The Cult of Ghoul

Ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu traje od 23-30. oktobra. Pravi je čas za moje tradicionalne preporuke naslova na koje valja obratiti pažnju. Radi preglednosti, izbor je podeljen u dva dela, odnosno tri celine. Prvi deo, koji sada obznanjujem, čine naslovi iz oblasti HOROR I FANTASTIKA.

U nastavku, koji sledi za 2-3 dana, biće izlistane i preporuke koje spadaju u 2) NEHOROR (KNJIŽEVNOST I ESEJISTIKA) i 3) STRIPOVI.

Pa, da krenemo...

1) HOROR I FANTASTIKA

Ako vam je stalo do književnosti strave tretirane sa stručnošću, znanjem, poštovanjem i ljubavlju, onda je vaša obavezna stanica – štand izdavača ORFELIN. On je i ove godine na istom mestu kao i prethodne dve: Hala 1 (glavna, najveća), pa u njenoj Areni. To je onaj najniži nivo na koji se iz „prstena“ silazi stepenicama, i gde su najveći mejdžor izdavači (Službeni glasnik, Matica Srpska itsl).

Podsećam, prošle godine u ediciji „Poetika strave“, koju priređuje dr Dejan Ognjanović, izašle su sledeće knjige:

- VRBE – Aldžernon Blekvud

- ŠAPTAČ U TAMI – H. F. Lavkraft

- ZAZVIŽDI I JA ĆU TI DOĆI – M. R. Džejms

Ovogodišnje kolo, sa najnovijim knjigama, izgleda ovako:

- HLADNA RUKA U MOJOJ – Robert Ejkman

- UKLETA KUĆA NA BRDU – Širli Džekson

- KARMILA i druge priče strave – Šeridan Le Fanu

Ejkman je izašao pre par meseci, a Širli i Le Fanu stižu premijerno na Sajam. Bar se nadam! Štampar je imao havariju s nekom mašinom koja mu se preneki dan pokvarila – naravno, zbog preopterećenja – pa je zato došlo do nepredviđenog kašnjenja. Zbog toga, za prvi dan Sajma ima samo po 100 primeraka od svakog novog naslova, ali stizaće još u narednim danima...

Na Sajmu bi premijeru trebalo da ima i fragmetarni roman Đorđa Kadijevića Božija volja, u ediciji „Gluvo doba“ – on će ovih dana dobiti posebnu i detaljniju najavu, ako je nečemu što potpisuje Đorđe Kadijević uopšte potrebna reklama! Shut up and count your money!Knjiga ima 200 strana, mek povez sa klapnama, sa strane poprskana crno... Cena bi trebalo da bude oko 800 din.

Takođe, svi vi koji ste čekali ne-znam-šta do sada, kupite sebi neki od poslednjih 6-7 preostalih primeraka moje POETIKE HORORA, temeljne studije o horor književnosti od gotika do danas. Nemoj posle da bude: „Jao, gde ima knjiga, kako da do nje dođem, gde da je nabavim, zašto je na Kupindu skupa kao Nekronomikon...?!“

Isto tako, ovde možete naći i moj horor roman ZAVODNIK o kojem sam već toliko pisao na ovom blogu da ovog puta neću.

Kod ORFELINA takođe potražite i hit-serijal knjiga (trilogiju) Ransoma Rigsa Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu po kojem je nedavno izašao solidan, ali od knjiga primetno slabiji film Tima Bartona (Miss Peregrine's Home for Peculiar Children, 2016). Ovih dana takođe izlazi i film A Monster Calls, koji je po istoimenom romanu Patrika Nesa snimio Huan A. Bajona. U Orfelinovom izdanju ova knjiga se zove Sedam minuta posle ponoći. U pitanju su knjige mračne, gotske fantastike za nešto mlađe naraštaje (tinejdžeri i omladinci), ali prijemčive i za stariju publiku. Više detalja o njima, OVDE.

A najviše, na Orfelinovom sajtu, gde imate i privjue i svašta nešto. Evo, OVDE.

Nešto dijametralno suprotno od ORFELINA nudi izdavač Otvorena knjiga: horor knjige, ali jeftino štampane, kratkotrajne, neugledne, sa kičastim fontom i koricama, klimavih prevoda i sa slabom ili nepostojećom lekturom... Naravno, lišene su stručnih pogovora ili ikakvog grafičkog dizajna unutra, to su tipične srpske knjige danas, urađene nabrzinu, za nezahtevne kupce. Šteta, jer ima tu zanimljivih autora i naslova. Poštenje mi nalaže da vas obavestim i o njima, ali uz gorepomenuta upozorenja.

Šapat duhova
Šeridan Le Fanu

Otvorena knjiga

Samo jedna kratka priča iz ove zbirke nalazi se (ali u drugom prevodu) i u Orfelinovoj KARMILI... Dakle, preklapanja skoro i da nema; ovo su uglavnom minornije Le Fanuove priče, ali on je dovoljno veliki majstor da je zanimljiv i u svojim manje sjajnim trenucima, pa eto, kome legne ono što sam u KARMILI odabrao kao najbolje od ovog pisca, može dati šansu i ovome. Inače, koliko su ovo „stručna“ i „ozbiljna“ izdanja vidi se i po ovome: u ovu zbirku Le Fanuovih priča nekako je zalutala i jedna koja uopšte nije njegova – „Šta je to bilo?“ je napisao Fic-Džejms O'Brajen!

Soba košmara
Ser Artur Konan Dojl

The Nightmare Room and Other Stories

Ukleta kuća
Čarls Dikens

Haunted House and other Stories

Čuvar mrtvaca i druge priče

Embrouz Birs

prevod s engleskog Marija Stamenković

A Watcher by the Dead and Other Stories

Miris gospođe u crnini

Gaston Leru

(Le parfum de la dame en noir / Gaston Leroux)
"Ova knjiga je rađena prema izdanju izdavačke kuće Vreme iz 1924. godine u kojem nije istaknuto ime prevodioca"

Prema ovom romanu snimljen je jedan od boljih đalo filmova (s istim naslovom), pa je stoga možda vredi imati – samo ako su iole pristojno obavili preslikavanje iz tog izdanja iz 1924.

Božićna priča

Čarls Dikens

preveo Mirko Bižić ; priredio Nikola Drobnjaković ; [predgovor V. M. Tolmačev ; pogovor Gilbert Kit Česterton]

А Christmas Carol

Klasična (dobroćudna, a ne horor) priča o duhovima...

Đavolje naočare

Vilki Kolins

* * *

Prodavnice cimetove boje

Bruno Šulc

Izdavač: AED studio

Stojan Subotin (prevod)

Ovo je izašlo još pre par godina, ali skrećem vam pažnju – ako nemate ovaj klasik mračne i teskobne Euro-fantastike/horora, kupite ga obavezno u izdanju AED studija (s koricom koju gore prikazujem).

Jer, isto to objavila je i Paideia, ali podeljeno u dve knjige (CIMETASTE PRODAVNICE i SANATORIJUM U SENCI PEŠČANIKA; prema naslovima, izgleda da je drugi prevod u pitanju), i skuplje vam ispada.

Oduvek smo živele u zamku
Širli Džekson

Izdavač: McMillan

Priča o neobičnoj vezanosti dve sestre posle smrti trovanjem cele njihove porodice i međusobnoj mržnji između njih i meštana.

Ovo je totalna genijalnost, predivna knjiga, Gulov pečat preporuke i sve uz to – ALI, ne primajte se na najave da je to roman strave, gotika, napetosti, saspensa, horora. Ako zbog toga i sličnih poriva uzmete ovu knjigu, bićete razočarani. Ovo je predivna nedefinisana crnohumorno-bizarno-groteskna ludorija najuzvišenije bizarnosti (koja, naravno, nije lišena podtexta i značenja) – ali samo kažem, nemojte da vas reč ZAMAK i blurbovi i opis izdavača navedu na pomisao da je ovo žanrovska knjiga – jer NIJE. Ako želite horor roman ove vrhunske spisateljice, kupite kod Orfelina njen klasični roman strave UKLETA KUĆA NA BRDU!

Nešto zlo ovamo ide

Rej Bredberi

preveo Milan Perić

Izdavač McMillan

Ne znam čemu novi prevod (sa slabijom verzijom naslova!) kad je postojeći sasvim dobar, ali eto, ko nema raniju verziju, neka potraži ovu.

Fantastične priče
Leopold Lugones

Agora

Leopold Lugones (1874-1938), jedan je od najistaknutijih predstavnika hispanoameričkog modernizma. Okultna, književna mračna fantastika i horor sa ezoteričnim motivima i simbolikom.

101 lice fantastike

leksikon najboljih ostvarenja žanra

Ilija Bakić

A kad ste već kod izdavačke kuće Agora, potražite i knjigu koju su izbacili još na prošlom Sajmu, ali pošto je bilo veliko kašnjenje iz štamparije, na štand je stigla dan-dva pred kraj Sajma, pa vam je možda promakla. A to ne bi smelo da se desi! Na 325 stranica, koliko sadrži knjiga, predstavljeno je preko stotinu pisaca fantastike.

Zeleno lice
Gustav Majrink

Logos Art

Izašlo prošle godine, ali ko nema – valja da nabavi!

Sneg Svetog Petra

Leo Peruc

Logos

Roman „Sneg Svetog Petra“ poslednji je njegov koji je obljavljen pre Drugog svetskog rata i u njemu se Peruc bavi pretnjom sveopšte komunističke revolucije koja potresa Evropu, i mada je (namerno ili ne) prevideo znatno bližu i opasniju pretnju fašizma koja se nedugo potom materijalizovala, uspeo je da predvidi upotrebu halucinogenih droga u vojno-političke svrhe, nekih pet godina pre nego što je izmišljen LSD. Takođe, i u ovom romanu imamo nepouzdanog pripovedača.

Ispovesti

Kanae Minato

Tanesi

Posle otkazanog venčanja, zbog tragičnog razvoja događaja, Juko Morigući smisao svog života našla je u svojoj četvorogodišnjoj devojčici Manami koja je, pod nerazjašnjenim okolnostima, nastradala u krugu škole u kojoj ona radi. Želeći da istraži ovaj nesrećni slučaj, ona daje otkaz. Pre toga, mora da održi svoje poslednje predavanje. Ispričaće priču koja će iz korena promeniti mišljenje njenih učenika o dvojici svojih vršnjaka, koja samo potvrđuje njen pakleni plan osvete. Ispričan iz ugla nekoliko naratora, s nepredvidivim, uzbudljivim obrtima, roman "Ispovesti" istražuje granice kažnjavanja, očaja, tragične ljubavi, kulmiirajući u razdirućem suočavanju nastavnika i učenika, koje će ozbiljno da ugrozi ceo kolektiv.

Po knjizi je snimljen odličan film o kojem sam odavno pisaoOVDE.

Isterivač Đavola: dopunjeno izdanje

Vilijam Piter Blati

Čarobna knjiga

A kad ste već kod njih, možete potražiti dosadašnja tri broja odličnog almanaha Književna fantastika.

VAMPIRSKE PRIČE Gorana Skrobonje

Admiral buks

Paladin više ne postoji kao izdavač, njegove dosadašnje knjige preuzeo je distributer „Makart“... Zato, vampire tražite kod admirala.

Kontrast izdavaštvo za predstojeći Beogradski sajam knjiga priprema nova izdanja kultnih romana Filipa K. Dika: Čovek u visokom dvorcu, Tri stigmate Palmera EldričaiSanjaju li androidi električne ovce?

Čovek u visokom dvorcu je jeidni Dikov roman koji nisam završio, tj. bacio sam ga, izrazito nezainteresovanm posle nekih 50-ak strana; Tri stigmate Palmera Eldriča je izuzetan, vrlo košmaran roman (toliko da se nalazi čak i u nekim izborima najboljih horor romana!) a o Sanjaju li androidi električne ovce već sam pisao OVDE.

E.A. Po – Život iz jednog čitanja
Piter Akrojd

Clio

Vrlo dobra, koncizna biografija Edgara Alana Poa.

Žak Kabo

Kiša

Još jedna biografija Edgara Alana Poa (ovu nisam čitao, ali pošto je Francuz pisao, svakako vredi truda).

Divno nebesko telo

Šinići Hoši

Besna Kobila

Zbirka SF priča najpoznatijeg japanskog autora; 30 priča, 240 strana.

Priče tvog života

Ted Chiang

Booka

U svojoj genijalnoj zbirci, Ted Ćang maestralno stapa ljudske emocije i naučnu racionalnost u osam izuzetno različitih priča, koje karakteriše njegova osobena, precizna i ingeniozna proza.
Mnogohvaljeni pisac i zbirka – po jednoj od priča novi film je snimio Denis Vilnev.

Napomena: Booka ne učestvuje na Sajmu knjiga. Ovo potražite u knjižari Beopolis (vratili se u Dom omladine!) na njihovom Anti-Sajmu.

Tajne priče
Mirjana Novaković

Laguna

Nova zbirka Mirjane Novaković „Tajne priče“. Zbirka se sastoji od pet novih pripovedaka i dve novele koje su prvi put izašle 1996. pod nazivom „Dunavski apokrifi“. Mirjana Novaković je naša poznata i nagrađivana spisateljica. Njene pripovetke su ili fantastične ili teže fantastici. Dok se poigrava žanrovima, zaokupljena je osobenim antropološkim angažmanom – ispitivanjem ljudske prirode.
O njenom odličnom romanu Strah i njegov sluga

odavno sam pisao OVDE.

Periferal
Vilijem Gibson
Miba Books
Periferal je prvi futuristički roman Vilijema Gibsona, prepoznatljivog po žanru naučne fantastike. Radnja romana se događa i u bliskoj i u daljoj budućnosti, nakon događaja koji se zove Džekpot.

Gde ptica peva najlepše

Alehandro Hodorovski

Areté

Poluautobiografski roman. Prateći emigraciju porodice Hodorovski iz Ukrajine u Čile usled političkih i kulturnih nemira tokom 19. i 20. veka, knjiga predstavlja originalnu potragu za sopstvenim korenima, objedinjujući istoriju i mit, lične memoare i zadivljujuću rekonstrukciju bajki koje je autor slušao u detinjstvu.

„Ako ostavimo postrani fantastične elemente, ’Gde ptica peva najlepše’ žestoko je originalna priča o imigrantima koja kulminira piščevim rođenjem u Čileu 1929.“

KRV: KNJIŽEVNOST, KULTURA

Balkanološki Institut SANU

Izdavač ovog zbornika radova je Balkanološki Institut SANU, a priredile su ga dr Lidija Delić i dr Mirjana Detelić. Pošto je tema ovog zbornika naučnih radova jedan od fundamentalnih motiva i ikonografskih znakova horor žanra, bilo je neizbežno da i ja priložim rad, i to pod naslovom POETIKA SPLATERA: UMETNOST PROLIVANjA KRVI, kojim se i zatvara ovaj tom. Detalji i sadržaj na linku gore.

SERBIAN FOLK TALES

Tanesi

Izbor od 22 srpske narodne bajke u prevodu na engleski jezik koji je uradio Timoti Džon Bajford!

Savršen poklon za vaše inostrane prijatelje!

* * *

Pored svih ovih preporuka naslova koje TREBA kupiti, ponoviću i ovom prilikom upozorenje o tome ŠTA NIKAKO NE TREBA DA KUPITE!

NENEKRONOMIKON!

Izdavač poznat po pirateriji i srodnim oblicima krađe tuđe intelektualne svojine, Boban Knežević, najavio je da će za predstojeći Sajam knjiga objaviti 3. izdanje NEKRONOMIKONA.

Boban Knežević kao izdavač ne postoji; na ovom Sajmu knjiga on neće imati svoj štand (propala „Čudna knjižara“!) nego će dobiti parčence, deo tezge kod „Makarta“.

Napominjem:
- mene kao priređivača te knjige ovaj fantomski „izdavač“ nije niti kontaktirao niti konsultovaooko ovog izdanja;
- od mene nije dobio prava da to izdaje;
- niti je od mene dobio prava da objavljuje moje tekstove, da ih izbacuje iz ovog „paketa“ ili da bilo šta menja u njima, kao što je to najavio. Navodni izdavač ove knjige je zapravo u blokadi, a ovo je PIRATSKO, nelegalno izdanje u kojem je Knežević bez pitanja i dopuštenja menjao i brljao po svom nahođenju.

Izbegavajte ovo digitalno printano izdanje i sačekajte dogodine kada će izaći LEGALNO & LEGITIMNO, pravo 3. izdanje NEKRONOMIKONA, s mojim pečatom i kod ozbiljnog izdavača, kompletno redizajnirano, i sa učešćem vodećih srpskih ilustratora. Podržite kvalitet, stručnost i ljubav, a ne pirateriju i licemerno lihvarstvo!

Detalje i dokaze o ovom nedelu imate OVDE.

NEKADAT!

Isti ovaj prevarant izdao je i ružno, neuko i nevešto piratsko izdanje Lavkraftovog kratkog romana DREAMQUEST OF UNKNOWN KADATH. Boban Knežević je, prosto, uzeo hrvatsko izdanje tog dela, skenirao ga, OCR-ovao, dobijeni tekst dao nekom neukom da ga „posrbi“, neuka osoba je to veoma loše učinila tako da su brojni hrvatski izrazi ostali praktično na svakoj strani knjige, taj tekst niko nije ni lektorisao, to je nabrzinu odštampano u 50-ak primeraka i spakovano u nekakve drečave korice.

Dogodine izlazi legalni i stručni KADAT u mom prevodu i sa mojim dopunskim prilozima, plus sa još pet novih HPL priča, pogovorom, originalnim ilustracijama, u tvrdom povezu… Sačekajte!

Detalje i dokaze o ovom nedelu imate OVDE.

---NASTAVIĆE SE!

U idućem nastavku: NEHOROR (KNJIŽEVNOST I ESEJISTIKA) i STRIPOVI

Orfelin izdavaštvo iz Novog Sada na Sajamu knjiga predstavlja fragmetarni roman Đorđa Kadijevića Božija volja, u ediciji „Gluvo doba“ koju uređuju Dejan Ognjanović i Milenko Bodirogić. Roman se bavi mračnim dešavanjima u Beogradu i na Umci pred kraj II svetskog rata, ali manje je istorijski a više psihološko-egzistencijalistički, sa povremenim elementima folklorne fantastike i horora.

Đorđe Kadijević je duhovni otac edicije „Gluvo doba“ – ne samo zbog svog statusa pionira horora u domaćoj kinematografiji (Leptirica– koja je i zaštitni znak ove edicije), nego i zbog vrlo osobenog pristupa hororu kojim se njegov opus odlikuje, a koji je blizak urednicima edicije: dakle, ovog autora odlikuje umetnička, poetska, mračna fantastika i strava, sa intelektualnim i duhovnim nabojem, utemeljena u ovdašnjoj tradiciji, u domaćem koloritu. To je strava lišena kiča, eksploatacije, palpa, prizemnosti i vulgarnosti, epigonskog preslikavanja američkih i drugih zapadnih modela; ukratko, strava autentična, autorska, duboka, metafizička, svetonazorska a ne plitko zabavljačka.

To je glavni razlog što smo njegovu knjigu proze uvrstili u ovu ediciju, iako, strogo gledano, u njoj strava nije preovlađujući element, već je više pozadina; odnosno, strava je više u opštem sumornom svetonazoru negoli što se očitava kroz stalno prisustvo vampira, veštica, duhova itsl. Ovo, međutim, ne znači da ovih nema uopšte – i knjiga je tim jezivija što se, usred prividnog realizma, bez najave, iznenada, a opet tako prirodno i smisleno, javljaju motivi kao što su drekavci, vračare, bacanje crne magije, sablasti i zagrobni život, te drugi, još čudniji oblici tajanstva života koji probijaju iz pozadine ionako mračnih, ali ovozemaljskih užasa i brutalnosti koje Kadijević prikazuje i življava na svoj prepoznatljiv način: oporo, mračno, surovo, bez uvijanja, i na način koji će čitaoca zaista da zaboli i da ga proganja mnogo posle sklopljenih stranica knjige.

Da citiram deo iz mog pogovora ovoj knjizi:

„Nagoveštaji strave prisutni su kroz čitavu knjigu: nekad je to psihološka strava potaknuta suočenjem sa najmračnijim demonima čovekove psihopatologije (kao u besmislenom nasilju, ali takođe i krvavoj odmazdi „Kamidžorcu“), nekad jezoviti nagoveštaji da prokazana i izbegavana osoba zaista šuruje sa nečistim silama (poput baba „Milenije“), a nekad su to nagoveštaji zagrobnih odjeka koji nastavljaju da svedoče o nečijoj mračnoj sudbini, kao što je „Ćoronjorina“, čiji se kikot i dalje ori blizu mesta gde joj je voz (kao instrument njenog samoubistva) odrubio glavu. Drekavci se tu čuju u gluvo doba, „nečiste kuće“ se izbegavaju a crne babe i neshvatljive lepotice ukazuju na tajanstvo među javom i međ' snom koje čak i na dnevnom svetlu za sobom ostavlja upitanost i tajnu.“

Za poznavaoce Kadijevićevog filmskog opusa, najkraći opis ove knjige bio bi ovaj: zamislite prozni ekvivalent filmova Praznik i Pohod, ali sa povremenim uplivima Darova rođake Marije, Štićenika i Devičanske svirke. Uostalom, ja sam u knjizi NOVI KADROVI već pisao o horor elementima u njegovom filmu Praznik, a zlokobni antijunak iz tog filma, Manola (Dušan Janićijević), javlja se i u ovoj knjizi.

Roman Đorđa Kadijevića Božija volja premijerno je predstavljen čitaocima na Sajmu knjiga u Beogradu. Knjiga ima 200 strana, mek povez sa klapnama, sa strane poprskana crno... Cena na Sajmu je 600 din. a u knjižarama će biti 880.

Kadijević će doći na štand Orfelina (Hala 1, Arena) u petak 28.X u 17h, i to će biti prilika za potpisivanje i druženje s čitaocima. Iskoristite ovu priliku da sretnete ovog velikana i dobijete njegovu knjigu s potpisom!

Iako bi Kadijevićevo ime, uz sve gore rečeno, trebalo da bude dovoljan garant kvaliteta ove knjige, evo, ekskluzivno za ovaj blog, jednog poglavlja iz ovog romana, da mu osetite „ukus“ i steknete bolji utisak o tome šta možete da očekujete.

MILENIJA

(odlomak iz romana Đorđa Kadijevića Božija volja)

Svi u selu znaju za baba Mileniju. I oni najstariji kazuju: kad smo bili mladi, ona već bila matora. Ostarili i mi, a Milenija još živa! Uvek ista. Na njoj vazda njena težinjava košulja i ovčinji gunj. Oko pasa uže, na užetu ofucana torba. Glava joj sitna k'o pesnica, lice zborano, spečeno, osmuđeno, kao dno od tiganja... Baba korača sitno, žustro, navija malo na desnu stranu. Očas stiže s kraja na kraj sela. Vioglava, osvrće se jednako, ovamo, onamo, šara oko sebe sitnim kokošijim očima.

Kućica njena bila najstarija u selu. Zidovi od naboja, rasušeni, ispucali. Na provaljenom krovu nakrivio se odžak iz koga dan noć praminja dim. Pedalj njene zemlje iza kuće, zadžikljalo u korov. Tu Milenija sama iskopala dva lakta duboku jamu, i u njoj skupljala kišnicu. Ne imala kofu, pa u vodu gnjurala testiju. Čučala kraj rupe, dreždala, dok mehurići izađu i napuni se testija.

Radojko i Staniša, seoski šereti, u taj babin bunar turili živu žabu.

Pitali se ljudi u selu od čega živi baba Milenija. Ne bilo nkog koru hleba da joj da. A ona ne marila za to, ni od koga ništa ne tražila. Njoj, kažu, bilo dosta da jedanput u nedelju dana nešto pregrize. Za toliko, nađe joj se iza kuće. Ona riška po korovu, vadi krompir što je tu proletos posadila. Naiđe na po koju glavicu luka. Zarudi se u travuljini i poneki patlidžan, kad mu dođe vreme... Viđali je žeteoci kad predveče krenu kućama: ona, presamićena, skuplja vlati što su, tu i tamo, na zemlji ostale. Navlata tako snopić klasja, pa kad dođe kući, kruni zrno dlanovima, u stupi ga tuca, i od tog praha 'lebčić umesi.

Ne bivalo nikad da baba Milenija stane, s nekim živim reč da prozbri. Kad vidi da joj neko prilazi, ona krene u stranu, poguri se i čeka da taj prođe. Usput, mulja po torbi za pojasom, tobože traži nešto... Događalo se da se seljaci zbog nje u čudu nadđu. Ide čovek nekud za svojim poslom, osvrne se, vidi: baba Milenija kaska za njim. Kad zastane da je sačeka, nje već nema. K'o da je u zemlju propala!... Onomad, kažu, Bane Arsović zatekao babu kod svoje štale. Ušao on u štalu i imao šta da vidi: njegovom pastuvu griva opletena u stotinu tankih kikica... Mrštili se ljudi kad spaze babu blizu svojih kuća. Jedared, svečeri, ugledala nju Živka Lazina kako viri kroz tarabu i žmirka k'o svraka. Ujutru, našla svoje novorođenče, mrtvo. Ono noću ispalo iz bešike i zaglavilo šiju u nogare...

I to što se odžak baba Milenijin stalno dimi bilo čudno seljacima. Što li loži i leti, kad je vrućina? Prozorče njeno noću crvenkasto svetluca. To ona, kažu, džedži kraj vatre, čeka ponoć, pa onda mlatara, baca prah u oganj, baja, vrača, mađije pravi. Ta ne spava nikad, zato i živi toliko dugo.

