The Cult of Ghoul

U okviru akcije „Pan voskrese – vaistinu voskrese!“ podsećam vas na drevno božanstvo koje je u svoje doba otvoreno promovisalo malo drugačiju ideju tucanja– i na knjigu o njemu, koju je prošle godine objavio Orfelin. U pitanju je VELIKI BOG PAN, moj izbor najboljih horor priča Artura Makena, klasika žanra, koji je snažno uticao na Lavkrafta i brojne druge kasnije pisce.

Proleće na naše rame sleće, priroda zeleni, šume i gajevi spremaju se da dočekaju igrače uz Panovu frulicu, pa je ovo pravi čas da vas podsetim šta je veliki knjigoljub, H. L. Borhes, napisao o Makenu. Njegove reči ilustrujem fotkama načinjenim u Makenovom rodnom kraju: tačnije, to su print-skrinovi koje sam napravio iz jednog nedavnog TV priloga snimljenog u čarobno-mističnom delu Velsa kojim su nadahnute njegove najpaklenije priče. Ako ih dosad niste overili, pohitajte i nabavite sebi ovu knjigu, jer kako čujem, I izdanje je na izmaku i na ivici da bude rasprodato.

A kad smo već kod Ivice i Pana, iskoristiću priliku da vam ovde predstavim plakat za ovogodišnji Grossmann festival filma i vina. Njegov autor je, ako to nije više nego očigledno, Ivica Stevanović, koji je svojim umjetninama već ukrasio i Orfelinovog PANA...

A sad, da vidimo šta mudri Borhes veli...

U razgranatoj i gotovo beskrajnoj engleskoj književnosti Arthur Machen je manji pesnik. Žurim naglasiti da ga te dve reči ne žele potceniti. Nazvao sam ga pesnikom jer njegovo delo, pisano vrlo brižnom prozom, poseduje žestinu i samoću što su svojstvene pesništvu. Nazvao sam ga manjim, jer smatram da je manje pesništvo nešto poput književne vrste, ali ne potčinjene drugim vrstama. Njegovo područje je manje široko, ali mu je ton uvek neposredniji.

Govoriti o manjem pesništvu je slično govorenju o dramskom ili epskom pesništvu. Za Paula Verlainea bilo bi primereno kazati da je najbolji francuski pesnik a istovremeno i manji pesnik, jer nam ne nudi raznolikost jednog Ronsarda ili Hugoa. Uostalom, moguće definicije Machena mnogo su manje važne od nekih posebnosti koje misim da primećujem u njegovom delu.

Jedna je postojanje Zla, ne kao puko odsustvo Dobra kako uče tolike teodicije, nego kao bića ili skupa bića koja se neprestano bore protiv drugog i u stanju su da ga pobede. U Machenovim pripovedanjima ta pobeda zloduha ne ograničava se samo na izopačenje potčinjenog pojedinca, takođe poprima odlike truljenja i zaraze. Ta fizička grozničavost je u suprotnosti sa strogošću i čvrstinom njegove proze, daleke razlivenosti jednog Poea ili Lovecrafta, njegovih učenika.

Druga je posebnost što je Machen, poput Kiplinga – koji mu se nikako nije dopadao – osetio privlačenje mnogih naroda što naseljavaše Englesku. Machen je bio Velšanin i rodio se u gradu Caerleon na reci Usk, gde je čežnja Britanaca, podstaknutih na to od Saksonaca, postavila sva ona čudesa od kojih je Alonso Quijano poludeo i pretvorio se u Don Quijotea: Merlina, đavolovog sina, Kralja Arthura, pobednika u dvanaest bitaka, koji je nakon smrtonosnog ranjavanja prenešen na magično ostrvo odakle će se vratiti da spase svoj narod, Lancelota i Ginevru, Sveti Gral, u kojem je prikupljena Hristova krv, Nikada nije prestao naglašavati da je Kelt, stariji od Rimljana, stariji od Saksonaca, stariji od Engleza koji dadoše ime toj zemlji, stariji od Danaca, stariji od Normana, stariji od mešanih plemena koja će preplaviti ostrvo.

Pod tim vekovnim palimpsetom pobedničkih rasa Machen se mogao osećati potajno pobedničkim i davnim, ukorenjenim u vlastitoj zemlji i nahranjenim starosedelačkim magijskim znanjima. Neobično, tom istorijskom poimanju pridodao je i jedno drugo poreklo, još niže i mračnije, tvrdeći da potiče od skrivenih i noćnih bićašto telotvore i šire greh. Istrajao je u tome da je Kelt kako bi se osetio osamljenim i, poput svojih davnih predaka, osuđenim na poraz. Uživao je ponavljajući stih koji je Taliesin posvetio svojim precima: „Uvek prihvataše bitku, i uvek podlegoše“.

Koliko znamo, manihejci iz prvih vekova naše ere poimahu svemir kao večni sukob između kraljevstva Dobra, čije je naravno počelo svetlost, i kraljevstva Zla, čije je naravno počelo tama. Isto tako, hindustanski razbojnicisvode sveopštu istoriju na neprekidnu bitku između Uništenja i Stvaranja i smatraju se pristalicama prvog, oličenog u boginji Kali, nazvanoj i Crnom Majkom i imenovanom Durga i Parvati. Razbojnici običavaše pratiti putnike tobože da bi ih zaštitili od razbojnika, a pošto bi se našli na osami, počeli bi da ih guše svilenim konopcima, uz odgovarajuće obrede. Zlo ima svoje mučenike; u XIX veku britanske blasti obesiše jednoga razbojnikaoptuženog za preko devetsto ubistava, koji sasvim mirno prihvati smaknuće. Pripovedanje Arthura Machena nadovezuje se dosledno na možda najdavnije od svih objašnjenja Zla, koje je nesumnjivo zaokupljalo neznanog autora Knjige o Jovu.

Čudno je da Philip van Doren Stern u svojoj odličnoj studiji o Machenu ne spominje ime Roberta Luisa Stevensona koji je, kako nam sam Machen kaže, prvi uticao na njega i nadahnuo ga za Tri Varalice. Mnogo starija od realističke književnosti, fantastička književnost je zahtevnija za prevođenje jer čitalac ne sme zaboraviti kako na lažnost ispričanih motiva, tako ni na njihovu simboličnu i bitnu istinitost. Pomirimo se sa priznanjem da je književnost igra izvedena kombinovanjem reči, te da su reči dogovorene figure, ali ne zaboravimo da u slučaju književnih majstora – a Machen je jedan od njih, ta vrsta algebre ili šaha mora odgovarati jednom osećaju. Ima pisaca (Poe se pravio da je takav, ali srećom nije bio) koji tvrde da je učinak nekog teksta bitan cilj pisanja; Arthur Machen nam, katkad, nudi neverovatne bajke, ali osećamo da ih je nadahnuo izvorni osećaj. Nikad nije pisao da zaplaši druge; činio je to jer je znao da živi u nesvakidašnjem svetu.

Tri Varalice, po kojima je nazvano njegovo najpoznatije delo, lažu i mi znamo da lažu; ali to ne sprečava da nas uzbuđuju njihove laži. Život Arthura Machena (1863-1947) možemo nazvati skrajnutim, nikada nije stekao slavu, a ne da se poverovati da ju je i tražio. Čovek širokog obrazovanja, provodio je dobar deo svojih dana u British Museumu, gde je tražio neznane knjige, kako bi mu bavljenje tim nekažnjenim porokom, čitanjem – kako reče Valéry Larbaud, bilo još samotnije. Preveo je na engleski opširno Rabelaisovo delo, ali ne na bujan način poput Urquharta, već da dokaže teoriju da ta zamorna knjiga ima skrivenu i mudru uravnoteženost.

U svesci autobiografskih zapisa naslovljenoj Londonska pustolovina ponovo stvara po sećanju čudesnu priču Henryja Jamesa Lik na ćilimu; kraćiMachenov sažetak, olakšan od nepotrebnih melodramskih crta, mnogo je dirljiviji od izmučenog originala. Prve dve od ovde odabranih priča pripadaju Machenovom najslavnijem delu Tri varalice.

Rodna kuća A. Makena

Zanimljiva je priča o tom naslovu. Na izmaku srednjeg veka govorilo se o nekoj opasnoj knjizi De tribus impostoribus, koja objašnjava kako je čovečanstvo zavedeno od tri slavna obmanjivača: Mojsija, Hrista i Muhameda. Različita su veća najstrože zabranjivala čitanje tog spisa, koji niko nikad nije video, ali je ipak znatno uticao na slobodu mišljenja. Machen je iskoristio taj naslov za svoju fantastičnu knjigu. Opšta tema je duhovno i fizičko raspadanje troje žrtava prepuštenih moćima zloduha. Čitalac neće lako zaboraviti te dobro zasnovane more koje, uz malo mašte i nesreće, mogu preplaviti i njegove noći.

* * *

*(*)

Ovih dana (tačnije, od 12. aprila) u naše bioskope stiže NEŠTO na šta osećam građansku i patriotsku obavezu da vas na vreme upozorim, kad sam već imao tu nesreću da ovaj metak primim umesto vas, na nedavnom FEST-u.

Ova tvorevina (neću je nazvati filmom: vidi dole zašto) već 5-6 godina je tavorila nedovršena: snimana, pa menjana u hodu, pa prekidana, pa dopisivana, pa dosnimavana, pa menjana, pa krpljena... i krajnji rezultat ne zaslužuje da se nazove filmom već, eto, pačvorkom od tamo nekih scena koje su u manjoj ili većoj (uglavnom sumnjivoj i nekoherentnoj, u najboljem slučaju: usiljenoj) vezi jedne s drugima.

Očigledno je da problemi, pre svega, potiču još iz lošeg scenarija Dimitrija Vojnova, ali umesto da su ovi bili prepoznati u startu, krenulo se u snimanje filma – koji naprosto nije funkcionisao. Pa su pozvali Nikolu Pejakovića (!) da popravi Dimbovu „boy meets girl“ fantaziju (sa niđe veze dodatim CGI bubicama), što je ovaj uradio tako što je ubacio nekakve policajce i kretenske likove (uključujući Cvijanovića sa njegovim trejd-mark urlanjem i kreveljenjem).

Ovi dodaci obilato psuju i jebu se preexplicitno i rade koješta bezobrazno i R-rated usred Dimbove PG inicijalne koncepcije (zaista bih voleo da sam bio pošteđen prizora debelo-dežmekaste gole blede telesine Uroša Đurića u odurnoj seks sceni!), a na kraju je sve to nekako pokušao da ispegla reditelj, Petar Pašić (ANĐELI 3), pa je i on potpisan kao koscenarista ove beznadežne papazjanije.

Opšti utisak je kao da gledate jedno 4-5 filmova, sasvim različitih, i odreda loših, koji nisu do kraja snimljeni, nego su scene iz njih ubačene u blender i nalepljene bez naročitog reda. Tu se ni dramaturški ni glumački ne zna ko pije a ko plaća. Krenemo sa jednim storilajnom, pa ga zaboravimo čitavih pola filma, pa počnemo da pratimo drugi, pa onda pređemo na nešto peto, pa malo ovaj lik, pa ajde sad onaj drugi, a sve nekonsekventno, i bez ikakvog smisla za ritam ili gradaciju, a kamoli za kolko-tolko ujednačen ton – i pritom ne mislim na zvuk nego na ton dela, koji ovde štuca i poskakuje od benigne detinjarije preko porodične drame do krimi-trilera, seks-komendije, CGI fantazije, Pinkovog novogodišnjeg programa, amaterski besmislenih stop-motion animacija, patetične melodrame, crnog humora, satire... Storiteling ne postoji, zaplet ne postoji, saspens ne postoji, drame nema, konflikt je – šta, zapravo...?

Or better, you won't!

Što je najgore, ovo se najavljivalo kao film sa revolucionarnim fantasy scenama rađenim u kompjuteru: odnosno, kao film u kojem, paralelnom montažom, pratimo zbivanja u svetu ljudi i u svetu bubica (nacrtanih). Pisalo je tada u najavama: „Ostvarenje koje paralelno prikazuje potragu heroja i bubica za izgubljenim ljubavima oduševilo je producente koji su se u potrazi za novim filmskim tendencijama pojavili na ovogodišnjem festivalu u Berlinu.“

Pričalo se još i ovo: „Obećavam da ćemo kvalitetom animacije i postprodukcije stati rame uz rame sa holivudskom filmskom produkcijom, zahvaljujući timu koji je maštovito i kvalitetno predstavio karaktere bubica i koncept animiranog dela filma“, izjavio je kreativni supervizor specijalnih efekata filma Vuk Tatalović.

Hau jes nou! Umesto toga, sve scene sa bubicama, inače solidno urađene za naše prilike ali ništa gromopucatelno za beli svet, svih 5 minuta tih skoro-pa-lavkraftovskih insekatskih nakaza, vidimo odjednom, ucelo, u cugu, blizu početka, što predstavlja najdrastičniju intruziju tuđinskog materijala u tkivo filma koju sam ikada u bilo kom (ne)delu video.

To je zahvat maltene avangardnih proporcija: valjda je Pašić umislio da je fon Trir ili Linč – s tim što čak i kad Linč ubaci one hiperstilizovane ZERCOVE (RABBITS) usred sirovo home-video slikanog INLAND EMPIRE, čak i to ima više smisla nego kad, usred onoga što počinje kao kilavi dečji film sa kretenskim „adult“ interludijima, odjednom krknu nekakve CGI bubice koje ne stignemo ni da upoznamo, ni da upamtimo kako valja ko je tu ko i šta (sve su te bube iste!) a odmah krene neka insekatska drama i akcija i jurnjava i bežanje-spasavanje i trista čuda među njima. I onda čovek, zabezeknut što mu je ovo uopšte, ničim izazvano, nenajavljeno niotkuda servirano, dok dođe sebi ne može ni da pohvata ko tu koga šta i zašto i za čije bube zdravlje, a ovaj vašar (taštine) kompjuterske animacije se okonča – i to mu beše to! Što reko Minimaks: „Ćao, nema više!“ Što ste videli od fantazije i bubica – videli ste. „A sad nešto completely different.“

O BUBICAMA I HEROJIMA je školski primer zloglasnog žanra „domaći film“ utoliko što tokom skoro celog trajanja svaka osoba koja iole ima ukusa ne može a da ne oseća snažan transfer blama, delom zbog pojedinih glumaca (od kojih svako glumi u nekom svom filmu, a nigde reditelja na setu da to usmeri i ujednači!), delom zbog samog sebe koji to gleda, delom zato što ovako nešto uopšte POSTOJI, umesto da je spaljeno napalmom i zakopano pod zemlju, ili prikazano samo na privatoj projekciji, među saradnicima i učesnicima i familijom, umesto što se naplaćuju karte narodu da gleda neakav kakti „film“.

Prot!

Pritom se ne zna ni ko je ciljna grupa, za koga je pravljen ovaj film: nit je za decu (nemoj da se neko zajebo s tim naslovom i pomislio da na ovo vodi svoje klince!), nit je za odrasle, nit je za žanrovce nit je za dramosere (ovaj, dramoljube), a čak i hronični gutači žanra „srpski film“ teško da će ovde naći nešto za sebe, osim priprostih psovki i kreveljenja gde šnjur nose Cvijanović, koga je neko slagao da se nalazi na setu još jednog rivajvala Mileta Protiv Tranzicije...

...i Branka Petrić koju su pogrešno obavestili da igra u otkačenom filmu za decu, nešto kao AGI I EMA na LSD-u, pa se ona beči u facijalnim grčevima kao da je u nekom pozorištu za decu a ne pred kamerom „filma“.

Ima ovde vulgarnosti koja nadilazi verbalni nivo i zadire skoro u metafizičke sfere skarednosti, po dokazanom principu da ovdašnjem gledaocu kakvu god neukusnu klin-čorbu da naše „filmadžije“ serviraju, obavezno je začine obilatim dozama biber-psovki i vegeta-kreveljenja ne bi li je ovi kino-proleteri lakše beslovesno i čak uz osmeh progutali i ne bi li im bar nešto u „pameti“ posle filma ostalo. Ako uopšte.

Ovo je, naposletku (i na početku), film u kojem Dimitrije Vojnov zamišlja da udvaranje između dečaka i devojčice izgleda ovako: on ulovi bubicu (nacrtanu u kompjuteru, napadno fejk, karikaturalna, ne liči ni na kojeg stvarnog insekta, skroz drugi svet sa dečakom-glumcem kojeg igra dete od krvi i mesa, ali ne i od talenta), zatvori je u kutijicu i tu animiranu bubašvabu pokloni devojčici. A ona još to primi sva raskravljena, istopi se od sreće umesto da napravi kiselu facu, baci kutiju i opsuje ga, kako bi u stvarnosti svaka devojčica s punim pravom uradila. Ali ne, ovde Dimbo zapravo na infantilni način reimaginira evergrin hit „Moja Ljubica ima bubica...“

Retko glumački neharizmatičan i nezanimljiv "heroj"

Ta bubica je, inače, „lik“ iz one CGI intruzije maločas pomenute; one što je na telo ovog filma nalepljena kao par dojki na prsa neke kokoške. Ali ako mislite da ona zaigra ikada više u filmu – da nešto posle bude s tom bubicom čije ste jurcanje gledali više od 5 minuta u tim nabudženim fantasy sekvencama – grdno ste se prevarili. Ni dečak ni devojčica tu, na početku, tako snažno akcentovanu bubu više i ne pomenu do kraja filma. Bolje da joj je poklonio cvet, ili čokoladu nego jebenu bubetinu!

Ali dok se Dimitrije još uvek rve sa filmovima o bubicama i cveću, i dok mu dušmani konzistentno upropašćavaju scenarije („Vidi šta su mi uradili od pesme, mama...“), život ode začas – a život je prekratak za gledanje ovakvih „filmova“, ili za pisanje o njima. Zato nema ni potrebe da mu ulazim u sitna crevca.

Klonite se ovoga kao kuge i budite zahvalni što sam ga na FEST-u istrpeo umesto vas. I što me mrzi da nabrajam sve fejk likove i kretenska fejk dešavanja i fejk emocije i fejk animaciju i Dimbovu trejd-mark napadno moralizatorski-patetičnu naraciju (kao iz onih gnusnih prologa za svaku epizodu MONTEVIDEO serije koje je on pisao) i fejk fejk fejk SVE.

Ako vam je baš do domaćih bubica, bolje odite na jutjub pa 90 minuta na repeat vrtite spot za „Mali mrav, mali mrav, u nedrima nest'o...“ – bolje ćete se provesti i zabaviti nego uz ovaj frankenštajnovski skarabudženi krpež koji je pred gledaoce dospeo samo zbog ugovorne obaveze (FCS dao pare za ovo pa su ovi što su pare uzeli i spiskali obavezni i da prikažu na šta su otišle) a ne zato što je publika, pa čak i hronično neprobirljiva, naša, ovako nešto zaslužila.

PS: Žali bože što je predivno slikovit i potentan ambijent pustog, sablasno praznog hotela „Jugoslavija“ protraćen na OVO.

PPS: Vojnov je, ipak, uz pomoć porno-pušačice Stoye, od beslovesnih bubica i cveća dobacio do SF SEXA u znatno pristojnijem i daleko gledljivijem EDERLEZI RISING, pa ako već ove godine morate da pogledate jedan film s njegovim imenom na špici, bolje se čuvajte za DEDERLEZI. Ove BUBICE bolje da nikad nisu izlazile iz svojih rupa u zemlji na svetlo dana.

