog stripa već sam pisao OVDE.

SCENARIO: Tiziano Sclavi

CRTEŽ: Giampiero Casertano

NASLOVNICA: Angelo Stano

160 strana

Cena: 190 din

MARTI MISTERIJA: TAJNA JOVANKE ORLEANKE

Scenario: Charles Recagno

Crtež: Edwards Bros.

U Parizu, profesorka srednjovekovne istorije pronađena je mrtva u svom stanu. Neko vreme, ova intelektualka već neko vreme osećala je da joj vreba opasnost, ali nije mogla da učini ništa da to spreči. Sergej Orlof viđen je u blizini mesta zločina u vreme kad je ubistvo počinjeno, a kada Martin za tu vest sazna, počinje da preispituje nevinost svog bivšeg kolege. Da li je moguće da se on vratio kako bi izvršio ovo svirepo ubistvo?

160 strana

Cena: 150 din

MARTI MISTERIJA: ZATOČENIK LAGUNE

Scenario: Carlo Recagno
Crtež: Luigi Coppola

Potonuli gradovi, stvorenja s pipcima, Lavkraftijana... Šta još reći?

160 strana

Cena: 190

HISTORY OF THE BRITISH AND AMERICAN CIVILIZATION

- Aleksandar B. Nedeljkovich

Ovako autor, dr ABN, opisuje svoju knjigu: "To je autorovo zhivotno delo, koje sumira njegovo ukupno poznavanje ove oblasti i njegov pogled na svet (a ima i poprilican broj po glavlja o knjizhevnosti, ali, kratkih; naucna fantastika, horor i fantazija su dobili ono mesto koje, po svojoj knjizhevnoj vrednosti, realno zasluzhuju). Knjiga je izrazito futurski i internetski orijentisana, a poslednje dve reci knjige (glavnog teksta) glase: will be."

Da se ovo prodaje kao fiction, ovo bi bilo vrhunsko postmodernističko delo, na tragu HAZARSKOG REČNIKA, samo mnogo smešnije!

Pisano je konverzacijskim tonom – 'da vam čiča objasni'– koji nema ni u naznakama natruhe AKADEMSKOG PISANJA: ni fusnote, ni citati, ni izvori/autori ne navode se za (mestimično VRLO slobodne i extravagantne) tvrdnje i tumačenja, što svemu tome daje ton (i vrednost) kafanske rasprave. Znači, uzeo čiča banku i priča li priča o istoriji Engleske, Amerike i Srbije, istovremeno.

Vidite: Dr Nedeljković u svom UDŽBENIKU, pišući o američkim nobelovcima, na njihovom spisku spontano usklikne kraj Hemingvejevog imena: 'the most deserved!'

Vidite: u 'major authors' amer. knjiž. I polovine XX veka ABN ladno ubraja Isaka Asimova i Margaret –prohujala– Mičel (zajedno sa, zapanjujuće, Lavkraftom!) dok u 'lessers' u isti koš natrpa Paunda, Čendlera, Roberta E. Hauarda (!) i Zejna Greja zajedno sa Drajzerom i Štajnbekom!

Učite: u 'majors' iz II polovine XX veka ABN tura i Agatu Kristi i Tolkina i Karla Segana, a u 'lessers' Nabokova, Apdajka i M. Etvud!

Unikatni smehotres!
950

RANXEROX 1 & RANXEROX 2

Remek-delo kiberpank-splater veselog apokaliptičnog nihilizma. Prve 2 epizode na engleskom. Izdanje Heavy Metal. Pun kolor, mek povez. Uncut!

Cena: 1200 din (cena važi za obe sveske zajedno).

RANXEROX 3

U vreme kad sam ovo kupovao (pre 10-ak godina) u USA nije bio dostupan treći album, ali pošto sam baš veliki fan ovog stripa, kupio sam ga – na francuskom! Dakle, ovaj album je u tvrdom povezu, i na francuskom.

Cena: 666

NJEŽNI RAT - T. Breton i D. Beneich

Informatički triler (Delta / Mladost, 1987)
260

Kada sam jednog nedavnog petka 13-og bio u Velikoj Plani radi promocije ZAVODNIKA i drugih novih horor izdanja koja sam priredio za „Orfelin“, iskoristio sam subotu 14-tikao priliku da s drugarima obiđem neke slikovite prirodne i istorijske lokacije u okolini. Slikoviti izveštaj o nekoliko takvih jezivih starih mesta imate OVDE.