Zna da čovek u snu, malo po malo, mre...

Žalile se seoske rabadžije da im Milenija pravi baksuz. Kad krenu kolima na Umku, na pijacu, pa nju sretnu, već znaju: toga dana badava im trud, od nji'ova posla nema vajde. Jedili se oni na babu, pretili da će da je zatuku levčama, u njenu izbu ugarak da ture.

Ponajviše smetalo seljacima kad baba Mileniji naiđe ,,ono njeno”. Bivalo to u jesen, kad u selu počnu svadbe, slave, zavetine. Krene ona glavnom seoskom džadom, gologlava, razdrljena. Zabaci glavu, zavijori sedim vlasima, tresu joj se usahle sise, a iz grla povrvi jauk, lelek, cerek. Ujlanje njeno zaori se silno, do na kraj sela se čuje. Da ne poveruješ, otkud u njoj, onako sitnoj, kržljavoj, toliki glas!... Muka bilo ljudima da je slušaju. Al' da vidiš, niko ne smeo da joj priđe, ućutka je, usta joj zapuši. Svi ćutke čekaju da njihovu kuću mine. Lakne im kad ona zabasa tamo, put Dubokog, u njive, zabrane, jaruge, pa joj se u daljini izgubi glas.

Jedilo seljake što babino ujlanje nailazi k'o neka mora na njihove svetkovine. Kao pogan padalo im ono na dušu, i na zlo slutilo. Zašto li tuli tako, kao vučica, da se čoveku ježi koža i kosa diže? Valjda sam Đavo uđe u nju, pa njenim glasom dreči. Smišljali ljudi kako da se kurtališu bede. Meračili se da ugrabe babu, kolima da je odvezu negde, bestraga, Bogu iza leđa, s onu stranu Kosmaja, Venčaca, i tamo ostave. Badava to, govorili drugi. Dogegaće ona otud za dan, dva... A bilo i ljudi mekših, sažaljivih. To je jadnica, puka sirotica, govorili oni. Prekardašila meru čovečijeg života. Smrt priziva, smrt je neće. Što se kloni od ljudi, to čini od stida, zbog te svoje tolike starosti. Al' opet, u njoj je, k'o u svakom stvoru, želja za životom, pa se zato ljudima prikrada. Čezne u duši da i na nju neko pogleda. Od toga što najviše želi, najviše se stidi. A što ujla, to biva onda kada tuga njena prekipi, pa iz nje povrvi muka, i u krike se pretvori.

U jesen,čerdesete, seoski momci u vojsku polazili. Očevi njihovi, domaćini, pravili ispraćanje. Pesma i svirka orila se po avlijama od jutra do mraka. Veselje kvarilo to što se već govorilo o ratu. Dal'će Švaba opet da udari na nas, pitali seljaci one koji su u varoš odlazili, novine čitali, radio slušali. Neće, more, govorili oni, ne sme Hitler na Srbe, od Rusa!.. Stari ratnici, solunci, ćutali, vrteli glavama.

U proleće, četrdeset prve, čudno jutro osvanulo. Digla se graja na Umci. Izašla na ulicu cela varoš. Zalepršale zastave. Orilo se iz svih grla: ,,Bolje rat nego pakt!”

Istog dana, prestao da dimi baba Milenijin odžak.

Nemao ko drugi, pa komšije mrtvu babu zamotale u ponjavu, i bez popa odnele na seosko groblje. Ali, ne dali seljaci da je pokopaju. Rekoše, ne može veštičara u osvećenu zemlju!... Vratili babu u kuću. Ležala ona u ponjavi nedelju dana. Skanjerali se ljudi da svrše to sa njom, te danas ćemo, sutra ćemo. Napokon žene, baš one najplašljivije, odvukle babu iza kuće, u onaj njen bunar turile je, i zemljom zatrpale.

A počeo rat...

Ne prošle dve nedelje, Nemci ušli u Beograd. Sutra dan, stigli oni na Umku... Setili se seljaci baba Milenije. Eto, vidiš našta je slutilo ono njeno ujlanje. Ta drevna starica, nepismena, što za onolikog svoga veka iz sela nogom nije kročila, znala bolje od svih nas koji nam se jadi spremaju... Oni što su na nju najviše frčali, pokajali se. Rekoše, greh na našu dušu što joj se ni za grob ne zna. Zvali oni grobara iz varoši, da iskopa babu i u sanduk metne. Rakoše, i popu ćemo da platimo, da joj očita molitvu... Riljao ašovom grobar iza babine kuće, telo nije našao. Sad se selo pita: kud se dede baba Milenija?

Ali, druge brige stigle seljake. Ugnjezdili im se uselu četnici. U seosku školu smestili komandu. Moralo selo da 'rani ,,narodnu vojsku”... A u ratu osiroteo narod. Namnožila se fukara, seoska i varoška. Sirotinja sa Umke u njive zalazila, krala kukuruz, čupala repu, bostan tamanila. Srdilo to seljake. Ali, moralo se trpeti. Falili oni Boga što je ono najgore daleko od njih. Znali oni da se tamo, u Mačvi, pucalo u Nemce, i kakav se zbog toga pomor naroda načinio.

Varošani sa Umke govorili seljacima u Ruckoj: za vas kao da i nema rata! Niko u Srbiji dosad nije bolje prošao. Treba da se vidi šta će biti do posletka gospodo, odgovarali varošanima seljaci. Đavo nekad zadrema, al ne spava nikad!...

Malo potom, javili se čudni znaci. U seoskoj birtiji viče čobanin Lale: video ja baba Mileniju kod pojate, muze crnu kozu! Smejali se seljaci. – Jesi dobro pogledao, da nije jarac?... Baš ti koji su se smejali, sutra na glas pričali: juče, izvečeri, baba Milenija prošla seoskom džadom! Nosila sveću u levoj ruci, a pod desnom miškom krstaču.

Ne bilo milo seljacima da slušaju te priče. Krste se ljudi.

- E, jebeš ga...

- Samo nam je Milenija falila!

- Baš!

Vikao seoski ikmet Nikola na seljake: - Šta vam je, bre, jeste pobenavili? Zemlja gori, gine narod, a vi se mrtve babe plašite!... Pitajte se šta će biti ako nam oni ,,crveni” iz šume dođu?

Ta kmetova reč ušla u uši seljacima. Postideli se oni. A neki se na kmeta srdili.

- Šta ono reče Nikola ?

- Svira kurcu!...

- Ma, jok... ima pravo čovek.

- Što ne veruje u vampire, jel' to?

- A mi ludi, pa verujemo.

- A on, dao Bog, pametan...

Uveče, u kafani, pade opklada: čik da neko presedi celu noć pred baba Milenijinom kućom! Sveću na pragu da zapali. Pa da vidimo šta će da se desi!... Kad se dobro smračilo, Milojko i Staniša, malo nakresani, udri pravo iz kafane pred babinu uđeru. Noć bez meseca, crna k'o katran, kako reče Mile. Džedže oni pred pustom šrtaćarom.

- Dobro kaže čiča Nikola... kad ti đavoli iz šume dođu, jebaće nam majku majčinu.

- A što?

- Pa, zato što nismo sa njima... Ta, zar ne vidiš Stane, i ovi naši četnici na nas, momke seoske, mrko gledaju.

- E, i za to me zabole... ko njima jebe mater!

- Šta da radiš, brale... nas je tako zapalo. Moraš negde stati, jal ovamo, jal onamo.

- Aja!...

- A što mi, more, u šumu ne odemo?

- E!... a kome?

- Pa, njima... crvendaćima.

- Jesi lud?

- Stvarno ti kažem...

- Ti si se, Mile, mnogo uplašio.

- Pazi šta sam ti rek'o... da idemo dok nije kasno.

- Zanosiš se... k'o muda u kosidbi.

- Vidiš i sam, nisi ćorav! Ovi Dražini kurcom ne mrdaju. Tako se rat ne dobija.

- Pa... šta će biti s nama posle rata?

- To će da preseku oni, tamo, preko bare...

- A što onda mi da se trćimo... te ovamo ćemo, te onamo ćemo? Koj' da ga zna šta će njima tamo da dune u glavu.

- Zna baba Milenija... nju pitaj!

Kuca Stane na babina vrata:

- O, baba Milenija!... dede, svrni malo!

- Ćut' bre rđo, obrecnu se Mile. Babi, dok je živa bila, nikad niko prag nije preš'o. A sad, kad je nema, mi joj celu noć pred kućom dreždimo. Ne zajebavaj se sa pokojnom, nije ljucki!

Staniša se kezi:

- Prosti baba... nisam 'teo.

Čula ih četnička patrola što o ponoći kroz selo prolazila.

- Otkud vi tu u ovo doba?

- Šta te briga za to?... 'ajde, gledaj svoja posla!

- Koji si ti?

- A ti, koji si?

- Kakva je to dreka?! Odma' kući da idete! Kapetan Gačić naredio da noću bude mir u selu!

- Reci tvom kapetanu da jede govna!... Ja sam ovde kod kuće, a vi, iz kog pičkovca ste došli, našeg 'leba da jedete?

- Šta reče, pijanduro?

- Aha!... a ti si mi pa trezan?

- Vodite ih!

Nastade guranje, muvanje, laktanje.

- A, tako!... ruku dižeš na narodnu vojsku!... Vežite ih!

U toj gužvi, Stane dobio gadan udarac kundakom u trbu'. Krv mu na usta udarila. Osvanuli momci u četničkoj kmandi. Grdili ih tamo, devetali. Stane jaukao, krv pljuvao... Kad se razdanilo, došao u komandu kmet Nikola, sa kapetanom Gačićem razgovarao. Malo posle, pustili momke.

Stane kući došao. Tri dana ječao, vrečao, četvrtog zakovrnuo...

Dođe mu baba Mlenija glave, rekoše seljaci.

A Mile se snuždio, zamukao, iz kuće ne izlazio. Dolazili mu drugari, jarani, grlili ga, cmakali, nazuvali mu opanke, benavili se, samo da ga nekako iz kuće izvuku. On se čudno bečio, kezio se, zaklinjao: kad nas ono noću u'vatiše, lepo sam čuo: otud, iz babine kuće, k'o da nešto skiči...

* * *

U prošlom nastavku skrenuo sam vam pažnju na nove sajamske naslove iz oblasti HORORA I FANTASTIKE.

Sad je kucnuo čas da vam preporučim ono što meni zvuči zanimljivo – pa će, stoga, valjda biti i čitaocima ovog bloga – a što spada u široku oblast zvanu NEHOROR, iliti SVE OSTALO, ili - KNJIŽEVNOST, ESEJISTIKA, STRIPOVI... naravno, sve je to od manje-više gulovske sorte.

KNJIŽEVNOST

Krvavi meridijan

Kormak Makarti

Dereta

Čitav pismeni svet otkida na Krmaka, pa ko sam onda ja da tu nalazim dlaku u jajetu? Mene je hladnim ostavio njegov The Road (osvrt na film po njemu imate OVDE), film rađen prema No Country for Old Men mi se prilično dopao ali knjigu nisam čitao, dok sam ovu ovde, Krvavi meridijan, započeo još pre nekoliko godina – potaknut hvalospevima Lerda Barona i još ponekih – ali sam je ostavio na pola, delom zbog nekih prečih poslova i lektira, a delom zbog snažnog slučaja Couldn't-care-less-itisa, odnosno zato što me, uprkos moćno apokaliptičnoj imaginaciji i povremeno ludačkim rečenicima i opisima, napadno nije bilo briga ni za šta i ni za koga tu, a imao sam problem i da poverujem u taj napadno iskonstruisani i stilizovani svet Divljeg Zapada kao Pakla na zemlji. Ipak, ovo je vredan i dobar roman, i jednog dana ću ga svakako dovršiti. Dajte mu šansu...

Amras

Tomas Bernhard

Lom

"Svest o tome da nisi ništa nego fragment, da kratka i duža i najduža razdoblja nisu ništa drugo nego fragmenti...da trajanje gradova i država nisu ništa drugo nego fragmenti...i zemlja je fragment...da je čitav razvoj fragment...savršenost nije...da su fragmenti nastajali i da nastaju...nema puta, samo dolasci...da je kraj bez svesti...da je onda bez tebe ništa i da je, samim tim, ništa..."

Vaten – zaostavština

Tomas Bernhard

VATEN (1969) prvo je Bernhardovo delo u kome je došao do svog osobenog izraza kojim je kasnije pisao svoje čuvene romane. Na samom početku novele, doktor, koji sve vreme govori, postavlja pitanje "Zašto živim?"

Hodanje

Tomas Bernhard

Lom

"Hodanje" je zapis razgovora neimenovanog naratora i njegovog prijatelja Elera, dok hodaju i raspravljaju o svemu što im padne napamet, uvek se vraćajući svom zajedničkom prijatelju Kareru, koji je nepovratno potonuo u ludilo.

Kvarno je od Loma što je ove tri NOVELE štampao kao zasebne knjižuljke od po 70-ak do jedva 100-ak stranica svaka, kako bi za svaku tražili po 450 din i tako namakli više para (1350 din za sve tri), umesto da ih je smestio u jednu normalnu knjigu od nešto malo preko 200 strana (na engleskom to postoji kao The Three Novellas) po razumnoj ceni za takvu knjigu mekog poveza (oko 600-700 din). E pa, za inat, skinuo sam e-book Hodanje u engleskom prevodu!

Golem

I. B. Singer

Lom

Da vidimo, za promenu, kako izgleda tradicionalna jevrejska horor legenda iz ugla pisca koji je i sam Jevrejin... Kad sam već kod toga, ko do sad nema, neka svakako nabavi (kod antikvara?) Mejrinkovog Golema– jedan od najboljih horor romana svih vremena.

Dnevnik 1912-1913

Geza Čat

Lom

"Dnevnik" Geze Čata slika je jednog vremena, intimno svedočanstvo izuzetno talentovanog umetnika, delo koje ima svoj hladni hronološki tok i određeni šarm, koji će se pakleno suziti i zalediti, sve do konačnog bezumlja. Od autora odlične zbirke priča Opijum, koji je inače završio kao pomahnitali ubica (ubio ženu iz ljubomore).

Satantango

Laslo Krasnahorkai

Dereta

Satantango je „roman čekanja” o bezimenoj mađarskoj varošici i njenim ubogim grotesknim žiteljima zarobljenim u zamku sopstvene neodlučnosti da napuste svoju ustajalu zabit i krenu u potragu za boljom budućnošću. Radnja, koja se odvija tokom tri kišna dana, kulminiraće u centralnoj sceni plesa s đavolom u lokalnoj krčmi, a cirkularna struktura romana samo pojačava utisak bezizlaznosti iz kruga u kom se pakleni ples odigrava.

Čuveni film Bele Tara po ovom romanu, u trajanju od sedam sati (!), prekinuo sam, jednom, posle sat i po – ne zato što je loš, daleko bilo, nego zato što traži da se izdvoji jedan dan, ili noć, ucelo, samo za to – pa još u posebnom stanju uma i koncentracije za tako nešto. I nikako da ga završim... Možda pre pročitam knjigu? Ona ima sasvim humanih 300 strana!

Opsada 13

Tamaš Dobozi

Orfelin

Upečatljiva zbirka priča autora koji zna da su stil i kompozicija dela važni kao i radnja. Odličan prikaz OVDE.

BOŽIJA VOLJA – Đorđe Kadijević

Orfelin

Orfelin izdavaštvo iz Novog Sada na Sajamu knjiga predstavlja fragmetarni roman Đorđa Kadijevića Božija volja, u ediciji „Gluvo doba“ koju uređuju Dejan Ognjanović i Milenko Bodirogić. Roman se bavi mračnim dešavanjima u Beogradu i na Umci pred kraj II svetskog rata, ali manje je istorijski a više psihološko-egzistencijalistički, sa povremenim elementima folklorne fantastike i horora.

Knjiga ima 200 strana, mek povez sa klapnama, sa strane poprskana crno... Cena na Sajmu je 600 din. a u knjižarama će biti 880.

Kadijević će doći na štand Orfelina (Hala 1, Arena) u petak 28.X u 17h, i to će biti prilika za potpisivanje i druženje s čitaocima. Iskoristite ovu priliku da sretnete ovog velikana i dobijete njegovu knjigu s potpisom!

Kvaka 22

Džozef Heler

Filip Višnjić

Novo izdanje, novi prevod, remek-dela crnog humora.

Odvratna sreća

Giljermo Martines

Agora

Privlačnost Martinesovih knjiga – naročito priča – je u toj dobro skrivenoj ruci majstora da prevede univerzalne istine u zanimljive, često napete sadržaje, pritom ne propuštajući žanrovska poigravanja – od Le Karea preko Lafkadija Herna i Poa, do Borhesa i pomalo zaboravljenog Kiroge – i umešno primenjujući Velsovu teoriju fantastike jedne premise.

Amerika

Franc Kafka

Laguna

Mrsko mi je da preporučujem Lagunu, ali eto, ako treba da kupite jednu knjigu na njihovom štandu – neka to bude ovo novo izdanje, i novi prevod, Kafkinog odličnog romana.

Antologije 25 i 26 moderne savremene japanske priče

Tanesi

Antologija 25 izašla za prošlogodišnji sajam, osvojila nagradu „Presad mudrosti“ za najbolje izdanje na Niškom sajmu knjiga. Njena naslednica, Antologija 26 sveže izašla iz štampe. Dakle, 51 priča savremene japanske književnosti, različiti žanrovi, različite, dužine priča, 28 nagrađivanih pisaca, na ukupno oko 1000 strana savremene proze.

ESEJISTIKA

Rumunski egzistencijalizam i evropska metafizika

Euđen Simion

Filip Višnjić

Obrađena su dela Mirčea Elijadea, Ežena Joneska, Emila Siorana i Konstantina Nojke.

Značenje bajki

Bruno Betelhajm

Nova knjiga

Novo izdanje, novi prevod (?) i nova, sumanuta cena: 2530 din! Ako ovu klasičnu studiju nemate, bolje potražite kod antikvara ili na Kupindu.

Tajna društva srednjeg veka

Tomas Kejtli

Akia Mali Princ

Knjiga " Tajna društva srednjeg veka," iako napisana u prvoj polovini XIX veka, najbolja je knjiga koja se može naći na srpskom jeziku, na temu ezoterijskih društava srednjeg veka, asasina, templara i Vestfalskog tribunala.

Leksikon filmskih režisera

Aleksandar Bečanović

Potražite na štandovima crnogorskih izdavača – ovo je vrhunska stvar kakva u Srbiji ne postoji. Ne, nemojte mi uopšte pominjati Leksikon filmskih režisera Tome Gavrića!

Avangarda: od dade do nadrealizma

Grupa autora

Institut za književnost i umetnost

U zborniku su saopštenja sa naučnog skupa, kao i radovi pisani posebno za ovu priliku, podeljeni u četiri tematske celine. Prva je posvećena istorijskim okvirima i dinamici avangarde, te razmatranju odnosa između dade i nadrealizma. Radovi sadržani u drugoj celini problematizuju neke od ključnih pojmova ovih avangardnih pokreta, kao što su objektivni slučaj, automatsko pisanje i nadstvarno. Treći odeljak naglašava pojedinačne autorske poetike i probleme, pre svega iz srpske književnosti, u komparativnom kontekstu. Poslednja celina zbornika okrenuta je tipološkim, evolutivnim, intermedijalnim i komparativnim osvetljenjima različitih oblika dadaističkog i nadrealističkog umetničkog izraza. Zbornik sadrži radove pisane na srpskom, francuskom, hrvatskom i engleskom jeziku i razmatra avangardne pojave u Francuskoj, Belgiji, Španiji, Italiji, Brazilu, Rusiji, Japanu, kao i u srednjoevropskim i južnoslovenskim zemljama. U fokusu su ne samo književnost, već i likovne umetnosti, arhitektura i film, a pojedini tekstovi propraćeni su ilustracijama i grafičkim materijalom.

Filozofija entropije: filozofska studija

Nikola Kajtez

Agora

Nijedan filozof se do sada nije pozabavio kontroverzama entropije, iako je ovaj filozofski najvažniji aspekt prirode svemira termodinamika opisala i objasnila još pre sto pedeset godina! Duhovnu situaciju našeg vremena i dalje odlikuje odsustvo svesti o nestajanju sveta. Zbog ontoloških konsekvencija termodinamičkih načela, fenomen entropije zaslužuje da ovde bude uveden ne samo kao filozofski pojam već i kao nova filozofska kategorija!Suočavanje sa saznanjem o neumitnoj sudbini vaseljene, ključ je suočavanja sa samim sobom i sa celokupnim postojanjem. Potcenjivanjem te činjenice, potpomažu se entropijski tokovi.

Službeni glasnik

Naš najbolji veliki izdavač zaslužuje svoju posebnu podcelinu ovde:

Rečnik božanstava i mitskih ličnosti sveta

priredili Aleksandar Bošković, Milan Vukomanović i Zoran Jovanović

saizdavaštvo sa Institutom društvenih nauka u Beogradu,

prvo izdanje, 2015, 24 cm, 416 str.

Ova knjiga predstavlja izuzetan doprinos nauci na nekoliko nivoa. U svetskim razmerama, poslednje slično delo koje bi se moglo porediti sa ovim objavljeno je još 1912. Širok obim kultura i tradicija koje se obrađuju u ovoj knjizi je do sada nezabeležen. Stručnost sa kojom su tekstovi urađeni takođe zadovoljava najviše naučne standarde…

Novije teorije pripovedanja

Volas Martin

Glasnik za 100 din:

APOKALIPSA SAD - Jovica Aćin

FUNDAMENTALIZAM DEBILITETA - Svetislav Basara

RUSKA ARHEOLOŠKA PRIČA - Milica Nikolić

za 200 din

EGIPATSKI MUZEJ - Veliki svetski muzeji Silvija Ejnardi-Kairo

UPOTREBE DRUGOG „Istok“ u formiranju evropskog identiteta - Iver B. Nojman

ZADOVOLjSTVO U TEKSTU - Varijacije o pismu Rolan Bart

O BODLERU I LOTREAMONU - Sreten Marić

40% POPUST!

PROBLEMATIČNI POBUNjENIK - Moris Fridman 2.750,00 RSD - 1.650,00 RSD

50% POPUST!

DUŠA, ZVER, SVEST - Eseji o evropskoj i svetskoj književnosti Stanislav Vinaver - 1.045,00 RSD

70% POPUST!

IZA - Branko Kukić - 330,00 RSD

OD NADREALIZMA KA MODERNIZMU - priredio Gojko Tešić - 825,00 RSD

STRIPOVI

MAKONDO

BRAĆA FASMER

preview: https://www.dropbox.com/s/mu5ukg0eeznpl75/Fasmer_strane.pdf?dl=0

i HARMAN

preview: https://www.dropbox.com/s/fis6e31umvtbn18/_Harman%20strane.pdf?dl=0

Reč je o dva dela scenariste Pera Metera koja se bave likom i (ne)delima dvojice čuvenih serijskih ubica s početka prošlog veka, Karla Denkea i Frica Harmana. Zasnovane na istinitim događajima, obe priče su mračni trileri/horori o serijskim ubicama, ali zapravo su mnogo više od toga – u ovim delima nijedan detalj nije slučajan, Per Meter slojevito i simbolično govori o ljudskom zlu koje određeno vreme iznedri, a koje tadašnje društvo po pravilu nemo posmatra i dozvoljava mu da se širi, i koje se nekako uvek rađa iznova.

Harmana je ilustrovala Izabel Krajc, a Braću Fasmer David fon Basevic. Iako potpuno različiti, stilovi ovo dvoje umetnika su podjednako atmosferični, uznemirujući, i pre svega, maestralni.
Pojedinačna cena ovih naslova iznosiće 1980 dinara u knjižarama. Na sajmu ona će iznositi 1600 dinara.

DARKWOOD

Darkvud ima u pripremi i najavi nekoliko fascinantnih horor izdanja (LOVECRAFT, HOUSE ON BORDERLAND...) – ali, avaj, ona NEĆE stići za Sajam, nego iz štampe izlaze posle njega, a do kraja godine. Da vidimo, dakle, šta hororično IMA na Sajmu.

Mange Napad titana i Beležnica smrti prodaju se za smešnih 190 din po svesci, i to najtoplije preporučujem da nabavite!

Imate i par PROPOVEDNIKA, HELNOAR, i svašta nešto još: evo celog KATALOGA, pa birajte sami šta vam je po volji!

VESELI ČETVRTAK

I u ČETVRTKU je horor ispao kolateralna šteta neodgovornih štamparija, pa ni oni, kao ni Darkvud, neće za Sajam izbaciti nekoliko horor izdanja koja su se očekivala. Nova DILAN knjiga neće stići, MARTI knjiga 3 neće stići, ZAGOR knjiga sa horor epizodom (i mojim esejem) – sve to stiže tek posle Sajma. Ostaju vam samo redovni DILANI – i nova PLANETA MRTVIH (od petka).

Izvan horora, vredi preporučiti njihovu ediciju VELIKI TEKS u kojoj je izašlo spektakularno kolekcionarsko izdanje albuma koji je radio Magnus (da, crtač Alana Forda!)...

Povodom 200 godina Frankenštajna priredio sam i napisao temat o čuvenom „ludom naučniku“ i njegovom bezimenom „stvorenju“ za oktobarski super-specijalni broj Rue Morgue magazina.