Evo još jednog dešavanja u Nišu vrednog pažnje, a da se ne radi o o protestima protiv podmuklog i izdajničkog „poklanjanja“ niškog aerodroma Beogradu. Elem, narednog vikenda u Nišu će se sa fanovima družiti Skrobonja, Vlada Vesović, Miki Lakobrija, doktor Ognjanović i brojne druge persone koje imaju šta da kažu i pokažu, pa će to uglavnom i činiti.

Iako je profil ovog dešavanja snažno obojen fantazijom (fantasy), a u skladu sa delatnostima i preferencijama inicijatora ovog zbitija, biće tu i zanimljivih predavanja i dešavanja vezanih za SF i horor, pa zato bacite pogled na ovo. Sledi najava sa osnovnim podacima, a ispod je i kompletan program sa satnicom.

Dođite, dakle, Nišlije – i ispoštujte kako domaće snage (dr Ghoul included!) tako i goste, pretežno iz Beograda. Evo šta veli najava organizatora:

Udruženje ljubitelja fantastike “Ordo Drako Niš” u saradnji sa Niškim kulturnim centrom pokreće prvi festival fantastike pod imenom “TolkiNiš 2018”, a održaće se ove subote i nedelje, 14. i 15. aprila u Niškom kulturnom centru.

Za Festival fantastike “TolkiNiš” rezervisana je mala i velika sala NKC-a, hol i klub, a program će trajati preko celog dana.

U dva dana biće organizovane kreativne radionice, tribine, kao i promocije knjiga koja se bave fantastikom. Biće pokrenut i “Bazar fantastike” gde će posetioci moći da se druže sa poznatim piscima, slikarima, strip-crtačima, filmskim radnicima i kosplejerima, a u večernjim časovima pogledaju i neki hororično–fantastični film.

Ulaz na festival je besplatan, a posetioci će, na samom ulazu, moći da doniraju knjige, igračke i stripove za decu koja se leče na Onkološkom odeljenju KC Niš.

Festival će otvoriti frontmen grupe “Orhodox Celts” Aca Seltik, nastupiće i Milan Vašalić, a posetice će pozdraviti i kostimirani junaci iz poznatih franšiza fantastike; beli hodači iz „Igre prestola“ i drugi.

Prvi niški festival fantastike biće otvoren od 11 do 22 časa, oba dana.

Što se tiče mog učešća, evo više detalja.

- U subotu 14. aprila popodne, u terminu predviđenom za predstavljanje izdavačkih kuća, niškim čitaocima i fanovima fantastike a pre svega one mračne, predstaviću izdanja ORFELINa. Orfelin će biti na kraju ove sesije i moja priča počeće negde između 17.30 i 18.00 h.

- Orfelinove knjige iz edicije „Poetika strave“, koju ja ko-uređujem, moći će da se kupe i na licu mesta, nakon ovog predstavljanja, kao i na prodajnom štandu u holu NKC-a, gde će biti izložena i žanrovska izdanja drugih izdavača. To važi za oba dana, ali bolje požurite jer nema mnogo knjiga – uglavnom po dva primerka po naslovu, što za NIŠ može da bude i previše, i premalo. Videćemo. Cene su pretplatne – kreću se 800-900 din.

- U subotu uveče, taman kad počne da vas hvata groznica, održaću predavanje povodom 200 GODINA od objavljivanja najznačajnijeg i najuticajnijeg romana fantastike, horora i proto-SF-a, FRANKENŠTAJNA Meri Šeli.

Kao što znate, o ovom romanu pisao sam iscrpno u knjizi POETIKA HORORA, a takođe sam, kasnije, priredio i temat o Frankenštajnu za časopis RUE MORGUE za koji sam bio nominovan za Rondo Haton nagradu, tako da ću imati šta da kažem na ovu temu.

Posle mog predavanja biće prikazan i film zaprepašćenja, po mom izboru.

PROGRAM 1. FESTIVALA FANTASTIKE U NIŠU

Subota, 14. april 2018.

11.00 SVEČANO OTVARANJE FESTIVALA I BAZARA FANTASTIKE

Mesto dešavanja: TERASA i HOL NKC-A

11.30 NIŠKI OLIVANDER: RADIONICA ČAROBNJAČKIH ŠTAPIĆA I ŠEŠIRA

Majstor moderator: LJUBICA DOLAŠEVIĆ

Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

11.45 ŠKOLA KREATIVNOG CRTANJA

Majstor moderator: IGOR KRSTIĆ

Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

12.00 RAZGOVOR S GORANOM SKROBONJOM: IZMEĐU KINGA I TESLE

Učesnik: GORAN SKROBONJA

Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

13.00 MITOLOŠKE PARALELE U TOLKINOVOM SILMARILIONU

Predavač: MARKO VASIĆ

Mesto dešavanja: KLUB NKC-A

15.00 MITOLOŠKO I ISTORIJSKO U DELIMA ALEKSANDRA TEŠIĆA

Učesnik: ALEKSANDAR TEŠIĆ

Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

16.00 PREDSTAVLJANJE IZDAVAČKIH KUĆA PORTALIBRIS, STRAHOR, OTVORENA KNJIGA I ORFELIN

Učesnici: IVAN DRAJZL, JOVANA RISTIĆ, IVAN BRANKOVIĆ, NEBOJŠA PETKOVIĆ, MILENA STOJANOVIĆ, MLADEN ĐORĐEVIĆ, GORAN TOKIĆ, BOBAN VUČKOVIĆ, NIKOLA JOVANOVIĆ, DIMITRIJE STEVANOVIĆ, DRAGANA ĆOSIĆ, ALEKSANDRA BLAGOJEVIĆ I DR DEJAN OGNJANOVIĆ

Mesto dešavanja: KLUB NKC-A

18.30 LICEM U LICE: KLUB LJUBITELJA DRUŠTVENIH IGARA GOBLIN NIŠ

Učesnici: MILAN MAKSIMOVIĆ, NIKOLA RADULOVIĆ

Mesto dešavanja: KLUB NKC-A

18.45 UDRUŽENJE ROD I „STAROSLOVENSKA“ ŠAHOVSKA PARTIJA

Učesnici: JELENA PETROVIĆ i gosti Festivala

Mesto dešavanja: KLUB NKC-A

19.30 200 GODINA FRANKENŠTAJNA

Predavač: DR DEJAN OGNJANOVIĆ

(na slici)

Mesto dešavanja: VELIKA SALA NKC-A

20.30 FILM IZNENAĐENJA

Mesto dešavanja: VELIKA SALA NKC-A

Nedelja, 15. april 2018.

11.00 MALA STRIPSKA RADIONICA

Majstor moderator: VLADIMIR VESOVIĆ

Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

11.30 RADIONICA FILMSKE MASKE

Majstor moderator: MIROSLAV LAKOBRIJA

Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

12.00 FESTIVALI, KONVENCIJE, UDRUŽENJA...

Gosti: REGIONALNI FESTIVAL FANTASTIČNE KNJIŽEVNOSTI REFESTICON (Bijelo Polje)

FESTIVAL EPSKE FANTASTIKE MAČ I MAGIJA (Beograd)

FESTIVAL FANTASTIKE TOLKINFEST (Beograd)

UDRUŽENJE LJUBITELJA FANTASTIKE KOSTOLAC

13.15 RAZGOVOR S DANIJELOM JOVANOVIĆEM: SEVERNA KAPIJA

Učesnik: DANIJEL JOVANOVIĆ

Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

14.00 IZGUBLJENE PRIČE I RANA PREDANJA IZ TOLKINOVOG SILMARILIONA

Predavač: MARKO VASIĆ

Mesto dešavanja: KLUB NKC-A

15.00 RAZGOVOR S LELOM STOJANOVIĆ: VESELA VEŠTICA NIKA

Učesnik: LELA STOJANOVIĆ

Mesto dešavanja: MALA SALA NKC-A

16.00 HARI POTER: PUTOVANJE HOGVORTS EKSPRESOM

Učesnici: DARKO STANKOVIĆ, SNEŽANA „BOOKWITCH“

Mesto dešavanja: KLUB NKC-A

17.00 FESTIVALSKA PREMIJERA: PATULJCI I VILE MILOŠA PETKOVIĆA

Učesnici: MILOŠ PETKOVIĆ, DARKO STANKOVIĆ, IGOR KRSTIĆ

Gosti: DEČIJI HOR LEPTIRIĆI

Mesto dešavanja: VELIKA SALA NKC-A

18.00 VEČE S UROŠEM PETROVIĆEM: O PISANJU, KNJIGAMA I VAŠARU ZAGONETKI

Učesnik: UROŠ PETROVIĆ

Mesto dešavanja: VELIKA SALA NKC-A

20.00 FILM IZNENAĐENJA

Mesto dešavanja: VELIKA SALA NKC-A

* * *

***

Evo filma koji je, sa rekordnom zaradom za jedan horor od 50 miliona $ za prvi vikend u USA, i sa skorom od 100 miliona nakon drugog vikenda, po ko zna koji put pokazao vitalnost horor žanra na bioskopskim blagajnama. To je tim lepše što se ovog puta radi o originalnom delu, a ne nastavku, rimejku, prikvelu, adaptaciji stripa ili video igre itsl. Strani kritčari i publika mu jedu iz ruke, utrkuju se u pohvalama, hajp mašina radi punom parom – a film je ovih dana i u našim bioskopima, gde sam ga već na premijernoj projekciji overio. Pa, da vidimo šta je posredi.

Ukratko, TIHO MESTO je dobro zamišljen i solidno realizovan horor sa intrigantnom dosetkom (zamalo da kažem: temom), prijemčivim likovima/glumcima, natprosečnom dozom saspensa (za današnje vreme) i relativno zadovoljavajućim krajem (u smislu: nije baš da poželiš sebi viljuškama da iskopaš oči videvši ga – mada jeste pomalo za kolutanje očima). Pošto je to tako, u prvom delu ovog rivjua kazaću par opštih, neotkrivajućih stvari, a u drugom, 'skrivenom' delu rivjua pozabaviću se spojlerima i ogradama koje imam.

Zaplet je ilustracija maksime „sveta jednostavnost“: mala grupa likova (porodica: tata, mama i 3-4 deteta), jedna lokacija (izolovana farma okružena šumom), prost koncept (ljudi se kriju od slepih čudovišta koja love na zvuk, pa zato moraju da žive tiho kao miševi, na vrhovima prstiju, bosi, bez priče – samo znakovni govor gluvonemih, bez trčanja i lupanja, bez galame bilo koje vrste) – i kad se to uradi kako treba, a jeste urađeno (dobra gluma, odlična scenografija, pristojan creature design, dobri set-pisovi zasnovani na fazonu „tiho, tiše, moje zlato spava, ako li zahrče ubiće ga kosmička strava“) – eto uspeha.

Za pohvalu je smelost koncepta – napraviti i u multiplekse pustiti jedan maltene nemi film, danas, u vreme buke i besa (signifying nothing), u vreme kad se filmovi utrkuju koji će da bude bučniji, glasniji, brbljiviji, eksplozivniji, drečaviji, to je na granici avangardnog postupka. Dobro, film naravno nije nem, ima tu zvukova, uglavnom nižeg registra, pa i nešto tihe muzike, a bez brige, biće i galame, pucnjave i vrištanja kad situacija proključa (jer kakav bi to horor bio da sve ostane na skoro-mutavom fletlajnu?) – ali, svejedno, napraviti film koji slavi tišinu ili barem tihoću u vreme opšte razbrbljanosti, to je stvarno bio hrabar čin.

I ta hrabrost se isplatila. Pre svega finansijski, tvorcima filma, ali, nažalost, nešto manje umetnički, jer (ozbiljnijih) ambicija kao da nije bilo. Ovo je velika šteta i ozbiljan gubitak jer je potencijalno genijalan koncept protraćen na jedan tek blago natprosečan, skoro-zaboravljiv horor koji će danas, na ovu sušu, delovati bolje i snažnije nego što realno jeste. Ono što je mogla biti velika i pametno realizovana IDEJA ipak je samo svedeno na pristojno realizovan i komercijalno upakovan GIMMICK (iliti dosetku).

U rukama nekog Rusa, kao što je npr. K. Lopušanski(da ne idem baš do samog vrha i Tarkovskog) ili tako neki arty baja koji se ne gadi fantastike, a nije od ovih današnjih kretenskih amerikanizovanih „Rusa“ što snimaju CGI extravagancije bez trunke duše, ovo je mogla da bude egzistencijalističko-antropološka studija o vrednosti Tišine u svetu Buke; o potencijalima Neverbalne Komunikacije u svetu neprestanog Brbljanja, odnosno o težini gesta, dodira, izraza lica, pogleda, znaka... u civilizaciji u kojoj „Na početku svega beše REČ“, odnosno blebetanje; o tome da li nas, i koliko, Govor čini ljudima, i da li bismo, i koliko, prestali to biti, ako bismo jebeno STFU (tj. zanemeli)...

Mogao je ovaj film da plastično demonstrira, odnosno podseti nas na ono što podsvesno možda i slutimo ali retko ko i retko kad ima priliku da nadugo i proveri i naživo se uveri: kolika je vrednost i blagotvorno okrepljujuće dejstvo MIRA i TIŠINE – naročito danas, kad ljudi čak i ako na 10 dana ili 2 nedelje pobegnu od razuzdane gomile i odu na more ili planinu, čak i tamo nose jebene laptopove, telefone, slušalice, muzike, andrmolje za đuskanje i blebetanje i bučanje i zvrjanje...

Mogao je, na kraju, na odjavnoj špici, umesto one osrednje zaboravljive pesme da stavi evergrin – „Enjoy the Silence“...

Mogao je, ukratko, da osvetli jednu Veliku i važnu Temu današnjice, da je umetnički uobliči, da kaže nešto Relevantno --- ali ga to nije zanimalo. Postoje samo nagoveštaji, kratki i verovatno incidentni, na početku filma, u ovom pravcu, ali se oni brzo napuštaju zarad gimika, zabave, plašenja, saspensa i zezanja. I, naravno, da je reditelj (ujedno i glavni glumac) uradio ono što bi Ghoul najvolio, ne bi zaradio ni 10 miliona u Americi; a ovako, igrajući za mase, definitivno će zaraditi preko 150, a zajedno s prihodom iz ostatka sveta, sigurno će prebaciti i 200 miliona; već se zvecka o nastavku, i znate već dril. Možda dobije i prikvel i šta sve ne.

I još treba da smo srećni zbog toga jer, eto, „nije rimejk, nije sikvel... bla bla blaa“. I samo zato što nije potpuno retardiran neki ga već nazivaju „pametnim“, svega mi, eno spremaju etiketu „smart horror“, što je već simptomatično za današnje žanrovske hajp mašine, gde se sopstvena priželjkivanjai eventualne intencije već proglašavaju za domete i postignuća. Konkretno, isto kao što se mnogima pričinio GIRL POWER, YEAH! u onoj mlitavoj, beživotnoj, anemičnoj ANIHILACIJI, kao da je dovoljno natrpati 5 višerasnih ženskinja u glavne uloge, usporiti ritam i napraviti šareni rasplet „bez reči“ pa da to bude smesta proglašeno zemljotresnim revolucionarnim ženoslobađajućim burn-Hollywood-burn remek-delom (a kome se ne sviđa, to je samo zbog šovinizma, falocentrizma i Majkla Beja), tako već sad vidim nova priviđenja i halucinacije kod mojih inostranih FB frendova (govorim o uglednim i iskusnim žanrovskim piscima, urednicima, kritičarima, a ne laicima i ljudima sa ulice) koji na sva usta zvocaju o „smart horroru“ koji će ovaj Majkl-Bej-producirani produkt da inauguriše u naše pležr domove.

Nemojmo se zajebavati, kažem ja.

Na kraju krajeva, i ovaj „smart horror“ je, baš zbog svog smelog koncepta, osetio potrebu da se publici dodvori nizom drugih poluretardiranosti i lenjosti kako bi kompenzovao radikalnost koncepta (TIHI film za multipleks – o, zar se i to može?!) tako da bi, barem od mene, mogao samo da sanjaetiketu „pametnog“. Pametan je jedino u smislu promućurnosti, onako kako je u kapitalizmu pametan onaj ko se doseti nečega što konkurencija nema, pa pionirski to plasira na tržište i obogati se time. Dobar gimik, dobro realizovan, s pravom uspešan – i to je sve.

Šta mi je, onda, smetalo u ovom filmu, i zašto mu ocena nije veća? Objasniću, ali za to su neophodni SPOJLERI– pa zato ostatak čitajte tek kad pogledate film (što, uprkos ogradama, preporučujem):

Film je suviše lenj da stvori konzistentan i uverljiv SVET – baca nas in medias res u složenu situaciju, svet je već pregažen ovim čudima (iz dalekog svemira? ne kaže se, ali verovatno; odakle bi inače?) i mi sad treba da prihvatimo zdravo za gotovo:

a) Da su nekakvi vanzemaljski ekvivalenti ajkula i tigrova, dakle obične ZVERI koje žive samo da bi ždrale i koje, koliko vidimo i čujemo, nemaju ni jezik, ni društveni poredak, pa čak ni čopore, razvili civilizaciju i tehnologiju za međuzvezdani let i onda došli ovde da bi nas ždrali. Hello! Ne može bre nešto što je samo ukras oko kandži i čeljusti da razvije nikakvu tehniku i čuda-muda potrebne ni da pređe jednu jebenu REKU a kamoli – pola vasione!

b) Da su ti i takvi stvorovi, koje obična dvocevka sređuje bez problema – dakle nikakvi skoro neuništivi alien-xenomorfi i zajebani predatori nego tako neka osrednja čudovištanca – dakle, svemirske ŽIVOTINJE koje nemaju ni lasere ni druga oružja za masovno uništenje, golim zubima i kandžama za samo godinu dana sjebali celu planetu Zemlju, a američki vojnoindustrijski kompleks, i svi ostali zemaljski srodni kompleksi, bili su, kao, skroz nemoćni da istrebe ove nenaoružane svemirske krtice! Prc!

c) Ok, ako su već ovi došli iz dalekog svemira, i ako su već zgazili čovečanstvo kao ništa, ipak je malko previše prihvatiti da, sa načinom života ove naše glavne familije koju pratimo, i sa modusom operandi tih zveri, da su ovi naši uspeli tako dugo (više od godine dana) da PREŽIVE. Dobro, zakopani u nekoj zemunici možda nekako i bi, ali ne sa velikom farmom kukuruza okolo (halo, kako je to kopano, orano, sejano, obrano – a da se ne zucne i nikakva buka ne digne?), i još sa povrćem iz bašte (ček da vidite njihove tegle sa zimnicom! – kako je to navodnjavano u tišini? sistem kap po kap?), i još imaju ogroman silos pun kukuruza – koji su valjda tamo stavljali zrno po zrno, jer inače – buka! Onoliku bre farmu jedva bi dvoje odraslih i šaka jada dečurlije održavali i u normalnim uslovima, sve i da nema ovih crittersa – a da to odrade sve na prstima, šu-šu, pst-pst – nema bre šanse!

I onda još gomila detalja i sitnica sasvim nepotrebno naprežu moju nevericu: čemu da se staze na farmi i od nje sve do šume posipaju peskom (eeej, kolki je to posao za obaviti, i kolko peska za to treba!) kao da se po utabanoj stazi ne može tiho hodati? I čemu da svi idu bosi, kao da neke lagane patike, starke ili baletanke, ili obični seljački gumenjaci, ne bi bili dovoljno tihi? I kako je ova familija preživela zimu, sneg, čišćenje snega, ovo ono... što se ne može baš u tišini raditi? A seča i cepanje drva? Itd. Moglo bi se ovako ubeskraj.