Iako je naglasak u izboru lokacija bio na ruralnom gotiku i na davnoj istoriji, sticaj okolnosti naveo nas je i na jedno predivno, živopisno mesto koje ni po arhitekturi ni po godinama ne spada u starine iz minulih vekova, već je nešto prilično novo, ali već ruinirano i pretvoreno u nešto što bi, u nedostatku boljeg naziva, spadalo u urbani gotik.

Ukratko, radi se o napuštenom, oronulom, i bez ikakve sumnje sasvim sigurno već i ukletom hotelu u kojem sad obitavaju samo duhovi nekadašnjih gostiju, naročito onih koji su preminuli u njemu, sada u iščekivanju novog nastojnika i/ili čuvara.

Šta li je ostalo zapisano u zidovima ove zgrade, u hodnicima, u kupatilima... u čaršavima... u pločicama i iza njih...? Ostavljam to vama da domaštate.

Pošto slike dovoljno govore za sebe, neću mnogo da pričam, osim što ću reći: hotel se nalazi odmah pored crkve Pokajnice (više o njoj, ovde, uskoro), pa je možda i na njega prešlo nešto loše karme sa tog mesta koje je podigao Karađorđev kum-ubica (tačnije, izdajnik koji je organizovao ubistvo najvećeg srpskog junaka) ne bi li tako sprao svoj greh.

Na slikama ćete ponegde zapaziti i ostale članove družine koja se tog dana zaputila tragovima jezovitih i mračnih mesta u okolini Velike Plane: tu su, dakle, domaćin, Mladen Milosavljević, njegov brat, i Marko Pišev.

Kao što vidite, možda Srbija nema nešto baš tako živopisno i pompezno kao Hotel Vidikovaciz ISIJAVANJA, ali je zato puna i prepuna ovakvih bizarno arhitektonski konstruisanih građevina iz „komunističkog“ perioda koje sada trunu, napuštene i zapuštene, urasle, oljuštene, raspadnute, posednute memlom i gljivama (sa Jugota) i pacovima i zmijama i... ko zna čime?

Gde su priče, gde su filmovi o njima?

Dok se oni ne sroče, evo barem slika, pa vi sami u glavi sočinite svoje priče iz ovog mesta gde se (improbably!) susreću Dž. G. Balard i Stiven King.

Većinu slika načinio sam ja, osim onih gde se pojavljujem; njih je slikao Mladen, kojem i ovog puta zahvaljujem na svemu.

Još jedna godina – još jedan Grosman! Najnovije izdanje najboljeg balkanskog (a i šire) festivala fanta-horor-weird filma, 12. po redu, počinje u utorak 12-og jula i traje do subote 16-og. Pet dana fanta-filmova, fanta-društva i još fantastičnijih vina, pa gde to ima? Nigde, samo na Grosmanu!

Ove godine glavni gost biće Jan Harlan, producent, zet, blizak prijatelj i saradnik Stenlija Kjubrika! Unapred se radujem prilici da popričam sa čovekom koji je bio tako blizak, i porodično i kreativno, sa jednim od najvećih genija koji su se ikada poduhvatili snimanja filmova, i da, možda, iščačkam neku tajnu ili bar manje znani detalj o jednom od najboljih horor filmova ikada snimljenih – ISIJAVANJU, ali i o drugim njegovim meni veoma dragim, a pre svega o ODISEJI i POMORANDŽI.

Ujedno, biće to prilika da na glavnom trgu u Ljutomeru, po prvi put u životu na velikom platnu i sa publikom overim POMORANDŽU, a s velikim uživanjem ću u istom ambijentu i formatu ponovo pogledati i ISIJAVANJE (mada sam već imao zadovoljstvo da director's cut tog filma pogledam u bioskopu, sa 35mmm trake, u Berkliju, u proleće 2004).

Ostali gosti nisu baš nešto spektakularne zvezde, ali nisu ni nezanimljivi: biće tu Sajmon Ramli, reditelj filmova koji su svojevremeno bili prilično hvaljeni ali mene su ostavili hladnim, The Living and the Dead (2006) i Red White and Blue (2010). Sad sa sobom nosi svoj najnoviji horor, o zagrobnoj osveti, JOHNNY FRANK GARRETT'S LAST WORD.