Jedan od priloga bio je posvećen i srodnom jubileju: 30 godina od premijere filma GOTHIC Kena Russella, koji na slobodan način interpretira onu noć u kojoj je rođen mit o Frankenštajnu. U članku se nalaze i izjave koje su mi dali Lisi Tribble (Mrs Ken Russell; dakle, njegova udovica) i Stephen Volk, istaknuti horor pisac i autor scenarija za GOTHIC.

Pošto je Lisi bila veoma nadahnuta za odgovore, i poslala mi mnogo više materijala nego što je bilo prostora u članku (i nego što sam joj tražio), ja sam od toga načinio još jedan intervju. Nedavno je on bio onlajn na sajtu Ru Morga, a sada ga prenosim i ovde. Mislim da vredi pažnje za sve one koji poštuju dražesno-luckastog pokojnog nestaška...

LISI TRIBBLE (MRS KEN RUSSELL) talks

exclusively for Rue Morgue

about legendary director’s fondness for horror

and the making of Gothic

Interview by Dejan Ognjanović

- What was Ken Russell’s approach to horror in general, and in his movies?

--- Ken had a special fondness for horror movies and always advised his film students to begin with a horror film “because it’s a recognisable format more easily applied and more importantly, of all the people in the industry, the nicest people are in horror.”

He was a British child who lived largely through imagination triggered by his customary high perch in the tree in the back garden, by long walks across the wooded Southampton Commons and by daily movie-going from an early age to primarily Hollywood adventure and musical films with his mum.

As a young teen, the chaotic environment of World War II and the Blitz on his South coastal hometown where they built the warships brought bombs, blackouts and a father on fire patrol. His beloved cousin Marion was killed by treading on a local landmine. Ken the kid was sent on a train with a tag around his neck to be harboured in the countryside, but he screamed so much they sent him back to his home, so screaming could be said to be his friend. Fear was a familiar companion, and we see in his films that no fears were as great for Ken as what he called “the monsters of the id” so prominent in Gothic --the mysterious neighbour named Mr Brain, the man who felt him up during Pinocchio, the “king ragworm” with which he was forced to bait his father’s fishing line, the eel which slithered on the floor of the car at his feet on the ride home from the Solent waterway, the gasmask in the closet, the terrifying movie Secret of the Loch with its giant “plucked chicken” emerging from its underwater flower-pot cave.

For a shy kid horror lived most vividly in familiar objects, in the artificial limbs displayed in Benny Hill’s father’s shop a few doors down from his own dad’s shoe shop, in the threat of the surreal, in the confusing or cruel remark, in the supernatural as seen through a child’s eyes. Childhood fears were translated as an adult into elements of horror throughout many of his films and into a lifelong belief in the incorporeal. In the same way he was able as an adult to break through what he called (in his novel Brahms Gets Laid) his “FEAR barrier” by willing and reaching a kind of lift-off into a realm of confidence and hyperbole, he often stretched the horror elements in his films to a fever pitch that included moments of grotesque or honest humour, providing a wink at the process he was engaged in and a dose of satire when one’s nerves might be on edge. The horror in his films was never the primary purpose, but more an essential part in the service of character study and a symbol of characters’ inner conflict and extreme states.

- What are some of the hallmarks of a Ken Russell film?

--- Ken always initiated a project with music, his first love. From that he created (he would say, “received”) images and all Ken Russell films show a careful weaving of image and music ––in this case via a score by Thomas Dolby— to accentuate action and atmosphere: something that all horror films do. “When filming horror,” he said, “it is primary to include the Dragging Foot.” (Cue Byron’s clubfoot, one example.)

Ken Russell’s movies usually feature exhibitionist tendencies, mechanical or metal simulacra, imps, apes or succubi, wild weather, snakes, leeches, worms, goo, corpses, skulls, cemeteries, fire, funerals, a Gothic mansion or bordello, the unpredictability of a person’s innermost thoughts and desires, the uncontrollability of sexual appetite, dances of domination and submission, instances of inhumanity, pettiness, guilt, shamelessness or revelation, the closeness of death and the urge to avoid it at all costs.

His films often have a “queer” sensibility or a willingness to topple normative sexual definitions. His films seek to balance if not banish nightmares or break tension with a kind of giddy, sometimes near-slapstick humour. The natural world with landscape, lake, weather and wildness is seen as the custodian of a mysterious, beneficent force that selectively can heal or harass. In Ken Russell films the possibility of passionate, positive connection and understanding usually survives transformed after carnivals of turmoil. Also enduring in Ken Russell films is the all-important spark of creativity —part of a natural force and possibly from an invisible dimension--- no matter what tortured soul is seen to possess it or be devoured by it. Ken’s movies tend to seek to integrate an archetypal dimension (where gods or devils or incalculable genius dwell) with the character flaws that luckily can’t stop its transmission.

What interested him was larger than life and faster than eye could follow. Ken was a man who could hear the sound of sugar pouring into a teacup from several rooms away. That said, Ken confided that he felt he might have hurt Gothic by placing the action at too fast a pace —his natural tendency. (“I live in anxiety of boring my father,” he said, “even if he doesn’t see the film.”) Even so, for him it was his best horror film and the experience of working on it was a good memory.

Of all Ken Russell’s films that could be called horror (Lair of the White Worm, The Devils, Rime of the Ancient Mariner, Altered States, Trapped Ashes, Fall of the Louse of Usher, Elephant Man), Gothic is the one that is most consciously designed as a serious horror film --Gothic mansion and all. He wanted to make his Draculaall his life of course, and often said to me and investors (who typically failed to commit) that Rodrigo Gudiño, founder of Rue Morgue, was his dream choice for the leading part.

- Did he watch horror films, and who were his favourite colleagues in this genre?

--- At the time of making Gothic (1986) he said he was very impressed by all things Carpenter, Craven and by Cronenberg’s The Fly. (He later did an homage to Craven in Louse of Usher.) His interest in horror was compulsive and lifelong, his favourite directors Lang, Leni, Hitchcock, Welles, Powell and Murnau. His proudest moment, he told me, was in being invited by Mick Garris to dine with the Masters of Horror. He considered many horror directors his “friends-of-the-heart,” like Garris, Gudiño, Cronenberg, Friedkin, del Toro, Bernard Rose, Landis, Dante, Don Mancini, Holland, Hooper, Cohen, McLoughlin, Cunningham, De Palma, Ridley Scott, Fincher, Henenlotter, John Gaeta, Jon Sorensen, Cuarón, Wright, Piana, Medak and Joon Hwang-Jang.

- What was it that attracted him to Gothic?

--- Ken related to the Romantic poets’ spirit of rebellion, self-defined morals, idealism, disenchantment with traditional forms of coupling, their lyricism and its application to what they saw as a “higher purpose,” a search for a more complete truth and beauty through a relationship with the Creative in man and woman.

Ken knew from having a cottage 20 miles down the road from Mary Wollstonecraft’s final resting place in Bournemouth, Dorset (where Shelley’s death mask also resides) that she was to become a crusader for women’s and child-raising needs, so Ken was interested in foreshadowing that she might be breaking away from enchantment with the narcissistic indulgences of Byron and Shelley. The Romantics’ fondness for the Lake District, their enchantment with the macabre and the supernatural, their meta-explorations into the source and product of creativities were all things Ken shared. He was very close to this project. I don’t think Ken could be any other way in relation to a project.

- What was the shoot like? Did he relate any anecdotes to you?

--- I know little about the shoot other than that Ken liked Stephen and his writing very much and that Ken recalled with amusement being beleaguered by rain, gales and obscuring mists. I hear that there was a lot of shouting over the winds and frantic securing of props and that the picture’s budget and timetable were threatened by the storms.

Ken often repeated to me his favourite anecdotes about the shoot. Here is one of them. Ken told me that after Gothic, Stanley Kubrick somehow got his number and without preface, telephoned him directly at home. “Ken,” he said, “Stanley here.” (Ken knew his voice from documentaries.) “Uh…yes, Stanley,” Ken said, as though they’d spoken casually forever, not wanting to betray any awe.

“Tell me, Ken, where do you get these big houses you film in--?”

“Simple, Stanley, there’s a book that lists English Stately Homes properties for hire that are not off-limits due to Heritage protection—wait, I’ll get the book—“

Stanley suddenly interrupted, shouting into the phone: “OH—UH—GRR—RAH—UMPH––EE––UHH!” and abruptly hung up, leaving Ken to contemplate the mystery of life.

Five minutes later Kubrick called back and said, “Sorry, Ken, there was a fly, you see, and I had to kill it.”

- What was his working relationship like with Stephen Volk, who wrote the screenplay for Gothic? What changes did he make to his script?

--- Ken liked Stephen Volk very much, was fond of him and thought his work excellent. He had him over to the house as often as possible.

Whether Stephen was pleased with Ken’s free hand in certain interpretations is something he’s been too kind to mention to me. Ken did make some minor changes to the script. He added the animatronic belly dancer who slaps your hand when you approach her sexually, the imp from Fuseli’s painting “The Nightmare” crouching on Mary’s chest in a replica of the painting (see poster) and the lethally well-endowed dark knight-in-armour.

He also changed the beginning and ending —removing Mary as narrator who is looking back on her life. Ken gives it a “Ken Russell ending”— with the new day dawning and Mary stumbling down the marvellous stair to emerge looking harried by hell into the glorious majestic garden, where Byron, Polidori and her half-sister Claire, so recently mad, are sane and fresh as daisies, at ease on the lawn as if in a Monet garden party painting, with mastermind Byron as usual taking charge and blithely dismissing last night’s riotousness. While Mary tells her story of the relentless sinister search of her anguished, angry creature for its maker, the scene fills with tourists from the future, a curator’s voice detailing the fates of the characters on his bullhorn. Then…oh, but that would be telling.

Za sve vas koji ne idete na maskenbale, ludovanja, karnevale, partije i orgije, nego slavu Noć Veštica proslavljate u krugu porodice, pripremio sam spektakularnu ekskluzivu: top-listu najboljih OSAMDESET PET (i slovima: 85!) horor filmova napravljenih u ovom veku, po izboru dr Ghoula!

Siguran sam da će i najokoreliji horor fanovi u ovom moru naslova naći bar nekolicinu koji su im do sada promakli, pa eto prilike da nadoknadite propušteno.

Filmovi o kojima sam pisao na blogu (ili drugde, pa se te kritike sada nalaze ponovljene i na blogu) označeni su plavomfarbom, i ako im kliknete na naslov, možete pogledati moj rivju ili čak i kritiku...

1. HAUTE TENSION

Alexandre Aja

FRA, 2003

****(*)

2. VINYAN

Fabrice Du Welz

UK-FRA-THAI, 2008

****(*)

3. MARTYRS

Pascal Laugier

FRA, 2008

****(*)

4. ANTICHRIST

Lars Von Trier

DAN, 2009

****(*)

5. LÅT DEN RÄTTE KOMMA IN

(LET THE RIGHT ONE IN)

Tomas Alfredson

SWE, 2008

****(*)

6.SRPSKI FILM

Srđan Spasojević

SRB, 10

****

7. THE OTHERS

Alejandro Amenabar

USA/Spain, 2001

****

8. 28 DAYS LATER

Danny Boyle

UK, 2002

****

9. FRAILTY

Bill Paxton

USA, 2002

****

10. PULSE

Kyoshi Kurosawa

JAP, 2001

****

11. THREE: EXTREMES

Takashi Miike, Fruit Chan, Chan-Wook Park

JAP, HK, S. KOR, 2004

****

12. SHAUN OF THE DEAD

Edgar Wright

UK, 2003

***(*)

13. SATAN’S LITTLE HELPER

USA, 2004

Jeff Lieberman

***(*)

14.I SAW THE DEVIL

Kim Jee-woon

KOR, 10

***(*)

15. EL ESPINAZA DEL DIABLO

Guillermo Del Toro

SPA, 2001

***(*)

16. THE DESCENT

Neil Marshall

UK, 2005

***(*)

17.TETSUO THE BULLET MAN

Shinya Tsuakmoto

JAP, 2009

***(*)

18. NOROI

Koji Shiraishi

JAP, 2005

***(*)

19. ACACIA

Ki-hyeong Park

S. KOR, 2003

***

20. ZOMBIELAND

Ruben Fleischer

USA, 2009

***(*)

21. OTTO, or Up With the Dead People

Bruce La Bruce

GER/CAN, 2008

***(*)

22. LES REVENANTS

Robin Campillo

FRA, 2004

***

23.BERBERIAN SOUND STUDIO

Peter Strickland

UK/ITA, 2012

***(*)

24.AMER

Cattet/Forzani

BEL, 2010

***

25.BEYOND THE BLACK RAINBOW

Panos Cosmatos

CAN, 2011

***

26.THE WITCH

Robert Eggers

USA, 2015

***(*)

27.THE WAILING

Na Hong-jin

S. KOR, 2016

***(*)

28.UNDER THE SKIN

Jonathan Glazer

UK, 2014

***

29.GOODNIGHT, MOMMY

Franz/Fiala

AUS, 2014

***

30. HELLBOY

Guillermo del Toro

USA, 2004

***(*)

31. SUICIDE CIRCLE

Shion Sono

JAP, 2001

***

32.O BARAO

Edgar Pera

POR, 2011

***

33.LORDS OF SALEM

Rob Zombie

USA, 2013

***

34.DREAM HOME

Pang Ho-cheung

HK, 2010

***

35.Across the River (aka Oltre il guado)

Lorenzo Bianchini

ITA, 2013

***(*)

36.LIVIDE

Maury/Bustillo

FRA, 2011

***

37. Strange Color of Your Body's Tears

Cattet/Fronzani

BEL, 2013

***

38. NIGHTMARE DETECTIVE

Shinya Tsukamoto

Japan, 2006

***

39. THE HOST

Bong Joon-ho

S. Korea, 2006

***

40. REC

Jaume Balagueró, Paco Plaza

Spain, 2007

***

41. WILD ZERO

Tetsuro Takeuchi

Japan, 2007

***

42. EL ORFANATO

Juan Antonio Bayona

Mexico/Spain, 2007

***

43. À L'INTÉRIEUR aka INSIDE

Alexandre Bustillo, Julien Maury

France, 2007

***

44. THE HOUSE OF THE DEVIL

Ti West

USA, 2009

***

45. DAGON

Stuart Gordon

USA/SPA ‘02

***

46. SAW

James Wan

USA, 2004

***

47. EL LABERINTO DEL FAUNO

Guillermo del Toro

Spain/Mexico/USA, 2006

***

48. EDEN LAKE

James Watkins

UK, 2008

***

49. JEEPERS CREEPERS

Victor Salva

USA, 2001

***

50. DOG SOLDIERS

Neil Marshall

UK, 2002

***

51. BUBBA HO-TEP

Don Coscarelli

USA, 2002

***

52. PARASOMNIA

William Malone

USA, 09

***

53. DARK WATER

Hideo Nakata

***

54. SESSION 9

Brad Anderson

USA, 2001

***

55. THE HILLS HAVE EYES

Alexandre Aja

USA, 2006
***

56. BLADE 2

G. del Toro

USA, 2002

***

57. 28 WEEKS LATER

Juan Carlos Fresnadillo

UK/Spain, 2007

***

58. R-POINT

Kong Su-Chang

S. KOR. 2004

***

59. VOICE: WHISPERING CORRIDORS 4

Ik-hwan Choe

S. KOR. 2004

***

60. MALEFIQUE

Eric Valette

FRA, 2004

***

61. ONE MISSED CALL

Takashi Miike

JAP, 2003

***

62. GRUDGE

Takashi Shimizu

USA, 2004

***

63.SLEEP TIGHT

Jaume Balaguero

SPA, 12

*** 3

64. DUMPLINGS

HK, 2005

Fruit Chan

***

65.PENUMBRA

Adrián García Bogliano, R. G. Bogliano

ARG, 2011

*** 3

66.STOKER

Chan-Wook Park

USA, 2013

*** 3

67.CURANDERO

Eduardo Rodriguez

MEX, 05/13

***

68.RESOLUTION

Justin Benson / Aaron Moorhead

USA, 12

*** 3

69.LESSON OF THE EVIL

Takashi Miike

JAP, 12

*** 3

70. CALVAIRE

BEL, 2004

Fabrice de Welz

***

71. BYZANTIUM

Neil Jordan

UK, 13

***

72.IN FEAR

Jeremy Lovering

UK, 13

***

73.OCULUS

Mike Flanagan

USA, 14

*** 3

74. DEAD END

Jean-Baptiste Andrea / Fabrice Canepa

USA, 2004

***

75.ASMODEXIA

Marc Carrette

SPA, 14

*** 3

76. WHAT WE DO IN THE SHADOWS

Jemaine Clement / Taika Waititi

NZ, 14

***

77.LET US PREY

Brian O'Malley

UK, 14

***

78.IT FOLLOWS

David Robert Mitchell

USA, 15

***

79.THE NEON DEMON

N. W. Refn

USA, 16

***

80. Train To Busan

Sang-ho Yeon

KOR, 16

***

81. Ginger Snaps 2: Unleashed

Brett Sullivan

USA, 2004

***

82. THE DEVIL’S REJECTS

Rob Zombie

***

83. NIGHTMARE DETECTIVE 2

Shinya Tsukamoto

JAP, 08

***

84. MAY

Lucky McKee

USA, 2002

***

85. FENDER BENDER

Mark Pavia

***

Izgleda da je u modi pljuvati po ovogodišnjem Sajmu knjiga; i mada ja ne sporim i pravo i temelje za kritike Sajma –za koji neki čak tvrde da je najgori još od 1990-ih – iz mog ugla Sajam je bio dobar i uspešan. Što je još važnije, moj izdavač (Orfelin) je zadovoljan, pa sam tim više, neizbežno, i ja.

Dakle, ja vam ovde i sada neću naklapati o pljeskavicama, Šešelju, Zorrannahh i srodnim kreaturama, već, naprotiv, želim da vam prenesem nekoliko lepih vesti i najava o stvarima koje su razrešene, ili barem začete, na ovogodišnjem Sajmu, a koje se tiču novih, hororičnih izdanja koja spremam.

Ko je od Sajma video samo polusvet i kič i ništa više, neka mu ih; ja odoh, videh i pobedih, odnosno sledeće stvari sredih.

1) NEKRONOMIKON

NEKRO-provokacija

Pisao sam već ovdeo najavama Bobana Kneževića da će, bez prava i bez pitanja, objaviti 3. izmenjeno izdanje mog izbora najboljih Lavkraftovih priča.

Na Sajmu sam popričao s Bobanom o tome. On tvrdi da je cela ta njegova šarada i bulažnjenje oko NEKRONOMIKONA, sve što je javno pisao na forumu ZS i obmanjivao naivne čitaoce u više postova tokom nekoliko meseci, bila samo njegova zajebancija, „kako bi mene nervirao“, i da niti će raditi doštampavanja tvrdo-luksuznog, niti će praviti mas-market meki NEKRO. Da li je to bio glupi vic (pre svega na sopstveni račun, kao i na račun onih koji mu i dalje čitaju sve pustiji i isprazniji forum) ili se uplašio mojih realnih pretnji legalnim sredstvima – ne znam, i nije ni bitno. Verovatno oboje. Ispipavao mi puls, da vidi kako bih reagovao AKO bi se na to drznuo. Ili šta god.

U svakom slučaju, ako je Bobanu uopšte išta verovati – a zvučao mi je ubedljivo naživo – on se više neće mešati u NEKRO, osim što će prodavati svoje preostale naknadno ukoričene primerke 2. izdanja za nenormalne pare neobaveštenim naivčinama (tj. onima koji ne prate moj blog).

Mutan lik

Što je najvažnije, a kao posledica ovoga, sada se definitivno, bez zadrške i sumnje i suzdržanosti, može najaviti: pravo, lepo, legalno, pošteno, vrhunsko, tvrdo, spektakularno dizajnirano 3. izdanje NEKRONOMIKONA objaviće iduće godine – verovatno pred sajam –jedan ozbiljan izdavač. Odnosno, Orfelin.

Što se tiče sadržaja: još nisam sve sasvim prelomio, ali gotovo sigurno ću iz 2. izdanja izbaciti bar dve nešto slabije priče i jedan Lavkraftov esej, a da li ću nešto umesto njih ubaciti – ne znam. Mislim da tekstualni (kritički) deo neću značajno menjati, nego samo ispolirati i apdejtovati, i da će najveća promena biti na planu dizajna. I plasmana, odnosno da ta knjiga napokon bude prisutna u svim knjižarama, gde joj je i mesto, a ne u garažama, ispod tezge i na Kupindo-Limundima...

Kič-šarenilo kojem je Boban oduvek bio sklon u dizajnu biće iskorenjeno iz NEKRONOMIKONA; vrhunski ilustratori (neki od stalnih saradnika Orfelina, kao i neki novi) radiće sasvim novi artwork za celo izdanje. Ni Vitkovićevih ilustracija neće biti, bar ne onih iz prva dva izdanja; ali nadamo se da će biti njegovih novih... Više detalja o ovom izdanju obznaniću kako se bude odmicalo s njegovom izradom, ali za sada je najvažnije znati: ono će se sigurno desiti, neće ličiti ni na jednu knjigu koju ste do sada videli (OK, možda pomalo na Gigerov Nekronomikon), i njegova cena biće razumnija od one koju Boban traži za svoje preostale naknadno sklepane verzije 2. izdanja.

2) POETIKA STRAVE

Knjige iz ove edicije odlično su išle na Sajmu. Privukle su zadovoljavajuću pažnju, interesovanje i pohvale čitalaca, a pozitivne reakcije učvrstile su nas u planovima i namerama da guramo dalje s misijom vrhunskog predstavljanja vrhunskog horora koju smo započeli. Još jednom se izvinjavamo pretplatnicima najnovijih izdanja koji su morali da malo sačekaju zbog štamparevog kašnjenja i zbog Sajma: oni koji ih nisu preuzeli na štandu Orfelina svoje primerke će dobiti u narednim danima i siguran sam da će, kad ih budu imali u rukama, biti prezadovoljni.

Sada mogu da najavim naredno kolo ove edicije za narednu godinu o kojem smo saglasnost postigli na Sajmu:

1.VELIKI BOG PAN– Artur Maken

(Izbor najboljih Makenovih priča, sadržaj obznanjujem kasnije)

2. MORE BOJE CRNOG VINA (The Wine-Dark Sea ) – Robert Ejkman

3. GRIMSKRAJB (Grimscribe) – Tomas Ligoti

Postoji mogućnost da iduće godine u ovoj ediciji objavimo i četvrtu knjigu, ako dobijemo podršku od određenih institucija i fondacija: radi se o jednom francuskom romanu koji već neko vreme imam na umu – i naslov i autor će vam biti poznati, ali za sada ne bih ništa otkrivao dok se ne postignu konkretniji dogovori.

Sa jednim od fanova!

Što se tiče edicije „Gluvo doba“, za nju imamo nekoliko rukopisa u razmatranju i finalnu odluku još nismo doneli oko toga da li ćemo i šta od toga dogodine tu objaviti. To ćemo prelomiti u narednim mesecima.

Inače, poslednji, 666. primerak POETIKE HORORA, prodat je poslednjeg dana sajma. Dakle, od sad pa do daljnjeg, POETIKA HORORA je out of print. Ko je uzeo, uzeo je. Naravno, u knjižarama je ponegde možda još ima. Nema je više kod izdavača a ni kod autora.

3) VIŠE OD ISTINE: KADIJEVIĆ O KADIJEVIĆU

Knjiga BOŽIJA VOLJAĐorđa Kadijevića izazvala je solidno interesovanje čitalaca, kao i njegovo prisustvo i lično potpisivanje knjiga na štandu Orfelina.

Pisac Zoran Petrović (desno), jedan od onih koji su došli po potpis Đ. Kadijevića

Tokom Sajma obavio sam razgovor sa jednim velikim izdavačem koji je zainteresovan da sa Orfelinom bude suizdavač dostojanstvene (bogato ilustrovane) knjige mojih razgovora s Kadijevićem: finalni dogovori i ugovori tek treba da se naprave, možda već naredne nedelje, ali zvuči mi da su šanse jake da se to sredi i da se knjiga pojavi pre leta 2017.

Tokom Sajma se desila još jedna bizarnost: odocneli pokrajinski (vojvođanski) konkurs za podršku izdavaštvu raspisan je baš za vreme trajanja Sajma, onda kad su izdavači odsutni i prezauzeti vašarom! Slučajnost? Ne bih rekao! Ako prođemo i na tom konkursu, onda će ovo izdanje sasvim sigurno izaći naredne godine. Odnosno, uveren sam da sigurno hoće, ovako ili onako.

Toliko za sada...

---U idućem nastavku: koje sam knjige kupio na Sajmu...

Evo mojih kraćih osvrta na neke odlične dokumentarce, manje ili više znane. Neki su opštepoznati, neki možda opskurni, pokrivaju različite teme, ali svi su veoma vredni gledanja.

GRIZZLY MAN

by Werner Herzog

****

4
Savršen spoj 'junaka' i režisera, stvarnost bogatija i fascinantnija od fikcije, prosto zadivljujuće šta sve kamera može da uhvati i otkrije (često nevezano za namere onog ko snima), 97 minuta filma koji je po svemu jednak najboljim Herzogovim igranim filmovima – sa tim plusom da je sve to STVARNO (pa time još teže poverovati svojim očima i ušima)! U emotivnom i intelektualnom smislu, kao i u pogledu SASPENSA i totalno visceralnog dejstva – ovo se ne može meriti sa igranim filmovima!