Može neko reći: cepidlačenje! Nepotrebno detaljisanje! Važna je drama, likovi, odnosi, SIMBOLIKA... a ne da li su i kako cepali drva. Ili, recimo, odakle uopšte struja u kući –koja se neštedimice troši na stotine sijalica oko farme – godinu dana nakon propasti civilizacije? Svet propao, a elektrane kanda još rade, i centrale, struja i dalje u svakom prekidaču i utikaču, to sve radi samo od sebe? Jer, nikakav agregat tu ne videsmo niti ČUSMO; te prokletinje su notorno bučne... Znači sve to i još trista logističkih problema – samo su, kao, „sitnice“.

Pa, bili bi sitnice u filmu koji jeste koncipiran kao metafora; u filmu izrazito naglašene simbolike, a na teme gore navedene (svet tišine i neverbalne komunikacije...); onda ne bismo „brojali metke“, ni sijalice, ni tegle s krastavčićima, ni džakove peska potrebne za sve one staze... nego bismo rekli: ovo je sve velika metafora, govor simbola, stilizacija, ne cepidlačite sad s tim glupostima. Ali, rekoh već, ovo NIJE film ideja, nego film gimika, i on sebi na kvarno udešava stvari tako da taj gimik maksimalno izmuze, po cenu besmislenog ponašanja likova. Jer, da idu obuveni u nešto, makar i lagano, s mekim đonom, umesto skroz bosi, propao bi im fazon sa ekserom što viri iz stepenice, recimo. I mnogi drugi fazoni.

Plus, taj rasplet, sa otkrićem slabe tačke aliena – how convenient! Sreća da se ne rastapaju od čaše vode kao oni u SIGNS, ali ovo pištanje od kojeg im doslovno puca glava – prilično je lazy. I američka vojska u celoj invaziji nije uspela da ubije nijednog aliena, da mu uzme telo i prouči ga, secira, da vidi kako dela i šta bi moglo da ga sjebe? Nego je trebalo da dođe jedna gluvonema curica pa da gurne klip u točkove invazije svemirskih krtica sa čeljustima? Prc!

I još taj ofucani finalni kadar, koji smo videli u jedno tuce horora u zadnje vreme – poslednji put u onom debilnom o zombi invaziji It Stains the Sands Red: samo vi nalećite, čudovišta, sad će mama da se zajuri na vas sa svojom puškom i da vas sve razbuca! mom power, yeaaah! Freeze frame!

Ali dobro, šta sad: imamo na kraju samohranu majku, imamo female empowerment, imamo empowerment za gluvonemu curicu, imamo ko zna koju po redu američku idolatriju PORODICE – jer SVAKI jebeni film otuda doslovno sponzoriše „Porodični lobi“ (kakav bre gej lobi, kakav jevrejski lobi, Iluminati, gušteri, masoni... nemoj bre neko d’ede gomna – jebeni PORODIČNI LOBI održava ovaj Pakao, ovu Samsaru, u egzistenciji!) i svaki mora da nam eksplicitno i didaktično macolom u glavu nabija FEMLI VELJUZ...

Ukratko, na kraju balade imamo jedan umereno-zabavan, korektan hororčić koji najbolje dela ako se mozak skroz isključi. Jer jedino takav danas može da namlati 200 miljona.

Ako ste u Ljubljani ili njenoj razumnoj blizini, evo dešavanja koje je, barem meni, bilo dovoljno vredno da potegnem čak iz Niške Banje kako bih ga ispratio, a dešava se od srede do nedelje (18-22. aprila).

Radi se o festivalu „Kurja Polt“ (u prevodu: Žmarci) gde je, kao i na starijem i poznatijem Grosmanu, naglasak na hororu i eksploataciji. Ovo će biti moj prvi (a ko zna, možda ne i poslednji?) boravak na ovom festivalu, ovog puta u svojstvu gosta-kritičara.

Glavni razlog za odlazak na Žmarce jeste to što će im gost biti jedan od omiljenih mi savremenih reditelja, Fabris du Velz, pa ću s njim raditi intervju i overiti na velikom platnu njegova dva vizuelno fascinantna horora: izuzetni VINYAN, kojeg smatram jednim od 3-4 najbolja horora ovog veka, i mega-zanimljivi i sumanuti CALVAIRE.

Pored druženja s njim i njegovim filmovima, druga zanimljiva tsvar na ovom festivalu jeste Konferencija o kult filmovima, gde će učestvovati nekoliko meni dobro poznatih i poštovanih stručnjaka iz Engleske, čije sam knjige već prikazivao u Rue Morgue magazinu.

Tu će biti Dr Russ HUNTER, ko-urednik (with Stefano Baschiera) odličnog zbornika Italian Horror Cinema (2016), koji upravo radi na knjizi o Italo hororu, i Dr Steve JONES, autor jedne od najboljih knjiga o savremenom hororu koju sam u skorije vreme pročitao, Torture Porn: Popular Horror after Saw (2013).

Biće ovo i prilika da u bioskopu – tačnije, u Slovenačkoj kinoteci i Kinodvoru – overim neke klasike, kao što su

PHASE IV,

CREATURE FROM THE BLACK LAGOON 3D,

LONG WEEKEND,

ZOMBI 2 - ZOMBIE FLESH EATERS,

LA BÊTE / THE BEAST

itd.

U Ljubljani će biti i drugari sa Grosmana, tako da će ovo biti sjajan povod za još jedno druženje, kao i da napokon upoznam slovenački glavni grad.

Detaljnije o ovom dešavanju, gostima, filmovima itd. imate OVDE.

Ako imam još nekog čitaoca u Sloveniji kojeg do sad nisam upoznao, evo prilike: javite se, svratite. Takođe, ako imate predloge – šta gotsko i hororično videti u Ljubljani i okolini, kazujte što pre, dok sam tamo (do subote uveče)!

Pre tačno 200 godina objavljen je Frankenštajn Meri Šeli – jedan od najznačajnijih horor romana u istoriji. Tačnije, gotsko-hororični proto-SF roman koji je uticao toliko snažno na sve fantastične (pod)žanrova nakon toga da to zaslužuje da se i ovde nekako obeleži.

Naravno, o ovom romanu opširno sam pisao u svojoj studiji POETIKA HORORA, a o njemu i njegovom značaju i uticaju, na engleskom, i u tematu za Rue Morgue koji sam priredio pre dve godine, kada smo obeležili 200 godina od čuvene noći u kojoj je roman začet. Jeste, to je toliko značajna knjiga da joj slavimo i začećei rođenje!

Pre nedelju dana, na prvom Festivalu fantastike u Nišu održao sam predavanje (u formi razgovora sa Srđanom Savićem) pred zainteresovanom publikom, a svima koji nisu bili prisutni sada nudim osnovne teze– za informaciju, poduku, promišljanje, podsticaj za preispitivanje...

Ovo što sledi je nešto kao Frankenštajn-dajdžest – najbitniji podaci, teze, teme i ideje koje u vezi s njim valja reći.

Objavljen je marta 1818. godine (anonimno); drugo izdanje, 1823. godine, u dva toma (sa imenom Meri Šeli na koricama) i treće, 1831.

Šelin otac, radikalni filozof Vilijam Godvin, kome je roman posvećen, i majka, proto-feministkinja, Meri Volstonkraft

Miltonov uticaj prostire se na čitav engleski romantizam, ili barem na njegove satanističke aspekte, a naročito kroz njegov saosećajni i kompleksni prikaz figure Lucifera kao arhi-buntovnika.

Prezir svakog oblika potčinjenosti i herojsko potvrđivanje vlastitog ja. Satanizam počiva na uverenju da je biće sudbinski osuđeno na pokoravanje, ali istovremeno i na osjećanju protesta i neprihvatanja žrtve i poniženja.

Geteov uticaj, pre svega kroz njegov epistolarni roman Jadi mladog Vertera - kroz karakterizaciju Frankenštajnovog stvorenja kao senzibilnog, dobronamernog i neshvaćenog od svoje okoline, što dovodi do njegovog tragičnog kraja.

Šelijevih ispravki u tekstu ima gotovo hiljadu, i većinu njih Meri je usvojila.

Ideja Frankenštajna začeta tokom dve olujne junske noći (16. i 17. juna 1816) kada su se Bajron (28), njegov lekar Džon Polidori (21), Persi Šeli (24) i Meri (19) i njena polusestra Kler Klermon zatekli u vili Deodati, na Ženevskom jezeru podno švajcarskih Alpa.

Meri Šeli inspiraciju za svoju priču dobila – u snu

Prometejsko prekoračenje ograničenja i zalaženje u božanske ingerencije od strane smrtnog stvora.

Meri Šeli ne potencira greh "uzurpacije" prirode (tj. nadležnosti Boga), oličen u stvaranju kreature, koliko iznova i iznova insistira da je pravi i istinski neoprostiv Frankenštajnov greh sadržan u njegovom odnosu prema svom neprirodnom "potomku".

Neodgovorni, neroditeljski odnosprema stvoru kome je podario život. Drugim rečima, da je doktor očinski prihvatio svoje stvorenje, i uveo ga u svet kako dolikuje, njegov navodno bogohulni čin stvaranja novog života na nepropisan način bio bi uistinu prometejski. Ali, on svoje stvorenje napušta, i tim činom napuštanja šalje ga na put društvene demonizacije.

Frankenštajnov stvor nije monstrum zbog toga što isprva jeste(telo sačinjeno od delova leševa) već zbog onoga što drugi od njega načine, odbacivši ga.

Nema družbenicu: ovom odlukom Frankenštajn po drugi, i finalni put napušta svog stvora, definitivno ga, nakon lažne nade, još surovije osuđujući na totalnu samoću. Time je prizvan i njegov demonizam.

Frankenštajnoličava, na tematskom kao i na formalnom planu, rascepljenost i udvojenost čoveka na pragu modernog doba, kao i njegove nade i strahove vezane za poljuljano mesto u vasioni pod uticajem novih društvenih okolnosti(Francuska buržoaska revolucija; pad feudalnog sistema i pripadajućih mu vrednosti, uključujući tu i vekovnu nadmoć Crkve; začeci demokratskih vrednosti, ljudskih prava). Heteroglosija se ne ogleda samo u višestrukim naratorima, nego, možda i najrečitije, kroz nedoslednosti, rascepljenosti i udvajanja u samom karakteru dr Frankenštajna.

Čovekov odnos prema univerzumu i prirodi (bez boga?).

Površno je tumačiti roman kao kritiku nauke kao takve: ono što on kritikuje jeste nedostatak odgovornosti naučnika, i uopšte, stvaraoca bilo koje vrste (umetnika, roditelja...). Upravo ova tendencija začela je, u drugoj polovini 19. veka, još direktnije bavljenje problematikom neodgovornih naučnika u proto-SF romanima Stivensonai Velsa.

U njemu su svoje otelotvorenje dobile neke od centralnih tema i ideja poznog gotika, engleskog romantizma, i zapadne kulture uopšte, i to kroz arhetipove Adama, Lucifera, Kaina, Lutajućeg Jevrejina, Fausta, "plemenitog divljaka".

Sekularizacija mita o stvaranju.

Kopernikanski obrt koji Frankenštajn donosi u horor sastoji se u ovome: rani gotik polazi od premise "ljudi su, u davna vremena, verovali u ovakva čudesa ", roman M. Šeli polazi od stava "naučnici danas veruju da su ova čudesa moguća".

Plauzibilnost fantastične premise više se ne traži u sujeverju i prošlosti, već u aktuelnosti sadašnjice. Roman predstavlja spoj gotskog i proto-naučnofantastičnog.

Doktor Džekil u noveli Dr Džekil i g. Hajd (1886) R. L. Stivensona; doktor Moro u Ostrvu doktora Moroa (1896) i doktor Grifin u Nevidljivom čoveku (1897) kao i likovi brojnih kratkih priča H. Dž. Velsa; zatim Dr Herbert Vest u priči H. F. Lavkrafta "Herbert Vest – Reanimator".

Drugost je, u dotadašnjem gotiku, bila jasnim granicama odeljena od respektabilnosti. Dajući glas monstrumu, tako da potanko iznese svoje gledište, Meri Šeli je učinila ključni korak u pravcu relativizovanja i preispitivanja granica između dobra i zla, čudovišnog i normalnog.

Zahvaljujući tome što je opisanim postupcima uspela da čitaoca "stavi u kožu čudovišta", Meri Šeli je obogatila horor žanr ne samo na motivskom i tematskom, nego i na idejnom planu. Prava strava ovog romana ne sastoji se u čudovištu koje će prodreti u naš zabran, već u čudovišnosti sistema društvenih odnosa koji kreiraju nova čudovišta, i u našem saučestvovanjusa tim procesima.

Svi ostali primeri transgresije i strave imaju jasne korene u mitu, legendi, narodnoj priči; samo u Frankenštajnu vidimo neman napravljenu ab initio (otpočetka). Nemamo prave prethodnike ove nakaze, u potpunosti napravljene od čovekove ruke – izuzev, možda, Golema.

Vampiri i vukodlaci utemeljeni su na folkloru i legendama starog sveta, mumije su puki produkti egipatskog načina sahranjivanja, dok je Frankenštajnovo čudovište, naravno, kreacija moderne nauke. Kao takvo mnogo se prirodnije uklapa u naš svet.

U temelju dugotrajne popularnosti Frankenštajnastatus čudovišta kao otpadnika; vidimo kako strada zbog nedostatka ljubavi i porodične topline.

Lični strahovi od novih tehnologija

Frankenštajn je moderna verzija još starijeg mita, polazeći od Prometeja i uključujući Fausta i druge: mita o prekoračenju granica znanja i cene koja mora da se plati.

* * *

Sve ove teze, naravno, kao i neke druge, imate razrađene, argumentovane i uobličene u knjizi POETIKA HORORA.

**(*)

Novi horor Paskala Ložijea nije ni blizu kvalitetima i žestini njegovog MARTYRS– ali je barem *uzdah olakšanja* vizuelno zanimljiviji i gledljiviji nego njanjavo-zaboravljivi THE TALL MAN(eh, da; u međuvremenu sam se malko ohladio od pohvala iskazanih u tom rivjuu). U suštini, INCIDENT IN A GHOSTLAND je jedan duboko nedomišljen, čak glup film koji bi hteo da bude pametan a ne može i ne ume, pa se zato vadi na vizuelne bombonice i nešto (nedorečenog, prilično besmislenog) brutalnog horora.

Prvi kadar filma je krupni plan fotke H. F. Lavkrafta, preko koje se javljaju njegovo ime i datumi rođenja i smrti, a zatim i otkucani komentar, otprilike “What an awesome, terrific writer! The best!” U potpisu, 15-godišnja wannabe spisateljica horora i naša glavna junakinja koja sa sekom, koja mrzi horror, i sa mamom koja joj povlađuje, putuje u staru i zlokobnu tetkinu kuću („Hej, ovo je kuća Roba Zombija!“ glasi jedna od promašenih, škripavih horor referenci) gde će im se uskoro desiti nešto gadno, tj. „incident“ iz naslova.

I već od tog prvog kadra počinju problemi. Kao prvo, „Ne uzimaj uzalud Lavkraftovo ime, da dugo poživiš na zemlji.“ Ako ćeš već da ga prizivaš, i slikom i imenom i rečju i referencama – bolje bi ti bilo da to ima jakog smisla i opravdanja. Ovde toga – spoiler: NEMA. Ni u najavi.

Još gore, klinački komentar koji se otkuca preko HPL slike zlokobno nagoveštava klinački odnos ne samo prema ovom Velikanu, nego je simptom infantilnog, površnog odnosa prema hororu uopšte. Jer, Ložije (koji je sam samcit, bez ičije pomoći, i napisao scenario) bi zapravo hteo da se pravi pametan, i da narodu ponudi nešto kao meta-horor. Nažalost, taj meta-aspekt filma je skoro potpuni promašaj.

Kao prvo, njegova junakinja je premlada da se ozbiljno shvati kao horor spisateljica; njen etitjud je predvidivo (za te godine) klinački površan. Njena fascinacija Lavkraftom nije mnogo dublja od raznih internetskih goth pozera i šminkera kojima HPL-ove knjige služe kao dekor za poziranje sa flašicama apsinta i kitnjastim prstenjem a ne kao materijal za dubinsko iščitavanje.

Njene deluzije veličine (koje nam film explicitno, in vivo prikazuje) da postane nešto kao ženski (pa još super-sexy) Stiven King i da već negde u poznim dvadesetim iza sebe ima desetak horor bestselera, itd. takođe su površne, nezrele i besmislene za ozbiljno promišljanje.

za svaku antologiju generičkih naslova

Njena fantazija o tome kako joj se na jednom partiju za piskarala ukaže Veliki HPL lično, od krvi, mesa i nakaradne protetike (glumcu koji nimalo ne liči na Lavkrafta nalepili su lažnu donju vilicu i jagodice, pa sad izgleda kao nešto između akromegalika i čoveka slona!) i daje joj vrhunski kompliment, da ne treba da promeni nijednu reč u svom novom romanu jer je savršen – to je neprijatno za gledati na više nivoa: transfer blama ponajviše zbog reditelja koji je smatrao da je ta scena uopšte važna za bilo šta osim da glavnu junakinju učini još većom kretenkom nego što je dotad izgedala (iako njegov etitjud ni prema njoj ni prema žanru nije satirično-parodičan, barem ne namerno)!

Lavkraft u Ložijeovoj izvedbi

Na kraju – SPOJLER! – film sugeriše da je „incident“ koji zauzima ceo film zapravo poslužio kao okidač i presudni činilac da naša spisateljica od wannabe gotičarke sa plišanim Ktuluom kao obaveznim delom prtljaga postane Prava Stvar, odnosno Stefanija Kralj po slavi, a Ljubica Veštić (Love Craft) po kvalitetu. Pre svega, odbacimo taj kretenski oksimoron kao prećerano fantastičan – naime, neko ko piše lavkraftovsku prozu ne može računati na kingovsku popularnost kod rulje, tj. ne možeš imati i jare (sa hiljadu mladih) i pare koje idu uz infantilnu „stravu“ koju King isporučuje lopatama za nezrele mediokritete ovoga sveta.

Kucam na pisaćoj mašini a ne na kompu jer sam tako cool

Zatim, naivno je, glupo i bez ikakve veze sa hororom u književnosti i na filmu, naravoučenije da je horor „incident“ presudan za nastanak horor pisca. Dapače, istina je dijametralno suprotna: svi pisci horora u istoriji imali su prosečne, normalne živote bez većih trzavica horor prirode. Naravno, imali su uobičajene životne oluje koje sve nas spopadaju, porodične gubitke i tako to, ali niko od njih nije se susreo sa Čudovištima koja su mu život preokrenula u Jednoj Noći Čistog Razumorazarajućeg Pakla, ili bilo šta tome slično.

To je vulgarna ideja, suštinski glupa, jer se zasniva na klišeu onih koji o hororu ne znaju ništa: da su horor pisci neke duboko traumirane, pomerene osobe koje moraju stalno naživo da proživljavaju Pakao i Užas, da se kidaju u ne znam kakvim košmarima, što u snovima što na javi, kako bi mogli da stvaraju to što stvaraju. Da, ružne snove poneki jesu imali (npr. Lavkraft) – ali ništa više od snova. I to znaju svi koji su čitali Poetiku horora i moje pogovore ediciji „Poetika strave“ i svi koji bar nešto malo znaju o horor autorima.