Evo kako je prošle godine izgledao DUST DEVIL na trgu u Ljutomeru

Biće tu i komičar Stiv Oram, meni najpoznatiji po tome što je ko-napisao i ko-glumio u najboljem filmu precenjenog Bena Vitlija, Sightseers (2012), a najbolji je upravo zahvaljujući scenariju; on dolazi sa bizarnim ludilom koje se zove Aaaaaaaah! a govori o ljudima pretvorenim (ne fizički nego po ponašanju) u majmunčine... So what else is new?

Glavni takmičarski program pružiće mi priliku da u bioskopu, kristalno čisto i ukrupno pogledam neke od najboljih prošlogodišnjih horora, THE WITCHi BASKIN, dok je ostatak glavne ponude nešto slabiji od ovih, ali će zato imati šta da se vidi u drugim programima. Od onoga što sam sebi među premijerama zacrtao, izdvajam:

IN SEARCH OF THE ULTRA-SEX

Ja ću na ovogodišnjem Grosmanu učestvovati na promociji edicije POETIKA STRAVE koja će biti predstavljena poštovaocima kvalitetnog horora iz Slovenije i celog regiona koji na festival svraćaju. Zapravo, desetak primeraka već imam pretplaćeno/rezervisano, a ostatak će, nadam se, da ode na ovogodišnjoj Grosmanovoj subverzivno-subkulturnoj Tržnici.

Osim mene, iz Srbije će na Grosmanu 2016. biti i Slobodan Šijan, koji predstavlja svoju novu knjigu, FILMUS; Nenad Bekvalac, koji će najavljivati strane goste i filmove (osim Harlana); i Momir Milošević, čija će bizarna weird drama sa elementima horora, OTVORENA, biti prikazana na festivalu (osim njega trebalo bi da dođe i jedna od glavnih glumica).

Sve u svemu, biće filmova, vina, dobrog društva i zezanja kao i svake godine, pa stoga kažem i podvlačim: ako ikako možete, svakako dođite i overite jedini pravi žanrovski FESTIVAL na Balkanu. Svašta se na ovim prostorima izdaje za „festival“ ali, verujte mi, there can be only one! Na Grosmanu kad je zezanje onda je stvarno ZEZANJE, ali kad je ozbiljno onda je zaista OZBILJNO.

Kopletan program, satnicu, prateće ivente, trista podprograma i ludila koja nisam pomenuo – imate OVDE, pa odaberite sami nešto za sebe.

***(*)

Pogledao sam najočekivaniji film ove godine, The Wailing, pre oko dva meseca, zahvaljujući tome što pišem za RUE MORGUE magazin. Moj prikaz tog filma možete čitati u julskom ili u avgustovskom broju (nisam siguran jer mi još nije stigao julski). ALI, samo na ovom blogu, ekskluzivno, možete pročitati i više od toga – ovo ispod je moja kritika iz RUE MORGUE koju sam, samo za kultiste, filovao nekim dodacima i zapažanjima za koje nije bilo mesta u tom tekstu na engleskom.

Opušteno čitajte, nema spojlera.

Ako nije dovoljno reći da je ovo novi film reditelja masterpisa The Chaser (2008), ako vam to samo po sebi ne budi apetit, kako vam zvuči ako se kaže da je ovo Na Hong-jinov prvi izlet u natprirodni horor? The Chaserje bio neverovatno napet debi, a i dalje se nalazi među najboljim južnokorejskim trilerima na temu serijskih ubica koji su ikada napravljeni. Nakon previše zamršene i uninvolving drame-splater-trilera The Yellow Sea (2010) i šest godina duge pauze, Na Hong-jin se vratio u formu sa The Wailing, instant hitom u Koreji i ljubimcem kritičara na Kanskom festivalu.

Potonji su, istina, malko preterali sa hvalospevima i stvorili hajp koji teško da bi ijedan stvarni film koji nije režirao Kjubrik mogao da izdrži i opravda, pa tako i ovde – dobismo vrlo, vrlo dobar film, ali ne remek-delo; zapravo, gledan čisto kao žanrovski film, The Wailing ipak ne doseže čak ni do Chasera, mada nije veliki pad u odnosu na njega, a i to što nije baš uspelo – rezultat je hvale vrednih ambicija i pokušaja da se bude opskurniji i nekonvencionalniji nego što je zdravo.