Encounters at the End of the World

by Werner Herzog

****

Film je tačno ono što sam i očekivao od Herzogovog dokumentarca na ovu temu: 10-15 minuta nezemaljske lepote (praćene skoro-pa-adekvatno-vanrednom muzikom, pretežno bugarskim i ruskim horovima i pojanjima) + 90ak minuta bizarnih likova u neobičnim ambijentima sa svojim ludim pričama praćenim Herzogovim filozofiranjem.
Otkrovenje: zvukovi koje prave foke pod vodom su nešto najfascinantnije što sam ikada čuo, i daleko prevazilaze 'pesmu' kitova! Neverovatno, zvuči kao neka experimentalna elektronska muzika – ali tako dobra da bih mogao do kraja života samo ovo da slušam!
Genijalno!!! 'Oću snimke ovoga!!! Za muziku: 5; za film: 4+

PARADISE LOST:

The Child Murders At Robin Hood Hills

****(*)

4+
Ovo traje 2,5 sata, a nijednog trena se ne oseti – štaviše, po završetku – hteo sam još! Britalno ubistvo 3 deteta, nabrzinu optuže i sumnjivo osude tri tinejdžera (najveći dokaz: to što je jedan od njih, sa IQ 72, 'priznao' pod policijskom presijom, i što je jedini bistar među njima slušao Metaliku i čitao knjige o okultizmu), proces, sa svim detaljima, izjavama roditelja, prijatelja, i samih optuženih.... neopisivo! Film optužuje sudski sistem Amerike i savršeno oslikava zatucanost američke provincije (južnjaci!) – mnogo toga je nejasno, baš kao u jednako fascinantnom filmu Capturing the Friedmans i baš zato što misterija ostaje, ovo je sasvim nailbiting i neuporedivo sa bilo kojim igranim filmom slične tematike.
Totalna preporuka!

Capturing the Friedmans

*****

Ovo je najbolji dokumentarac koji sam IKADA video, i fenomenalno potresan i uzbudljiv film.
Što je najbolje, ja dokumentarce i ne volim nešto naročito = 'real life' mi je oduvek bio manje-više nezanimljiv; ovo, međutim, uzbudljivije je i dublje od većine igranih drama koje možete naći.
Ne dajte se sprečiti temom filma: ovo je samo naizgled film o matorom pedofilu, sinu-saučesniku (!) i njihovoj mega-disfunkcionalnoj porodici. Mislim, čak i na tom nivou ovo je veoma zanimljiv film, ali je i mnogo više: ovo je agnosticizam primenjen na ljudsku vrstu = film o tome da je NEMOGUĆE spoznati drugog čoveka, ili doći do konačne istine o drugom čoveku; da je besmisleno suditi drugome; da je ljudski um najveća i najnedokučivija misterija; da se umnožavanjem tačaka gledišta samo komplikuje, umesto da se razjašnjava misterija... itd. itd.
Ukratko, ovo od mene ima čistu 5, i kome god to nesto znači = neka pojuri i nađe na divxu, ili već čemu = nezaboravan film, udara u stomak, glavu, totalno haunting, sjajno!

THE DEVIL CAME ON HORSEBACK

A. Sundberg, R. Stern
***

3

Pogledah famozni dokumentarac o genocidu u Darfuru (Sudan). Sad mi je mnogo toga jasnije. I gadnije. 'Bem ti svet u kome se ovo JOŠ UVEK, AS WE SPEAK, DEŠAVA, i licemerje i Amerike, i UN, i Međunarodnog suda za ratne zločine, i svih ostalih koji imaju moći ali nemaju prave volje ni motiva da ovo srede kako treba i ljuckom rodu priliči!

Odlično je napravljen, a zamerke koje bih mu mogao uputiti u ovom konkretnom slučaju bile bi nepotrebno cepidlačenje u kontextu onoga što, u suštini, jeste plemenit pokušaj da se probudi javno mnenje i preduzme nešto za prekid tog genocida.

MOJ DRUG SRBIJA

Sonja Blagojević

****

Džozef Arone, 30-godišnjak iz San Franciska, već petu godinu zaredom provodi u Srbiji. Od jula do septembra, od Beograda preko Guče do Kosova, on je u misiji širenja dečje radosti kao klovn „Džo Mama“... FASCINIRAN SAM! Još od UNMIK-TITANIKA nisam video ovako dobar domaći dokumentarac, i želim da ga preporučim svima koje bi mogao zanimati.
I laughed! I cried! It made me think!
Šta još oćete?
Naravno, najdirljiviji su delovi snimani na Kosovu – bez patetike, bez propovedanja, bez nametanja bilo čega, pažljivo i pronicljivo beleženje je dovoljno (baš kao i u UNMIK-TITANIKU!) - videti koliko toj deci znači da im dođe neko, bilo ko, iz Srbije, iz Amerike, da im načas skrene misli sa straha u kome žive zaista slama i najtvrđe srce.
Delovi snimani u ostatku Srbije (uključujući Beograd, Guču, itd.) su takođe fascinantni: kamera je uvek tamo gde treba i beleži retke, suštinske trenutke + po sebi je izvanredna (Beograd nikad lepše nije bio usnimljen – ko ga ne zna pomislio bi da je to beskrajno lepši i koloritniji grad no što jeste).
Totalna Ghoul preporuka, upamtite ovaj naslov i gledajte gde stignete!
Da se ja pitam, ja bih ovo puštao svako veče pre II dnevnika!

STOLEN KOSOVO

***(*)

4-
Pa da, naravno: Rumuni snimili najbolji film o NATO bombardovanju Srbije, a sad, eto, Česi snimili najbolji dokumentac o Kosovu.
Šta je sledeće? Finci snimaju bio-pic o Slobi? Mađari - film o ustaškom genocidu u NDH? Portugalci rade film o ulozi mudžahedina u Bosni? San Marino snima film o stradanju preostalih Srba na Kosovu?
A za to vreme, Paskaljoni snima MEDENI MESEC, koprodukciju sa Albancima, dok Goki Marković juriša na Oskara sa svojom apologijom bosanskih muslija u TURNEJI.
Neverovatno je kako su mudro, lepo, pregledno, jasno, nedvosmisleno i argumentovano uspeli da u samo sat vremena smeste SUŠTINU problema, od početka 20. veka pa do 2008. Vrlo gorak, ali zadivljujuće pošten i opominjuć film. Sjajno, sjajno!

U okviru priprema za Treće, Ultimativno Non-Plus-Ultra Izdanje NEKRONOMIKONA, koje će objaviti Orfelin 2017. godine (na 80. godišnjicu Lavkraftove smrti!), podsećam vas na to kako je izgledalo PRVOa kako DRUGO, dopunjeno izdanje, kao i na to na šta je ličio NEKRONOMIKON u svom najslavnijem filmskom izdanju, u EVIL DEAD II.

Za one koji žele da dublje prodru u misterije ove knjige, a budući da su internet forumi i slična mesta zatrpani nagađanjima i lupetanjima i projekcijama i fantazijama i halucinacijama kojekakvih o tome da li je NEKRONOMIKON stvarno postojao, da li sada postoji, kakva okultna znanja se skrivaju u prastarim knjigama itsl.

– evo vam podužeg odlomka iz jednog dugačkog Lavkraftovog pisma koji je toliko pametan i prosvetljujuć da ja nemam šta da mu dodam – osim ilustracija u vidu fotki nekih od brojnih verzija NEKRONOMIKONA...

Evo šta veli i jezgrovito OBJAŠNJAVA naš veliki skeptik i veliki adept: The Great Old One, HPL on Necronomicons...

Now about the "terrible & forbidden books"—I am forced to say that most of them are purely imaginary. There never was any Abdul Alhazred or Necronomicon, for I invented the names myself. Robert Bloch devised the idea of Ludvig Prinn & his De Vermis Mysteriis, while the Book of Eibon is an invention of Clark Ashton Smith's. The late Robert E. Howard is responsible for Friedrich von Junzt & his Unaussprechlichen Kulten.

So far as Albertus Magnus goes—there was such a person, but he never wrote any such thing as Egyptian Secrets. The latter must have been merely one of the cheap occult compilations (like the 7th Book of Moses &c.) which borrow impressive-sounding names to delude the public & attract attention.

The real Albertus Magnus (Albrecht von Bollstädt or de Groot) was an ecclesiastic and philosopher of the 13th century, whose subtle speculations & knowledge of physical science caused ignorant people to regard him as a magician or devil-worshipper, & to associate his name with all sorts of things he never did & all sorts of books he never wrote.

He was born in Swabia—at Laningen on the Danube—in 1193, & was educated at Padua in Italy. He joined the Dominican Friars in 1222, & was made Provincial of the order in 1254. He taught at Cologne, & had the famous ecclesiastical philosopher Thomas Aquinas as a pupil. He was made Bishop of Regensburg in 1259, but resigned three years later.

Only 4 years ago—in 1932—the Catholic Church made him a saint. His works were first printed in Lyons & Leyden in 1651, by the Dominican friar Pierre Jammy. They amount to 21 large volumes, but some of these are probably spurious. The genuine ones relate wholly to philosophy & physical science, in which he was a follower of Aristotle. He founded a distinct school of Philosophy, called the "Albertists".

What gave Albertus his reputation for magic & alchemy was probably —aside from his philosophical speculations —his unusual scientific experiments. The Middle Ages —as the case of Roger Bacon shows— feared & distrusted experimental science, & tended to regard experimenters as wizards or diabolists.

Enemies accused him of black magic, & circulated all manner of legends concerning him. In his old age he fell into a sort of dotage, & may have made eccentric utterances & demonstrations which bore out the popular legendry.

The most famous story about Albertus is that of his dinner to King William of Holland in 1240, in the garden of his monastery. It was midwinter, & the King was astonished at being asked to dine outdoors.

But when the party adjourned to the garden, they found it full of flowers & greenery, & gay with singing birds. This naturally sounded like magic to the Middle Ages, but the truth is that the garden was probably a greenhouse, roofed over with some transparent substance & powerfully heated.

However, the anecdote (if true) shows that Albertus liked to astonish people. The habit of calling Albertus an alchemist probably arose from a passage in his De Rebus Metallicus et Mineralibus, where he speaks of testing the gold which an alchemist claimed to have made, & of finding it very infusible.

This alchemical reputation grew to such an extent that Michael Maier (alchemist & author of Musaeum Chemicum) declared that he had actually found the "Philosopher's Stone"& had given the secret to his pupil Thomas Aquinas. All of which shows that Al was quite a boy —though he never wrote some of the miscellaneous fantastic junk attributed to him— either the book you mention, or the better-known De Secretis Mulierum.

As for seriously-written books on dark, occult, & supernatural themes —in all truth, they don't amount to much. That is why it's more fun to invent mythical works like the Necronomicon& Book of Eibon.

The magical lore which superstitious people really believed, & which trickled down to the Middle Ages from antiquity, was really nothing more than a lot of childish invocations & formulae for raising daemons &c., plus systems of speculation as dry as the orthodox philosophies. It was merely a lot of ill-assorted odds & ends—memories of Graeco-Roman mystery-cults, Pythagorean speculation (embodying ideas from India), Egyptian, Babylonian, Persian, & Jewish magic, & the Neoplatonism & Manichaeism of the late Roman Empire.

The Alexandrian Jews were probably most active in keeping it alive —hence the preponderance of Jewish Kabbalism in the puerile mixture. The Byzantines & Arabs also clung to such stuff —to which was added the scraps of popular European superstition (Latin, Teutonic, Celtic), & the dark lore of the furtive Dianic cults (responsible for witches' Sabbats &c.) which perpetuated the revolting remnants of a lost pre-Aryan nature-worship.

All this lore was disconnected & fragmentary, & there was never any especial book holding a large amount of it. The so-called "Hermetic Volumes" of "Hermes Trismegistus" are simply a set of metaphysical scraps from 3d century Neoplatonism & Philonic Judaisim. It is not until modern times that we see any attempt to collect & codify these scraps.

What the mediaeval & renaissance philosophers & "magicians" wrote is mostly namby-pamby stuff of their own devising —plus the popular folklore of their day (cf. Paracelsus, &c). The first serious collection of ancient magical scraps was Francis Barrett's The Magus —published in 1805 or so & reprinted in 1896.

The first really scholarly material of this sort was the work of the eccentric Frenchman Alphonse-Louis Constant (middle of 19th century), who wrote under the pseudonym "Eliphas Levi". More compilation of the same kind has been done by Arthur Edward Waite (still living, I believe)—who has also translated "Eliphas Levi's" books into English.

If you want to see what the actual "magical" rites & incantations of antiquity & the Middle Ages were like, get the works of Waite —especially his "Black Magic"& "History of Magic". Sorry I don't own these —if I did I'd be glad to lend them. Other stuff can be found in Waite's translations of "Eliphas Levi".

There is a more popular history of sorcery by "Sax Rhomer" (Arthur Sarsfield Ward), whose title I forget. But you will undoubtedly find all this stuff very disappointing. It is flat, childish, pompous, & unconvincing —merely a record of human childishness & gullibiity in past ages.

Any good fiction-writer can think up "records of primal horror" which surpass in imaginative force any occult production which has sprung from genuine credulousness. The crap of the theosophists—which falls into the class of conscious fakery —is interesting in spots. It combines some genuine Hindoo & other Oriental myths with a subtle charlatanism obviously drawn from 19th century scientific concepts.

Scott-Elliot's "Atlantis & the Lost Lemuria"& Sinnett's "Esoteric Buddhism" are rather fascinating. Clark Ashton Smith knows a lot of this stuff, & E. Hoffmann Price read up on it rather extensively some years ago.

Pseudo-scientific or semi-charlatanic stuff forms a class by itself. Among this material (all of which is good fictional source-reading) is the "Atlantis" lore promulgated by Le Plongeon, Donnelly, & Lewis SPence, the "Mu" books of the late Col. Churchward, the miscellaneous editions of Charles Fort, &c., &c. Some of these authors are plain fakers, while others are self-deluded "nuts". But even this kind of thing can't equal a really well-written story.

- H. P. Lovecraft to Willis Conover, 29 July 1936,

Letters to Robert Bloch and Others

pp. 377-379

* PS: Većinu gornjih fotki kao i tekst ovog HPL pisma preuzeo sam od Bobija Dija (Bobby Dee), velikog izučavaoca HPL-a i autora odlične knjige koju najtoplije preporučujem: SEX AND THE CTHULHU MYTHOS!

Već sam vam OVDEpreporučio na šta bi valjalo obratiti pažnju iz oblasti fantastike i horora, a OVDEsam preporučio neke naslove izvan toga (književnost uopšte, eseji, stripovi itd). Takođe vas podsećam i na neke značajne plodove začete na Sajmu, a vezane za nova izdanja u planu za iduću godinu; o tome piše OVDE.

A sad, evo šta sam od sopstvenih preporuka poslušao, i šta sam novo, na licu mesta, otkrio i sebi doneo.

Napomena - ne vide se na slikama baš sve knjige koje sam kupio na Sajmu jer su neke, čudnim putevima gospodnjim, otišle (privremeno) uBosnu!

HOROR I FANTASTIKA

Fantastične priče
Leopold Lugones

Agora

Okultna, književna mračna fantastika i horor sa ezoteričnim motivima i simbolikom. Tvrde korice, unutra žućkast, jeftin i ružan papir, osrednja štampa.

700 din

Ispovesti

Kanae Minato

Tanesi

600 din

Ženska moć (spec. broj Argus magazina)

Fantazije o „ženskoj moći“. Sadrži i kratke eseje o ženama u SF filmovima i serijama, i u hororu.

Ja sam dobio primerak zbog mog naširoko poznatog feminizma. Inače se ova neugledna sveščica na 118 strana prodavala za sumanutih 440 din.

Znak Sagite br. 23

Ima mini-specijal o Filipu K. Diku, te napise o Lemu, Tarkovskom (by Bata Životinja!), intervju sa Skalopom Anđelkovićem, kolor fotke, 543 primeraka tiraža (aha, kad bi se zezali!) itd. Dobio sam ovo na poklon, kao znak ljubavi i pažnje od „Čudne knjižare“ i izdavača-u-blokadi (Everest Media). Inače košta, čini mi se, 450 din.

Nešto diše u mojoj torti

Arete

Grize me savest što nikako nisam stigao da napišem osvrt na antologiju V- PRIČE IZ RAVNICE koju sam dobio kao promo primerak pre par godina, pa sam tim pre ovog puta uzeo i kupio ovu zbirku – prvo papirno izdanje nakon nekoliko e-verzija, dostupnih na netu (koje takođe nisam stigao ni da pročitam). Neki od uvrštenih autora su sasvim solidni, i onaj ko prati domaću fantastiku i horor trebalo bi da obrati pažnju na ovo izdanje. Nadam se da ću stići da je pročitam pre kraja ove godine (ali ne obećavam)!

500 din

Grad ukletih

Presing

Antologija kratkih horor priča (minijatura), valjda na urbane teme. Petnaestak autora, od toga znam samo jedno ime, i to ne baš po dobru. Ne obećava – ali, jbt, moram i ovo da overim, jer to je moj križ. Ko zna, možda čak iskopam i neki biser ovde? Čudnije stvari su se događale! Priredila Tamara Lujak.

Cena: 450 din. Ili beše 500? Svakako previše za knjižuljak od 94 strane.

Tamna strana užasa– Mario Lovreković

Hrvatski autor, bio na Sajmu i ostavio nekoliko primeraka da se podeli zaslužnima i zainteresovanima, pa tako i ja dobih jedan primerak, da vidim šta se radi kod komšija na polju horora.

Knjiga je na luksuznom,“masnom“ papiru, svaka od kratkih priča-minijatura ima svoju kolor ilustraciju (jednostavnog, pomalo infantilnog stila)... Eto, pošto nam je svetla strana užasa dobro poznata, preostaje samo da zaronimo i u njegovu tamnu stranu, da vidimo šta se tamo krije...

Žak Kabo

Kiša

Još jedna biografija Edgara Alana Poa. Sitna knjiga, kratko, na prelistavanje vidim neke teze s kojima se ne bih složio – ali OK; Poom sam se opširno bavio u magistarskom i u doktoratu, a vala, i tek ću se njime podrobno baviti (stay tuned!), pa ovo svakako moram overiti. Cena od 500 din je možda prevelika za ovolicki knjižuljak, ali ajde... Ko će ovo da kupi ako ne ja? Inače, vlasnik me je na štandu prepoznao iako ja njega nisam. Kaže: „Drago mi je da vidim da i autori kupuju kod nas.“ Rekoh: „Pa, eto, ima nas koji još uvek ponešto i čitamo.“

Divno nebesko telo

Šinići Hoši

Besna Kobila

Zbirka SF priča najpoznatijeg japanskog autora.

Cena je valjda bila 500 din– ja dobio promo-review primerak.

Uzgred uz njega kupio sam regularno strip koji mi je, nažalost, u prethodnim mesecima prošao ispod radara pa ga nisam unapred najavio u ranijim postovima, ali sada skrećem pažnju:

MEĐU BOROVIMA – Erik Krik

5 balada o zločinima. Već decenijama su balade o zločinima duboko ukorenjenje u američkoj izvornoj muzici. Tradicionalne pesme pripovedaju o, istinitim ili izmišljenim, zločinima i drugim strahovitim događajima. To su sirove priče prepune neuzvraćenih ljubavi, prevara i izdaja, života i smrti.

134 strane, duoton, format B5, tvrdi povez

Već sam pisao o Krikovom strip-albumu nadahnutom Lavkraftom, OVDE, tako da ovog puta nije bilo mnogo premišljanja... Ovo je must have!

900 din

KNJIŽEVNOST, ESEJISTIKA, STRIPOVI

Vaten – zaostavština

Tomas Bernhard

Amras

Tomas Bernhard

Lom

Rekoh već da nisam srećan što Lom ove sitne novelice izdaje kao zasebne knjižuljke po ceni regularnih knjiga (450 din), ali na kraju nisam mogao da odolim. Zar da štedim na jednom od najomiljenijih mi pisaca u univerzumu: pa na koga ću da trošim pare, pa ako treba i da se bahatim, ako ne na njega, sto mu muka?! Štedeću na Gastonu Leruu, ako baš mora!

Plus, pošto sam im kupio 4 knjige na štandu, za ove 2 sam dobio popust i platio ih 800 umesto 900!

Hodanje (Tomas Bernhard)sam skino s neta i čitaću u eng. prevodu!

Antologija 26 moderne savremene japanske priče

Tajna društva srednjeg veka

Tomas Kejtli

Akia Mali Princ

Pisano početkom 19. veka. Ima 3 velike celine: ASASINI, TEMPLARI i TAJNI TRIBUNALI VESTFALIJE.

700 din.

Ogledalo neba– Grejem Henkok

Misterije sveta, civilizacije, alieni, bla bla truć...

Jedan prijatelj me naterao ovo da uzmem, bilo skoro džabe za ovako luksuznu knjigu – samo 800 din. Biju ko neće!

Ja reko: „Nemoj da bijete, evo 800 din, hvala i doviđenja!“

Zle oči u verovanju Južnih Slovena– Tihomir Đorđević

Imam već VAMPIRA i VEŠTICU od starog, dobrog Tihomira, pa sad uzeh i ovo o mađijama, bajanju, urocima i odbrani od istih.

350 din

„Kada sam susreo Kafku...“

Svedočanstva ljudi koji su imali privilegiju da susretnu, upoznaju, dodirnu ovog Svetog Čoveka...

Izdao Filip Višnjić, ja dobio promo primerak.

Cena je bila, čini mi se, oko 300-400 din.

SKAZKI

Kupio sam ovu knjigu bajki na ruskom, iako ruski ne čitam i ne razumem više od onoga koliko to omogućava sličnost sa srpskim.

Razlog? Ilustracije Ivana Bilibina, jednog od najgenijalnijih ilustratora u svekolikoj istoriji čovečanstva.

1200 din na nekom ruskom štandu

CTHULHU

Slikovnica za Lavkraftovce: Ktulu u raznim verzijama i varijacijama različitih crtača i ilustratora. Ima mnogo kiča, ali nađe se i poneka odlična, kao i mnoštvo koje su i tamo i ovamo.

Tvrd povez, pun kolor, samo 10E, pa kako da ne uzmem? Bilo kod Vulkana...

Crvena trava– Boris Vijan

Volim Vijana, i pisao sam već o jednoj njegovoj zbirci OVDE; a ovo mu je (jedini?) fantastičan roman, i sad ga najzad nađoh po razumnoj ceni.

350 din

NEKA ZAPAŽANJA

Čuvar mrtvaca i druge priče

Embrouz Birs

Otvorena knjiga

Izbor Birsovih horor priča. Ne znam čemu ovo, kad u prodaji imate celog Birsa (GROB BEZ DNA) i to u boljem prevodu. Ovo ovde deluje amaterski. Recimo, čuvena Birsova priča u ovoj knjizi je prevedena kao „Srednji nožni prst na desnoj nozi“. LOST ME AT HELLO!

Miris gospođe u crnini

Gaston Leru

Otvorena knjiga

Lepo je što je ovo u tvrdom povezu; cena od 700 din je umereno razumna, ali imam dvojbe oko toga koliko je ova knjiga – više krimi triler nego horor – vredna mog posedovanja; ako je nekad poželim, možda bibilioteka bude dovoljna. Ili je kupim na rasprodaji, kad padne cena, ionako nije vrhunski prioritet. Uzgred, rekoše mi na štandu da spremaju i novi prevod FANTOMA OPERE.

Gde ptica peva najlepše

Alehandro Hodorovski

Areté

Cena je bila 1000 din. Previše za ovu mekanu knjižicu. Nije mi toliko nužna; možda je uzmem nekad kad cena spadne.

Satantango

Laslo Krasnahorkai

Dereta

Ovo ću sebi kupiti na niškom Sajmu, nisam postigao ovog puta!
770 din

NEKE NOVE KNJIGE, OTKRIVENE NA SAJMU ILI UBRZO POSLE

Logos objavio CRVENI SMEH Leonida Andrejeva. Andrejev je moj omiljeni ruski pisac (i jedan od najdražih uopšte). Odavno njegove priče nisu izlazile kod nas, pa je ovo izdanje tim bolje; naročito dobrodošlo jer sadrži a) neke manje znane i ređe preštampavane priče (ja ih imam u nekim izdanjima iz 1960-ih, ali mnogima će biti sada i ovde premijerne), i b) nekoliko priča koje se sada po prvi put nalaze na srpskom. Tvrd povez, zaštitni omot, lepo izgleda i lepo u ruci stoji. Na Sajmu je ovo bilo 800 din.

TOMAS BERNHARD BIOGRAFIJA

Manfred Mintermajer

Ovome ne treba preporuka! Ili jesi ili nisi!

Izdao Nojzac (?!), cena 1270 din.

RUE MORGUE

Ovo nema skoro nikakve direktne veze sa gornjim, ali eto – stigao mi je najzad primerak oktobarskog RU MORGA u kojem je moj veliki temat o Frankenštajnu, pa sam ga uslikao sa srodnim knjigama.

Neke od njih mogle bi vas – i morale – zanimati.

Uzgred, jedna Post Scriptum beleška vezana za gornju fotku.

Elem, na ovom Sajmu sam shvatio da, zapravo, nemam nikakve prvorazredne prioritete i naslove za kojima fanatično tragam. Sve što mi je zaista bilo neophodno, odavno imam. Antikvare sam obišao samo po navici, i u nadi da ću naići na neki bargain koji se ne sme propustiti, ali BEZ nekog spiska želja ili ičeg ciljanog što se naročito traži.