Pijuckanje s Lavkraftom

A ova plitkoumna mudrolija bi trebalo da bude nešto kao finalni udar, pančlajn, naravoučenije, poruka filma, šta li – jer baš njome se on završava. A ja kažem – pffft, koješta.

Scenario je kriv još i za neoprostivu nedokuvanost ne samo na planu idejnosti nego i elementarnog plota i motivacije i logike zbivanja: jer, mi ovde ne znamo ni ko su nam ove ubice, ni zašto izgledaju kako izgledaju (jedan je retardirana grdosija, nešto između Lederfejsa bez maske i onog pedofila iz Alone in the Dark; drugi je ružni muškarac s perikom i u ženskoj odori za kojeg tek na kraju otkrijemo da nije žensko) ni u kakvom su međusobnom odnosu (braća? ljubavnici? tata i sin? ortaci?) ni zašto rade to što rade baš tako (upadnu u kuću, ubiju majku a ćerke muče) ni otkud tolika opsesija lutkama, ni kako im je uspelo da već u prethodnim nedeljama pobiju tolike ljude u okolini, budući da se kreću u napadno upadljivom vozilu (nekakav klovnovski, nakićeni, šareni, kendimen kamionet-prikolica).

Postoje detalji koji kao da su nasumice ubačeni: recimo, naša spisateljica dobije menstruaciju, premijerno, baš uoči „incidenta“. Čemu to? Sugestija da je njeno postajanje Ženom i postajanje Piškinjom (zahvaljujući toj noći strave? ali, hej, ona je to snažno htela i činila i pre toga!) jedno te isto? Ali, fuck, stani malo, grickaj čipi-čips i reci mi, polagano, u kakvoj je jebenoj vezi jedno s drugim?

I zašto debela grdosija njuška međunožja ovih curica? Šta ga privlači, a šta odbija? Nejasno je da li ŽELI one koje su se već zadevojčile (zašto?) – ili one koje još nisu? Koja je poenta njegovih pokušaja da od njih pravi lutke? I ako već voli da se igra mesom, čemu onda gubljenje vremena s lutkama od plastike i gume (desetine i desetine njih)? Da nacrtam: ne tražim ja SVE da mi se objasni, dovoljni su i hintovi, ali psihologija, motivacija i modus operandi ovih zlikovaca previše su extremni, a nedorečeni, neubedljivi i besmisleni da bi se sami od sebe skockali.

Lepo je to, kao „popunite rupe“, „upotrebite maštu“, „neizrečeno i neodređeno je strašnije“ – ali fuck, malo više konkretnosti i konzistentnosti bi pomoglo a ne odmoglo u ovoj konkretnoj storiji. Njeni značajni morbidni i košmarni potencijali bili bi još snažniji da ponašanje, izgled i sve oko ovih manijaka ne deluje potpuno nasumično!

Plus, storija je nepotrebno opterećena gimik-deonicom u sredini, koja omogućava twist pred kraj, a ta deonica nije zaista pametno niti smisleno opravdana (tj. nevredna je učinka i „smisla“ koji se njome proizvodi). I, ponovo, njome se naša spisateljica svodi na psiho-lujku, mentalno nestabilnu – kao i svi ti horor pisci, je li, jer zar bi normalan čovek uopšte pisao horor? Naravno da ne, to sve poremećeno i bez kontakta sa stvarnošću! Reko mi moj komšija Sima! A i u filmu nam spisateljica kaže: „Napisala sam ovu knjigu da ne bih poludela.“ Eto. Horor žanr objašnjen u jednoj rečenici.

Dobro. I zašto onda 3- za ovu plitkoumnu budalaštinu od storije?

Pa, delom zato što sam po prirodi nežan i čovekoljubiv i plemenito-velikodušan, delom na kredit za minuli rad, a delom, nezanemarljivim, zato što je ovo film u potpunosti posvećen hororu, od prvog do poslednjeg kadra: nije ovo triler ili drama ili teen komendija maskirana u horor nego, bato, film strave i užasa koji roka iz svih oružja (uglavnom sirovih, visokokalibarskih, čak i kad puca na komarce!) a i to mora u današnje krizno vreme da se poštuje.

Plus, njegova fetišizacija lutaka, lutkica, papeta, marioneta, harlekina i srodnih lutkolikih andrmolja zaista je neviđena u dosadašnjoj istoriji horora – mislim, neviđena u ovolikoj meri, s ovolikom raznovrsnošću dollsploatacije. I kad smo kod toga, umesto uzalud dozvanog Lavkrafta mnogo bi smislenije bilo da su prizvali Ligotija, papetmastera – ali Ložije verovatno nije ni čuo za njega, ili možda nisu njegovi producenti, pa su išli na siguricu, s autorom koji nema blage veze s ovim zapletom.

Zaista, eye-candy vezan za lutke i lutkiranje je vrhunski; fotografija i scenografija su odlični i memorabilni, a atmosfera je gusta i pregnantna žešćim ugođajem nepredvidive i iracionalne morbidnosti. povrh toga, scene jurnjave, borbe i akcijanja sa manijacima brutalne su, gadne, krvave i imaju impakt, što retko danas u hororu biva. Dobro, impakt bi bio jači da su likinje čvršće, ali fuck, jedan je MARTYRS, izgleda, i to više nećemo videti tako lako.

Na kraju krajeva, nešto sam pozitivniji prema ovom nedelu zato što su i njegovi nedostaci plod smelosti da se ide neutabanim stazama, da se bude drugačiji, originalan, samosvojan itsl. Uvek ću više ceniti nekoga ko, kao Ložije, tvrdoglavo gura nešto svoje (pa makar to bio i fetišizam izubijanih, krvavih, podbulih, izmodričastih žena) nego da se dodvorava masi kliše-storijama i situacijama. Ovde su njegove težnje bile uglavnom misguided i protraćene na jedan duboko poludupasti film, ali ona polovina tog dupeta koja valja – vredi zbog nje potegnuti do bioskopa!

Dakle, film sam u bioskopu i gledao, što svakom fanu horora preporučujem; u ovom trenu nije dostupan organima piratskog gonjenja pa me, molim, ne gnjavite potraživanjem linkova i torenata.

Inače, glavna sporedna glumica (igrala seku glavne junakinje) gadno se posekla zadnjeg dana snimanja u jednoj od bezbroj scena lomatanja kroz staklo i po staklu – toliko da je ozbiljno zasekla svoje mlađahno lišce (vidi sliku). Zaista šteta. Nije lepo. Tim pre što i poster filma prikazuje slomljeno i razbijeno žensko lice...

Ovo nije maska, ovo nije šminka...

Možda će ovaj „incident“ (bolje reći: ozbiljan i neoprostiv propust u bezbednosti na setu) opametiti Ložijea i odvratiti ga od dalje eksploatacije ženske patnje i mučeništva i okrenuti u pravcu istinski lavkraftovske, kosmičke strave i srodnih, suptilnijih oblika horora. Krajnje je vreme da odraste i prestane da se igra sa ovim lutkama, da ih baca okolo i razbija...

*(*)

Na ovogodišnjem FEST-u imali smo sumnjivu privilegiju testirati svoju toleranciju, širokogrudost i otvorenost za različita gledišta plaćanjem karata za još jedan srbomrziteljski film koji nam eksplicitno, bez pardona i bez uvijanja, pokazuje koliki su Srbi monstrumi a koliko su bosanski Muslimani sirote, ničim izazvane žrtve. U proteklih četvrt veka Chetnixploitationje prerastao u stameni, plodni (brojem, ne postignućima) podžanr, i bogata je konkurencija inostranog Srbo-demonizujućeg dreka (IN A LAND OF BLOOD AND HONEY, HUNTING PARTY, KILLING SEASON...) ali i samomrziteljskog valjanja u govnima (TURNEJA, ORDINARY PEOPLE...).

Ipak, moram vam reći, u svoj toj dubioznoj konkurenciji fašistoidnog gebelsovskog kultur-rasizma neviđenog u novijoj istoriji – anticilizacijskog fenomena čiji negativitet prosto nema pandana u filmmejkingu 21. veka: ni Rusi ni Arapi nisu bili baš ovoliko „filmski“ ocrnjeni u skorije vreme – MAUS nosi šnjur po transparentnosti svoje antisrpske agende koja se čak i ne pretvara da je nešto drugo, nešto više, nešto kulturnije. Ne, MAUS je „goli ručak“ Chetnixploitationa, rađen maltene po priručniku SRBODEMONIZACIJA ZA TUPANE, i nešto ovoliko ogavno nismo videli još od zloglasnog francuskog CAGEDkoji nam je pokazao kako su Srbi klali i prodavali tuđe organe na Kosovu...

Šta imamo ovde? Ukratko: Bosanka izbegla u Nemačku i tamo našla sebi Švabu (začudo, bledolikog, da ne kažem arijevca, a ne nekog Turčina, što bi valjda bilo logičnije). S njim se ona načas vrati u postojbinu kako bi sahranila upravo pronađene i identifikovane ostatke svoje familije pobijene u (naravno) Srebrenici. Na putu iz Srebrenice ka aerodromu (sarajevskom) – njihov auto se pokvari u šumi. A u šumi žive Srbi. Zli Srbi, treba li reći? Ne, jer film nam jasno pokazuje – a čak i jednim nedoljivim parčetom dijaloga explicitno kazuje – da među tim narodom neke druge sorte i nema. Nema dobrih Srba.

Dakle, u šumi i dalje načičkanoj (srbopostavljenim) minama, nađu se praznoglavi Evropljanin Aleks, koji nema pojma o istoriji ovog regiona i koji sve olako i prostodušno shvata („Ma daj, pa nisu svi Srbi zločinci!“) i Selma, koja je na teži način naučila da se ne naginje kroz srpski Prozor („Pa to su Srbi, naravno da su zločinci!“). Tu ih ubrzo sretnu dva srpska zgubidana koja tu, eto, lutaju, malo u krivolovu a malo u krvožednom lovu na nevine žrtve (TM). Nanjušivši da curica nije Nemica nego Nevina Žrtva par excellence(Bosanka!), ovi natural born killers ne mogu ništa drugo nego da se s njima upuste u igru mačke i mausa...

Овца ми се јагњи, зато ћу бити кратак.

A ionako sam već toliko toga napisao o ovim Chex filmovima, svi su oni u suštini isti, pa da ne zalazim u sitna crevca ovom Zlom govancetu, evo samo nekih detalja.

- ŽRTVA je i ovde = Bosanka. Dakle, žena. Kao i u svim Chex filmovima koji za temu imaju Bosnu. ALI, postavlja se onda pitanje – gde su bili (musli) muškarci za to vreme? Zašto nigde nema ni traga od prikaza slavne Vojske Bosne i Hercegovine? Gde su te slavne Zelene beretke, što nisu ovekovečene na filmu? Gde su filmovi o njihovim slavnim bitkama, o njihovim velikim pobedama nad srpskim „agresorima“, o njihovoj junačkoj borbi? Ne, sudeći po ovim filmovima, ništa takvo nije postojalo ubosni. Svi filmovi o "ratu" ubosni su filmovi o ŽENAMA. Vrlo simptomatično. Bosanski muškarci, if any, mora da se osećaju kao poslednje šonje, nevredne da se o njima snimaju filmovi.

Ako verujete ovim CHEX gebelsijadama, Bosnu su nastanjivala tri naroda: 1) Zlisrbi (60%), bradati i/ili namrgođeni, uvek u maskirnim uniformama; opresori; 2) Jadnebosanke (30%), lepe musli žene – napaćene, silovane itd.; žrtve; i 3) Mrtvobosanci (10%), muški civili, nenaoružani, pasivni i mrtvi; statisti.

Ubosni, po ovoj propagandi, nisu živeli Jugosloveni (a zapravo ih je najviše tamo bilo, izvan Srbije!), niti svetovni musliji kojima se fućkalo za Allaha, nego samo zadrti vernici (MAUS počinje musli molitvom naše Selme, „Ya Hafizu“...).

A kamoli da su ubosni živeli neki Srbi kojima nije bilo do ratatatata! A ponajmanje neki Srbi koji su kao nenaoružani civili završili zaklani ili drugačije pobijeni (uglavnom na svoje verske praznike, čisto da im se zasoli rana) od strane muslimana i njihovih bliskih bliskoistočnih bradatih prijatelja, mudžahedina (koji, takođe, uprkos snažnom prisustvu ubosni, i dalje ostadoše nereprezentovani u bosanskim i inim filmovima o tom ratu)! I, naravno, ubosni nije bilo ni Hrvata, ako je verovati ovim filmovima. A zar bi filmovi lagali?

Lik na slici je: Hrvat, Musliman ili Srbin? Imate 3 puta da pogađate

- Dakle, pošto narod Zlosrba nije imao ženke, morali su da se razmnožavaju silovanjem Jadnobosanki. Ne, čekaj, ne samo što su morali nego su se time naslađivali– što ih čini evolutivno nižim bićima čak i od Lederfejsa i familije mu iz naprednog, zapadnog Teksasa. Tamo, Kuvar lepo kaže: „I just can't take no pleasure in killing. There's just some things you gotta do. Don't mean you have to like it.“ Zlosrbi, međutim, vole da zasole ranu – pa zato, evo kako pozdrave Jadnobosanku došavšu da sarani svoju posrebreničenu familiju:

Ovaj dodatni, extra sadizam vidimo i drugde u filmu, više puta. Recimo, čujemo Zlosrbe kako psuju: „Kurvo, jebem li ti sve mrtvo!“ Znači, nije to samo rat za teritoriju, bogatstvo, pljačku, žene, ovo ono, kao normalni ljudi (npr. Englezi) kad ratuju. Ne, nego ovi hoće da im ogade život (pre nego što im ga oduzmu); hoće da im oskrnave sve sveto (a naročito mrtve!) – i hoće da im zatru svaki trag postojanja!

- Dodatni dokaz koliki su to izrodi vidi se i u tome što oni odbijaju tzv. „bosanski“ identitet – ne nazivaju sebe Bosancima nego Srbima! U jednom trenu u filmu oni kažu: "We are not Bosnians, my friend. We are Serbs." Kao u čuvenoj istoimenoj pesmi. Jer opštepoznato je, među CHEX-erima, da je sranje ubosni počelo zato što su Srbi hteli da ostanu Srbi.

- Ono što je najzabavnije u ovom filmu (uslovno rečeno, jer zapravo skoro nimalo zabave tu nema) jeste koliko se srpsko Zlo podrazumeva. Nije potreban nikakav povod, makar i najmanji; nikakav okidač, provokacija, NEŠTO što bi ovu dvojicu podljudi pokrenulo iz Stanja 1: Letargija u Stanje 2: Mučenje i Stanje 3: Klanje. Ne, nema tu nikakve motivacije za njihovo ponašanje – npr. osveta, da neko od njih recimo prepozna Selmu pa kaže: „Aha, tvoj brat je zaklao mog oca“ itsl. Jok. Dovoljno je samo da otkriju da je ona – Selma, i da se prozor sam od sebe stvori i otvori kraj nje. Ovi će je gurnuti kroz njega s neminovnošću zakona fizike. Selma + Srbi = Sranje!

Uzgred budi rečeno, naša „Selma“ tj. glumica Alma Terzić je zaista posvećena veteranka Chetnixploatacije: osim u ovom đubretu igrala je i kod Branđeline u ZEMLJI MEĐEDA (aka U zemlji krvi i meda), kao i u filmovima Snijeg (Post traumatic life of the Bosnian Muslim widows and daughters after their husbands and fathers were murdered by Bosnian Serb Army) i Crossroads(Benjamin is a young poet from Turkey, works in Bosnia as a volunteer to help the extrication of dead bodies from the mass graves. He comes to Bosnia in order to escape from his past). Pored toga je veteranka serije Lud, zbunjen, normalan, kao i nekoliko TURSKIH sapunjara, tipa Muhtesem Yüzyil: Kösem, Fatih, itd.

- Na kraju, tj. na početku: naslov filma explicitno aludira na strip MAUS Arta Špigelmana, o naci holokaustu Jevreja (miševa) – sa kojima se ovde muslimani izbosne identifikuju, da ne kažem natječu za titulu Najveće Žrtve.

I pre nego što se javi neki dušebrižnik sa komentarom tipa „Ajde bre Gule, učitavaš svašta u jedan bezvredan film, nije to bitno, neka kenjaju šta oće, neće im uspeti u njihovim gebelsovskim namerama, niko pametan neće zaozbiljno da shvati ovo parčence govneta“ – moram vam reći da stoput ponovljena laž biva doživljena kao istina ne samo u Srbiji, gde nepismeni narod to guta i posle samo dva ponavljanja, nego i u belome svetu.

U liberalnoj Americi, recimo, na prestižnom žanrovskom festivalu, ovo gomno se ovako najavljuje: „A superlative horror parable, this shocking film is an indictment of modern history, war and the difficulties of reconciliation. It is a story for our times.“

Još gore, ovo zlodelo neki ne smesta očigledno glupi kritičari predstavljaju kao „Educational filmmaking“! Da, MAUS će da ih obrazuje o konfliktu o kojem inače ne znaju ništa, ili vrlo, iz TV dnevnika. Izvesni Emmet Duff je ovu zloguku demonizaciju nazvao „edukativnom“, i još veli: „If the viewer is already familiar with the Serbian oppression of Bosnian Muslims, his approach may prove grating and contrived, but to a new student, the scaffolding is visible but illustrative.“

Dakle, umnogome i zahvaljujući CHEX produktima kao što je MAUS, sad je opšte mesto koje ne treba dokazivati da su musliji ubosni trpeli nekakvu opresiju od strane Zlosrba, tih nekadašnjih zdušnih boraca protiv nacista koji su sad doživeli da ih upravo s nacistima upoređuju:

Veli Emmet Duff: „Maus is not literally connected to the Art Spiegalman comic, but in appropriating the title, Herrero presents this story of persecution in ironic juxtaposition to the universal condemnation of Nazi war crimes. The specifics of this story are worth understanding, but the main point is to shed light on an underrepresented atrocity, and the Western world’s complicity in that representation. Horror has long been an excellent vehicle for political messaging, though rarely this concise and direct. If one could imagine Maus as an apolitical horror movie, it would be a fair film, though particularly cruel and unforgiving. But the voice of the creator uplifts it, and as a Trojan horse for its humanist sociopolitical messaging, it is excellent.“

Po ispoljenoj pameti, ovaj Emmet Duff je trebalo da se zove – Elmer Fudd, ali svejedno, dobronamerno-neznalački Zlo-perpetuirajući rivjui poput njegovog (OVDE) postali su opšte mesto.

- Ali završni udar ovog zlog filma je i najbezobrazniji: na kraju Srbi ispadoše krivi i za muslimanski terorizam u Evropi! Naime, naša Selma preživi mučeništvo u zemunicama i tunelima trogloditskih Zlosrba, ali je time toliko „načeta“ da na kraju, usred Berlina, ona doslovno „pukne“, tj. počne da puca na nedužan svet.

Dakle, ima li kraja tom bezobrazluku? Kao što je CAGED srpske žrtve trgovine organima pretvorio u počinioce, a abolirao zločince (Šiptare), tako sad MAUS pokazuje da su Srbi, branioci Evrope od musli fundamentolizma, zapravo donosioci i izazivaoci tog zla! Da Srbi nisu silovali Selmu, ne bi im ona sad pucala po Berlinu!