The Wailing oličava sve kvalitete koje volimo i tražimo od novog korejskog filma: to je hrabar, originalan, sumoran, nasilan, duhovit, napet, nepredvidiv triler; to je višeslojna multi-žanrovska zabava za odrasle; ukratko, to je sve ono što su holivudski žanrovski filmovi nekada bili, ali više nisu. On spaja nisku komediju sa policijskim proceduralom, krimi dramu sa splaterom, psiho-triler sa hororom o opsednutosti, a sve prožima filozofskim pitanjima o prirodi Zla: naime, da li je ono potpuno od čoveka (psiho-sociološko) ili je pod uticajem metafizičkih sfera odozgo i odozdo.

Zaplet prati Jong-gua, trapavog policajca u nekakvoj slikovitoj, živopisnoj vukojebini Južne Koreje čiji je posao da razreši niz nemotivisanih zločina u kojima ljudi ubijaju svoje prijatelje i članove porodice na vrlo krvave načine, kao da su posednuti ili barem zaraženi nečim što ih pretvara u ludake sa veoma lošom kožom.

Sve to, čini se, nekako je povezano s nedavnim dolaskom tajanstvenog Japanca (Jun Kunimura, Audition), ali naročito se komplikuje kada Jong-guova mala ćerka postane Đavolja marioneta i on nema drugog izbora nego da pozove isteri... ehm, šamana.

Spremite se za scenu egzorcizma koja ne liči ni na jednu koju ste ikada videli. A ona čak nije ni vrhunac filma; dolazi na sredini ovog podugačkog (dva i po sata!) ali nimalo dosadnog filma, a do kraja ima još dosta preokreta sve do dvosmislenog završetka koji će sigurno izazvati rasprave, nedoumice, kontroverze, frustracije, razočarenja, a možda, ko zna, nekoga čak i oduševi.

Iako će se The Wailing verovatno na kraju ove godine ubrajati među top-5 horora ove godine (za sada ima drugo mesto, odmah posle The Witch!), on svakako nije savršen: preteranom trajanju od 156-minuta godilo bi kad bi se izbacilo 20-ak minuta blesave komedije, prepirki i besmislenih domaćih porodičnih scena koji razbijaju kontemplativni ton i odvraćaju od zapleta i njegove teme.

Neobjašnjiva je i prilično promašena odluka da se za glavnog „junaka“ uzme vrsta lika koji bi u normalnom filmu bio komično spadalo (comic sidekick) i prišipetlja uz nekog malo sposobnijeg lika; ništa bitno se njime, ovakvim, ne dobija, a poprilično se gubi. Takođe, pripovedanje je suviše eliptično za svoje dobro i zaključak (ili nedostatak istog) mogu većini gledalaca izgledati kao konfuzno izvrdavanje.

Ipak, ovo je moćan film prepun guste atmosfere sveprisutnog zla koja razbija svaku pretenziju sigurnosti. Košmarni svet koji je ovde tako majstorski oživljen čini da je pitanje porekla Zla u krajnjoj instanci nebitno: bilo da je sasvim ljudsko ili ga izaziva Bog/Đavo, ono je tu, odmah iza ugla. Dođavola, ma evo ga u našim srcima. Ajd' to egzorcirajte!

SLEDI SPOJLER: NE ČITAJ PRE GLEDANJA FILMA!

Ambicije filma, koje jesu za pohvalu, prigušene su ne baš najboljim pripovedanjem koje je i previše zakukuljeno i zamumuljeno u zapletu koji nije baš najspretnije izgrađen da to smisleno predoči. Naime, lepo je to što je Na hteo da prikaže kako SVAKO može da postane zao, i lepo je što se poigrava s našim očekivanjima tako što nam stalno ubacuje preokrete, ali nije lepo što na kraju balade, kad ispod svega podvučemo crtu, i dalje ostaje nejasno KO je ovde ŠTA radio i ZAŠTO.

Naime, u filmu imamo najmanje tri aktera ZLA, ali njihova priroda i međusobni odnosi nisu ni u najavi skicirani. Da li svaki od njih dela zasebno, da li dvoje šuruju protiv trećeg, da li su sve troje demoni, da li isti demon uskače i iskače iz njih, ko je tu mastermajnd a ko potrčko, ko je tu žrtva a ko zlikovac, ima li tu uopšte demona ili je sve u psihi...?

Popunite sami jer se reditelj nije potrudio da vam da smernice u tom pravcu. Mada, ko zna, možda nakon trećeg gledanja stvari počinju da bivaju jasnije? U svakom slučaju, film je fascinantno uslikan i režiran, i sadrži obilje zabavnih set-pisova, pa višestruko gledanje uopšte neće teško pasti.