Zapravo, u hodu sam se, nemajući preča posla i cilja, bacio u potragu za dve knjige kako bih upotpunio dve rupice u svojoj biblioteci – konkretno, falio mi je I tom Munitićeve FANTASTIKE NA EKRANU (imam ga već preko 20 godina, ali kao tvrdo ukoričenu fotokopiju a ne kao knjigu, kao što uredno imam II tom), kao što mi je falio i II tom iz dueta NEMAČKI ROMANTIČARI (edicija Među javom i međ snom), pošto imam samo prvi.

Long story short: Munitića nije imao niko, barem ne rasparenog (a obe knjige zajedno su preskupe), a isto je važilo i za Nemce – s tim što sam kod jednog antikvarnog našao čak dva kompleta – 2 x 2 knjige! – ali po besmislenoj ceni od 2.600 din. Glasno sam mu se nasmejao u lice. Onda sam otišao „kući“, tj. kod drugara kod koga sam u Bg noćio, pa na Kupindo – i našao OBE ove (rasparene) knjige, po sasvim razumnim cenama, tj. obe zajedno sam platio 1.500 din.

Naravoučenije: lep je Sajam, al' nije ni Kupindo za baciti!

U tužno današnje vreme kad kojekakve šuše i nikogovići svake godine iz svojih netalentovanih sfinktera izbacuju bar po jedan „film“ – genije kao što je Karpenter oteran je u prinudnu i prevremenu penziju. Kako bi prekratio staračke dane nečim što nisu igrice i košarka, dao se u komponovanje muzike za filmove koje mu nije dato da snimi, pa su tako nastala dva albuma pod naslovom Lost Themes (prvi izuzetan, drugi – solidan).

Na njima je muzicirao sa svojim sinom Kodijem, a onda se, potaknut njihovim velikim (i zasluženim) uspehom, pod stare dane bacio „on the road“ i počeo da daje koncerte sa svojom muzikom – kako onom iz legendarnih filmova, tako i iz legendi iz paralelnog univerzuma, koje ćemo morati (na osnovu ove muzike) samo da zamišljamo.

Iako Karpenter mrzi da leti preko okeana i uopšte da se smara bez potrebe (matora mrcina! ali ko njemu bilo šta može zameriti?!), očito je da mu je upala sekira u med sa ovim koncertima, kad je sebe naterao da ih povremeno izvodi čak i po njemu dalekoj Evropi. Pošto mi (Srbija) nismo Evropa, niti ćemo biti, ovdašnji fanovi su prošle nedelje otišli na poklonjenje na nama najbližu lokaciju – Beč.

Jedan od njih je i moj drug i čitalac ovog bloga (pa čak i sporadični saradnik), Ognjen Simić, i on nam ovog puta (na moj nagovor, ali nije ga mnogo ni trebalo nagovarati) nudi svoje ekskluzivne fotke sa ovog koncerta, kao i jezgrovite ali rečite utiske, plus dva kratka, krišom usnimljena videa! Overite ih dok ih Jutjub nije sklonio! Evo kako je to bilo u Beču, nedavno...

London, pre poprilično godina, naživo

John Carpenter in Wien

izveštaj by Ognjen Simić

fotke i text

(c) Ognjen Simić, za The Cult of Ghoul

Trećeg novembra 2016. ispred Wiener Stadthalle, ulaz F, jedan Austrijanac koga sam samo par minuta ranije tu i upoznao, pokazao je na nas i rekao svojim prijateljima na savršenom američkom engleskom: “These people have come all the way from Belgrade, Serbia to see John Carpenter. Now that’s dedication... or craziness!” Ni sam ne znam šta je od ta dva istina... tu sam, gde sam, a do kraja večeri će stvari, valjda, postati jasnije.

Sala je sva u crvenim i crnim tonovima, boja sedišta i platno iza bine me asociraju na staru salu Beogradske kinoteke. Na internetu piše da prima 2000 ljudi. Meni se nekako ne čini toliko velika, ali su zato sva mesta zauzeta. Čuje se žamor na nemačkom, engleskom, a bogami tu i tamo i na srpskom. Videh i Miroslava Lakobriju sa nekim društvom. Čoveka nikad nisam upoznao, tako da nismo razgovarali ovom prilikom, ali jedan od njegovih saputnika mi je, par minuta ranije, rekao da su tog jutra krenuli iz Srbije i da već sutra pale nazad.

Još otkad sam kupio kartu, pitao sam se kojom će temom otpočeti koncert. Nekako sam se nadao da će to biti ili Assault ili Escape from NY. Za mene su to, uz Halloween naravno, kvintesencijalne Karpenterove teme.

Tako i bi! Prve note Escape-a su odzvonile sa zamračene bine i par sekundi kasnije, uz blesak reflektora, Karpenter je izašao praćen ogromnim likom Zmije Pliskina koji se, sa video bima, u lisicama i lica zaklonjenog senkom, nadvijao nad celom salom.

Mislim da nikad u životu nisam iskrenije udario u aplauz. I nisam bio usamljen, svi su poskočili da pozdrave ovu dvojicu (anti-)heroja. Ovako entuzijastičan odziv publike nastavio se kroz ceo koncert, i sve nedoumice oko toga da li je vredelo potegnuti čak u Beč da se ovo vidi i čuje bile su raznesene u paramparčad.

Sam aranžman je vrlo profi, dve klavijature (Karpenter za glavnom, njegov sin Kodi, za drugom), mikseta, dve gitare, jedan bas i bubnjevi. Zvuk u Wiener Stadthalle je, naravno, potpuno savršen - svaki ton kristalno jasan i čist.

Odmah posle Escape-a, filma koji ponajbolje ilustruje Karpenterov individualistički i antiautoritarni stav, došao je red i na Assault on the precinct 13, moj lični favorit! Bezlični, zombifikovani banditi koji tiho klize niz ulicu, nišane u prolaznike i kroz sladoled ustrele malu devojčicu u srce… a matori, sedi Karpenter udara u dirke!

Tih nekoliko pulsirajućih tonova savršeno opisuju narastajuću, apokaliptičnu tenziju koja će kulminirati u večnoj noći u kojoj sve prestaje. Atmosfera potpune propasti koja samo što nije, i junak koji joj se, iako nema nade, hrabro suprotstavlja, jesu ono što obožavam kod ovog režisera.

Posle ovakvog početka Karp nam se obratio po prvi put. “Good evening Vienna, my name is John Carpenter!”. Cela sala skače na noge i pozdravlja starog majstora. Karpenter jeste ostario ali se dobro drži, vidno uživa u ovim nastupima i vrlo je živahan na sceni. Ako se i penzionisao kada je snimanje filmova u pitanju, žar za muzikom nikako nije zgasnuo. Najavio je jednu odličnu novu stvar, „Vortex“, sa Lost themes albuma i krenuli smo dalje.

Sve filmske teme bile su propraćene insertima. Kad se sve to čuje u tako velelepnom aranžmanu i kad se sagleda taj opus koji čine filmovi kao što su The Thing, Halloween, Escape from NY, Assault on the precinct 13, They Live, Big Trouble in Little China, The Fog, Prince of Darkness, Christine i In the Mouth of Madnessčovek se priseti kakva je Karpenter faca! Takav žestoki, fuck-you attitude, takva mudovitost, nažalost više ne postoje u američkom filmu i zbog toga su njegovi radovi, kako vreme odmiče, sve bolji i bolji.

Pre nego što je krenula muzika iz They Live, cela postava je izvadila crne naočare za sunce, a sa video bima su sevale raskrinkane subliminalne poruke kojima vanzemaljski japiji oguljene kože ispiraju mozak zabludelom ljudskom stadu. Služi. Lova je tvoj Bog. Bleni u TV/monitor. Radi. Spavaj. Ne postavljaj pitanja. Tek kad sam i sam počeo da radim za jednu bezličnu korporaciju prepunu ovakvih kreatura shvatio sam proročku moć ovog filma i svu važnost onog sedmominutnog razvaljivanja od batina, kako bi, makar još jedan član stada, progledao.

The Fog je, naravno, bio propraćen maglom koja je polako, sa bine klizila u publiku dok su nas gnjile mrcine streljale užarenim pogledima. Najdivniji momenat se desio nedugo potom, kada je Karpenter povikao “My name is John Carpenter! I make horror movies, I love horror movies, horror movies will live forever!” a odmah zatim je šestogodišnji Majkl demaskiran i krenula je da otkucava tema iz Halloween-a! Opšte oduševljenje je dodatno podstakao jedan od fanova koji je ustao sa svog mesta u prvom redu, i sa maskom Majkla Majersa, krenuo da vitla nožem iznad naših glava.

Sa klasičnim temama smenjivale su se numere sa Lost Themesalbuma i budile želju za gledanjem filmova koji nikada nisu snimljeni. „Night“, vrlo evokativna tema koju je, uz onu iz Assault on the Precinct 13, Gaspar Noe već iskoristio u svom poslednjem filmu je najupečatljivija. Slušanje ove numere u meni izaziva utisak koji je Shinya Tsukamoto jednom prilikom opisao: “Kao da sam otišao na neko mračno mesto, da uradim nešto ilegalno". Vibrirajući ritam evocira otkucaje uplašenog srca koji prethode seksu sa nepoznatom osobom u nekoj mračnoj ulici ili skrivanju u senci radi kupovine halucinogenih droga i slične, zabranjene trenutke koje ja, na žalost ili sreću, nikada nisam doživeo.

“We would like to dedicate this next one to the greateast film music composer of all time!” - krenuo je The Thing! Onaj Austrijanac sa koji sam pričao ispred sale je rekao kako je imao svega dvanaest godina kada je ovaj film išao u bioskopima, kako je tada već uveliko voleo horore ali da je Stvor ipak uspeo da ga na smrt isprepadao. I ja sam Stvora prvi put gledao sa dvanaest godina. Znao sam kakvu reputaciju film ima i dlanovi su mi se znojili još od prvog prizora haskija koji trči kroz ledenu pustoš. Do kraja filma nisu postali suvi, a za mene je Stvorpostao ono što jeste i danas. Savršenstvo! A takva je i Morikoneova muzička tema. Jednostavna. Užasavajuća. U ritmu večnog leda i mutirajućeg tkiva. Napeta. Savršena.

Još jedna posveta je bila na redu. “This next one is for my good friend. We made five movies together, but the most fun we’ve ever had was when we were looking for a girl... with green eyes!” Nepravedno zapostavljeni klasik, Big trouble in little China išao je sledeći. Verovatno najduhovitiji Karpenterov film i jedan od onih koje sam kao klinac sto puta gledao na staroj VHS kaseti.

Kada je došlo vreme za bis cela sala je ustala na noge i aplauz i zvižduci nisu prestali čitava dva minuta. Sve je proletelo tako brzo! Ruku na srce, to su kratke teme, vrlo jasne i precizne ali tako slušljive da mi ne bi smetalo ni da su malo produžene ili da su ubacili još koju.

Prince of darkness je odgovorio na naš poziv i počastio nas svojom muzikom sa one strane ogledala i prizorom zelene tečnosti koja se sliva uvis, a posle toga smo još jednom poludeli sa Semom Nilom uz In the Mouth of Madness. Za sam kraj nam je Karpenter poručio: ”When you go home this evening, drive carefully because Christine... is out there!” Kristina nas je i ispratila. Još jedan skrajnuti klasik. Drago mi je da ga nisu preskočili.

Jedina zamerka na celu priču je kratko trajanje. Tačno sat i dvadeset minuta. Kad su lepe stvari u pitanju čovek uvek želi još! A kako bih se utešio zbog tog malenog nedostatka, smesta na licu mesta kupih jednu Halloweenmajicu, za uspomenu! Time je spektakl završen.

Ghoul's PS: A ako se pitate zašto ja, kao osvedočeni obožavalac tla po kojem Karpenter hoda i uvek-spremni ljubilac njegovih stopala, nisam otišao na ovaj koncert i lično sa njega izvestio – evo, kazaću vam i to. 1) Ne volim koncerte uopšte, bilo čije i bilo kakve; nisam koncertski tip; mrzim rulju, masu, guranje, tiskanje, stiskanje u istoj, ma kakvim povodom; ako je povod filmski, još i mogu nekako da istrpim da sedim u gomili nekih koji manje-više ćute i gledaju platno; ali ako je povod muzički, nimalo mi ne prija da se guram u rulji koja skače, urla i komeša se. 2) Još manje mi privlačno zvuči ideja koncerta u kojem dobar deo toga ide sa matrica i laptopa. 3) Nije mi odgovarao odnos između povisoke cene karte i onoga što se za nju dobija; kad bi te pare garantovale još i sat vremena u 4 oka s Karpenterom, e, onda bih rado i peške, ako treba, od N. Banje otišao do Beča– meni, inače, vrlo dragog grada i mesta gde imam gde i kod koga otići i zanoćiti...

Iako sam se lomio i premišljao oko ovoga, na kraju sam procenio da meni, ovakvom, sa mojim preferencijama i ogradama, to ne bi bilo TO. Nije isključeno da se u nekoj eventualnoj narednoj prilici predomislim (jer moje unutrašnje glasanje ovim povodom bilo je 49% ZA odlazak na koncert, 51% PROTIV odlaska), ali ovog puta, eto, moja odluka je bila da NE odem. Naravno, svaka čast i respect onima koji jesu! Još jednom hvala Ognjenu na ovom izveštaju, fotkama i na dva njegova video klipa koja ovde kačim!

*(*)

Gospode bože, kakva abominacija! Spalite, bombardujte ovu bogohulnost iz stratosfere!

Ova orgija jeftinog amaterizma, ovaj niz nasumično nabacanih epizodica, sirovih fan-videa i houm-videa stvarno NIKOME nije potrebna, i teško da će zadovoljiti čak i najzagriženije (i meni sasvim neshvatljive) fanove ovog ionako zatupastog serijala u kojem jedino II deo zaista valja – a kamo li nekog filmofila ili bar hororfila sa iole nešto ukusa i zahteva.

Prvi deo je bio simpatična detinjarija – goofy charm and all, sa svim tim WTF momentima izmišljanim u hodu (otkinuti patuljčev prst koji se pretvori u zubatu bubu! da, kako da ne! BOOOOYYYY!);

drugi je jedini imao i budžet i priču i glumce (Džejms Le Gros mudro zamenio onog antipatičnog klinca bez talenta + tu su čak dve seksi ženske, dobra curica i "zla") i stvarno odlične efekte maske (rastapanje Visokog Čoveka na kraju je za sve antologije!);

treći je bio nesnosno zbrkan i bezvezan, ali to je bio tek početak – taj je barem ličio na low-budget film koji pokušava da priča neku kao pričicu;

od četvrtog počinje jeftino krpljenje nekakvim WTF nelinearnim skakanjima tamo-vamo po vremenu i prostoru i gde se definitivno preteralo sa (za ovaj serijal tipičnim) iritirajućim poigravanjima „dal je ovo vizija, paralelna stvarnost, san il java il marti misterija“...

...a sve to kulminaciju dobija u ovom, petom delu, gde su kroz prozor bacili i poslednje pokušaje zapleta, logike, smisla, budžeta, glume i bilo čega, i valjda zaključili da će, ako potroše iljadu dolara na film na konto poznatog naslova naći dovoljno budala, ovaj, fanova, koji će svi zajedno platiti bar dve iljade da OVO govno gledaju, pa će tvorci imati za žvake i kikiriki jedno nedelju dana.

Nije čudo što se Koskareli povukao i rediteljski trejler (ha ha!) prepustio tamo nekom asistentu, ali njegovo ime ostalo je na špici. On je čak nešto kao producent, šta li, mada mi niej jasno kako, kad ovde produkcija ne postoji. Ni fanovi (takvi kakvi su) ni serijal (kakav-takav) NISU zaslužili OVAKAV završetak.

Ako je ovo uopšte kraj – jer debilna završna scena implicira da će možda još da cede ovu suvu drenovinu sa drugim, još glupljim likovima. A to nešto govori, kad smo u prethodna 4 dela za junaka imali smešnog proćelavog Redžija koji je operisan od glume. OK; ako tako želite, samo izvol'te – sad ste me prešli i nikad više! Orevuar, ćao, zbogom!

Ono kad osetiš transfer blama zbog učesnika u ovom Jutjub-video radu, a naročito zbog sirotog (sad već pokojnog) Angusa Skrima koji je, u vreme snimanja ovoga, bio jednom i po nogom u grobu, i koji u ovim snimcima otprilike i izgleda jezivo i preteće i moćno kao čovek sa jednom i po nogom u grobu.

Prosto ne znam da li su gore talking heads deonice snimljene nekim jeftinim mobilnim telefonom, ili pokušaji da se s budžetom od 100 dolara snime neke pompezne scene masovne destrukcije, pustošenja i onostranih paklova i ludila - sa CGI-jem koji bi i u 1990-im bio ismejan.

U svakom slučaju, mislim da moje reči u spoju sa slikama dovoljno jasno govore da onaj ko vam preporuči ovaj film ne samo da vam nije prijatelj nego je zreo za neku ustanovu zatvorenog tipa iz koje ne može da naudi ni sebi ni drugima.

Gledajte prve dve Fantazmeako baš morate, a ostalo zaboravite da postoji, ako ikako možete!

****

Kako izgleda, HACKSAW RIDGE će meni biti najbolji film ove godine; uz svu snažnu ljubav prema ELLE(i prema Verhovenu, koga i kao čoveka i kao reditelja volim duže i jače nego Gibsona), objektivno moram priznati da RIDGE ipak ima moćniju, dublju i univerzalniju priču i poentu i da je, prosto, mudovitiji, žešći komad filmmejkinga od ELLE.

Pre svega, da raščistimo par stvari.

1) Gibson! Ja nemam nikakav lični odijum prema Gibsonu kao čoveku, a sve i kad bih ga imao, ne bi mi smetalo da prihvatim njegov umetnički rad kao vredno delo; prosto, tako funkcionišem i inače, tako gledam na stvari. Većina mojih omiljenih ljudi su „kontroverzni” ako ne i „troubled”, iz raznoraznih moralnih i srodnih razloga.

E. A. Po i njegova tinejdž-rođaka i supruga; njegova pijana svadljivost. Lavkraft i njegova eugenika, anglofilija i rasizam. Barouz i njegova narkomanija i slučajno ubistvo žene. Selin i njegov rasizam (naročito antisemitizam). Polanski i njegova nesrećna epizoda s tinejdžerkom. Hič i njegov sadizam prema glumicama. Itd.

U svim ovim, i drugim sličnim slučajevima, ili lično ne vidim preveliki problem sa onim što zgražava svetinu, ili –onde gde ni sam ne odobravam „problem“ - to mi ipak ne smeta da poštujem i volim umetnine tih ljudi. Prosto, premalo je genijalnosti i remek-dela na ovome svetu da bismo još od njihovih tvoraca tražili da budu uzorni, čestiti, dosledni, uvek i svuda fini i dobri i nežni prema svima… To su kvaliteti koje možete tražiti od svog zeta – ili komšije – a ne od umetnika! Inače, zbogom umetnosti.

Konkretno: iako mi je idejnost njegovog STRADANJA HRISTOVOG odurna (elaborirao sam zašto još pre 10 godina, u knjizi FAUSTOVSKI EKRAN), priznao sam i priznajem i sada da tu ima izuzetno jakih momenata i scena. Uostalom, njegov portret Satane jedan je od 4-5 najboljih u celokupnoj istoriji sedme umetnosti. Slučajnost? Ne bih rekao! Dao sam mu jaku trojku, isto kao i za BRAVEHEART (film koji, istina, nisam gledao u ovom veku, iako mu se odavno spremam za reprizu).

O APOKALIPTU mislim sve najbolje, kao što sam već odavno pisao OVDE. Gibsona smatram izuzetno nadarenim rediteljem snažne vizije i umeća, velike vere i volje, i nesumnjivog talenta. Ukratko, ne da nisam imao problem s njim, nego sam s nestrpljenjem čekao njegov novi rediteljski projekat (uzgred, šteta što su njegove novije glumačke akcije bile uglavnom u srednjačkim, zaboravljivim, tek-gledljivim ali nebitnim filmovima koji ga zapravo ne zaslužuju).

2) Rat, propaganda, patriotizam, Amerikaaa… Da, nominalno, ovaj film se bavi slavnom američkom borbom protiv Japanaca u II svetskom ratu, izdiže njihov heroizam, i mada za glavnog junaka ima čoveka koji zbog prigovora savesti odbija da takne pušku a kamoli da puca iz nje – ovo ipak nije antiratni film;

implicitno on ipak slavi borce, oni koji jesu pucali i ubijali, prikazuje rat kao nužnost – ružnu i zlu, i baš zato neizbežnu, sa nama, ovakvima. Ljudi poput Dosa, glavnog junaka ovog GREBENA, uvek će biti najminornija manjina, izuzeci, specijalni slučajevi, fusnote a ne pravilo – ALI: vidi niže.

Da, mogu da zamislim kako se ovaj film pušta američkim vojnicima po svakojakim ratištima širom sveta za dizanje morala (ali i za suštanje na zemlju po pitanju toga šta da od vojevanja očekuju). Nažalost, propagandna dimenzija ovog filma je neizbežna, inherentna je priči, iako ona tu nije primarna.

ALI! Ono gde mene ovaj film pre svega i lično gađa, onaj privatni G-spot koji mi tako stručno dirka preko dva sata jeste u tome što ovo nije tek još jedan (anti)ratni film; nije, zaista, o II sv. ratu, o Americi, o vojsci, o puškaranju i makljanju. Ovo je film o čoveku koji ima nešto u šta veruje, duboko i iskreno, posvećeno, i zbog čega je spreman da ispravi kičmu i kaže NEĆU svima oko sebe: i familiji, i (najbolnije) verenici,

...i „drugarima” i „autoritetima” i SVIMA koji ga navode (i zavode) da poklekne, da se preda, da zažmuri na jedno oko pred svojim principima i da malo pragmatično „savije” svoju veru u skladu sa stvarnošću, sa „stanjem na terenu“, da se prilagodi, da načini izuzetak... A on uprkos svemu i svima ipak tera to svoje, jer ispravno shvata da s tim nema pogađanja i kalkulisanja. Ili jesi ili nisi.

Opis ovog filma stvarno ne zvuči obećavajuće. Pa još ono zlokobno „Prema istinitoj priči“! Kao što ja to uvek ponekad kažem, jedini genijalan film ikada snimljen po istinitoj priči je DEAD RINGERS. U rukama nekog bljuzgavog odradeka poput Rona Haurda ili Zemekisa ovo je mogao da bude samo još jedan jadni mamac za Oskara, jedan od onih „igrao je jedno ljeto“ filmića poput, maltene, svega što je dobijalo Oskare poslednjih godina i bilo smesta zaboravljeno (THE KING'S SPEECH anyone? CAROL– sjećate se?).

HACKSAW RIDGE, uveren sam, ima ono što naš narod zove „staying power“: ovo je film koji će da traje, da se pamti i da se gleda – zato što je više nego što na prvi pogled izgleda: zato što nadgrađuje svoju priču i od nje pravi nešto univerzalnije.

Ovo je film o VERI. I pravi ga čovek koji iskreno VERUJE. I ta VERA čini čuda. Ona čini da Gibson uspeva –svojom rediteljskom magijom, i uz pomoć glumaca koji mu se potpuno predaju, s poverenjem i, ehm, da: verom – da čak i konvencije (neko zloban i zločest kazao bi: klišee) oživi tako da deluju kao da ih nikad dosad nismo videli.

Ili barem, ako i ne uspe baš uvek da ubije svest o tome da gledamo opšte-prepoznatljivu situaciju iz srodnih filmova, on uspeva da to oživi i učini zanimljivim, zabavnim, sočnim, tako da čak i kad nam uvali kliše, on nam ga uvali tako stručno i nežno, s ljubavlju, da mu na tome ne zamerimo, nego se nasmešimo i tražimo još. To je umetnost u kojoj je Spilberg čarobnjak, samo što je u tome manipulativniji. Jevrejčina, viknuo bi Gipson posle 3-4 ljute!

Svako ko pažljivo prati ovaj blog – i moj rad, uopšte – zna šta mislim o pošasti Hrišćanstva, Biblije, popova itsl. Ali ako to znate, onda će vam biti još jasnije kolika je ovde umetnost na delu kad je Gibson uspeo da napravi odličan film u kojem je konstantno i dosledno prisutna religijska simbolika, i gde se glavni junak ne razdvaja od džepne Biblije, a da ja i dalje na to lepim svoj preciousPečat Preporuke!

Uostalom, ovo je film koji na kraju nimalo suptilno – a opet, predivno – prikazuje doslovno vaznesenje u nebo svog glavnog junaka. Ne, ovo nije spojler: nisam kazao da je poginuo i otišao na nebo. Film samo insinuira da je dostojan da na Nebo ode.

I to čini „samo“ ingenioznom promenom perspektive kamere – odnosno, istim postupkom koji sam prvi put zapazio tako genijalno jednostavno a super-efektno primenjen u OLIMPIJADI Leni Rifenštal, kad ova velika rediteljka pametnom montažom i uglovima snimanja učini da se izgube uobičajeni odnosi o tome šta je gore a šta dole, i stvara utisak da skakači sa onih jebenih dasaka zapravo počinju da lete, da se uznose u nebo, da prkose gravitaciji i drugim zemljinim zakonima...