Ya Hafizu Vista, bejbi!

Od ovolikog silovanja zdravog razuma, logike i smisla čovek može samo da zanemi – pa zato i ja na ovom mestu ostajem bez reči i odjavljujem se!

PS: Ovo govno u ovom trenu još nije dostupno piratima, ako slučajno poželite da ga overite... Čudi me samo da mu na FEST-u naši velikodušni žiriji ne dadoše neku nagradu...

PPS: Pošto je sve u ovom filmu toliko preterano i karikirano i odvedeno do iza groteske, on je na ivici da se pretvori u PARODIJU CHEXA. Neko dobronameran čak bi ga mogao, mestimično, tumačiti kao izvrgavanje ruglu osnovnih CHEX principa – ali, avaj, takva dobronamernost ovde nije zaslužena.

Mada, kad pogledam ovu kreaturu iz njene vizije, nisam baš siguran...

SPS: Zaboravih reći da se uvreda na ovu povredu sastoji u činjenici da je MAUS jezivo nemaštovit onda kada bi trebalo da se zahukta i bude najzabavniji, odnosno u torturi, u igri mačora i mausice... Dok se bavi pretnjama i slutnjama, tu čak i ima nešto zanimljivog filmmejkinga (kad se, iz njene vizure, šuma ispunjava izmaglicom, recimo); ali jednom kad Zlosrbi krenu s mučenjem – počinje i mučenje gledaoca u napadno dosadnom, razvučenom, nemaštovitom i glupom filmu...

S velikim ponosom i radošću najavljujem višestruko jubilarnu knjigu: desetinaslov u ediciji „Poetika strave“ objavljujemo upravo na stotu godišnjicu od junačke pogibije u I svetskom ratu velikog, a do sada na srpskom skoro neobjavljivanog klasika strave, Vilijama Houpa Hodžsona (William Hope Hodgson, 1877-1918). Moj izbor njegovih najboljih horor priča pod naslovom GLAS U NOĆI (prema njegovoj najčešće antologizovanoj priči) objaviće Orfelin početkom juna, a ovom prilikom upravo raspisujemo pretplatu. Detalji o pretplati na kraju teksta – ali prvo, nešto malo o ovoj knjizi i našem autoru.

Hodžson može biti skoro potpuna nepoznanica ovdašnjim čitaocima, jer do sada je na srpskom dostupna bila samo jedna njegova priča, u jednoj nasumično sklepanoj knjizi kojoj neću ovde da pravim reklamu. Plus, čitaoci stripova imali su priliku da čitaju odličnu adaptaciju njegovog romana KUĆA NA GRANICI (koji bih ja, da sam se pitao, radije preveo kao KUĆA NA KRAJU SVETA).

Dakle, jedna jedina priča i jedan strip – od čoveka koji je zaista važan klasik žanra i pisac kojem se Lavkraft izuzetno divio, i o kojem je pisao: „Hodžson je, uz Blekvuda, možda jedini pisac koji se veoma ozbiljno bavi nestvarnošću.“ I još: „Malo je onih koji se mogu meriti sa Hodžsonom kada naznačuje blizinu strahotnih sila i čudovišnih entiteta putem uzgrednih nagoveštaja i naizgled beznačajnih pojedinosti ili kada prenosi osećanje sablasnog i nastranog.“

Evo šta je o njemu pisao časopis Bookman u vreme izlaska njegovih knjiga:

„They are books of the kind that, once read, cannot be easily forgotten... There is no one at present writing who can thrill and horrify to quite the same effect.“

(October 1909, vol. 37, p. 54)

„Mr. Hope Hodgson plays deftly on the strings of fear, and his new novel stamps him a fascinating panic-monger with a quick eye for all the sensational possibilities of ghost lore.“

(June 1913, vol. 44, p. 142)

„He is an adept in the art of giving you the 'creeps', and he sees to it that you extract the last ounce of fearful delight from the thrill before he lets you down with a comfortable explanation.“

(August 1916, vol. 50, p. 142)

A evo kako počinje moj opširan (31 strana) pogovor o ovom fascinantnom čoveku i piscu, pod naslovom

Vilijam Houp Hodžson: Abhumani kosmos

Vilijam Houp Hodžson je nepravedno skrajnut pisac, sveden na kultni status među manjim brojem poznavalaca, iako zaslužuje veću posthumnu slavu od brojnih svojih poznatijih savremenika i naslednika. Istina, stvarao je u jeku najzlatnijeg doba jezovite književnosti, na samom početku 20. veka, kada su svoja najbolja dela objavljivali takvi giganti kao što su Maken, M. R. Džejms i Blekvud, pa se donekle našao i u njihovoj senci, a život mu je naglo, upadljivo prerano bio prekinut upravo u godini u kojoj je Lavkraft napisao svoju prvu zrelu priču („Dagon“, 1918) i njome započeo opus u kojem se umnogome odražava i nastavlja Hodžsonov. Međutim, bizarnim sticajem književnoistorijskih okolnosti, Lavkraft je svog neznanog književnog sabrata otkrio tek tri godine pred smrt, kada je ogromni deo svog književnog dela već bio stvorio. Tako je došlo do toga da se, iz današnje vizure, između njihovih dela može videti čitav niz podudarnosti, a da se, opet, ne može govoriti o uticaju već samo o značajnoj sličnosti, u ponekim aspektima čak i do nivoa sinhroniciteta.

Moglo bi se, čak, reći da je Hodžson svojim pričama i romanima najavio dolazak pisca koji je, u vreme njihovog objavljivanja, bio tek mladić; odnosno, da je Lavkraft nezavisno od Hodžsona izgradio i još dalje odveo ideje i koncepte čije književne artikulacije kod svog prethodnika, u vreme pisanja, nije ni bio svestan. U svakom slučaju, Hodžson je izuzetno zahvalan ne samo za čitalačko uživanje per se nego i za proučavanje, jer njegovo delo do nivoa školskog primera ogoljava određene aspekte horor proze na prelomu 19. i 20. veka, a na sličan način može se koristiti i kao lupa za uvećavanje i rasvetljavanje brojnih temeljnih elemenata poetike H. F. Lavkrafta.

Zaronimo, stoga, u okeanske dubine i kosmičke tmine Hodžsonovog književnog univerzuma kako bismo bacili svetlo na njegove crne bisere i često nebrušene dijamante, jer u njima se ogleda mnogo toga najvrednijeg od stravične proze prve polovine prošloga veka.

Lavkraft pre Lavkrafta

Vilijam Houp Hodžson je, na samom početku 20. veka, pionirski anticipirao brojne teme, postupke, pristupe i nazore koji će, potom, obeležiti čitav taj vek i ostati relevantni do današnjih dana. Nezahvalno je baviti se nagađanjima o alternativnoj istoriji, recimo onoj u kojoj se Lavkraft nikada nije rodio ili, recimo, u kojoj su njegova dela istrulela u petparačkim časopisima a da nisu vaskrsnuta u knjiškom obliku kroz Arkam Haus te su, time, ostala zaboravljena i nepoznata narednim generacijama čitalaca; ali, da nije bilo Lavkrafta, a da je neko Hodžsona ranije razotkrio novim čitaocima onako kako su to Lavkraftovi prijatelji i sledbenici sa delima ovog pisca konzistentno činili u decenijama nakon njegove smrti, moglo bi se pretpostaviti da bi Hodžson danas ljubiteljima i proučavaocima strave lako mogao biti Lavkraft umesto Lavkrafta.

Duhovitom igrom sudbine, iako njihova dela imaju znatnih sličnosti, teško je zamisliti dva međusobno različitija čoveka: bolešljivi, mršavi i visoki Lavkraft naspram onižeg, ali mišićavog i zdravog bodibildera Hodžsona; bledunjavi knjiški moljac koji je retko mrdao iz rodnog mesta protiv punokrvnog, suncem opaljenog bivšeg mornara koji je tri puta oplovio svet; jedva jednom oženjeni pa ubrzo razvedeni neromantik prema flertujućem romantičnom momku popularnom kod dama (zatim srećno oženjenom); čovek kontemplacije naspram čoveka od akcije; jedan umro u bolničkom krevetu, drugi poginuo na bojnom polju... Ali, posthumno, okreće se kolo sreće: onaj prvi sa svakom decenijom od smrti sve je popularniji i čitaniji, a drugi, nažalost, sve više zaboravljen i sveden na tek omanji kult i fusnotu u istoriji književnosti strave.

Pa opet, uprkos ovim razlikama, književno-istorijski posmatrano, Hodžson je bio taj koji je prvi, vizionarski, čak ludački smelo, ne obazirući se na okolinu, tvrdoglavo utro put tamo gde nikakvog puta do tada nije bilo, već samo žbunje ili poneka urasla kozja staza...

(...)

Šta je, tačno, i kako uradio Hodžson, i time obogatio poetiku horora, pročitaćete u ostatku ovog pogovora, u samoj knjizi, a naravno, moći ćete to i sami da prosudite, čitajući njegove najbolje priče. A koje su to? Da kažem koju o sadržaju...

Hodžson je najslavniji po svojim pričama smeštenim na okean: njegovo moreplovačko iskustvo omogućilo mu je visoku dozu realizma u ovim pripovestima, što daje još veću snagu mračnoj fantastici, onda kad zaigra. Zato, od ukupno 11 priča koliko sam odabrao za zbirku GLAS U NOĆI, njih 7 dešava se u nepreglednim okeanskim prostranstvima gde ljudi dolaze u dodir sa raznoraznim čudima, čudesima i čudovištima.

Tih 7 priča su, ovim redom:

Glas u noći

Olupina

Misterija olupine

Tropska strahota

Kameni brod

Dozivanje u zoru

Iz srca oluje

Zatim, druga vrsta priča po kojima je Hodžson najslavniji jeste serijal o okultnom detektivu, Karnakiju– svojevrsnom pretku Martija Misterije i Dilana Doga – koji istražuje slučajeve ukletih kuća i paklenih pohodilaca. Odabrao sam tri najbolje priče o Karnakiju, i to:

Kapija za čudovište

Zviždava soba

Velika Svinja

Najzad, tu je i „Eloi Eloi Lama Sabachthani“ koja ne spada ni u kakav ciklus ili tematsku celinu; radi se o priči koja donekle podseća na Makenovog „Velikog boga Pana“– naučni eksperiment (pokušaj rekonstrukcije uslova Hristovog raspeća) dovodi do neočekivano demonskog rezultata.

Želim ovom prilikom da naglasim da je novela Velika Svinja (jedina u ovoj zbirci koju sam ja lično preveo) možda najgrozomornija, najpaklenija, i jedna od najstravičnijih horor priča koje sam ikada pročitao: fascinantni primer obrade „paralize sna“ u spoju sa kosmičkom stravom dostojnom Lavkrafta.

Dakle, deset priča plus jedna novela, i stvari na koje ste već navikli: opširan, stručan pogovor by dr Ognjanović i veoma detaljna biografija koju sam uobličio na osnovu mnogobrojnih izvora, a kakva nigde drugde, u ovom obimu i sa ovoliko podataka i detalja, ne postoji – ni na Vikipediji, ni u enciklopedijama horora... Imate je samo u desetoj knjizi edicije „Poetika strave“ - GLAS U NOĆI.

Prevode deset priča su uradili Arijana Luburić Cvijanović i Igor Cvijanović, finalnu novelu je preveo dr Ognjanović, a za ilustracije je ovog puta bio zadužen novi dodatak Orfelinovoj familiji mračnih umetnika – Danilo Andrić. On je, osim naslovne i zadnje korice, forzeca i najavne strane, uradio još pet različitih unutarnjih ilustracija. Evo jedne od njih, za priču „Iz srca oluje“:

Sve to u tvrdom povezu, na oko 280 strana, šiveno, čvrsto i lepo, bez bojazni da vam se raspadne već nakon prvog čitanja, tako da možete višestruko da se vraćate ovoj knjizi, a da mogu i vaša deca zatim da čitaju...

I sve to dobijate za samo 900 din, ili jedva malo više od 7 eu! Pa gde još ovako nešto možete dobiti za tu siću? Nigde, eto gde. Zato, podržite Orfelin i uplatite pretplatu za desetu knjigu naše brzorastuće biblioteke nezaobilaznih klasika strave. Još tri knjige ove edicije, na kojima se uveliko radi, čekaju vas do Sajma – plus, naravno, ultimativni NEKRONOMIKON.

Pretplatna cena za ovo izdanje iznosi 900 dinara, a pretplata traje od 10. maja do 10. juna.

Izlazak knjige iz štampe očekuje se početkom juna.

U toku pretplate možete naručiti i druga Orfelinova izdanja po pretplatnim cenama:

Edicija Poetika strave

· A. Blekvud – Vrbe (700)

· H.F. Lavkraft – Šaptač u tami (700 dinara)

· M. R. Džejms – Zazviždi i ja ću ti doći (Rasprodato!)

· R. Ejkman – Hladna ruka u mojoj (1.000)

· Š. Džekson – Ukleta Kuća na brdu (900)

· Š. Le Fanu – Karmila (900)

· A. Maken – Veliki bog Pan (900)

· Tomas Ligoti – Pisar tame (1.000)

· A. Blekvud – Drevna svetla (900)

Edicija Gluvo doba

· D. Ognjanović – Zavodnik (800)

Knjige Ransoma Rigsa

· Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu (900)

· Grad pustoduha (900)

· Biblioteka duša (900)

· Priče o čudnovatom (900)

Edicija Srpska mitologija

· Prognana bića (2.000)

· Buntovnici(1.700)

· O biljkama, životinjama i predelima (1.700)

· Iščezli(1.700)
(ili 7.000 za sve četiri u kompletu, sa spec. zaštitnom kutijom)

Đorđe Kadijević

D. Ognjanović i Đ. Kadijević – Više od istine, Kadijević o Kadijeviću (1.900)

Knjige treba platiti na račun Orfelin izdavaštva, Kosovska 23, Novi Sad (broj računa 220-73108-85 - svrha uplate = GLAS U NOĆI), a pretplatnik svoje podatke (ime i prezime, adresa i broj telefona), kao i naslove knjiga na koje se pretplatio šalje na: orfelinns@gmail.com.

Knjige isporučujemo poštom na adresu koju naznačite a poštarinu plaća Orfelin.

**(*)

Овца ми се јагњи, зато ћу бити кратак.

Pogledao sam TV seriju po preogromnom romanu Dena Simonsa, pisca koji mi je delovao vrlo dobro početkom 1990-ih, ali sam prestao da ga pratim čim sam primetio tragove besramne komercijalizacije nesumnjivog (pa tim više protraćenog) talenta – tačnije, kad je počeo da neumereno razvlači, rasteže i nakucava nastavak svog odličnog Hiperionau Usponu Endimiona, i kad je bez trunke stida uzeo da ejpuje Stevu Kinga i njegove „grupica dečurlije pobeđuje kosmičko zlo tokom letnjeg raspusta“ budalaštine u Letu noći, Zimi podneva, Proleću predvečerja i gde god, kao da je tamo neki bedasti Din Kunc ili Mekemon, a ne pisac (činilo se, na početku) malo višeg ranga. Svaka njemu čast na Hiperionu, zbirci priča Ljubav i smrt i na prve 2/3 romana Pesma boginje Kali (pre nego što taj divno gnusan roman ne devoluira u patetično-otužnu šećerlemicu), ali to je, što se mene tiče, SVE od Simonsa, uz još pokoju kratku priču.

Njegove cigletine od romana me apsolutno ne zanimaju: život je prekratak da bih čitao beskrajna nakucavanja na po 800-1000 strana u kojima nikakav editor nije imao muda da našem piscu saopšti kako ne mora da čitav svoj jebeni research natrpa u neskraćenom obliku u roman. To što je pošlo za rukom Melvilu u Mobi Diku, jednom, zato što je čovek bio genije, i stvarao u sasvim drugo vreme, i sa smislenom zaleđinom za svoj postupak, ne znači da će uspeti svakoj šuši vek i po kasnije koja to čini samo da bi se razmetala i budžila svoje cigle. Plus, dodatno sam se oladio na to piskaralo nakon što je zdušno izrazio podršku NATO bombardovanju Srbije (u prepisci sa G. Skrobonjom koji je o tome više puta javno govorio i pisao).

Dakle, svakako nisam imao nameru da čitam njegov 'iljadustranični UŽAS, ali kad je Ridli Skot ove godine producirao TV seriju po tome, rešio sam da joj dam šansu – jer, kao, radi se o stravi i užasu u polarnim predelima, što je ambijent gde počinje i okončava se jedan od najvećih horor romana, Frankenštajn, i gde se dešavaju takvi masterpisovi kakvi su Lavkraftov U planinama ludila (uskoro u mom novom prevodu, za Orfelin!) i Karpenterov Stvor(1982).

Ukratko, serija me je umalo ostavila hladnim – i to ne na poželjan način, da učini da cvokoćem od prenetog mi osećaja polarne zime što se steže oko mene zajedno sa pipcima kosmičke strave, nego prosto kroz učinak mlake kurobolje za bilo koga i bilo šta što se tu dešava.

Ne sviđa mi se što ima previše likova i što treba da prođe pola serije, pa da se negde oko 5. epizode (od 10!) najzad izdvoji neki, kao, „glavni“. Dakle, rasplinuta je u smislu involvmenta za bilo kog pojedinog „junaka“, a čak i ovaj kad se najzad izdvoji – mada dobro glumljen, teško da je Lik zbog kojeg bih inače krenuo da pratim neku seriju. A ovi oko njega su takođe tek mlako intrigantni.

Zatim, serija je rasplinuta i dramaturški, gde me je dodatno izgubila svojim vrludanjem između obilate međuljudske drame (sa nezanimljivim likovima!), natprirodne strave (vidi dole!) i nekakve, po meni, sasvim izlišne akcije sa brodskom pobunom koja uzima previše vremena i energije i skreće pažnju sa onoga što sam se nadao da će biti u centru, a to je – natprirodna pretnja.

Prc! Ta „strava“ ovde ispade samo začin za jednu slabo uzbudljivu avanturističku dramu. Kao u onom vicu o tome šta radi Mađarica između dva Slovenca, tako bi se i ovde moglo reći: Šta radi Duh-Međed u priči o istraživačima nasukanim u ledu Severnog pola? Odgovor: SMETA!

Što je još gore, scene horora, kad se jednom dese (prilično retko!), loše su režirane: ili su prebrze i nepregledne, ili previše otkrivaju od neubedljive CGI kreacije tog belog medveda koja deluje previše fejk da bi ikoga uplašila.

Od atmosfere paranoje, tihe pretnje, jezivog vetra što bruji napolju, bezizlaznosti, čemera večite noći – ima vrlo, vrlo malo; premalo, za taj ambijent i tu premisu. Kod pametnih umetnika – Šelijeva, HPL, Karp – polarni ambijent (nebitno dal severni ili južni) je ultimativna pozornica za dodir sa Sublimnim (Uzvišenim) i Svetim. Kod ovih ovde, u TERORU, od Sublimnog jedva jedno malecko „s“ se nazire u izmaglici. Premalo!

Pomalo me brine što je ovaj TEROR adaptirao taj Kajganić (izedem mu ime!) koji je pisao i novu SUSPIRIJU – ali uzdam se da su brojni problemi ove serije potekli iz romana (čujem da je zapravo ona znatan napredak u odnosu na knjižurinu) kao i iz činjenice da su nju režirali nekakvi dežurni TV odradeci, dok novu SUSPRIJU režira odličan reditelj, Gvadanjino, plus njen koncept je odličan i teško se može tako lako pokvariti. Videćemo, jesenas, da li se od Kajganićevih jaja ikakav jestiv obed može napraviti.