VAMPIRSKE PRIČE – Goran Skrobonja

Zajedničko izdanje IP Admiral Books i IP Paladin

Beograd, 2016

Goran Skrobonja voli vampire (i vampirice). Već sam ovde pisao o antologiji priča o vampirima koju je priredio i objavio, U ZNAKU VAMPIRA: Muške priče o krvopijama. Moj osvrt na ovu obimnu knjigu podeljen je u dva dela, i imate ga OVDEi OVDE.

E, sad je objavio i zbirku sopstvenih priča na tu temu, sa koricom i naslovom koji ne mogu biti bukvalniji i direktniji: znači, Vampirske priče.

Vampirske priče Gorana Skrobonje obuhvataju prozni korpus tekstova koji su nastajali u periodu od kraja osamdesetih godina prošlog veka do polovine druge decenije tekućeg. Ako ste redovno i budno pratili njegov opus, onda će vam sve ove priče biti poznate iz njegovih ranijih zbirki i antologija. Ovog puta su samo okupljene tematski. Zašto to, zašto tako? Evo zašto: ovom knjigom započinje izdavanje sabranih priča Gorana Skrobonje u šest knjiga. Neke su definisane temom/motivom, a neke (pod)žanrom, i to ovako (vidi sliku).

Šta, tačno, ima u ovoj, vampirskoj knjizi? Evo mojih osvrta na priče iz zbirke.

"Ljubavnici"

Slavan i bogat pisac ima toliko velike avanse da od jednog kupuje stan i skupocena kola (Wow! Kinže, ubij se od muke!), pa koristi priliku kad su mu žena i deca na moru a on, kao, sedi sam kući i, kao, pokušava da napiše svoje upola već naplaćeno remek-delo (koje nikako da nadođe!) da se upusti u malo stare dobre bračne nevere. Ode u kafić za samce (cheesy), tamo smesta pronađe zgodnu ženu (koja je, baš zgodno, i obožavateljka njegovog pisanja), i tako kreće nešto što, umesto „one night standa“, završi kao opsesivno-kompulzivna patološka vezanost s njegove strane. Ispadne da je na delu „vampirica duše“, brakolomka i na-zločin-navoditeljka...

Spisateljski je to je solidno izvedeno (što bi rekli domaći žanrovci: „pismeno“), ali sa upitnim naravoučenijem i uopšte pristupom, budući da je pisano (s mnogo razumevanja i simpatije, bez trunke ironije ili implicitne kritike) iz ugla preljubnika koji racionalizuje svoju neveru pričom o „vampirici“. Završni twist (s njegovim rukopisom na kojem je radio dok je bio sa zavodnicom) je takođe cheesy, i variran/prepisan iz The Shining.

"Krv"

Novinarka dođe u zabačeno mesto da radi intervju s kontroverznim naučnikom koji se bavi nekakvim istraživanjima iz hematologije, ode kod doce, i... završi krajnje predvidivo i bez neke vidljive poente osim „Ne idi na legalo sumnjivim naučnicima koji se zanimaju za krv“.

"Reč koja odjekuje"

Grupici engleskih putnika u Italiji 19. veka jedan kolega prepričava hororistima i vampirolozima opšte poznatu priču o prvom zvanično zabeleženom slučaju „vampirizma“ u Medveđi (iz 1728. godine). Nakon što jedan od njih ispriča tu priču (u priči), javi se, u poslednjem pasusu, nagoveštaj da možda vampirska epidemija nije gotova...

Ovo je manje priča u ozbiljnom smislu reči a više prikvel za priču, ili bolje rečeno – research, dokumentacija koju je pisac prilično mehanički fikcionalizovao, bez prave nadgradnje, zadovoljivši se prepričavanjem jednog dokumenta.

"No Place Like Home"

Dođe čovek sa ženom u rodni kraj i otvori kafanu, samo da bi smesta počeli da ga kinje lokalni reketaši. ALI, budući da je on (how convenient) vampir a ona (još više convenient ) tigrodlačica(!), a da mu je ex-najbolji prijatelj sad (ponajviše convenient) šef policije, ne samo što će muž i ženče da očas posla i bez većeg napora masakriraju ove giliptere (neki od njih su vukodlaci) nego će na kraju muž da ženu pošalje u kujnu gde joj je i mesto („Mila, znaš da ne možeš sa nama. Neko mora da počisti ovaj džumbus. Neko mora da čuva dete“) a sa pajkanom odjaše „u slavu“ (ne na slavu, nego U slavu, tj. da prikolje lokalnog mafijaša koji je poslao reketaše).