Isto to radi i Gibson ovde, na kraju, i radi to ko mator! Zlobnici bi rekli: pa da, naci-Gibson je dobro izučio zanat kod naci-rediteljke! Ali njima mogu da kažem samo XXXXXXXXXXXX (Ovde mora doć' cenzura!). Uostalom, Leni je samo još jedan večito-živi dokaz gorepomenute teze o „problematičnim“ umetnicima.

A Gibson je nesumnjivo jedan od takvih. Kako samo taj čovek oslikava PAKAO na zemlji u tim scenama opustošenog bojnog polja! Kako samo rastura scene borbe – bez šejki kema ali i bez slou moušna: munjevito, a opet jasno i precizno, bolno jebitačno! Kako samo (po ko zna koji put!) uspeva da pričom i poentom opravda neverovatne količine prvorazrednog splattera!

Kako mu polazi za rukom onaj najređi trik, da dobije i jare i pare: da sačini vrhunske scene borbe, pucnjave, pirotehnike, kasapljenja, akcije – usred filma o čoveku koji se tome dubinski protivi (naravno, to je sve estetski opravdano jer slika kontrapunkt vrednostima našeg protagoniste).

Kako mu uspeva da mu klišei prodišu, da naizgled dvodimenzionalni ipak zadobiju i treću dimenziju – da i prividni „zlikovci“ budu ljudski opravdani. Kako vešto hoda po minskom polju patetike a da nikad ne nagazi minu! Kako pravi saspens čak i onda kad znaš (ili misliš da znaš!) kako se to sve završava i ko će i da li će preživeti! Kako izvlači genijalne performanse iz fucking Spajdermena i (gasp!) Vinsa Vona!

I da ne nabrajam dalje.

Reći ću, za kraj, još ovo: samo grešnik ima pravo da (mi) govori o veri. Grešnik koji je posrnuo i iz tog posrnuća se vozdigao, onaj koji je video i osetio i lice i naličje vere. Nešto kao onaj pop u genijalnom ruskom filmu OSTROV, recimo. Ili kao Mel Gibson. Koji u poslednje vreme nosi dugačku, vrlo neholivudsku ali izrazito pravoslavnu bradu. Slučajnost? Ne bih rekao!

Ovaj film će naproleće dobiti brdo Oskara, to vam garantujem. Iako je to odavno devalvirana nagrada, narednu dodelu ću pratiti sa zanimanjem, jer najzad ću, posle dugo vremena, imati za koga da navijam. Gibsonu je potrebno ovo vaskrsenije, i on će ga i dobiti.

Gledajte GREBEN SPASA sada, u bioskopu kako jedino i valja doživeti ovakav superspektakl – ne da biste bili „in“ nego zato što se radi o pravom, dubokom, slojevitom bioskopskom doživljaju: visceralnom, emocionalnom i spiritualnom. Plakaćete. Smejaćete se. Grozićete se. Bljuvaćete u svoje lavore s kokicama. Grišćete nokte i stezaćete stolicu od napetosti. I verovaćete.

Verovaćete da se može ići nasuprot struji, nasuprot svima, da nije zlo biti jedan i jedinstven, verovati u sebe (ako, prethodno, uopšte imate nekakvo svoje ja). Verovati, po svaku cenu. Jer, praćke i strele sudbine (i kretena oko vas) mogu se istrpeti i podneti, nije to strašno – ako duša ostane netaknuta. Jer, šta vam vredi da zadobijete carstvo; duša gde je onda? Golkonda, Golkonda!

PS: Kako da ne volim film u kojem junaci nose oba moja nadimka: postoji tu jedan koji ima moj ratni nick (ratnick) - "Profa", i drugi, još zapaženiji, koji ima moj mirnodopski nadimak, "Ghoul"!

PPS: Film sam s drugarom odgledao u novootvorenom niškom Sinepleksu. Bio sam skeptičan oko rentabilnosti tog projekta, ali sudeći po poseti ove konkretne večeri, izgleda ima nade. Lepo je bilo ovakav film odgledati sa masom koja, začudo, čak i nije nešto mnogo šuškala, mljackala niti brbljala tokom filma. Valjda ih ponela priča, šta li? The Power of Gibson compels you!

Orfelin izdavaštvo iz Novog Sada na nedavnom Sajamu knjiga u Beogradu predstavio je fragmetarni roman Đorđa Kadijevića Božija volja, u ediciji „Gluvo doba“ koju uređuju Dejan Ognjanović i Milenko Bodirogić. Detalje o ovoj knjizi imate OVDE.

Ovom prilikom želim da skrenem pažnju na dve stvari vezane za nju.

1)Dobio sam nešto autorskih primeraka, pa zainteresovani da ovu knjigu kupe direktno od mene mogu to sada učiniti. Cena je i dalje sajamska – odnosno, 600 din + ptt (ukupno: 660).

Nemam baš mnogo primeraka, pa bolje požurite i javite se na moj mejl radi dogovora i rezervacije. Ko zakasni – knjigu može kupiti i direktno od izdavača, ili (po nešto većoj ceni) u svim većim knjižarama u zemlji.

2) U „Kulturnom dodatku“ Večernjih novosti pre nedelju dana, odnosno u petak 11.11.2016. izašao je poveći članak o ovoj knjizi pod naslovom "Brutalne slike izrasle iz gneva". Tačnije rečeno, veći njegov deo čine citati iz mog pogovora, a zatim i Kadijevićeve izjave, ali lepo je to uobličeno i mislim da daje dobru sliku o tome šta očekivati od knjige.

Evo kako izgleda taj članak.

Zbog pomalo nezgodnog preloma, isečen je u dva dela radi lakšeg čitanja na blogu. Uživajte, a onda – pohitajte da nabavite ovaj crni biser! Kliknite na ove slike za veću i čitkiju verziju:

Ovaj tekst sada možete čitati i u onlajn izdanju Večernjih novosti, OVDE.

Tik pred Sajam knjiga u Beogradu, krajem oktobra, iz štampe su izašle druga i treća knjiga edicije „Poetika strave“: UKLETA KUĆA NA BRDUŠirli Džekson i KARMILAŠeridana le Fanua.

Podsećam, nešto ranije objavljena je i prva ovogodišnja, HLADNA RUKA U MOJOJ Roberta Ejkmana a jedan solidan novi prikaz te knjige, pod naslovom „Suptilna strava nagoveštaja i misterije” možete pročitati OVDE.

Svaku od dosadašnjih knjiga ove edicije najavljivao sam pre izlaska iz štampe, a onda kačio i fotke toga kako finalne knjige u 3-D izgledaju, zajedno sa nekim dopunskim detaljima, pa zato – evo prilike da osmotrite ove lepotice u njima bliskom i srodnom okruženju. Ne zamerite, ali ovako lepim knjigama teško je ne hvaliti se.

UKLETA KUĆA NA BRDU je, kao što već rekoh ranije, po meni najbolji roman strave ikada objavljen – literaran, a pritom neopterećujuć; suptilan i inteligentan, ali nenametljiv; mejnstrim po mnogo toga, a opet – konzistentno jeziv i zastrašujuć kao najbolja dela horora, sa vrhunski zlokobnim i stravičnim zamislima i scenama od kojih žmarci sami klize niz kičmu. Malo je ovakvih knjiga, pa zato – ne časite ni časa ako je još niste nabavili i pročitali.

Evo kako počinje moj pogovor za ovu knjigu:

Širli Džekson: Ima li duha u ukletoj kući?

„Oduvek sam volela da koristim strah, da ga uzmem i shvatim i nateram ga da deluje i da učvrsti situaciju u kojoj sam uplašena i da je uzme celu i da dejstvuje odatle... Ja uživam u onome čega se plašim.“

- Širli Džekson,

iz neposlatog pisma Hauardu Nemerovu -

Horor književnost je začeta u gotskoj kućerini Horasa Volpola, u letnjikovcu Stroberi Hil (Strawberry Hill); rođena je i razvila se u senci njegovog zlokobnog Otrantskog zamka (The Castle of Otranto, 1764) i niza srodnih arhitektonskih varijacija koje su Volpolovi naslednici pretvorili u metonim čitavog žanra, do te mere da su pojedinci površno verovali da zemlja koja nema zamkove ne može imati ni stravičnu književnost. Takve je brzo demantovao utemeljitelj horora u savremenom smislu, Edgar Alan Po, koji je podjednako ubedljivo koristio i zamkove (npr. u „Masci crvene smrti“ i u „Bunaru i klatnu“) i nešto savremenije, ali opet zloslutne kućerine – poput antologijske Kuće Ašerovih (sa prozorima nalik očima...).

A u temelju Kuće Ašerovih je i temelj modernog horora. Veliki je prevrat načinio Po kada je od pukog slikovitog dekora, od kitnjaste pozadine za blago morbidne ljubiće načinio srž i središte horora u savremenom smislu, preobrazivši te klimave kulise u nešto ukorenjeno, opipljivo, blisko, najintimnije: dom. I još intimnije od toga: lobanju, i svest u njoj. Kuća Ašerovih označava zgradu, ali istovremeno znači i porodicu. Ona nije samo slikovita hrpa mrtvog kamena i maltera već živ, osećajan entitet: ona je lik, ravnopravan sa drugima i komplementaran sa umom, dušom i bićem nominalnog vlasnika, Roderika Ašera. Ta kuća odražava neskladno, rascepljeno, podeljeno biće svog vlasnika, pukotina na njoj znači mnogo više od arhitektonskog detalja. Na genijalan način, mnogo ispred svog vremena – simbolistički pre simbolizma i modernistički mnogo pre modernizma – Po je u Kuću Strave uveo aberantnu psihologiju... i zacementirao ideju da je Zla Zgrada objektivni korelat za ono što čovek nosi u svom srcu (koje je „kô obešena lauta; čim ga dotakneš, ono odjekuje“, kako nas moto te priče podseća). Svojim pričama ubedljivo je pokazao da prava strava ne leži u tome šta će izleteti iz ovog ili onog tajnog prolaza, iza zavese ili okuke u hodniku, već u onome što će iskočiti iz mračnih budžaka čovekovog bića... Kompletnog bića, a ne samo uma.

U svojoj prozi, nastaloj više od jednog veka nakon Poa, Širli Džekson nastavlja njegovim putem, sa izgradnjom osobenog psihologizovanog modernog gotika, s tim što u tu konstrukciju ugrađuje i iskustva poznijih uticaja kao što su, recimo, priča feminističkog gotika „Žuti tapet“ Šarlot Perkins Gilman i novela Henrija Džejmsa „Okretaj zavrtnja“. Oba ova dela govore o psihički nestabilnim mladim ženama koje se u nađu zatočene u kućama u kojima se prividno natprirodni fenomeni prepliću sa njihovim psihološkim i emotivnim problemima u toj meri da je nemoguće razlučiti da li je tu nečeg onostranog uopšte bilo. Svojim kratkim pričama i romanima Džeksonova je „stvorila standard moderne priče o duhovima u kojoj su ukleta kuća i ukleti um sinonimi.“ (Stefan Dziemianowicz, "Contemporary Horror Fiction, 1950-1998" in: Neil Barron (ed.), Fantasy and Horror, ibid, p. 204.)

Potonje je, naravno, modernizacija koncepta koji je E. A. Po uveo sa „Padom kuće Ašer“, ali snaga i uverljivost sa kojima je to učinila u potpunosti su njeni, unikatno prepoznatljivi. „Književni učinak koji nazivamo hororom,“ kaže se u predgovoru Pingvinovom izdanju Uklete Kuće na brdu, „počiva na rastakanju granica, između živih i mrtvih, naravno, ali isto tako, na najgrubljem nivou, i između spoljašnjosti tela i svega onoga što treba da ostane unutra. U psihološkoj priči o duhovima, rastakajuća granica je ona između uma i spoljašnjeg sveta.“ (Laura Miller, “Introduction”, in: Shirley Jackson, The Haunting of Hill House, Penguin, London, 2006) I drugi su, poput spisateljice Džojs Kerol Outs, isticali njenu psihologizaciju priče o duhovima: „Ukleta Kuća na brdu je vrhunski zanimljiva i napeta priča o duhovima koja je, kao i sve dobre priče o duhovima, anatomija svojih likova. 'Ukletost' kod Džeksonove je u njenoj poremećenoj junakinji a ne u samoj kući – postoji mogućnost da je toksična individua zarazna za druge i za sebe.“ (Joyce Carol Oates, “Editor Joyce Carol Oates on the enduring spell of Shirley Jackson”, Library of America.)

Ova autorka je i u svojim drugim pričama i romanima često posezala za gotikom, ali smeštenom u savremeno okruženje: umesto u tamnicama, njene junakinje zatočene su u životima bez ljubavi, a „topli“ porodični dom neosetno postaje sumorna „ukleta kuća“, istovremeno željeni azil i mrska tamnica. Pritom ni one sâme nisu vrle i nevine svetice kao u doba En Redklif, već su izmučene unutrašnjim psihoseksualnim mrakovima. Njen je horor prožet ironijom, pa i cinizmom koji joj dela neretko dovodi u rang crne komedije u stilu Embrouza Birsa ili Džona Kenedija Tula. Širli Džekson nije krila da natprirodno koristi kao metaforu za međuljudske odnose, ili za one između pojedinca i društva:

Već dugo godina zaokupljena sam interesovanjem za magiju i natprirodno. Mislim da je to zbog toga što tamo pronalazim tako prikladan i sažet iskaz o mogućnosti čovekovog prilagođavanja onome što mi izgleda kao, u najboljem slučaju, nehumani svet. (...) Sve o čemu pišem sadrži osećaj koji me prožima, o ljudskom i ne sasvim racionalnom poretku koji se neadekvatno bori da pod kontrolom drži silu velikog uništenja, koja je možda đavo, a možda je intelektualno prosvetljenje. (Nav. prema:Judy Oppenheimer, Private Demons: The Life of Shirley Jackson, Putnam's, New York, 1988, p. 125.)

Interesovanje ove autorke za natprirodno i okultno evidentan je i nesporan činilac njene poetike, iako se mnogi kritičari pred njim osećaju nelagodno i pokušavaju na razne načine da ga umanje ili pretvore u nešto drugo. Najbolje je, stoga, usmeriti pažnju na njen jedini roman u kojem su natprirodni fenomeni servirani kao glavno jelo, a ne kao prilog ili začin (što je slučaj u njenim drugim romanima). Zakoračimo, dakle, u Ukletu Kuću na brdu...

* * *

Druga novoizašla knjiga je KARMILAi druge priče straveŠeridana le Fanua – kamen temeljac horor književnosti uopšte kao i nekoliko njenih podvrsta: priče o duhovima, vampirske priče, dijabolične priče (pogledajte samo tog divnog Đavola u priči „Mrtvi crkvenjak“!) itd. Uživajte u vrhunskim klasičnim, starinskim pričama tajanstva i jeze, idealnim za gotske, jesenje i zimske sumorne dane.

Evo početka mog pogovora za ovu knjigu:

Šeridan le Fanu: Slikar demonskog

„Možemo biti sigurni da će među autorima iz sredine 19. veka Le Fanu doći na svoje, jer tehnički, kao pripovedač, njegova najbolja dela su prvorazredna, dok mu kao izazivaču jeze nema ravnog. Niko drugi nije imao tako sigurnu ruku u spravljanju tajanstvene atmosfere u kojoj se strava mračno začinje.“

- E. F. Benson -

Džozef Šeridan le Fanu (Joseph Sheridan Le Fanu) je relativno malim, ali kondenzovanim delom opusa povećenom jezovitom, sa ukupno tridesetak priča, definisao priču o duhovima kao dominantni oblik horor književnosti tokom druge polovine 19. veka. Brojni autoriteti, uključujući tu i M. R. Džejmsa, smatraju ga vrhunskim predstavnikom ovakve proze: „Džozef Šeridan le Fanu (...) bio je u svojoj osobenoj vrsti jedan od najboljih autora priča devetnaestog veka (...). On stoji apsolutno u prvom redu kao pisac priča o duhovima.“ Le Fanu, dakle, „stoji na samom začetku zlatnog doba priča o duhovima“, dok M. R. Džejms navedene redove piše 1923. godine, kao predstavnik vrhunca tog doba.

O značaju ovog pisca konsenzus je gotovo univerzalan: „Nijedan autor nije češće terao čitaoca da se osvrće preko ramena u gluvo doba noći,“ pisao je Satrdej Rivju. „Jedna od najznačajnijih i najinovativnijih figura u razvoju priče o duhovima... Vodeći pisac priča o duhovima u devetnaestom veku,“ kaže Pingvinova enciklopedija horora i natprirodnog. „Otac engleske priče o duhovima“, kaže za njega Geri Vilijam Kroford, autor bio-bibliografske studije o ovom piscu (J. Sheridan Le Fanu: A Bio-Bibliography, 1995). „Prvorazredni majstor priča strave iz srednje-viktorijanskog doba,” tvrdi Edvard Vageneht koji o le Fanuu piše kao o jednom od sedam majstora natprirodne proze. „U istraživanjima psihološke strave, njegova poznija dela ustanovila su le Fanua kao jednog od majstora i utemeljitelja moderne priče o duhovima,“ kaže Vejn Hol. „Podario sam le Fanuu počasno mesto među onim autorima čije priče sačinjavaju tranziciju od gotske priče prema pravoj kratkoj priči natprirodnog,“ kaže Peter Pencolt u svojoj uticajnoj studiji Natprirodno u prozi. I tako dalje.

Iako nema dokaza da je le Fanu uopšte bio svestan postojanja E. A. Poa, svoje prve priče strave objavio je u Irskoj u isto vreme kada je, s druge strane okeana, veliki američki i svetski genije izvodio svoju revoluciju upravo u ovoj formi. Le Fanu je sa Poom delio uvid u to da je roman nepodesna forma za stravu i zbog toga to nije ni pokušao: od četrnaest njegovih romana samo jedan,Čika Sajlas, uslovno se može smatrati i hororom (mada je to pre svega triler roman, odnosno misterija). Početkom 1820-ih u Engleskoj je praktično zamro gotski roman, a jedan od poslednjih velikih primera, Melmot lutalica,napisao je takođe Irac, Čarls R. Matjurin (Charles Robert Maturin, Melmoth the Wanderer, 1820). Kada se činilo da je sa prozom strave svršeno, pokazalo se – kao što će se i kasnije, brojnim prilikama, stalno pokazivati – da horor, kao i njegova čudovišta, nikad ne umire, već samo menja oblik. U tom preobražaju veliku ulogu odigrao je upravo Le Fanu, koji je jezovitu tematiku obrađivao isključivo u formi kratke priče, pripovetke i novele. Na tom polju je doneo značajne inovacije, kako u pogledu forme tako i sadržine. Pogledajmo pomnije u čemu se te inovacije sastoje.

Ove knjige su sada dostupne u svim većim knjižarama u zemlji, a ima ih i u Banjaluci i Sarajevu, a, čini mi se, i u Zagrebu.

Možete ih nabaviti direktno od izdavača („Orfelin“), a ko tako želi, može ih kupiti i od mene (dok traju male zalihe).

Za sada kod mene još važi pretplatna i sajamska cena: 900 din i za KUĆU i za KARMILU – dakle:

1 knjiga = 960 din ukupno (sa ptt-om);

obe zajedno + ptt = 1900din. (Za slanje kao „tiskovina“; ko želi Post express, može i to, ako ste voljni da platite više.)

Dok još ima, ko želi može na gomilicu crnog biserja da doda i Kadijevićevu nedavno izašlu BOŽIJU VOLJU (600 din) i mog ZAVODNIKA(800 din) za kojeg je pogovor takođe pisao Kadijević. Imam i par Ejkmana, ko ih je do sad propustio (1000 din)...

Pišite na moj mejl – dogstar666 at yahoo dot com i ako smo ljudi, dogovorićemo se!

**(*)

Bilo je samo pitanje vremena kad će i ovaj susret da se desi: a budući da je pomama za J-hororom odavno usahnula, pravi je čas za travestije ove sorte koje i inače, istorijski gledano, redovno prate zamiranje (ili barem – poznije faze) popularnih ciklusa. Kad nije dovoljan Frankenštajn, onda mora da se ubaci i vukodlak (Frankenstein Meets the Wolf Man) – ili Drakula (The House of Dracula). Kad nije dovoljan Godzila, ubaci u čorbu i Gameru, Gidru, Megalona, King Konga i šta ti već padne na pamet, pa nek se rvu i valjaju ovaj protiv onoga letnji dan do podne.

Ciljna grupa ove tvorevine mora da je publika koja nije bila ni rođena u vreme pojave prvog RINGA (1998), ili je tada tek piškila u svoje prve pelene – jer samo takvi danas mogu da osete jezu (a ne želju za kikotanjem) videvši po ko zna koji put Sadakino bauljanje iz televizora ili Kajakino slomljene-kosti-četvoronoške-puzanje niz stepenice.

Valjda svesni je sve ovo odavno ofucano, producenti su radi daška svežine kao reditelja doveli majstora Širaiši Kođija koji je svojevremeno napravio izuzetno jeziv film NOROI (THE CURSE – s Gulovim pečatom!) i o čijim filmovima sam ovde već pisao. Podsećam na dva: slabunjavi OCCULT (aka OKARUTO, 2009) i odlični GROTESQUE(2009). On je dokazano dobar reditelj, a verovatno je jeftin, imajući mu u vidu ultra-low-budžetske najnovije radove.

Ni on od ovog scenarija nije mogao mnogo da uradi u fundamentu, tako da (suprajz!) ovo u osnovi nije naročito dobar horor – ALI jeste umereno zabavna zajebancija, baš zato što nije rađen kao parodija (bar ne svesno, od strane producenata).

Ima ovo taj dead pan straight face koji Japancima naročito dobro pristaje, ali javlja mi se da je Kođi ovde svoju tezgu oživeo time što je samoinicijativno (?) bezveznjački scenario oplemenio brojnim zabavnim detaljima, i u inscenaciji to izveo tako da ne naruši „ozbiljni“ ton za površne (teen) gledaoce, a da opet, za starijeg, zrelijeg, pronicljivijeg gledaoca ubaci čitav niz zajebantskih migova.

Recimo, tu su sublimirano kratko vidljivi efekti maske kojima se body-horror pretvara u body-komediju a la Looney Tunes: umesto naturalizma imamo Džoa Dantea ili Henenlotera u tome šta se i kako dešava sa telima (naročito prilikom lomljenja ili istezanja vratova).

Ima tu simpatičnih detalja i na nivou dešavanja: recimo, opravdanje da se u 2016-oj neko i dalje bakće fucking video kasetom (gorele u paklu dabogda, proklete kabaste umrsive low-grade drangulije!) nađeno je u želji jedne cure da svojoj rođaci na DVD prebaci sa VHS-a stari snimak njenog venčanja.

Kođi, tom prilikom, pravi genijalnu paralelu između ukletog videa (ovde izgleda sasvim drugačije od onog u Nakatinom filmu: minimalizam, jedan jedini kadar, jeziva ruševna soba, i vrata, i Sadako koja se ukaže kroz njih... Iznenađujuće efektno. Ali, pitam se kad je, i zašto, sadako snimala NOVI video?)

...i ultimativnog horor videa (snimak svadbe, ne dô bog nikome, sa otužnim kikotanjem i prezaslađenim lepim željama: „Hi hi hi, ha ha ha, vi ste stvoreni jedno za drugo, ho ho ho, živeli mnogaja ljeta, ha ha ha“ toliko je odvratan da će i najokorelijim ljubiteljima horora izazvati žmarce, ako ne i želju za bljuvanjem)!

Dobra je fora i to kako privremeno spasenje od gledanja ukletog videa zaradi jedna od dve glavne curice ovde: naime, dok je njena drugarica buljila u TV ekran sa ukletim videom ova se zanela čitanjem SMS poruke! Kako divno kurentno i akuratno! Tako jednostavno, a tako duboko, i rečito!

Ima tu i mnogo nenamerne (?) komedije, kao kad se dve curice obrate profi koji predaje kurs o urbanim legendama i besramno studentima pedluje svoju knjigu o tome, kao da je na nekom srpskom fakultetu. Kod njega zaglave tražeći da ih spasi od ukletog videa koji je jedna od njih odgledala (ovde, u skladu sa sve bržim i bržim no time Tolouse vremenima u kojim živimo, kletva deluje DVA dana nakon gledanja, a ne SEDAM, kao u izvornom RINGU!). Dolaze mu sa rečima: „On je napisao knjigu o tome, mora da zna!“ I pogodi šta: kad u šake uzmu njegovu knjigu i nasumice je otvore, ODMAH nalete na stranicu koja objašnjava baš to što ih grize!

Ili, divan detalj, u sceni neke vrste egzorcizma, kad matora medijumka krene da priziva duh Sadako iz tela uklete cure (bulšit, jer ona nije opsednuta, ali nema veze!), pa je ošamari. Na to njena drugarica poskoči u zaštitu: „Prestanite!“ A medijumka na to ovoj što se meša ni pet ni šes' nego odvali neverovatnu šljagu pesnicom u njonju! A profa će ravnim glasom: „Najbolje je da ne ometaš Madam Votever u poslu.“

A da vidite tek kad se u priču uplete arogantni mladi egzorcista (podseća pomalo na onog iz THE WAILING) koji nekakvim ćiribu-ćiriba pokretima ruku izvodi mađije, a za asistenta ima slepu devojčicu u crvenom kaputiću (!) koja našim curama, čim ih prvi put sretne, kaže: „Ne vidim nikakvu budućnost za vas.“ Kasnije, pred kraj, on joj naređuje: „Tamao, shut down your consciousness.“ I ona se skljoka istog časa... Ludilo! Ali sve mrtvo ladno, bez SCARY MOVIE kerebečenja.