Dodatno me je izgubio osećaj proizvoljnosti tog centralnog fenomena, odnosno veza između tog eskimskog (zlo?)duha i belih ljudi. Način na koji su oni dovedeni u vezu je trapav i besmislen: radi se o pukom nesrećnom slučaju, a ne nekakvom prestupu, hibrisu itsl. Ljudi sasvim slučajno, bez svoje krivice, bez svesti i namere, upucaju šamana koji kao kontroliše Duh-Međeda i onda se ovaj ostrvi na njih simbolizujući --- šta, tačno? Njihovu krivicu što su uopšte tu? Što pokušavaju da nađu „severni prolaz“? Bullshit!

Niti je ta ambicija zla po sebi, niti su oni bili zli po svom ponašanju prema prirodi ili Eskimima da bi zasluživali ikakvu kaznu. Dakle, to što ih strefi, i prirodno (zatočeništvo u ledu, gladovanje, bolesti, itd) i natprirodno (Međedoliki Demon!) deluje krajnje proizvoljno, nema tu nikakve nužnosti niti meni pojmljive simboličke vrednosti u toj „gomili stvari koje su se desile“. Da, ovaj zaplet je za mene samo „a bunch of stuff that happened“ – ali mi za sve to nedostaje „rhyme & reason“.

Plus, ambijent je takođe previše fejk. Ja razumem da nisu mogli ili hteli da idu i snimaju na Aljasci ili tako negde, u pravom snegu i ledu, ali ta rekreacija Severnog pola u studiju previše smrdi po studiju! Kao neki novogodišnji program o Deda Mrazu.

Plus, u mnogim scenama se nisu potrudili makar da kompjuterski nacrtaju oblačiće pare iz usta glumaca: u dobroj seriji ili filmu to ne bih ni primetio, ali u slaboj, eto, i to mi je smetalo. Nisam nijednog trena poverovao da su ovi ljudi stvarno u uslovima užasne hladnoće i večitog leda i da su na ivici smrzavanja do smrti! Moja neverica nije bila suspendovana ni na čas! Čak i Šopolin Igmanski maršje to daleko bolje uradio!

OK, to sa brodovima i posadama i palubama i potpalubljima i kabinama i mornarima – tu ima nešto realizma u scenografiji i u kastingu i u scenariju... ali to je meni daleko najnezanimljiviji deo priče, i džaba im čak i neke hirurško-autopsijske gadosti i sve. A paralelno s ovim iščitavao sam Hodžsonovepomorske priče strave, pa mi je kontrast sa ovim ovde bio tim veći, izraženiji i svežiji.

Zatim: zlikovac je previše stripovski karikirano preteran, sasve njegovim neprestanim zluradim keženjem, kao da kuje urotu protiv Pere Detlića a ne tamo nekih „realistički“ postavljenih likova.

Idejne konotacije koje tema nameće – istraživači-ledolomci, rušenje limita ljudskog i neljudskog, engleski kolonijalizam i odnos prema domaćim kulturama, sukob hrišćanstva i paganskih „bogova“, itd, itd. --- sve je to samo pipnuto, taknuto, skicirano, ali ništa nije zaista tematizovano, ništa razrađeno, ništa o tome nije zaista REČENO.

It's a bunch of stuff cobbled together – nabacano, pa veštački, tankim užem povezano. Drži se to, istina, ali labavo i jedva, i bez prave potrebe da se uopšte čini toliki trud radi TOGA. I roman, na neviđeno, i serija, na viđeno, deluju mi kao ilustracija ovdašnje izreke: „Na vr' brdo za kašiku pilav.“

Plus, sam samcit kraj – završni cheesy „okršaj“ sa Međedom – to je toliko patetično u svakom smislu, i zbog slabih efekata, i zbog slabo koncipiranih i insceniranih dešavanja, da je mučno i prisećati se tog buđavog sira.

Dakle, ovo je bilo JEDVA toliko zanimljivo da se nateram da odgledam do kraja, mlako zaintrigiran ali svakako neuzbuđen i neoduševljen. Čini mi se da je naš narod ovde, po forumima i fejsbuku, bio daleko naklonjeniji ovome, valjda kupljen onim što im je delovalo kao „realizam“, „ubedljivost“, „originalnost“ itsl. Kritike su isključivo povoljne (računajući i strance, tj. Amere), svima je ovo bilo super. Pa, OK, baš mi je drago zbog vas. Ja ovime nisam bio kupljen, iz razloga koje sam gore naveo.

A sad, da vidim ono jagnje...

Niko u ovoj zemlji nije se više trudio da promoviše, objašnjava, plasira, diskutuje, piše i dopisuje i tumači SRPSKI FILM. Svedočanstva toga raštrkana su svuda po ovome blogu. Da vas podsetim – a ima tu zabavnih stvari i vrednih za osvežiti memoriju pamćenja i onima koji su to čitali na vreme:

Moje najave: svetska premijera!

Pa onda: SRPSKI FILM na Filmskim Susretima u Nišu.

Moj prvi osvrt za blog – bez spojlera.

Moj rivju na engleskom, na mom eng. blogu.

Isto to, ali na svecki relevantnom sajtu Kvajet Rt:

Moje ultimativno OBJAŠNJENJE– sa spojlerima, detaljima, pizdarijama.

Učešće na tribinama: SRPSKI FILM kao povod - Prikaz društvene psihopatologije.

Moje pisanje o njemu za RUE MORGUE i za slovenački EKRAN: SRPSKI FILM i dalje hara!

Tutnuo sam ga i među 200 alternativnih horora koje morate videti!

Ekskluzivno sam vam predočio tekst: SRPSKI FILM U FANGORIJI!

Još exkluzivnije - SRPSKI FILM EFX PHOTOS (nisu za osjetljive)!

O njemu sam pričao i pisao i povodom nečega što su izvoleli nazvati NOVI SRPSKI FILM– POJAM, DOMETI, KONTROVERZE, i "Novi srpski film"u BUKTINJI.

Najzad, povlačio sam paralele između Radivojević Sr i Jr-a u tekstu KVAR SRPSKOG FILMA: Krv nije voda.

I tako dalje.

A sve to je samo prolog za moju trvdnju kako ovaj film aktivno i bogato ŽIVI i pažnju pobuđuje i 8 godina nakon premijere. Najnoviji dokaz toga je sledeća vest, koju prenosim sa sajta mog omiljenog RU MORGA:

“A SERBIAN FILM EXHIBITION” VIOLATES LOS ANGELES MAY 18-21

Preuzeto odavde:

https://rue-morgue.com/a-serbian-film-exhibition-violates-los-angeles-may-18-21/

What is often regarded to be the Most Controversial Film of All Time, is coming to Los Angeles for A SERBIAN FILM EXHIBITION (May 18-21 Lethal Amounts Gallery: 1226 W 7th St, Los Angeles, CA). Billed as the “Ultimate Three-Day Fan Experience”, the event will feature a rarely seen one-time screening of the Uncut 104 minute version of A Serbian Film newly restored in 4K, followed by a Q&A with director Srdjan Spasojevic and VIP after-party.

Additionally, props and wardrobe items from the film will be showcased at a three-day gallery exhibit and available for purchase during an auction on eBay, beginning May 18. A limited number of original storyboards, each signed by Spasojevic, will also be available for purchase on eBay. Finally, cameras will be rolling all weekend long, capturing highlights and fan interviews for the upcoming A Serbian Film Documentary.

From the press release:

LOS ANGELES (May 2, 2018) – Srdjan Spasojevic’s 2010 horror-thriller A Serbian Film has been vilified by “mainstream” critics and banned by festival directors worldwide. It’s also been called “great” by legendary director William Friedkin (The Exorcist) and is beloved by diehard horror fans. Truly polarizing, one thing is certain: A Serbian Film is perhaps the most controversial film of all time. Now, Unearthed Films and A Serbian Film director Srdjan Spasojevic team up to bring fans of the iconic film the ultimate fan experience, A SERBIAN FILM EXHIBITION. Coming soon to terrorize Los Angeles from Friday, May 18 – Sunday, May 20, the three-day exhibition features a one-time screening of the rare, Uncut version of the film, an after-party hosted by Spasojevic, and a gallery exhibit where all the props will be on full display and available for purchase during a seven-day online-only auction and storyboard sale on eBay. Unearthed Films will also film highlights from the exhibition and interviews with willing fans to include in A Serbian Documentary, a feature documentary of the making of A Serbian Film.

“Unearthed Films is proud to curate this once-in-a-lifetime opportunity to showcase A Serbian Film and to celebrate the work of Srdjan Spasojevic,” said Stephen Biro, President and Founder, Unearthed Films. “This unique and exciting event gives fans the opportunity to meet with Srdjan in person, and to acquire their very own piece of his truly masterful film in the form of original props, special FX items, hand painted storyboards, screenplays, costumes, and more.”

On Friday, May 18 fans can catch a rarely seen one-time screening of the uncut version of A Serbian Film, beginning at 7:30 p.m. (doors open at 7 p.m.) at Downtown Independent, and followed immediately by a Q&A session with director Srdjan Spasojevic. Tickets to the screening include access to a VIP after-party at Lethal Amounts Gallery hosted by Spasojevic. Tickets can be purchased online HERE.

Fans are also invited to a FREE gallery exhibit at Lethal Amounts Gallery, from Friday, May 18 – Sunday, May 20, where all the props used in the film, including heads, bodies, more lethal devices, and even “The Baby” will be on full display. Wardrobe items including costumes, boots, and accessories, as well as original storyboards and scripts, will also be showcased. Spasojevic will be in attendance to autograph posters and merchandise.

Gallery Exhibit – Schedule:
* free admission to the gallery

Friday, May 18: 1 p.m. – 6:30 p.m.
Saturday, May 19: 12 p.m. – 7 p.m.
Sunday, May 20: 12 p.m. – 7 p.m.

Take home a piece of horror film history! All items displayed at the gallery exhibition will be available for purchase during a seven-day online-only auction on eBay, beginning Friday, May 18 at 8 p.m. PT and concluding Friday, May 25 at 8 p.m. PT. This is a one-time event, as everything must be sold at auction.

There are also a limited number of 16”x11” original storyboard pages available for purchase. Priced at $175 for each page, all 255 pages will be signed by the director and offered for sale in a lottery on eBay at the same time as the auction window, May 18-25.

A link to the auction and storyboard sale will be posted to ASerbianExhibition.com on Friday, May 18.

Anyone attending the screening and gallery exhibit may appear in A Serbian Documentary – a feature documentary on the making of A Serbian Film and the many controversies that followed its release. Cameras will be rolling all weekend long, including interviews with willing fans.

Contests and surprise appearances await everyone who attends A SERBIAN FILM EXHIBITION.

***

Što se tiče te Director's Cut verzije, da pojasnim, jer znam da biste pitali: radi se o verziji u koju je reditelj ubacio neke vrlo zanimljive „dramske“ scene – dakle, NE nova klanja i kasapljenja i perverzije i gnusobe, niti dodatne sekunde već viđenih, već neke neexplicitne scene koje proširuju likove i teme (najmanje jedna od njih je perverzno zabavna na svoj način, ali bez ičega direktno šokantnog).

Uskoro će ta verzija izaći na blu reju u USA, što znači da će, ovako ili onako, dospeti i do nas.

Ovaj event služi da se iznova probudi interesovanje za film, za njegovog reditelja, i za njegove nove projekte koji se krčkaju – a nadam se da će uskoro biti i nekih zvaničnih i konkretnih najava u tom smislu.

U okviru „Noći muzeja“ otišao sam sa svojim sestrićem Matijom u obilazak nekoliko slikovitih lokacija u Nišu. Daleko najsnažniji utisak, predvidivo, izazvala mi je poseta Konc-logoru „Crveni Krst“, pa toj sasvim osobenoj i lokal-specifičnoj vrsti horora iz stvarnog života ovog kraja i ne tako daleke prošlosti posvećujem ovaj slikoviti izveštaj.

O pojedinostima vezanim za ovaj logor možete se obavestiti, recimo, OVDE– a ja ću odatle izdvojiti samo neke upečatljive detalje i prošarati ih mojim komentarima i slikama koje je Matija načinio, na moje podsticanje, svojim mob-telefonom, budući da mu je zakazao foto-aparat koji (neozbiljno!) nije proverio pred polazak. Možda je i bolje što su slike ovako „šugave“, zrnaste i mračne kako i priliči ovom gnusnom ambijentu. Ovo i ne treba ulepšavati.

„Prema podacima posleratne Zemaljske komisije za utvrđivanje ratne štete, kroz logor je za vreme okupacije prošlo oko 30.000 zatvorenika, a oko 10.000 logoraša i zatvorenika iz drugih zatvora u gradu streljano je na Bubnjukod Niša.“

Moj slikoviti izveštaj sa Bubnja (takođe u Matijinom društvu) imate OVDE.

„Tačan broj streljanih nije mogao biti utvrđen zbog nedostatka validne dokumentacije i činjenice da su Nemci uništavali posmrtne ostatke, jer su pretpostavljali da će po završetku rata doći do prekopavanja bubanjske rake i prebrojavanja leševa onih koje su streljali.

Zato su Nemci, kako bi prikrili svoje zločinačko delo, vršili paljenje posmrtnih ostatakastreljanih na Bubnju. Za ovu aktivnost u julu 1944. godine Nemci su angažovali italijanske zarobljenike.“

Kao što nas naš psiho-predsednik neprestano podseća, Nemci su naši veliki prijatelji.

Ovo je smeštaj koji su, pre 70-ak godina, naši nemački prijatelji obezbedili svojim srpskim gostima iz Niša i najšire okoline: patos pokriven slamom, kao za stoku.

Knjiga utisaka

Bezbednost gostiju je obezbeđena, na nivou, da se osećaju sigurno i zaštićeno.

U mračnom potkrovlju naši nemački prijatelji su obezbedili čak dvadeset luksuznih zasebnih sobica za one Srbe, Cigane, Jevreje, a naročito komuniste kojima prija privatnost, samoća i kontemplacija.

Radi njihove udobnosti u većini njih podovi su opremljeni najkvalitetnijom bodljikavom žicom od nemačkog čelika, za čeličenje domaćih gostiju.

Vikipedija kaže: „Logoraši su tu mogli samo da stoje i nikako nisu mogli da spavaju. Nedostatak sna ih je vrlo često dovodio do ludila.“

Baš su šašavi ti naši nemački prijatelji. To se vidi i iz sledećeg podatka:

„Jedna od strašnih tajni niškog logora bila je i ta, da je i mnogo dece pokupljeno u racijama i završavalo u logoru. Nemci su dopuštali rodbini mogućnost da u logor dođe otac i svojim životom zameni dete. Dete bi izlazilo, a otac ostajao u logoru. Nije poznato da je to zabeleženo u još nekom logoru tokom Drugog svetskog rata.“

Picousti Šrederoljubivi i Merkeluvlačeći psiho bi verovatno u tome video znak humanosti naših nemačkih prijatelja koji su se sažalili na uhapšenu i zatočenu decu (!), i umesto njih mučili i ubijali samo njihove roditelje.

Za razliku od naših hrvatskih prijatelja, recimo, kod kojih takve menjaže nisu postojale. Dapače, oni su imali i logore za decu, jedini u nacističkoj Evropi.

Pogled, iz logora, na zvezdano nebo

Ali ne vredi ni sarkazam, ni crni humor, ni parodija, ništa ne vredi pred ovim užasom. Sumorna atmosfera ovog potkrovlja ne može se rečima opisati, pa to neću ni pokušavati: neka slike, takve kakve su, govore.

Vrlo je rečito saznati, recimo, kako su prošli naši nemački prijatelji koji su investirali u Niš 1940-ih godina prošlog veka.

Komandanti logora: 1) SS-kapetan Hajnrih Brant: Nije izručen jugoslovenskim vlastima. Posle rata radio kao islednik u policiji u Salcburgu.

2) SS- kapetan Erih Vineke, drugi šef niškog Gestapoa od marta 1942. do povlačenja iz grada. Drugi komandant logora. Oslobođen na procesuprotiv nemačkih funkcionera u Hanoveru. Posle rata radio kao advokat u Nemačkoj.

3) SS-narednik Verner Šulc: Treći i najozloglašeniji komandant logora, zvani „Motkar“. Ne smem ni da zamislim čime je zaslužio taj ljupki nadimak. A i što bih zamišljao, kad lepo piše ovde:

„Verner Šulc, iz Kelna, ratni zločinac. Bio je krupan, oštrog pogleda, ograničene inteligencije, što mu je odgovaralo da „bez ikakve sentimentalnosti" vrši tu dužnost. Došao je iz Gestapoa, gde je radio kao činovnik.

Bio je strah i trepet za zatvorenike, koji su ga zbog nemilosrdne tuče motkom prozvali „motkar". Sa sobom je vodio stalno vučjaka. Lično je prozivao logoraše i aktivno učestvovao u njihovom likvidiranju.“

Ali ja sam u besceleru KONSTANTINOV KAFIĆ 'RASKRŠĆE', niškog hitmejkera Dekse Pantalejskog čitao da su Nemci koji su komandovali u Nišu bili načitana i časna gospoda, baš kao i četnici, a jedini ološ i šljam bili su komunjare: sad sam zbunjen!

Ne nalazim podatke o Motkarevoj poratnoj sudbini, if any. Ne bi me čudilo da je i taj preživeo i nastavio da radi na vaskrsenju Velike Nemačke, kao da ništa nije bilo.

Kao da ništa nije bilo.

Kao da ništa nije bilo...

Ipak, dok sam šetao tmurnim prostorijama ovog logora, prisetio sam se reči Đorđa Kadijevića, da Hitler nije voleo reč „Jugoslavija“, i da je za ove prostore radije koristio frazu „Zapadni Balkan“.

Danas su naši nemački prijatelji ponovo šefovi koji drmaju tzv. Evropskom Unijom, a „Zapadni Balkan“ je dominantna fraza, onda kada budu prinuđeni da na nas misle i nama se bave...

Ne, stvarno – treba ovaj logor videti, posetiti i zamisliti se nad onim što se u njemu može opaziti. Ko ima oči, neka gleda.

I ne samo ovde. Puna je Srbija logora i stratišta zahvaljujući našim divnim zapadnim prijateljima, a jedno od najmučnijih imate u Kragujevcu, recimo. Moj slikoviti izveštaj otuda možete naći OVDE.

Pametnima – dovoljno.

Ali, Srbima, avaj – ne.

***

Vrlo dražestan blast from the past ugođaj pružio mi je ovaj film: evo jednog japanskog horora koji se, vrlo osvežavajuće, ponaša kao da se J-horor pomama nikad nije desila. Naime, kao što to često u istoriji biva, jedno remek-delo (ovde: RINGU, 1998) skrivilo je (nenamerno, nesluteći) čitav niz bedastih epigona koji su razvodnili i oskrnavili sve što je u originalu bilo dobro, trivijalizovali i banalizovali njegove kvalitete i učinili ga ničim-izazvanim krivcem za gomilu treša koja je usledila.

To smo imali, npr. u brdu ALIEN-klonova, u čitavom napornom brdu slešera posle HALLOWEENA, u desetinama otrcanih horor-trilera o serijskim ubicama posle SILENCE OF THE LAMBS (a onda, novi još sumanutiji nalet posle SE7EN!), itd. Ali da vam kaže doktor, J-horor je predugo bila etiketa iza koje se skrivao niz kvazihororčića ZA CURICE: debilne PG-13 bljuvotine sa recikliranim Sadakama i njenim sestrama, za lagano golicanje tinejdžerki, koje se izdavalo za horor, a zapravo je bilo lažno kao zidarska salama koja bi da je smatraju za pravu dimljenu šunku.