Sve to se dešava u nekoj čudnoj Srbiji, nit u prošlosti nit u budućnosti, nit u alter-stvarnosti, Srbiji u kojoj postoje savremena čuda i sokoćala, ali je savremena sa pojavom romana Tom Sojer Marka Tvena iz 1876. godine. U paralelnoj naraciji otkrivamo, na parče, predistoriju toga kako su muž i ženče stekli svoje moći, u jednoj pećini u okolini, gde se ničim izazvan načas nađe prizvan i Cthulhu (ovde spelovan, dvaput, kao „Chtuhlu” /dakle, Čtuhlu/ ali Skrobonja nikad nije gotivio Lavkrafta, pa je ovo razumljivo).

Ovo je rani „pulp“ rad, iliti vežba iz obožavanja, u koji je Skrobonja natrpao ne baš mnogo selektivno, a kamoli koherentno, svašta nešto što je u to vreme voleo da čita, gleda, sluša... Potiče iz vremena snažnog uticaja Džejmsa Herberta i Kinga, što znači da ima obilje vrlo detaljno opisanog splatera.

"Sveti rat"

U vreme kad je ova novela prvi put izašla, 1995. godine, grafički roman Liga izuzetnih džentlmena još nije ni bio izašao (nego tek 4 godine kasnije, 1999.) a njene fore i fazoni bili su još neprovaljeni na ovim prostorima; Skrobonja je, sa ovom novelom, bio jedan od pionira kalemljenja u ove krajeve alter-istorijskog stim-pank horor-SF-a u kojem istorijske ličnosti i književni junaci obitavaju istovremeno, u istom svetu, susreću se, sarađuju i/ili bore... Verovatno je inspiraciju za ovaj postupak našao u Sendmenu; u svakom slučaju, on je tada, a naročito u Srbiji, bio veoma svež i neviđen.

Danas je to, međutim, već ofucani trend i u svetu i kod nas, od Skrobonjinog Čoveka koji je ubio Teslu(i nastavaka) pa preko pisanija Dekse Pantalejskog (aka Dejan Stojiljković) do Zelićeve Družine Dardaneli. Šteta je što se Skrobonja nije proslavio i obogatio proširenom, razrađenijom verzijom Svetog rata, ali tada, sredinom 1990-ih niko nije imao sluha za ovo, pa je novela čamila u getu „Laze“, čepbukova i skromnih, slabo zapaženih zbirki (prvi put u knjizi izašla u zbirci Šilom u čelo, 2000. godine).

Iako tu ima poneke trapavosti (predsednik-diktator Srbije, preslikani Sloba, ovde se zove „Miki“) i naivnosti (to kako diktator i šef svega i svačega strpljivo čuči u mračnom haustoru zgrade i čeka našeg junaka da se pojavi, umesto da mu ga njegove sluge dovedu na noge), ovo je vrlo živahno osmišljeno i pisano, zabavno, sočno i lišeno utiska pomalo mehaničkih vežbi, što važi za većinu ostalih priča u zbirci Vampirske priče.

Zapravo, ideja je dovoljno dobra za roman i velika je šteta što nije razrađena na većem prostoru, najmanje duplom ako ne i troduplom od ovih 70-ak stranica, jer potencijal postoji. Ceo taj momenat sa Vukom Karadžićem u Beču valjalo je još razviti, kao i odnos sa Vladom Cepešom (koji se ovde pojavi samo kao kameo, uzgred) i romansom s njegovom ćerkom, koja dođe, zacopa se u našeg junaka i – smesta nestane s pozornice (ne baš plauzibilno).

Isto tako, završetak u američkoj vojnoj bazi je suviše zbrzan i neverovatno naivan. Čekajte da vidite kako lako se tamo ulazi, i kako se –NIKAKO- to ne čuva, niti stražarima niti alarmima i čudo-mudima. Jok, ušeta čovek/vampir tamo i vršlja satima, i nikom ništa, ni kuče da zalaje a kamoli alarm, straža, ovo-ono.

Čak i u ovako krnjem obliku Sveti rat je najbolja priča u ovoj zbirci.