Krepi i to kako je film zabavno surov prema klincima, kao u sceni kad tri mala huligana nateraju bojažljivog dečaka da uđe u ukletu kuću (iz GRUDGE serijala), pa ih on natera da pođu za njim tako što jednog od njih otuda tresne kamenčugom posred njuške.

Treba videti kako se svi zajedno tu provedu. Tipično japanski, ne najebu samo siledžije nego i dobrica...

Smešno je, recimo, i apsolutno preterivanje sa cviljenjem i vrištanjem nemoćnih curica. One stoje u mestu, uzajamno se grle i ne čine ništa nalik bežanju ili borbi nego samo dahću i klikću: „Aah! Aaaaah! Aaaa! Oooh! Aaah! Ah! Oooh! Oh! Aaaah! AAAAAh!“

Zabavna je i blink'n-miss referenca koju je Kođi ubacio na svoj raniji horor hit, ASlit-Mouthed Woman (2007), tokom profinog predavanja o urbanim legendama.

Manje je zabavno to što su dve glavne „junakinje“ nesnosno prazne i nezanimljive, pa nema ni u najavi ikakve drame, saspensa, brige i strave za njihovu sudbinu. Takođe, razočarava činjenica da je naslov i ovde lagao: iako nas navodi na pomisao da ćemo u ultimativnom J-horror okršaju uživati mnogo više, naslovni sukob je zapravo ograničen na samo 5-10 minuta pred kraj, dok sve do tada, odnosno 90% filma nije VERSUS, nego imamo gledati konvencionalne scene u kojima Sadako ganja svoje a Kajako svoje žrtve, bez interakcije između zlikovica.

Lepo je na kraju videti i kadar ili dva u stilu Kođijevih kosmičkih, lavkraftoidnih preokupacija – šteta samo što je na tome ostalo, umesto da se malo razradi (ne zaboravimo da je Sadakin tata nekakav zloduh iz okeana).

Sam kraj je krajnje nezadovoljavajuć, kao da se Kođi umorio, ponestalo mu fora i fazona, pa je scenu prekinuo usred tog dugo čekanog i pompezno najavljivanog „okršaja“. Čak i ako je to trebalo da bude vic – u pitanju je glup vic. A odmah za njim kreće, tokom odjavne špice, nekakva neslušljiva, odvratna J-pop pjesmica.

The horror! The horror!

PS: Trenutno je dostupna samo verzija koja je dabovana na engleski. Možda mislite: „Pih! Onda ništa – sačekaću da izađe verzija sa originalnim japanskim i eng. ili srp. titlovima!“ Ako ste to pomislili, onda niste pažljivo čitali gornji rivju! Naime, iako je dabing urađen korektno, daleko je od odličnog – ali ako uopšte rešite da gledate Sadako vs Kayako, onda to treba učiniti isključivo u ovom izdanju, sa glumcima koji recituju, ili preglumljavaju kao da su u radio drami, ili imaju muke da na engleskom izgovore mestimično previše apsurdne replike. Ovaj dabing kao da nesvesno (?) nastavlja Kođijevu nenamernu (?) subverziju ovog filma, i naglašava njegovu artificijelnost i besmislenost, te stoga dešavanja na ekranu definitivno čini značajno zabavnijim svakom gledaocu starijem od 16-ak godina.

Uhvatila me bila prethodnih dana neka prehlada pa nisam bio u stanju da pišem ni bitnije i preče stvari koje me čekaju, neke od njih već započete (pogovor za Kadat, rad o Kadijinim hororima, redakciju teksta Nekronomikona, novu priču...), a ni rivjue za blog. Zato, za sada, evo kratkog pregleda nekih novijih horora gledanih u prethodnim mesecima koji uglavnom ne zaslužuju detaljni rivju, a zvuče dovoljno primamljivo da bi još nekoga mogli navesti na pomisao da su vredni pažnje. Pih – uglavnom nisu, ali većina njih je na granici gledljivosti i podnošljivosti (sa ocenom od oko 2+).

Uskoro stižu i osvrti da nekolicinu solidnih trojki i tri-minusa...

STYRIA

UK/HUN, 14

**(*)

Ovaj pokušaj da se apdejtuje Le Fanuova “Karmila” je zamalo pa interesantan – i nije sasvim nevredan pažnje najvećih zagriženika (barem je sniman u srednjoj Evropi pa ima taj Euro-dekadentni šmek), ali ipak, ovo je propuštena, nedovoljno promišljena prilika da se oživi ta priča u postkomunističkom kontekstu. Šteta, jer Julija Pjetruša kao Karmila ima potencijala... Ipak, bolje čitajte knjigu!

USA, 16

Crni Zombi! Taman napravi nešto što je prijatno gledati, kao što je bio LORDS OF SALEM pa ga staviš na listu „za obratiti pažnju na dalja dela“ – a on se vrati nazad u svoj lenji rednek bulšit prolongirani video spot bez ikakvog smisla, poente i, što je najgore, bez ikakvog (makar vizuelnog, ili bar sadističkog) nadahnuća. Ovo je misguided, loše režirano, loše slikano, mlako, nezabavno, nedomišljeno čak i u granicama svog u-startu-debilnog koncepta. A na vrhu ove gomile balege je i brabonjak u vidu imbecilnog kraja.

Blair Witch

USA, 16

**(*)

A-bre, u-bre, tamte-vamte, ovo-ono u mraku. BU! Jeste li se već usrali u gaće? Brrr... Skoro sve što ne valja u FFF-u imate ovde, a skoro ništa od onog što ume da valja, i što je pre 17 godina tako efektno bilo proizvedeno. Ne očekujte da se ovo i primakne originalu – ovo je samo jedan prosečan, zaboravljiv, plitak i neumeren FFF koji misli (naivno i glupo) da će da bude 5 puta strašniji ako 5 puta prolongira 5-minutnu završnicu originalne VEŠTICE, sa jurcanjem po pustoj ruševini usred šume dok ne dosade i bogu i ljudima i vešticama. Pih.

Under the Shadow

IRA, 16

Ovo možete da gledate samo zato kako biste štiklirali i to čudo – odnosno, jednog dana kad vas neko zaustavi na ulici i pita: „Da li ste ikada gledali neki iranski horor film?“ a vi možete da izbacite grudi i ponosno kažete: „JESAM, nogekako!“ Nema drugog razloga da se gleda ova dosadnjikava dramica o položaju žene u današnjem Iranu i o neeksplodiranoj bombi koja budi neke kao „duhove“ (u kariranom a ne belom čaršavu)! Celu tu foru sa društvenopolitičkoistorijskom parabolom, bombom, decom u opasnosti, ratom i duhovima itd. gledali smo napravljenu daleko maštovitije, dinamičnije, jezivije, vizuelno zabavnije itd. kod Del Tora (DEVIL'S BACKBONE). Ovo se sve dešava u jednoj prozaičnoj sobi, a derište u pitanju (devojčica) je nepodnošljivo.

I Am the Pretty Thing That Lives in the House

USA, 16

Sin Entonija Perkinsa već me je nedavno nehumano smorio svojim filmom pod dva jednako debilna naslova (FEBRUARY – aka BLACKCOAT'S DAUGHTER), ali to mu nije bilo dosta, jer sad nam stiže sa video-radom (koji neću nazvati filmom!) u poređenju s kojim onaj crni FEBRUAR deluje kao THE OMEN! Ovo je skoro negledljiva „artistička“ izdrkancija koja teško da će zadovoljiti čak i morone sa Znaka Sagite koji su otkidali na skrivena „značenja“ FEBRUARA! Evo, meditirajte malo nad ovim!

Posle ove nadobudne gluposti počeću da mislim kako je ovaj Perkins horor ekvivalent onog Dupijea (RUBBER) koji pravi namerno apsurdne i dosadne non sequitur one-joke „filmove“ u kojima je „joke“ na račun gledaoca koji baci 90 minuta na OVO.

Downhill

USA, 16

Ovo je kao poor man's BASKIN – samo bez pajkana, živopisnih ruševina, vizuelno zabavnih dekora, kostima i memorabilnih zlikovaca, ali zato imamo nekakve mauntin bajkere koji se nađu na udaru rutinsko-bezveznjačkih sektaša-redneka ili tako nekih degena, gde se ne zna ni ko koga ni kako ni zašto. NIZBRDO, zaista – zamalo. Ipak, u zadnjih pola sata ima nešto simpatičnog ludila, maski, krvi, haosa, jurcanja, lavkraftoidnih mutacija, pa iako je to besciljno i besmisleno, ima dozu dinamike i košmarnosti koja nije sasvim bez Đav'la.

Ouija: Origin of Evil

USA, 16

Ne vredi što su doveli pristojnog reditelja OKULUSAkad je materijal otrcana trećerazredna kičerica o majci polulažnoj medijumki i njenoj ćerki koju opseda nešto demonsko: jeste, slikano je natprosečno dobro, i ima u par navrata nečeg nalik tankoj jezi, ali mnogo, mnogo više ima derivativnog sira (opiljci i restlovi iz KONJURINGA 2). Say CHEESE!

Rupture

USA, 16

Nesnosno rastegnuta i repetitivna pričica koja bi podnošljivija bila u sebi prikladnijem formatu, kao polučasovna epizodica neke SF-horor serije ili omnibusa. Ne vredi ni Noomi Rapas u glavnoj ulozi (kako toliko pade, zvezdo Danice...?) ni kameo Pitera Stormera, ovo je trećerazredni materijal nasilu rastegnut, do pucanja (rupture).

BASTARD

USA, 16

**(*)

Evo slešera koji je hteo da bude drugačiji – ubacili su likove nešto zanimljivije i originalnije nego inače, napisali nešto podnošljivije dijaloge od proseka, ali avaj, stavili su ih u priču nevrednu pričanja i naspram ubice nedovoljno maštovitog niti zanimljivog – plus, neke od boljih likova prerano pobili. Scene horora su slabiji deo filma, kao i efekti maske. Uopšte, finalna trećina je razočaravajuća.

The Noonday Witch (Polednice)

CZE, 16

Ovaj češki film, zapravo, nije horor nego dosadna dramurda o krivici, ali naslov i goli zaplet mogu da zazvuče hororično. Šteta samo što žena koja je ovo režirala maltene tera tu podnevnu vešticu da nosi transparent na kojem krupnim dvometarskim crvenim slovima piše METAFORA! Ja imam fetiš na duge letnje dane pod zlokobnim užarenim suncem (vidi ZAVODNIKA!) – i ima toga poprilično ovde, ali come on! Smooor... mada, solidno slikan.

* * *

Serijal DRUŽINA DARDANELI

Epizode Poljubac leptirice& Zločin na Svetskoj izložbi

Scenario: Pavle Zelić

Crtež: Dragan Paunović

Izdao: Sistem Komiks

„Radnja ovog serijala se odvija u Srbiji, pred kraj nekog drugačijeg 19. veka. U zemlji pošteđenoj tragičnih prevrata i iscrpljujućih ratova, vlada sveobuhvatajuće 'zlatno doba', ali kako to biva, gde je svetlost, tu je i senka. Senka zasad još nevidljiva, ali očigledna službama i pojednicima koje sebi daju za zadatak da je odagnaju i onima se druge strane, koji bi da počnu sa ovim malim prkosnim narodom, a onda mrakom zastru i ceo svet.“

Ovako u uvodu prvog albuma najavljuju ovaj strip serijal (za sad izašla dva albuma, izgleda da ih planiraju još, ali ne zna se koliko) u kojem se variraju fantazije o nikad zaista realizovanom „zlatnom dobu“ Srbije, po uzoru na Skrobonjin serijal za Lagunu u kojem Tesla statira i naslovima pruža brend nejm koji se lakše prodaje, a u glavnim ulogama je zapravo špijunski i policijski i tajkunski polusvet (jer Lagunini čitaoci hoće da čitaju o sebi srodnim strastima, a ne, zaista, o skoro nadljudskim genijima, koje je uostalom teže i zamisliti i uverljivo opisati).

Ovakve maštarije i priželjkivanja (eh, šta bi bilo da je bilo, al bi nam bilo milo ono što se babi snilo, itd) razumljive su u društvenopolitičkom i uopšte duhovnom kontekstu današnjeg, možda i najgoreg perioda u novijoj srpskoj istoriji u pogledu nacionalnog identiteta i ponosa koji su u Srbiji srozani, spoljašnjim i unutrašnjim faktorima, na najniže grane. S jedne strane ovaj „mali prkosni narod“ pečatiran je kao genocidan i zločinački zbog svoje borbe protiv slobodoljubivih i nadasve demokratoljubivih nenaoružanih islamskih fundamentola, katoličkih neonacista te šćiptarskih terorista i trgovaca drogom i belim robljem.

S druge strane kolonizovan je (prkosan, ali mutav i pasivan) od strane zapadnih, istočnih, bliskoistočnih i dalekoistočnih robovlasničkih krvopija, a s treće – na vlasti ima kamarilu karikaturalno nesposobnih i trapavih zlikovaca koji su stranim nalogodavcima nadasve odani. Ovim kvislinzima date su odrešene ruke da budu, privremeno, glavne siledžije u školskom dvorištu, barem dok strancima ne završe posao, a onda – pravac đubrište istorije sa kojeg su pacovski izgmizali još pre četvrt veka i nikako da skviknu jer only the good die young, all the evil seem to live forever.

Ukratko, u Srbiji u kojoj je šljam isplutao na površinu a krem ili zaćutao (rezigniran i deprimiran), ili ućutkan (cenzurom, gubljenjem posla, skrajnutošću ove ili one prirode) ili oteran u inostranstvo, razumljivo je postojanje i popularnost ove vrste fantazije niščih, poniženih i uvređenih o (nacionalnoj) moći, o slavi, o veličini – ako već ne o sadašnjoj (nepostojećoj i u dogledno vreme nezamislivoj, šta god o tome govorili MMF i njegov PPP – picousti papetmasterovani pion), a ono barem o davno-prošloj, ili još lepše, izmaštanoj...

Enter Pavle Zelić, autor Peščane hronikei miljenik svih Politikinihizdanja (od samog dnevnog lista Politika, gde je redovni gost, preko Politikinog Zabavnika koji veoma voli i često objavljuje njegove priče, pa do časopisa za žene Bazar itd) da o srpskoj slavi mašta sledeći izrazito zapadni, engleski patern, odnosno „Ligu izuzetnih džentlmena“ tako što će u alternativnu Srbiju s kraja 19. veka smestiti gomilu ovdašnjih ali i evropskih „džentlmena“, uz poneku ženu i/ili životinjku, za ukras.

„Oni su iz klasične književnosti i iskorišćeni su na način na koji je to učinio Alan Mur u svojoj Ligi izuzetnih džentlmena, jednom od najpoznatijih stripova svih vremena. Smatrao sam da je taj koncept veoma dobar i da ga možemo primeniti na junake iz naše književnosti, kao što je Mur to učinio s junacima iz britanske literature,“ kaže Zelić OVDE. Šta, dakle, imamo u ovom beogradskom bosanskom loncu? Tu je pre svega časni starina, Hajduk Stanko iz romana Janka Veselinovića koji nosi njegovo ime, pa lepa Koštana iz istoimene drame Bore Stankovića, vampir Sava Savanović iz novele „Posle 90 godina“ Milovana Glišića, bivši upravnik zatvora u Istambulu Karađoziz „Proklete Avlije“ Ive Andrića i veoma inteligentan jazavac iz pripovetke „Jazavac pred sudom“ Petra Kočića (!). Grupu sastavlja Vukašin Katić, političar i intelektualac, lik iz Vremena SmrtiDobrice Ćosića (!), a pomaže im i ruski agent – grof Vronski iz Tolstojeve Ane Karenjine.

Zadatak ove družine tajnih agenata je da spreče planove austrougarske i nemačke ekipe u kojoj su Old Šeterhend, Jozef K., Halef Omar i dobri vojnik Švejk, a neočekivanu pomoć će im pružiti i Dama s kamelijama, kao i Pop Ćira i Pop Spira. Sve se vrti oko zapetljancije vezane za stvaranje vojske poslušnih vampira tako što će se iz balkanskih vampirskih grobova kopati leševi/vampiri, iz njih se vaditi „leptirice“, i pomoću njih laboratorijski širiti zaraza tj. stvarati vojska dece noći...

Nekoliko je problema sa ovim konceptom, ali navešću samo 2-3. Pre svega, iz aviona se vidi da je ovo prenatrpano likovima – tačnije rečeno: imenima/pojavama, jedva skiciranim, jer nema na 46 strana ni mesta ni vremena da iko tu stvarno zaigra kao lik. Sve ove face koriste se kao „ready made“ isečci, makazama povađeni iz konvencionalne kućne biblioteke (odnosno školske lektire), i onda pomerani tamo-vamo uz oveštale prvoloptaške poštapalice i uzrečice. U toj gužvi stvarno je nemoguće stvoriti karakter koji ne bi bio dvodimenzionalna karikatura.

Čak i Koštana, recimo, u stripu mora da okolo, po ulicama i kafanama i drugim javnim mestima šeta skoro gola-golcata (sa mikro "odeždom" koja bi posramila i neku 21-vekovnu fuficu tijekom večernjeg izlaska, a kamoli ženu s kraja 19. veka), kako bismo je na prvi pogled „prepoznali“ kao kafansku pevaljku i igračicu, jer ako bi nedajbože hodala zakopčana u haljini i kaputu a ne praktično gologuza i golosisa, ne bi se iz aviona videlo da je to Koštana. Feminista u meni će ovom prilikom snažno stegnuti vilicu kako ne bi i ovog puta kazao koju o tretmanu ženskih likova u domaćem žanrovskom stripu i žanrovskoj književnosti koji je, ukratko, ispod degutantnog – a i što bih trošio vreme i trud na to kad prosečnom patrijarhalnom balkanskom čitaocu takav tretman ne da neće smetati nego ga neće ni registrovati kao nešto problematično, pa prema tome, dabogme.

Još problematičnije u ovom konceptu jeste što, uh, kako da to što nežnije sročim... koncepta ovde teško da ima u nekom ozbiljnijem smislu reči. Ovi likovi su nabacani zbrda-zdola, maltene kao da je Zelić s drugog kraja sobe bacao pikado u pravcu svojih polica sa knjigama pa onda uzeo one koje su strelice pogodile i iz njih izrezao „junake“ za ovaj spomenar iliti, narodski rečeno, scrapbook.

„Naravno, uzor za ovaj pristup u mešanju postojećih likova iz književnosti i njihovo smeštanje u altrernativnoistorijske okolnosti je Alan Murova iz 'Lige izuzetnih džentlmena', ali pored naših likova i domaćeg šmeka 'Družina Dardaneli' donosi još mnogo toga novog i autentičnog", tvrdi scenarista u jednom od brojnih intervjua koje možete naći na netu.

E pa, dozvolite da podsetim, Ligu izuzetnih džentlmenasačinjavaju Mina Haker iz Drakule Brama Stokera, Kapetan Nemo iz klasika Žila Verna 20.000 milja pod morem, Grifin, nevidljivi čovek iz istoimene knjige H.Dž. Velsa, doktor Džekil (i njegov skriveni Hajd) iz novele R. L. Stivensona, i Alan Kvotermejn iz Hagardovih Rudnika kralja Solomona. Ukupno petoro njih.

Svi ovi likovi koje je Mur odabrao potiču iz dela koja su međusobno srodna i po žanru i po svetonazoru i po etitjudu i po epohi i po umjetničkom dometu (ja bih ta dela nazvao PP: pametnoidni palp, tj. visokokvalitetna popularna proza sa nagoveštajima pameti ali bez prodorne inteligencije i slojevitosti koji krase vrhunsku književnost). Ukratko, ovi junaci se mogu vrlo smisleno i koherentno zamisliti kao pripadnici istog sveta, kao ljudi koji dele i vreme i mesto i misli i nazore – kao ljudi koji zaista mogu da sede u istoj sobi a da to ne bude previše nakaradno. U istoj su ravni.

Međutim, Zelićevi „džentlmeni“ (i dugonoga zavodljiva skoro-gola „lejdi“) su nahvatani na bućkalo, s koca i konopca, i ta proizvoljnost i nekoherentnost u samom korenu ove avanture nešto je preko čega se teško može preći sa uključenim mozgom. Dobrica Ćosić (holy fuck!) i Karl Maj i Kafka i Petar madrfaking Kočić i Jaroslav Hašek i Aleksandar Dima jr. i siroti u-grobu-igra-kao-čigra Andrić, svi u istoj čorbi! Come ON! I povrh svega još i taj smešni jazavac koji bi možda imao smisla da je ovo neka luckasta groteska a la Žan Pjer Žene (ili barem strip o Velikom Bleku) – dakle da konceptualno može da se nekako uklopi i opravda, ali ne, ovo nije ta vrsta luckaste, samosvesno blesave i dosledne groteske nego je samo nedokuvana dosetka tipa: „Hej, zar ne bi bilo kul ako bismo ubacili još i...“

Pa, ovaj... ne bi. Anything goes nije dobar recept ni za gulaš ni za čorbu; zapravo, nije dobar nizašta.

Kao što ni engleski recept nije baš mudro previše doslovno prepisivati u srpskoj kuhinji – što se ovde vidi ne samo u preslikanim (ali nedomišljenim) konceptima, nego čak i u povremenim engleskim frazama kojima ovi „naši“ džentlmeni govore, kao npr. kad na str. 7 neko usklikne: „Ne razumem. On je šta?“ On je šta? U srpskom? Hau jes not! HE'S WHAT– može da bidne, jer postoji u živom engleskom jeziku. On je šta – ne postoji u srpskom, i to niko ovde, čak ni idiomatski, nikad (a naročito ne potkraj 19. veka) ne bi kazao. To je, prosto, predoslovno prepisivanje stranih uzora, kao svojevremeno kad je Ivan Nešić imao likove koji govore „Prokleti kuropušče“ ili „Ah, ti majkojepče!“ (samo što je Nešić to barem koristio u jednom dosledno rekreiranom amerikofilskom hronotopu).

A od ove sumnjivo sklepane družine trpi i zaplet, koji je isto tako prenatrpan i nejasan. Takav je i crtež, previše usitnjen i nepregledan, jer Paunović je bolji ilustrator (dakle, crtač) nego stripadžija (što će reći: pripovedač slikom), a uz to su mu ruke vezane i tim scenarijem koji prosto zahteva da se na određeni, ograničeni broj strana natrpa previše toga. Jedan od gorih (tj. boljih) primera toga jeste borba sa vampirima na str 32. koja se, nakon pokliča srpskih seljaka sa sekirama i vilama: „Napred, narode moj!“ odradi, bukvalno (verovali ili ne) u JEDNOM kadru (donja trećina stranice) gde u širokom planu vidimo više detalja masakriranja, ali već u sledećem potom – borba je već okončana! Na sličan način se rešavaju i neke situacije u II albumu...

A u njemu, pod naslovom Zločin na Svetskoj izložbi, s jedne strane su heroji „Družine Dardaneli“: Hajduk Stanko, Karađoz, grof Vronski, Sava Savanović, Jazavac Petra Kočića i Vukašin Katić, kojima pripomaže Nušićev Jovanča Micić (!), naš agent u Parizu. S druge strane su Fantom iz opere (vrlo slabo i neupečatljivo dizajniran ovde - ali to uostalom važi i za nememorabilnog našeg Savu Savanovića u Paunovićevoj generičkoj verziji, koji izgleda kao tamo neki statista iz 30 Days of Night a ne kao legendarni one&only srpski vampir), Gregor Samsa iz Kafkinog „Preobražaja“ (napisanog 15 godina POSLE Svetske izložbe, mada je to manji greh u odnosu na to koliko je Kafka fundamentalno neprikladno nalepljen u ovu družinu, pa još, apsurdno, na strani zlikovaca), Raskoljnikov, pa čak, u ničim izazvanom kameu, u prologu, i Džek Trbosek (kojeg ubiju odmah, na drugoj stranici stripa).

Najava kaže: Pariz 1900. godine. Fin de siècle u senci Ajfelove kule, na najčuvenijoj Svetskoj izložbi svih vremena, u gradu koji je zablistao kao nikada ranije niti kasnije, je pravo vreme i mesto da se simbolički poveže novi i stari vek, a granica realnog i mogućeg istanji ili potpuno izbriše. Alternativnoistorijska iščašenost stvarnosti skoro da nije ni potrebna čudesnim palatama i paviljonima u kojima su ljudi šetali kroz čistu naučnu fantastiku, ispod neba ispunjenog balonima i cepelinima...

Drugi deo ove – za sada je nejasno kolikobrojne serije - Zločin na Svetskoj izložbinešto je manje slab od prvog: kadriranje je bolje, stripovskije, Paunović kao da je naučio ponešto o jasnijem pripovedanju slikama, iako je scenario i dalje previše natrpan i sve je zbrzano, tu se se leti s mesta na mesto, s kraja na kraj Evrope, a da čestito ne znamo ni kako ni zašto i opšti utisak čitanja oba albuma jeste da je Zelić uzeo količinu radnje iz jednog prosečnog popularnog romana koji bi normalno „disao“ na jedno 400-ak strana, i onda to sve natrpao na 40-ak strana stripa. Kao u onim stripizacijama poznatih književnih dela u kojima se kroz radnju PROTRČAVA, koja imaju prepoznatljivo lošu dinamiku jer se oseća da je scenarista imao obavezu da širu i slojevitiju priču uprosti i zbrza na manje prostora nego što ta priča izvorno zahteva. Zbog toga se ovde može govoriti o uspelim ili manje uspelim detaljima, pojedinostima, epizodama, scenama, ali ne i o uspehu na nivou celog dela.