Ali, ono što poklonici trendova i utabanih staza ne znaju, Japanci su pravili horore i *pre* RINGU-a (suprajz!), a tokom 1980-ih i 1990-ih, to su bili mahom horori ZA DEČAKE.

Njihova ciljna grupa bili su tinejdžeri (muški, jelte), pa su zato teme bile prilagođene njihovim interesovanjima (i hormonima): golicava golotinja, obilje silovanja (kao jedinog pojmljivog oblika sexa), sadomazohizam kao izraz bojažljive fascinacije neokušanim a priželjkivanim strašno-privlačnim gadno-napaljivim koitusom, a naročito teme koje se tiču telesnog horora, odnosno fantastične metafore za tinejdžerske transformacije: sluzava nabubrela bubuljičavo-bradavičava mehurasta čudovišta, erektilni pipci što štrcaju na sve strane, protagonisti mahom nerdovi i geekovi („ludi naučnici“), povučeni otaku, itd.

U tim filmovima meso se kidalo isto tako lako kao majice i brushalteri i gaćice devojčica u školskim uniformama, krv je šikljala na sve strane kao metonimija drugih tekućina i sluzi, tela su se preobražavala u fascinantne kreature uz izobilje praktičnih efekata maske, a sve je to bilo duboko iracionalno i (baš zato) košmarno. I neodoljivo dražesno.

Nisu to bili filmovi koje možete gledati i sa svojom sestrom, i kevom, i babom kao sve one post-RINGU priče o duhovima; nego, eventualno s ćaletom, ako mu trčanje u trci pacova za snabdevanje familije nije sasvim ubilo dečački duh od nekada, i ako je još u stanju da se kikoće na ovo ludilo, na jednu od onih japanskih trejd mark „Pa šta ako je besmisleno?!“ premisa.

E, ova VAMPIRSKA GLINA je povratak na taj i takav horor: niskobudžetno je to, kao i nekad davno; direct to video, pa šta – ali vrca od etitjuda i ikonografije koji su mi bili tako slatki, nekada, početkom 2000. godine, kada su do mene počeli da dolaze neki opskurni japanski hororčići na VHS-u i DVD-u.

Ako niste ispratili japanski horor pomno, što će reći ako niste zagrebali ispod površine najizvikanijih, svuda-dostupnih naslova, nego samo vikendaški, onda ste verovatno pretežno gledali pomodarski J-horor za rulju i curice. U tom slučaju, potrebno je da detaljno proučite Dr Ghoulovu listu Najboljih modernih japanskih horora!

Tu ćete, pored nekih neizbežnih J-H naslova, naći i mnogo širi izbor filmova koji nemaju blage veze sa dugokosim curicama što lebde, pužu po zidovima i tavanima i golicaju vam pete dok spavate a onda iščeznu čim se probudite.

Zaplet u VA-GLINI? Ma to je samo izgovor za neke superiorno nadrealne, sumanute scene od kojih najbolje kao da su (nesvesno?) pozajmljene od velikog češkog genija, Jana Švankmajera! Tela se tope i rastaču, mese i mešaju, savijaju i izvijaju kao u zlatnim danima Skriming Med Džordža (ali sa manje para i ambicija, avaj) – meso je tretirano kao testo, odnosno plastelin, tj. glina – sve je ogoljeno do daske, nema dalje...

I mada je premisa mogla još više da se mesi, i nikad-zadovoljnom gledaocu (meni!) može da zafali JOŠ Švankmajerisanja i još još joooš Skriming Med Džordžovanja, na ovu sušu i ovoliko koliko imamo u ovom filmu je došlo kao melem na ranu, i hvala im na tome!

I baš kao u zlatnim danima vintage japanskog horora, kraj je preteran, i baš kao onda, nagoveštaj apokalipse je sine qua non (jebeš japanski horor ako makar ne nagoveštava apokalipsu, ili u najgorem neko masovno razaranje!), i skroz kao onda, budžet je daleko niži od ambicije, ali to (pravom gledaocu) neće smetati ako mu je srce na pravom mestu, kao što je filmadžijama bilo.

Bolje da gledam makete i monster-puppets i praktične make-up efx, pa makar bili pomalo i trapavi, grubi, sirovi, ne sasvim realistični, nego solidno budžetirana CGI piksel govna, „hiperrealistična“ ko neki Tapijev kič. Jeste, ja sam „old school“ – uvek bio! i ponosan na to! – i radije ću da gledam glina-animaciju nego kompjutersku animaciju. I zbog toga ovoj GLINI opraštam i slabe glumce i nepostojeće likove i apsurdnu „dramaturgiju“, pa čak i pomalo ravnu, nedovoljno nadahnutu režiju – sve je to deo PAKETA, i ja ga u celosti prihvatam i aminujem.

PS: Ja ga gledo na FEST-u, a sad ga ima i na netu.

Imam veliko zadovoljstvo da najavim promociju knjige VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU u Negotinu, u sredu 30. maja.

Kao što znate, to je knjiga razgovora sa rediteljem Đorđem Kadijevićem koje je vodio i priredio Dejan Ognjanović – tj. ja. Razgovori sa ovim velikanom srpskog filma pokrivaju njegov celokupan opus, i to hronološki, od filma Praznik(1967) pa do, za sada, poslednjeg – dokumentarnog TV filma Tito i umetnost (2014) iz serijala „Titova soba tajni“.

Knjiga sa podjednakom pažnjom govori i o TV projektima Đorđa Kadijevića: serijalima „Fantastika“ (Leptirica!) i „Beogradske priče“, kao i o velikoj TV seriji „Vuk Karadžić“.

Vreme:

Sreda, 30. maj 2018. godine,

u 19časova

Mesto:

Narodna biblioteka„Dositej Novaković“, Negotin

(promotivna sala, dečje odeljenje)

Učesnici:

Đorđe Kadijević, reditelj

Dejan Ognjanović, autor

Milorad Grbović, direktor biblioteke i moderator razgovora

Više detalja o ovoj unikatnoj knjizi imate OVDE.

Inače, Negotin je meni naročito prijatan i voljen grad u kojem imam drage prijatelje i vernu publiku, pa verujem da se ni ovog puta neće obrukati kao što nikad do sada nisu, kad god sam tamo nešto promovisao.

Ovom prilikom podsećam na moje putopise otuda, iz serijala NEGOTIN GOTHIC.

Pre svega, tu je izveštaj o mom ludovanju u Negotinu iz 2010. godine od kojeg je sve počelo, a kojem su alibi bili nekakva

PROMOCIJA I PREDAVANJE

...a zatim je usledila nekrofilija:

SMRT, VINO, SMRT

Kasnije sam se, ipak, posvetio zdravom životu i bacio se u planinarenje i obilazak okolnih prirodnih lepota i slikovitih znamenitosti:

U brdima, vodopadi i druga čuda

Manastir i Kapije Vratne

Blederijski vodopad

Bilo je toga još, ali ko će sve popamtiti i linkovati? I ovo je sasvim dosta, za početak... Kome je malo negotinskih putopisa, nek istražuje blog do mile volje, mislim da ima toga još.

Takođe, Negotin je grad za koji i g. Kadijevića vezuju velike i važne uspomene, jer u njemu i njegovoj okolini snimao je brojne scene iz VUKA KARADŽIĆA vezane za Timočku bunu – podsećam, Hajduk Veljka igrao je tamo Branislav Lečić.

Pored toga, u ovoj knjizi Kadijević govori i o svojim nerealizovanim projektima, a jedan od njih bio je upravo film o Hajduk Veljku. Dakle, dođite, iskoristite ovu unikatnu priliku da porazgovarate sa ovom živom legendom, i da na promociji nabavite ovu knjigu sa potpisima autora i aktera.

Neće biti previše primeraka jer knjiga je velika, obimna i teška (tvrd povez, 500 strana, veliki format), pa zato požurite da je sebi obezbedite na vreme.

Vidimo se!

Neumorni i neuništivi Draža Igrošanac izgurao je, tj. tek što nije, već i jubilarni peti po redu Festival fantastične književnosti Art-Anima!

I ove godine to čini zajedno sa ljudima iz Kontrast izdavaštva, udruženja SKAZ i časopisa Armaturgija.

Festival traje tri dana. Počinje 01. juna u Svečanoj sali Opštine Vračar(Njegoševa 77), a nastavlja se 02. i 03. juna u klubu galeriji Polet(Cetinjska 15, Beograd).

Preko 30 sjajnih pojedinaca, koji dolaze iz sveta filmske umetnosti, književnosti i nauke govoriće o fantastičnoj književnosti i njenom značaju, sagledavajući literarna dela klasičnih, savremenih, stranih i domaćih pisaca.

I ove godine dr Ognjanović će učestvovati na ovom – zaista najboljem domaćem zbitiju ove vrste. Mislim, svaka čast onim maskaradama i vašarima Tolkinoljubaca, na paradama elfova i čarobnjaka i princeza sa šiljatim ušima, itsl. ali Dražin festival je, za sada, jedina zaista ozbiljna domaća manifestacija za popularisanje onog najkvalitetnijeg u svim (pod)žanrovima fantastike, od epske preko horora do SF-a.

Ove godine ja ću – i to u nedelju 3. juna u 19h, u Poletu– publici predstaviti pisca Vilijama Houpa Hodžsona i moj izbor najboljih njegovih priča GLAS U NOĆI koji baš ovih dana izdaje Orfelin. Ova knjiga će, ako se bogovi štamparstva slože, imati svoju 3-D premijeru upravo na ovom festivalu, gde će najnestrpljiviji moći da je kupe po pretplatnoj ceni (900 din).

Moja poduža govorancija o Hodžsonu i sadržaju ove knjige nalazi se OVDE, a za potrebe festivala evo moje kratke najave suštine:

Pre tačno sto godina junački je u I svetskom ratu poginuo veliki, a do sada na srpskom neobjavljivani klasični pisac strave, Vilijam Houp Hodžson. Izbor njegovih najboljih priča pod naslovom GLAS U NOĆI objavio je Orfelin kao deseti naslov u ediciji „Poetika strave“. Ovo je odlična prilika da se ljubiteljima mračne fantastike predstavi nepravedno skrajnuti autor kojem se Lavkraft divio i o kojem je pisao: „Hodžson je, uz Blekvuda, možda jedini pisac koji se veoma ozbiljno bavi nestvarnošću.“ Hodžson je najslavniji po svojim pričama smeštenim na okean, gde u nepreglednim morskim prostranstvima ljudi dolaze u dodir sa raznoraznim čudima i čudovištima, kao i po serijalu o okultnom detektivu, Karnakiju koji istražuje slučajeve ukletih kuća i paklenih pohodilaca. Dođite da od urednika ove edicije saznate nešto o ovom zanimljivom čoveku i da premijerno nabavite ovu nezaobilaznu knjigu.

Ulaz na sva dešavanja je slobodan, a šta je sve Draža sa svojim timom pripremio, pogledajte dole. Svako dešavanje je linkovano ka detaljnijoj najavi na sajtu. Klikćite, čitajte, DOĐITE!

Petak, 01. jun 2018.

– Opština Vračar

17.00 Predavanje "Eksploratorni inženjering u delu ser Artura Klarka"

prof. dr Milan Ćirković

18.00 Permanentna revolucija – feminizam anarhija i utopija u delu Ursule Le Gvin

Nađa Bobičić, Artea Panajotović, Jelena Jokanović

19.00 Tribina: “Fantastika u lektiri: slučaj Žil Vern“"

Slobodan Bubnjević, dr Nataša Tučev, moderator: Marija Milosavljević

20.00 Proza pretočena na filmsko platno: “Ederlezi Rising“"

Dimitrije Vojnov, Zoran Nešković, Zoran Janković, moderator: Đorđe Bajić

Subota, 02. jun 2018.

– Polet

16.00 Promocija Refestikona i zbirke priča “Knez Vladimir“

mr Dragić Rabrenović, Goran Skrobonja, Tihomir Jovanović, Šeki Musić

17.00 Predstavljanje romana “Valis“ Filipa K. Dika

prof. dr Milan Ćirković, dr Mladen Jakovljević, Danilo Lučić

18.00 Predstavljanje časopisa Književna fantastika 5

dr Mladen Jakovljević, Dragoljub Igrošanac

19.00 Dodela nagrade za promociju fantastične književnosti "Art-Anima" prof. dr Savi Damjanovu

prof. dr Sava Damjanov, Miloš Jocić

20.00 Fantastično u romanu “Luzitanija“ – razgovor sa Dejanom Atanackovićem

Dejan Atanacković, Aleksandra Aksentijević

Nedelja, 03. jun 2018.

– Polet

16.00 Tribina: „Elementi igre – od Tolkinovih romana preko ‘Dungeons and Dragons’ do RPG video-igara"

Dušan Kocoljevac, Darjan Kubik, moderatorka: Tatjana Ristić

17.00 Tribina: “Retro ili reciklaža? – Nostalgija u kinematografiji fantastike“"

ma Igor Vujčić, Mihajlo Vitezović, moderatorka: Anđelka Đukić

18.00 Razgovor o knjizi "Ne daj mi nikada da odem" Kazua Išigura

Tamara Krstić, Aleksandar Šurbatović, moderatorka: Milica Ulemek

19.00 Predstavljanje zbirke “Glas u noći“ Vilijama Houpa Hodžsona

dr Dejan Ognjanović

20.00 Promocija romana “Kal juga“ Mladena Milosavljevića

Mladen Milosavljević, Aleksandar Tešić, Ivan Nešić

Napomena: program festivala podložan je promenama

Nedavnu promociju knjige VIŠE OD ISTINE u Negotinu iskoristio sam za druženje sa drugarima iz tog grada, a pre svega sa Sinišom, mojim starim saučesnikom i saputnikom stazama slikovitih lokacija u bližoj i daljoj okolini njegovog grada.

Siniša, idejni tvorac ove ekskurzije

Pošto smo zabavna mesta s ove strane granice maltene apsolvirali u dosadašnjim našim ekskurzijama, njemu je ingeniozno sinulo da bismo mogli da malo prošetamo do EU, odnosno – Bugarske, koja je Negotinu udaljena samo par desetina kilometara.

Šta tamo ima? Osim vrhunaca zapadne civilizacije smeštenih, paradoxalno (?) istočno od nas, ima i relikata daleke prošlosti – a to je mene, naravno, mnogo više zanimalo.

Obišli smo, ovom prilikom, tri lokacije koje mi je Siniša preporučio a ja, nakon elementarne provere (jer za njih dotad nisam bio čuo) – odobrio. Prva stanica na našoj ekskurziji kroz praistoriju EU bila je ogromna pećina Magura– stara 15 MILIONA godina (!), a dugačka oko 2,5 km.

Fascinantno mesto, na samo sat vremena vožnje iz Negotina, neuporedivo s bilo kojom pećinom koju sam do danas video. Odlično mi je došla za plastičniji doživljaj masterpisa U PLANINAMA LUDILA koji upravo ovih dana prevodim, a koji se takođe jednim delom dešava u pećinama i podzemnim jamama mrtvog sveta.

Namerno u ovom blog-izveštaju neću da dužim sa svojim impresijama i opservacijama, jer njih čuvam za blisku budućnost i za neko drugo mesto. Naime, gigerovski ugođaj i ambijent koji sam upio ovom prilikom dobiće svoju horor obradu u mom romanu PROKLETIJE, jednom kad najzad sednem da ga napišem.

Do tada, uživajte u slikama: neke od ovih načinio sam ja, neke Siniša, a poneke su škljocnula dva njegova drugara koji su pošli sa nama. Svima pomenutima hvala na druženju, zezanju i slikama, a kao i uvek - za sve fotke copyright (c) The Cult of Ghoul.

Ulaz u pećinu

Moj izbor 11 najboljih priča V. H. Hodžsona, pod naslovom GLAS U NOĆI, u izdanju Orfelina, upravo je izašao iz štampe kao desetaknjiga edicije „Poetika strave“!

autoru ove fotke fale Blekvudova DREVNA SVETLA!

Hodžson je svojevrstan prethodnik Lavkrafta, sa svojim pomorskim užasima (iz dubina, sa olupina, sa raznih ostrva itd), telesnim mutacijama, ateizmom, okultnim silama i onostranim Ktuloidno-svinjolikim entitetima koji žude da prodru u naš svet. Detaljnije o njemu i o ovoj knjizi vidite OVDE.

Svoju svetsku premijeru knjiga je doživela na nedavnom Festivalu fantastične književnosti Art-Anima gde sam održao kraće (za moje standarde) predavanje o Hodžsonu i značaju njegovog dela. Fotke sa tog dešavanja krase ovaj post, a načinili su ih razni moji drugari i poštovaoci (Anđelija, Miloš P, Bane, Nikola itd), kojima zahvaljujem na tome, kao i Draži Igrošancu što me je i ovog puta pozvao da učestvujem na ovom vrednom zbitiju.

Na predavanju je bilo nekih tridesetak posetilaca koji su – uprkos vrelom danu i sparnom, nerashlađenom, skoro nesnosno zagušljivom prostoru kafića „Polet“ bez erkondišna (!) – s pažnjom i interesovanjem saslušali moju priču. Možda je tropska sparina u tom ambijentu bila atmosferska priprema za zbirku koja, pored ostalog, sadrži i priču „Tropska strahota“? Ili kako bi publika bila žednija, pa naručivala više pića? U svakom slučaju, u „Poletu“ je bilo i tropski i strahotno, bez obzira na skromni ventilatorčić koji sam namestio da direktno u mene duva...

Nažalost, u tom trenutku, tj. za tu priliku, specijalno za promociju, izdavač je od štampara uspeo da iznudi samo 8 prvih još vrućih primeraka knjige, pa mnogi zainteresovani nisu uspeli da je kupe na licu mesta. Ali, ne berite brigu: veći deo tiraža u međuvremenu je isporučen izdavaču i prvi pretplatnici bi trebalo već da su do sada dobili svoje primerke – a oni koji nisu, neka se strpe do iduće nedelje. Knjige su na putu.

Pretplata ionako traje do 10. juna, pa ako do sada još niste knjigu naručili direktno od Orfelina, to možete još par dana učiniti po pretplatnoj ceni od 900 din. Na gornjem linku imate detalje.

Ako više volite da knjigu kupujete u knjižari – nema problema. Uskoro će je biti u svim većim knjižarama u zemlji, a knjižarsku premijeru imaće u lancu knjižara DELFI, u „Noći knjige“ – danas, u petak, 8. juna od 17h do ponoći! Naravno, tom prilikom će biti nešto skuplja nego kod izdavača i urednika (mene), ali ipak povoljnija nego u redovnoj prodaji, sa uobičajenom maržom. Konkretno, za izdanja ne-Laguninih knjiga u toj noći popust je 20% na punu prodajnu cenu (a puna je za 40% veća od Izdavačeve).

Dakle, imate sada sledeće opcije: 1) naručiti direktno od izdavača (Orfelin) za 900 din; 2) naručiti direktno od urednika (mene) za 900 din – ali požurite, imam vrlo malo primeraka; 3) kupiti u lancu knjižara DELFI, u „Noći knjige“, za oko 1.050-1.100 din; 4) kupiti u knjižarama u redovnoj prodaji počev od iduće nedelje, za oko 1.250 din...