"Projekt: Sunce, ili Anka, ubica vampira"

A za kraj, 'ajmo malo u Bolje Juče – juče koje, u ovom obliku, nikad nije ni postojalo, ali kad smo već danas ovde gde jesmo (u čabru!), daj bar da malo maštamo o nekoj bivšoj fanta-Srbiji koja ume da poštuje svoje genije (kao što je Tesla) i da koristi njihovu genijalnost na svoju i njihovu slavu; o Srbiji koja je velesila a ne poniženi otirač za čizme lučonoša "novog svetskog poretka"; o Srbiji čija tajna služba (vođena ČOVEKOM KOJI ĆE UBITI TESLU, Apisom) dobro radi svoj posao i uspeva da predupredi ozbiljne pretnje; najzad, o Srbiji za koju rade zgodne špijunke-superherojke kakva je Anka Cukić... Potonja je već viđena u pomenutom Skrobonjinom romanu, u kome Tesla statira u pozadini, dok su u prvom planu mediokriteti (glavni junak), špijuni (Anka) i zlikovci (Nikodije Marić, Apis...), a evo je sada u prikvel-noveli "iz istog sveta" alternativne Zlatne Srbije.

Dramaturgija ovog zapleta više je nego jednostavna i linearna: nema misterije (Apis je na samom početku već raskrinkao zlog austrougarskog vampira i njegove nakane sa Teslinim specijalnim "odelom" za obolele od "heliopatije" koje će im omogućiti da budu daywalkeri), nema naročitog saspensa (hell, ipak u glavnoj ulozi imamo superherojku koju Apis džentlmenski šalje da se bori sa master-vampirom sama samcita) a nema ni twista (osim ako ne računamo onaj koji se igra na tanc-večeri što prethodi kulminaciji na aerodromu "Nikola Tesla").

Ako ništa drugo, Skrobonja piše pitko i čitko, tako da to sve klizi bez problema, lako se guta, ima simpatične akcione set-pisove ali i solidne scene verbalnog sparingovanja, pa je krajni rezultat jedna novela koja možda ne iscrpljuje sve potencijale svojih premisa, ali se ipak sa njima poigrava na dovoljno zabavan način da to zadovolji pre svega one koji su voleli njegovog APISA, tj. TESLU. Njima će poslužiti kao među-stanica u iščekivanju dalje serijalizacije neserioznih Ankinih avantura koje, kako izgleda, slede u narednom Skrobonjinom romanu. Oni koje je TESLA ostavio manje-više ravnodušnim, ili barem neuzbuđenim, nemaju ni ovde bog zna šta da traže, jer ovo je less of the same, samo sa Buffy-vampirima preslikanim u fanta-alter-Srbiju početka 20. veka...

I to je to što se ove knjige tiče. Ovo svedočanstvo o rađanju i teturanju žanra kod nas, sa svim dečjim bolestima, biće zanimljivo naročito onima kojima ne smeta „pulp fiction“. Ipak, velika je šteta što priče nisu praćene ama baš nikakvim pratećim materijalom: 'ajde što nema ni predgovora ni pogovora, ali lepo bi bilo da je autor stavio bar po jedan pasus uvodnih komentara ispred svake, o tome kad su i kako i zašto nastajale ove priče. Ili kad bi barem negde stajali podaci o tome kad su uopšte nastale i kad i gde sve bile objavljivane (budući da u knjizi nisu poređane hronološkim redom).

Ovako, Vampirske priče su krajnje skromne u pogledu grafičke opreme (uh, ta korica...) i pratećih materijala (nula), što je šteta, naročito ako se ima u vidu početna ambicija da ovako budu objavljene sabrane priče Gorana Skrobonje, što valjda znači da će se ovi propusti ponoviti i u narednim, najavljenim knjigama. Nadajmo se da neće. Ove priče ipak zaslužuju više od ovoga.

U prethodnim nastavcima ove rubrike već sam vam predstavio određene delove moje biblioteke, i to:

Teorija horora

Horor proza, klasici

Savremena horor proza

Pritom u prethodnom nastavku ostadoh dužan za deo police posvećen japanskom (i nešto malo kineskom) hororu, pa evo i toga:

A sada, spektakl! Domaća fantastika u svim njenim pojavnim oblicima – SF, fantastique, horor, mračni triler, folklorna fantastika, fantazija, triler, ludilo, ovo-ono! Baš kao što smo svi na Balkanu pomešani u ovom balkanskom loncu, tako su ovde pomešane i nacije i žanrovi: i mada su učinjeni neki grubi pokušaji da se izdvoje malo hororičnije od malo SF-ičnijih knjiga, to niti je moguće niti bi imalo mnogo smisla, jer Balkancu ne priliči žanrovska disciplina i u većini ovih knjiga ima najmanje dva žanra, a negde i mnogo više.