Gde god da je kupite, svejedno, važno je da je kupite i tako podržite našu akciju plasiranja vrhunskih primera horor književnosti na lep, pametan, stručan i trajan način – akciju koja uveliko traje i u kojoj vam već uveliko spremamo nove naslove i nove horor radosti.

Inače, valja reći i to da smo promenili štampariju: GLAS U NOĆI je prva knjiga koju smo uradili u novoj štampariji, i moram reći da je ova knjiga još čvršća, lepša i kvalitetnije izrađena od dosadašnjih, koje su se tim kvalitetima ionako isticale.

Dakle, ne časite ni časa, i pre nego što krenete na more – nabavite ovu knjigu ispunjenu vodenim i pomorskim strahotama i užasima!

* * *

A evo i nekoliko fotki koje ilustruju kako je bilo na Draža-festu u „Poletu“ i ispred njega.

Skroz pozadi, levo: SF dr ABN.
Stoji i slika ko zna šta: Mića Milovanović, proučavalac domaćeg SF-a.
Naguzio se: Draža, direktor festivala.
Nešto se objašnjavaju: abominablični dr Ghoul i Zakk iz "Laze" za SF ludake.
Na stolu: upravo raspakovan paketić svežeodštampane knjige GLAS U NOĆI.

Mića Milovanović, SF proučavalac i dr Ghoul, horor osoba

dr Ghoul potpisuje Zavodnika jednom fanu dok se Beki Bekvalac smeje u pozadini (vidi dole zašto)

Tekst koji je taj isti fan napisao o dr Ghoulu na fejsbuku mesec dana ranije.
Na gornjoj slici razgovaramo upravo o tome.

Po prvi put od njene nezavisnosti, boraviću ovih dana u Crnoj Gori. Tačnije, biću od četvrtka do nedelje (14-17. jun) u Bijelom Polju, a povod je regionalni festival fantastike, Refesticon.

Šta ću raditi tamo? Dve su primarne stvari.

1) Držaću predavanje na temu „Srednji vek kao inspiracija u horor filmu“ (sa video-insertima)

2) Promovisaću ediciju „Poetika strave“ koju uređujem kod Orfelina (Novi Sad).

Dakle, radni narode Crne Gore, primite na znanje sledeće: Orfelinove knjige, nažalost, nemaju distribuciju u vašoj zemlji. Do sada su zainteresovani morali da se dovijaju preko svoje rodbine u Srbiji, ili su ih kupovali lično i naživo, kada bi došli ovamo, jer ove knjige nigde u CG ne mogu kupiti. Prekogranično slanje je neisplativo zbog ogromnih poštarina (minimalno 10 eu po knjizi, što praktično svakoj knjizi cenu duplira!) i zbog poteškoća sa plaćanjem.

Ukratko, ako neki zainteresovani čitalac iz Crne Gore želi da dođe do Orfelinovih knjiga po povoljnijim uslovima, javite se radi dogovora, kako bih sa sobom poneo koji primerak. Naravno, knjiga će biti na samoj promociji, ali ako niste u stanju da lično dođete u B. Polje, možemo se dogovoriti da vam željene knjige pošaljem poštom IZ CG, što će biti daleko jeftinije nego da ih šaljem iz Srbije.

Važno je samo da mi se što pre javite radi dogovora jer neću moći da nosim prevelik broj knjiga koje su, kao što znate, u tvrdom povezu, i nisu baš ni lagane, a edicija „Poetika strave“ već ima celih DESET različitih naslova... Dakle, ako ponesem samo po jedan primerak svake knjige, to je već pet kila.

Zato, pišite na dogstar666 at yahoo dot comŠTO PRE.

Inače, ŠTA je taj REFESTICON?

Ukratko, kako vele na svom sajtu:

„Projekat je osmišljen tako da se u Crnoj Gori ustanovi prvi Festival fantastične književnosti regionalnog karaktera sa ciljem da se kroz književnost i druge umjetnosti (likovnu, muzičku i filmsku) afirmiše kulturna baština Crne Gore i njen kulturni identiten u cijelom regionu. Naročito njegujući pisanje legande, vilinske, epske i fantastične priče, najprimjerenije dobu o kome autori pišu.

Podcilj je da se kroz organizovanje kulturnih manifestacija stvaraju kontakti među umjetnicima u regionu i unaprjeđuje saradnja na međunarodnom nivou...“

Šta ima na festivalu ove godine?

Promocije

''Prvi kontakt i putovanje kroz vreme: odabrani eseji i priče'' - Zoran Živković (Beograd)

Novela ''Sin Čopora'' - Goran Skrobonja (Beograd)

Roman ''Poslednji cirkus na svetu'' - Branislav Janković (Niš)

Zbirka kratkih priča ''Trium reginarum'' - REFESTICON 2018

Zbirka kratkih priča "Kosingas - Neispričane priče" - Goran Skrobonja (Beograd)

Zbirka kratkih priča ''Priče o manjinama'' - Festival fantastične književnosti Pazin

Zbirka kratkih priča ''Greške u koracima'' - Istrakon Pazin

Zbirka kratkih priča ''Transreali'' - SFeraKOn Zagreb

Časopis ''Književna fantastika" - Dragoljub Igrošanac (Beograd)

Antologije ''Regia Fentastica 3'' - Tihomir Jovanović (Beograd)

Fanzini Terra i Sf Portal - UG SCI&FI (Beograd)

Izdavačka kuća ''Vrane'' Niš - Branislav Janković (Niš)

Edicija ''Poetika strave'' - Dejan Ognjanović (Niš)

I naravno, već pomenuto predavanje:

„Srednji vek kao inspiracija u horor filmu“ - dr Dejan Ognjanović (Niš)

Predstavljanje Festivala fantastične književnosti Pazin - Mirko Grdinić (Pazin)

Predstavljanje 40. SFeraKona Zagreb - Vanja Kranjčević (Zagreb)

Predstavljanje Festivala fantastične književnosti Art-Anima (Beograd)

Predstavljanje prvog Festivala fantastike TolkiNiš - Darko Stanković (Niš)

Performans - Srednji vijek - Udruženje vitezova Zmajeva griva (Niš)

Puni program, sa svim učesnicima, dešavanjima i satnicom, potražite na sajtu.

Ako ste iole blizu – a šta je pa u Crnoj Gori mnogo daleko od bilo kog mesta?! – svratite!

***

Dugočekani Novembar dolijao je na samom kraju maja a ja ga overio 1. juna, čim sam fizički postigao, pošto je procurio tik pred moj polazak na put u Negotin, Bugarsku, Beograd itd.

Naravno, kao što to inače biva, ispalo je da je film nešto slabiji od hajpa koji ga je pratio i od slutnji koje sam na osnovu rivjua i trejlera i drugih pokazatelja imao, ali to uopšte ne znači da je slab ili daleko bilo loš, nego da je „samo“ vrlo dobar dok sam se ja nadao da bi mogao biti čak i, jbg, odličan.

Po pitanju vizuelnog ugođaja – tu nema greške: crnobela fotografija je fascinantna, izvanredna, spektakularna, vrhunska, istančana, atmosferična, suptilno nadrealna gde treba u svom oneobičavanju stvarnosti i u stvaranju ubedljivog sveta u kojem duhovi hodaju među živima a mađije (i magijski oživljeni predmeti) vladaju i delaju na sve strane.

Dakle, ako želite ugođaj folk-horora, odnosno folklorne fantastike i strave, sa umereno-zabavnim i tek mestimično baš-baš interesantnim inscenacijama raznoraznih estonskih narodnih verovanja (iliti sujeverja), a naročito vezanih za komunikaciju sa mrtvima i za ljubavnu magiju („ja ga volim a on bi za drugu...“), onda će vas ovaj mistično-magličasti golograni skorozimski sivonebasti Novembar prijatno osvežiti na ovu letnju žegu i sparinu.

I sve je to sasvim prijatno za oko, i sadrži obilje svežeg, egzotičnog folklora i ideja-stvorova-pravila koje možda do sada niste susreli, a koji imaju neku svoju prepoznatljivu logiku. Meni najzabavnije jesu oživljene metalne kreature (načinjene od otpada, šipki, poluga, sečiva, raznog alata + sa životinjskom lobanjom) koje seljani, naročitim postupcima, uprežu u svoju vlast i koje im služe kao neki familijari-poslušnici.

I sve je to lepo videti i čuti i pratiti. Donekle.

Šta mi ovde sreću kvari? Ukratko, dve stvari.

Prvo, iako se u srži zapleta krije ljubavna priča– seljanka bi da zavede seljačića, al njemu se digo na gospu iz obližnjeg zamka koja je sklona mesečarenju i ima jezivog nagejičavog tatka i njega, naravno, ne registruje – film je previše distanciran i stilizovan i prepun digresija da bismo ove likove i njihove strasti percipirali i osetili kako treba, tj. dublje od lepih slika/likova.

Njihove težnje, i radnje koje preduzimaju u pravcu njinog ostvarenja (a oboje posežu za mađijom kako bi zarobili srce osobe koja ih ne zarezuje), nisu dovoljno akcentovane, nego su utopljene u masu drugih zbivanja koja s tim imaju malo ili nimalo veze. Na sreću, ta druga zbivanja dovoljno su slikovita i intrigantna po sebi, ali ipak odvlače pažnju od onog što bi trebalo da je emotivno središte, da ne kažem – srce filma.

Drugim rečima, nisam se našao emotivno taknut prikazanim zbitijima, niti su mi zatrebale maramice na kraju, kad stvari, naravno, ne pođu po planu i čak se tragično završe. Film je izuzetan kao stilska vežba iz građenja prelepih folk-gothic slika, pa čak i kao vežba iz atmosfere i ugođaja...

...ali storiteling je previše nedisciplinovan a emocionalna distanca je (nenamerno?) prevelika, pa je stoga ovaj Novembar previše hladan i maglovit za ono što bi, nominalno, hteo (?) da govori i bude. Pomilovao mi je, nežno, svojim ledenim prstima, i oko i mozak, ali, avaj, srce mi ostade hladno.

Drugo, a možda i ozbiljnije od gorepomenutog – ova tematizacija sujeverja nema dublji razlog za svoje postojanje od upravo toga: da inscenira i pokaže, i u neku kao dramsku celinu uobliči, svojevrsnu mini-antologiju estonskih folklornih verovanja. Sad, ne kažem da to nije zanimljivo po sebi, da nije pažnje vredno za one koji to vole (a ja sam svakako taj!) ali – ALI, fali mi nadgradnjakoju očekujem od jednog zrelog filma 21. veka.

Za moj groš, nije dovoljno samo da mi neko naslika – pa makar i nekim fascinantnim očnim bombonicama – to što su neki ljudi tamo negde tamo nekad verovali i radili. Umetnička nadgradnja te tematike je, u ovom filmu, za mene, nedovoljna, i svodi se na jednostavni moralitet tipa „Bolje vrabica u ruci nego golubica na grani“, ili „Uzmi curu koja te 'oće umesto što glavu gubiš zbog one koja te neće“, ili – na kraju krajeva – „Ko s Đavolom tikve sadi, tikvenik će na i nos i na uši i na dupe da mu izađe.“

U pokušaju da artikulišem taj ž ne se kuakoji mi ovde fali prisetio sam se mudrih reči Đorđa Kadijevića, iz našeg prvog intervjua, koji možete naći u knjizi VIŠE OD ISTINE. Ta knjiga ionako može da se koristi kao svojevrsni srpski JI ĐING, za proricanje ili barem objašnjavanje svega i svačega u životu: sve što vas buni ili vam nije jasno šta i kako i zašto u životu, budite sigurni da se negde u ovoj knjizi krije odgovor i objašnjenje – pa tako i objašnjenje toga šta mi fali u Novembru.

Kada sam Đorđa, razgovarajući o njegovom SVETOM MESTU, pitao kako mu se čini ruski VIJ (1967), rađen po istoj Gogoljevoj priči, on mi je kazao ovo:

„Toj vrsti misticizma ja nisam sklon. To sujeverje... Mislim, ako mogu da se usudim da kažem tako nešto, ako smem da nešto zamerim Gogolju u “Soročenjskom sajmu”, onda je to suviše pregnantna tematizacija sujeverja. Ja od sujeverja nikad ne bih pravio literaturu. Ja znam da od toga može da se pravi, kao što je on pravi, i ne samo on, od toga mogu da se prave i filmovi, ali ja nisam hteo da mi osnovu filma čini stanje duha koje se identifikuje sa pojmom sujeverja. Ovo što sam ja radio je nešto sasvim drugo, izvan tog konteksta. U tome je i bio taj moj rizik. Gogolj uvek može da kaže: „Ovo nisam ja izmislio, ovo je narodna, folklorna mašta, ruske narodne priče...”

Ruski film je, zapravo, i rađen pre kao bajkovita, benigna fantazija.

Da, dok moj film uopšte nije bajka, ovo je anti-bajka, i baš na toj poziciji anti-bajke, na tom akcentualnom negativizmu, u stvari opet u smislu dejstva povratne sprege se definiše cela moja strategija. Cela se zasniva na tome.“

Novembar se, dakle, zadovoljava time da tematizuje sujeverje, i to na uglavnom benigan, bajkovit način, ali fali mu dovoljno autentičnog, svog, autorskog, umetničkog (a ne samo zanatskog) mesa da tu sirovu materiju preobrazi onako kako je to Kadijević pametno i zrelo uradio još pre 45 godina u LEPTIRICI, a onda, još bolje i zrelije i dublje i žešće – pre 28 godina u SVETOM MESTU.

Otud bizarni paradoks, da je jedan u svetu skoro nepoznat reditelj, kao Kadija, vrlo pametna i slojevita i moćna čuda na polju folklorne fantastike i njene umetničke obrade pravio pre mnogo decenija u mučenoj neznanoj opskurnoj Srbiji, tako da za njih izvan SFRJ granica skoro niko i ne zna.

Dok, s druge strane, ovaj Estonac, Rainer Sarnet (kojem želim sve najbolje i sa zanimanjem ću pratiti šta će dalje da radi), danas, sa većim budžetom i boljim marketingom, žari i pali po svetskim festivalima i dobija rave reviews za film koji je zaista skoro u svakom pogledu – sem fotografije – inferiorniji od jednog SVETOG MESTA.

Son cosas de la vida! Tu smo gde smo i šta da se radi?

Gledajte Novembar– lepo je to i pažnje vredno, ali ne očekujte čuda niti mađije najvišeg ranga.

Ja sam u svom gradu i svojoj banji uglavnom nepoznat, i tako mi najbolje i odgovara. Nije baš da sam grdno slavan ni izvan Niša, dapače, ali u Beogradu i drugde me poneko ponegde još i prepozna, zaustavi, pozdravi, a u rodnom mi mestu – jok. Ali, nema veze. Doktor Zoća, recimo, stalno kuka da nije prorok u svom selu, a ja baš volim što je tako.

Ipak, nedavno sam nešto malo bio u lokalnim medijima, takvim kakvi jesu. Posle duže pauze, na praktično jedinoj kolko-tolko pravoj televiziji u Nišu, pod nazivom Belami(aka Belle Amie), pozvali su me da snimim čak dva priloga. Njih možete pogledati ispod.

Oba su rađena za emisiju iz kulture „Apostrof“, koju uređuje Miljana Nikolić. U ovom prvom prilogu, emitovanom 13. maja 2018. u udarnom terminu (nedelja, 20.30h), govorim o svom bavljenju hororom u književnosti i na filmu, s naglaskom na ediciju „Poetika strave“. Govorim i o hororu u svetskom filmu, o srpskim hororima, o Zavodniku, o knjizi Više od istine... Prilog traje 15 minuta.

Dejan Ognjanovic, prilog iz emisije Apostrof from Dejan Ognjanovicon Vimeo.

Ovaj drugi prilog biće možda još zanimljiviji stalnim čitaocima ovog bloga, jer ima sasvim drugačiju formu i u njemu govorim o stvarima o kojima do sada nisam ni u jednom drugom intervjuu. To je, zapravo, nešto kao intervju u duetu, sa dvojicom aktera koji odgovaraju na ista pitanja, pa se onda ona u montaži manje-više sučeljavaju.

U prilogu „Kulturni dijalog“, takođe u emisiji „Apostrof“, ali emitovanoj 3. juna ove godine, takođe u 20.30h, učestvovao sam kao sparing-partner Srđanu Saviću, filmskom kritičaru, direktoru Niškog Kulturnog Centra, gloduru filmskog časopisa Filaž u čijoj sam redakciji, itd.

Ovaj prilog traje 22 minuta, a evo na koja pitanja nas dvojica tu odgovaramo:

KULTURNI DIJALOG - unakrsni dijalog

Srđan Savić, filmski kritičar / Dejan Ognjanović, filmski kritičar i esejista

1. Vaš najveći profesionalni uspeh...

2. Opišite jednim pridevom kulturnu scenu u Srbiji...

3. Opišite književnu scenu u Srbiji

4. Koliko je kultura zastupljena u medijima...

5. Kvalitet bioskopskog života u Srbiji...

6. Šta vam najviše smeta u srpskoj kinematografiji...

7. Najznačajniji filmski festival u regionu

8. Zašto imamo više filmskih festivala nego filmova godišnje...

9. Kako vidite Filmske susrete u Nišu nekad i sad..

10. Internacionalizacija Filmskih susreta u Nišu da ili ne....

11. Venecijanski, Berlinski ili Kanski festival...

12. Zašto je ceremonija dodele Oskara postala svetski fenomen...

13. Kakav film treba da bude da bi dobio Oskara...

14. Položaj filmske kritike danas...

15. Da li je filmska kritika isto što i tumačenje filmske priče...

16. Kolonija filmske kritike u Nišu kao pokušaj reafirmacije filmske kritike u zemlji

17. EU ili Rusija...

18. Ćirilica ili latinica..

19. Najbolji film svih vremena...

20. Najbolji srpski film

21. Da ste ministar kulture i informisanja šta biste prvo promenili...

22. Kako vidite Niš za pet godina...

23. Omiljeni deo grada...

24. Šta cenite kod drugog sagovornika dijaloga...

25. Da li mu nešto zamerate...

26. Šta biste mu poručili...

Kulturni dijalog 03-06-2018 SRDJAN vs DEJAN manji from Dejan Ognjanovicon Vimeo.

Zahvaljujem TV Belami i urednici-novinarki Miljanina ovim prilozima!

PS: Neki moji odgovori, recimo na pitanje „Da ste ministar kulture i informisanja šta biste prvo promenili“, bili su duži i sočniji od ovoga što je otišlo u (v)etar, ali OK, dobro da je išta uopšte preteklo.

Borhes o Makenu

O BUBICAMA I HEROJIMA (2018)

Prvi Festival fantastike u Nišu

A QUIET PLACE (2018)

Fabrice du Welz & Cult Film Conference

Dva veka od izlaska Frankenštajna

INCIDENT IN A GHOSTLAND (2018)

MAUS (2018)

GLAS U NOĆI – Vilijam Houp Hodžson

THE TERROR (TV, 2018)

Izložba o SRPSKOM FILMU u Los Anđelesu

Konc-logor „Crveni Krst“, Niš

VAMPIRE CLAY (2017)

VIŠE OD ISTINE u Negotinu

Festival fantastične književnosti Art-Anima 2018

Pećina Magura (Bugarska)

Izašao je GLAS U NOĆI

Ghoul u Crnoj Gori

NOVEMBER (2017)

Horor na niškoj televiziji Belami!