Isto važi i za nacije: mada ovde ima ponajviše srpskih autora, naći ćete tu, manje-više odvojene (ali ne getoizirane) i Hrvate i Bosance i Crnogorce... Sve je to na par redova police naređano, pa ko voli da odvaja i razgraničava po ma kom ključu, neka sam to čini.

Uzgred, kada su domaće knjige u pitanju, podrazumeva se da nisu baš sve tu zbog moje probirljivosti i pokušaja da mi biblioteku čine samo vrhunske knjige zahvalne za višestruka iščitavanja. Kao i uvek i svuda u Srbiji, tako i po pitanje domaćeg žanra čovek nužno mora da malo spusti kriterijume, da bude pomalo i patriota (!), da prati šta rade „kolege“ po žanru makar to ne bilo uvek vrhunsko, da bude „u toku“ jer smo tako u mogućnosti – i obavezi...

Najzad, mnoge od knjiga dobio sam na poklon, neke od kolega i prijatelja, a neke i od potpunih neznanaca koji su mi ih davali ili slali želeći da čuju moje mišljenje. Većina potonjih se verovatno pokajala, ali šta sad... Ako hoćete fantazije i iluzije, pitajte prijatelje i rodbinu kakve su vam knjige; Ghoul tells it like it is.

Sve u svemu, siguran sam da će oni koji se bolje zagledaju u sadržaj ovih polica otkriti mnoge naslove za koje nikad nisu čuli, pa će možda poželeti da malo pročačkaju šta je to i kakvo je. O mnogima od ovih domaćih knjiga ja sam već pisao na blogu, ali i u periodici (od Letopisa Matice Srpske do Gradine) i u dnevnoj štampi (naročito u Politici); potražite, proguglajte i naći ćete. I tu ima svega, od hvalospeva (npr. Bakiću i Piševu...) do onoga što bi kratkovidi nazvali „pljuvanjem“ a što su zapravo samo surovo realne kritike kakvih bolno manjka na domaćem ortačko-pobratimskom terenu.

Pored toga, videćete ovde i one SF knjige koje sam našao vrednim posedovanja i čitanja. Istina, SF sam mnogo više čitao u prošlom milenijumu (in my younger and more vulnerable years), a danas, sticajem okolnosti, ne čitam ga skoro nimalo (iako bih voleo – ali ne postižem!).

Iskreno, više me kopkaju pojedini klasici odavde koje još nisam overio, nego najnovija SF proza, jer do mene nije dopro glas da se u njoj javio neko ko bi mogao da stane rame uz rame sa klasicima (Balard, LeGuin, Dik, Strugacki, Lem...).

A tu su i SF-horor časopisi (ALEF, svih 26 brojeva) i ZNAK SAGITE (fali malo na samom početku i samom krahu)...

...i fanzini – EMITOR...

Mnogi brojevi ZNAKA SAGITE i EMITORA su zapravo autorski primerci pošto sam brojne svoje napise i prevode objavljivao u njima. Eh, slatka ptico mladosti...

---NASTAVIĆE SE---

Engleska priča o duhovima

BITE (2015)

10 CLOVERFIELD LANE (2016)

40 dana bez Sagite!

Domaći autori žanrovske književnosti: Pioniri strave i fantastike

200 godina Frankenštajna!

Stephen King's CELL (2016)

2016: NOVI HORORI (2. deo)

Stara škola, vila, groblje, mučenje...

ŠUMSKA STRAVA – Ričard Gevin

HLADNA RUKA U MOJOJ - Robert Ejkman

GREEN ROOM (2015)

ONE MISSED CALL (2003)

ANTROPOLOGIJA HORORA (temat): Tri paradigme horora, itd.

GHOUL'S SHOP: Hitovi leta 2016!

Hotel strave i užasa

GROSSMANN 2016

THE WAILING (2016)

VAMPIRSKE PRIČE – Goran Skrobonja

GHOUL'S LIBRARY (4): SF, domaća fantastika i horor