Čak i pojedine dobre ideje trpe zbog toga, kao npr. scena u pariskoj kanalizaciji gde horde od nekoliko stotina hiljada pacova nagrnu na naše „junake“ (na str. 21) u jednom lepom, velikom kadru na preko pola strane fino dizajniranog podzemlja – a onda se naši s njima obračunaju očas posla, u tri zamaha, odnosno tri sitna kadra na dnu te stranice (kao da ih je napalo samo desetak pacova a ne skoro-apokaliptični slapovi živog, gladnog mesa), i dok si reko „Jazavac pred sudom“ – oni na sledećoj strani već stoje u nekom gornjem hodniku i ćaskaju kao da ništa nije bilo... I sve tako, u tom stilu...

Ili kasnije: genijalna Kafkina novela o otuđenosti jednog neuspešnog čoveka od sopstvene porodice (i univerzuma) poslužila je Paunoviću kao povod za fino osmišljenu i nacrtanu lavkraftoidnu monstruoznost čoveka-bube koji voajeriše skoro-pornografsku, nepotrebno eksplicitnu karačinu Koštane i Vronskog (!). Šteta samo što cela ta epizoda služi samo kao povod za vizuelnu egzibiciju jer je narativno besmislena: ako ideš da špijuniraš i osluškuješ i osmatraš, onda se maskiraš da budeš neupadljiv, neprimećen, nevidljiv – ne ideš u virkanje kroz prozore kao ljigavo pipkasto čudovište!

Drugi album je zabavniji, dinamičniji, sa više vizuelno bogatih set-pisova i lokacija, s boljim crtežom en generale, ali se okončava na frustrirajući način, time što nije nimalo zaokružen, nego intrigu koju smo dotad pratili prekida ne sa „kraj epizode“ (odnosno: „sredili smo ih – ali u zadnjem kadru vidimo, još nisu gotovi!“, kao na kraju I dela) nego sa „nastaviće se“ – ne dajući nikakvog odgovora oko zavere oko koje se sve vrtelo. Kao da gledaš krimić u kojem na kraju ne znaš ko je ubica, niti zašto.

Za čije babe zdravlje su ubijani nekakvi špijuni i trboseci po Evropi (uključujući i jednog našeg – da ne spojlujem kojeg), i kako je Raskoljnikov od metiljavog studenta sa sekirom postao najveštiji evropski plaćeni ubica koji očas posla doaka Džeku Trboseku i KO je taj mračni tribunal koji iza svega stoji (sa nekom petparačkom i idejno/dramaturški vrlo sumnjivo-zvučećom skicom za motivaciju) – e, to će saznati samo oni kojima ovo sve nije bilo dosta nego požele JOŠ.

Nekom „nastaviće se“ a nekom, vala, „kraj“.

Odavno se nisam osvrtao na nove ne-horore, pa pošto na listi novogledanih zapažam nekoliko uslovno srodnih među sobom, rešio sam da ih segregišem i getoizujem u zaseban post, kako biste lakše mogli da ih izbegnete – ili im pažnju posvetite, kako vam već bog dao.

Upozorenje: Ovaj post sadrži nešto slobodnije (mada neexplicitne) slike. Najbolje da ovo dole ipak čitate unutar svoja četiri zida, jer otvaranje ovog posta u busu, na ulici, u kafiću i drugde u javnosti može vas izložiti izlivima ljubavi nekog pravoslavnog tradicionaliste i poštovaoca „pravih vrednosti“ – a njihova ljubav najčešće boli.

departure

UK/FRA, 15

Njanjava dramica o stidljivo-zbunjenom dečku koji s kevom ode u vikendicu u Francuskoj pa se, kao, zaljubi u lokalnog nestašnog momka na kojeg ni keva mu (u procesu razvoda) ne ostane ravnodušna... A i kako bi?

Lepo je to slikano i glumljeno, ali pričica je tanka i bez meni vidljive poente. Najava je obećavala nekakav mračan razvoj situacije, ali ja ne videh ništa mračno.

Naravoučenije: Ima i lepih Francuza; ne upoznaj ih sa svojom majkom.

BETONIO (CONCRETE NIGHT)

FIN, 13

**(*)

Solidna finska drama, crno-bela, sa retko viđenim ugođajem ukletosti i neminovne skoro-predapokaliptične propasti, kao da je filmski prenet neki opresivan skoro-košmarni-ali-ne-baš san.

Ispod lepih slika i ugođaja, i simpatičnog glumca koji igra antipatičnog protagonistu, priča je prilično tanka i skoro petparačka: momčić merka gej suseda, pa mu čak i u stan ode, ali kad mu ovaj uzvrati na skoro-zavođenje, mali koktizer se uplaši i ubije ga... a onda i sebe.

Naravoučenije: Ne jebu te pederi nego homofobija!

KING COBRA

USA, 16

**(*)

3-/2+

Ova bizarna dramica –po istinitim događajima- govori o momku koji postane gej porno zvezda pod umjetnim imenom Brent Korigan, ali onda suparnički producent (Džejms Franko) reši da ga uzme pod svoje, što ispadne nemoguće jer je dečkovo (lažno) ime zaštićeni trejdmark a samo pod tim imenom on može da se proda, pa jedino rešenje bude – da prikolju onog prvog producenta (prikladno zloćudno ljigavi Kristijan Slejter).

Problem je samo što sve ovo zvuči zabavnije dok gledate trejler, nego sam film, koji naprosto nije dovoljno bizaran. Drugim rečima, fiktivnija i stilizovanija priča bila bi zabavnija od ove ravne, konfuzne, pešačke verzije toga „kako je bilo“.

Naravoučenije: Život piše romane, istina je prava, ali malo koji roman zaista je strava.

El rey de La Habana

SPA, 15

**(*)

Najnoviji film Agustija Viljaronge je njegov najkonvencionalniji i najisprazniji do sada. Govori o momku obdarenom velikim kurcem (bez brige, vidimo ga samo u blink’n’miss kadru – verovatno je veštački!) koji se probija kroz polusvet Havane 1990-ih. Iako je momak navodno hetero i smesta se veže za prvu kurvu (doslovno) na koju naiđe, on razvija i intiman odnos sa transvestitom iz susedstva koji do kraja ostaje ambivalentan.

Šarmantni su glumci, scenografija i kamera su kao i uvek kod Vilje prvorazredni, lepo je to na oko, ali – šta s tim? Ako ovde postoji neki podtekst, simbolika, idejnost, to mi je promaklo. Ovo je samo za najveće Viljine kompletiste, iako film čak i ne liči mnogo na njegov: tuđi je scenario, nema dovoljno mraka i morbidnosti, sve je ovo zamalo pa feelgood movie.

Naravoučenije: Nije sve u veličini, ima nešto i u tehnici!

Hentai Kamen

JAP, 13

***

Izvanredno japansko ludilo (zasnovano na mangi) o superheroju čija se moć napaja u korišćenim ženskim gaćicama (!), koje nosi na glavi (!!), a ispoljava se kroz razne oblike mučenja muških kriminalaca svojim nabreklim međunožjem (!!!). Fraza „penis torture“ ovde dobija sasvim novo značenje.

Da, sve što ovaj treba da uradi jeste da im razotkrije svoje naduvene gaće (odnosno tange) pa da se ovi obeznane, oduzmu, šlogiraju i izbečeno skamene u mestu kako to samo Japanci umeju.

Zabavno je to (naizgled klinačko) poigravanje homofobijom i nesigurnim muškim –pre svega japanskim, ali ne nužno- identitetom, naročito u onoj meri u kojoj je ovaj vezan za sopstveni penis, i odnos prema tuđima.

Naravoučenije: Penis u facu je kazna samo onima koji u tome ne znaju da uživaju!

***

Pre svega, najnoviji SF ARRIVAL o dolasku vanzemaljaca na Zemlju*nije* rimejk istoimenog filma sa Čarlijem Šinom iz 1996. o dolasku vanzemaljaca na Zemlju. Nešto je malo pametniji od njega, mada ne baš toliko koliko misli i želi da se predstavi (i koliko će mnogima izgledati).

Pre svega, valja istaći da je ovo krajnje redak primer SF filma koji nije niti dosadna arty dramica sa 2-3 glumca u jednom setu, niti je povod za superspektakl-ekstravaganciju zasnovanu na spec. efektima, niti je alibi i maska za neki drugi, zabavniji žanr (akcija, horor, ratni…). Ovo je klasična SF tema (po priči Teda Ćanga, "Story of Your Life", odnedavno i na srpskom, u izdanju Buke) i tiče se prvog kontakta, pa je kao takva više cerebralna nego visceralna, mada pokušava i da gudi po emocijama (više o tome ispod).

Plot već znate: došli alieni i parkirali svoje međuzvezdane ovale vertikalno (aha! falusoidno!) nešto malo iznad tla na 12 lokacija širom globusa.

Došli, stali i – ćute. Čekaju. A ljudi, šta će, kud će, popnu im se u te sprave koje deluju kao da su između nečeg tehno-napravljenog, u kakvu stenu isklesanog i – izlučenog iz dupeta džinovske alien-kokoške.

I onda tamo stanu pred nekakvo veliko staklo, kao da su u džinovskom svemirskom zatvoru došli u posetu bratu sa druge planete. Ali ne, ovo je zapravo OK fora, jer alienima treba drugačiji pritisak i atmosfera, pa je to zbog toga. Dobar detalj. Plus, vizuelno naglašava dve strane u „sukobu“, tj. odnosu komunikacije – ono, MI i ONI, i zid između...

I sad, šta? Šta reći, koju posluku porati – i na kom jeziku? Šta reći ovim povelikim Ktuluovim srodnicima sa po sedam pipaka-pseudopoda koji se rascvetavaju na po još sedam krakova? Phnglui mglw nafh Cthulhu R'lyeh wgah'nagl fhtagn?

Kako saznati odgovore na ključna pitanja: ko su, odakle su, i najbitnije – dolaze li u miru? Ne, zapravo, najbitnije je: „Šta u tome ima za nas? Nose li nam kakva nova zanimljiva oružja, oruđa, gedžete i džidža-midže?“

Tu upada naša glavna junakinja, ekspert-lingvistkinja (vrlo dobra Ejmi Adams), sa svojim timom, da ostvari kontakt sa ovim potpunim tuđinima. Uzgred, smesta znamo da je ovo film naučne fantastikekad, još na samom početku, vidimo da ova skromna univerzitetska profesorka sasvim neunosnog jezičkog predmeta (hej, nije ovo ni pravo, ni ekonomija, ni menadžment, gde se vrte pare) stanuje u luskuznoj, super-skupocenoj kućerini sa savršenim pogledom na morsku obalu koja mora da košta nekoliko miliona dolara. Eto, kolege filolozi, jednog dana ćete i vi tako... Najviše za dve do tri godine...

I onda se dobar deo filma posvećuje upravo onome preko čega se u većini SF filmova prelazi olako: naime, najčešće alieni ili smesta govore engleski (kao što je jedino i učtivo: kad nekome ideš u goste, govoriš njegov jezik!), ili brbljaju neke nebuloze čije značenje ostaje otvoreno („klaatu barada nikto“, sjećate se?), ili ne govore ništa, već puštaju da pogledi i dela govore umesto njih (Gigerov alien).

ARRIVAL se, dakle, pretvara u mokri san svakog filološkog nerda i nerdkinje, i bar pola filma se posveti pokušajima da homo sapiensi (vođeni pomenutom ženkom) dokuče ehovito brundanje i prtkanje ovih Ktuloida i prevedu ga na naše majmunsko roktanje i groktanje, odnosno da nađu smislen patern u vizualizacijama alien-jezika koje ovi, kao sipa mastilo, ispuštaju u etar i uobličavaju u nekakve mrljave kružnice koje najviše liče na otiske naopačke obrnutih šolja iz kojih je popijena kafa.

I tako oni gledaju u šolju letnji dan do podne, i gataju dal ova ili ona fleka znači „vidim ti čoveka na kraju puta“ ili „stiže zgoditak idućeg utorka“ ili „neko tebi blizak radi ti o glavi.“ Ili možda: „došli smo da vas zgazimo ko mrave, ali nas zabavlja da vas prvo gledamo malo kako se koprcate, bwa ha ha ha“. Jebi ga, sa tim oktopodolikim Ktuloidima sve je moguće!

E pa, pošto će uskoro spojleri, za pasus ili dva, da kažem ovde odmah nekoliko uopštenih stvari: ARRIVAL je dovoljno dobar i vizuelno nadahut da zaslužuje gledanje u bioskopu; odlična gluma, kamera i režija, intrigantna priča koja navodi na razmišljanje i možda čak malo neobaveznog ćaskanja posle filma, nekoliko slika koje će vam ostati u pameti i dugo posle gledanja... malo li je?

Dakle, trk u bioskop, ne gledajte ovako nešto na skrnavim cam snimcima. A kad pogledate, vratite se pa čitajte spojlere koji slede i bave se daljim razvojem situacije, krajem, temama i idejama – te mojim rezervama koje imam prema filmu od kojeg sam ipak očekivao nešto pametnije, dublje i više drugačije nego što sam dobio.

SPOJLERI:

SELEKTUJ PA ČITAJ

TEK NAKON GLEDANJA FILMA!

Osim prolongirane lekcije iz lingvistike koja zauzima pola filma, u čemu nema bogzna šta pametno – osim za ljude koji se baš nikad u životu nisu zamislili nad jezikom, jezicima, komunikacijom i raznolikim oblicima toga koji odstupaju od utabanih jezičkih paterna popijenih zajedno s majčinim mlekom – ovaj DOLAZAK ne nudi ništa naročito duboko na planu tema i ideja.

Ispostavi se da su alieni dobri. Da, da, kao što je to Lakobrija odavno govorio: „Oni su dobri! Oni su dobri!“

Došli su da nam otkriju svoje najveće blago. Gedžeti? Zvrčke? Andrmolji? Aplikacije? Mašine koje rade „Ping“? Ne! Nego svoj nelinearni šolja-od-kafe jezik! A kad njime ovladamo, počinjemo da razmišljamo nelinearno – praktično, i sami ispadamo iz linearnog toka i možemo da istovremeno percipiramo prošlost i budućnost (samo da percipiramo, ne i da putujemo tamo-vamo i menjamo stvari, TERMINATOR- style!).

I to je baš lepo, ili barem lepo zvuči, dok ne uključimo mozak. Jer, ako to učinimo, onda neke stvari postaju problematične.

Kao prvo, krajnje je bezveznjački da jedna toliko giga-napredna civilizacija dođe kod jedne tako zaostale kao što je naša, i da onda skrsti ruke (svih sedam njih!), sedne i čeka da divljaci nekako dokuče njihov super-mega-jezik. Takav postupak aliena ne samo što je nadmen i glup nego sasvim predvidivo (kad smo taki kaki smo) dovede Zemlju do ivice III svetskog rata (ako ne i I Međuzvezdanog),

...zbog vrlo sitnih i lako premostivih grešaka u komunikaciji i prevođenju koje su se mogle izbeći da alieni nisu došli s tim svojim „My way or the highway“ pristupom, odnosno, „Nauči moj jezik ni iz čega, preko noći, ako oćeš da pričamo“. Iz'em ti takve dobrotovore i benefaktore i kosmičke mecene i mentore kad svojim debilnim pristupom za dlaku izazvaše masovno uništenje na planeti!

Jebote, ako si mnogo IZNAD, normalno je da se spustiš, da ČUČNEŠ do onoga kome se obraćaš, da svoj govor prilagodiš njemu – kao kad pričaš s detetom, recimo. A ne da dođeš trogodišnjem detetu i staneš da mu palamudiš o Hajdegeru, Veberu i Lakanu, pa još na jeziku koji to dete uopšte ne govori, i očekuješ da te ono razume.

Kao drugo, nejasno je da li je ovaj dar baš toliko lep i fin i koristan i upotrebljiv za ljudsku civilizaciju. On možda dođe ko budali šamar ovoj našoj junakinji – ALI, kako bi izgledao život na Zemlji ako bi svi (ili većina) izašli iz linearnog prostor-vremena u kojima egzistiramo milenijumima i u kojima smo izgradili sve što imamo, i dobro i loše, i na čemu počivaju svi naši modeli bivstvovanja, mišljenja, življenja? Ne bi li takvo „iskakanje“ u masovnom broju izazvalo slom života kakav poznajemo – a nije nimalo očigledno da bi na ruševinama toga mogao nastati nekakav novi, viši, bolji oblik življenja u kojem će svekolike milijarde ljudske stoke gledati budućnost kao na dlanu.

Svaka čast glavnoj junakinji na tome što vidi da će dete koje tek ima da rodi izrasti u prelepu curicu koja će da umre od retke bolesti, i što reši da je uprkos tome rodi – ako je to uopšte za čestitanje; nisam siguran. Ali mnogi u takvoj situaciji ne bi ni rađali dete ako znaju da će da već u svojim tinejdž godinama da prerano umre. Ili, ajde, to je drastičan primer: ali šta je sa svima onima koji vide da će njihovo buduće dete da izraste u nekakvog skota, bota, mrmota, Vučića, u sitnog dilera, u radnika „Jure“, u Vulina nedobog? Preozbiljne su to stvari da se tek tako odjednom krknu jednoj rasi, jednoj civilizaciji... Stoga je i gorkoslatki hepiend ovog DOLASKA krajnje usiljen i upitan.

Kao treće, to sa vremenom i izlaskom iz njegovih linearnih „stega“ zapravo pruža priliku za jeftin i narativno nezadovoljavajuć „deus ex machina“. Kad ne zna kako da spreči izbijanje rata između ljudi i aliena (rata izazvanog lošim kineskim prevodom jedne alien fraze! – da ne ulazim sad i ovde što su i u ovom filmu Kinezi i Rusi dežurni potencijalni zlikovci, a Ameri su ti koji dekodiraju šifru, reše stvar, donesu svetski mir i međugalaktičko razumevanje...), naša junakinja virne u budućnost i iz nje joj se javi kineski general koji joj šapne šta mu je rekla/šta da mu kaže telefonom. „Ali ja ne znam vaš broj!“ „Pa evo ti ga, ludice“, kaže ovaj, i pokaže joj ga u budućnosti kako bi ga ona znala sada.

Možda je nekome ovo strašno pametno, ali po meni ovo je samo besramni plagijat/varijacija fore iz SPACEBALLS kad zli imperator u želji da sazna planove pobunjenika uzme video-kasetu sa filmom SPACEBALLS i premota do željenog mesta. I ne mnogo daleko od onoga u FUNNY GAMES kad junak tog filma uzme daljinski i premota unazad sopstveni film (taj koji mi gledamo i čiji je on antijunak), do dela pre pogibije drugara, kojega tako spase. Mrzeli ste to, je li? Nervirao vas Haneke? A sad vam Vilnev mnogo pametan, a? Pih. A ista fora, samo bezveznije primenjena.

Kao četvrto, iako film koketira sa Kjubrikom i Tarkovskim, na kraju se ipak spušta na banalni nivo jednog Zemekisa i njegovog (meni neshvatljivo precenjenog) KONTAKTA. I ovde se mega-kosmičke i globalne implikacije i komplikacije zapleta svode na intimnu pričicu jedne osobe. Ovo je lepo primetio Kim Njumen u svom rivjuu: „A slight downside is that, just as Contact crossed the universe so Jodie Foster could hug her dead Dad, this shifts the emphasis away from the truly world-changing events to become yet another fairly standard family story.“

I mada se motiv „mrtvog deteta“ ne zlorabi ovde na uobičajen holivudski način, na kraju balade, uprkos twistu oko toga (ispadne da je mrtvo dete iz prologa zapravo epilog, da je ceo film anagram, da mu je početak isti kao kraj, da je to nešto što će tek biti...), nije ni mnogo daleko od tog violinskog gudanja u srčane žice. Da budem skroz iskren, mnogo više suza mi je izazvao Gibsonov „ratni“ film nego ova kvazikosmička a zapravo „topla“ i intimna priča (zapravo, ovde mi je suzna žlezda ostala skroz nezagolicana – na fletlajnu sam ispratio celu tu melodramu).

Sve u svemu, ovo je jedan blago natprosečan film koji u ponečemu dovoljno iskače iz klišea (narativnih kao i vizuelnih) da ga vredi overiti: zbog lepih slika; zbog uverljivog prikaza prvih faza jednog ovakvog događa koji svi priželjkujemo i bojimo ga se; zbog osećaja čudesa, zadivljenosti, misterije, nepredvidivosti, saspensa...; zbog pokretanja intrigantnih pitanja o tome ko smo, gde smo, šta smo i kako se to kaže na alienskom jeziku.

ALI, samo zato što ne ide najotrcanijim stazama i ne nudi sva prvoloptaška DAN NEZAVISNOSTI „rešenja“ – ne znači da je revolucionaran, originalan, poseban, pa čak, rekoh, ni naročito pametan. Pokušajte da ga zamislite BEZ svih tih naklapanja oko jezika: zamislite isti ovaj zaplet BEZ problema u komunikaciji – da su alieni, koji su nas posmatrali izdaleka, pojmili naš jezik, i smesta nam se obratili na njemu čim su došli na Zemlju. Šta bismo onda imali? Otrcanu pričicu tipa: volite se, ljudi, sarađujte, mi dolazimo u miru i nudimo vam da razorite svoju civilizaciju i način života tako što ćete naučiti naš RINGU-jezik i postati vidoviti. Prc!

Naravno, jasno mi je da je ovo film upravo o tome – o jeziku, o komunikaciji itsl. Problem je samo što on ništa naročito pametno ne kazuje o tome, nego bi samo da nas zaseni nekakvim mudrijaškim lingvističkim detaljima, forama i fazonima prikladnijim „Politikinom zabavniku“ nego istinskom duhovnom, umnom filmu.

PS: Dva aliena s kojima, kroz staklo, komunicira naša filološkinja i budući otac njenog budućeg soon-to-be-dead deteta, ovi naši spontano nazovu Abbott i Costello. Prevodilac na srpski (govorim o verziji gledanoj uredno, u bioskopu, u niškom Sinepleksu) ta imena u titlu prepeva u „Betmen“ i „Robin“, valjda sluteći (s pravom) da prosečan srpski gledalac neće znati ko su Abot i Kostelo. Eto ti, pojedi to, Darko Tuševljakoviću! Šta sam ti ja govorio još pre nekih 7-8 godina, a? I još ispadoh zlikovac zbog toga! Who's laughing NOW?!

Pre nešto više od tri meseca osvrnuo sam se na neke novije nehorore pogledane ove godine. To i dalje možete pogledati OVDE. Evo šta sam u međuvremenu pogledao a da je iole sveže. Uvrstio sam i nekolicinu naslova koji su stari čak 2-3 godine; kome se to ne sviđa, neka se žali upravi vodovoda.

DER BUNKER

GER, 15

**(*) 2+

Nadrealna nemačka anything goes„komedija“, više luckasta because fuck you that’s why nego što je duhovita, ili pametna, ili bilo šta.

BLOOD FATHER

USA, 16

**(*) 3-/2+

Mel Gibson je zabavan kao problematični otac, ali sve ostalo – zaplet, akcija itd – je nedokuvano i nevredno pomena. Zbog Gipsona – pola ocene više.

The Tiger: An Old Hunter's Tale

S. KOR. 16

*** 3

Odlično slikan istorijski akcioni ratni triler o lovu na tigra po korejskim planinčugama u vreme japanske okupacije; zbiva se u živopisnim divljim ambijentima, uzbudljivo; sa Čoi Min Sikom (OLDBOY) u glavnoj ulozi.

La Prochaine fois je Viserai le Coeur

(NEXT TIME I'LL AIM FOR THE HEART)

FRA, 14

**(*) 3-

Solidan triler –po istinitim događajima- o psiho-pajkanu koji je serijski ubica i ujedno „istražuje“ taj isti slučaj. Okej studija iz licemerja i malograđanske bolesti.

HELI

MEX, 13

**(*) 2+

Dokumentarističko slikani prizori iz života u Mexiku danas, s naglaskom na svemoćnim narko kartelima. Najmemorabilnija scena: paljenje genitalija benzinom i upaljačem. Odličan CGI. Ako je CGI u pitanju?!

The Corpse Of Anna Fritz

SPA, 15

**(*) 3-

Dobar nekro-triler, ceo u mrtvačnici, o kretenima koji bi da pojebu još topli leš superzvezde koja možda nije baš sasvim ni umrla. Izobilje preokreta postaje usiljeno, ali fino je ovo za razbibrigu.

A Bigger Splash

ITA, 15

*** 3-

Odlična drama, sjajni glumci (Tilda Svinton i Rejf Fajns pre svega, mada je tu i uvek dobri Matijas Skonarts), intrigantni likovi i situacije – sve dok se to prilično ne izduva pred kraj u razočaravajućem raspletu (koji je upitan ne samo idejno nego i po same likove za koje smo dotad navijali i simpatisali). Ovaj reditelj radi rimejk SUSPIRIJE!

Miss Peregrine's Home for Peculiar Children

USA, 16

**(*) 3-/2+

Tim Barton na autopilotu ne uspeva da oživi ugođaj čudesa i posebnosti uprkos svim efektima. Čak i Ejsa Baterfild, inače obećavajući glumac iz ENDEROVE IGRE, ovde je bledunjav, a izuzetna Eva Grin je jezivo neprisutna, maltene na nivou kameo pojave. Opšti ugođaj: generička šarena laža.

Er Ist Wieder Da

GER, 15

**(*) 3-

Hitler ponovo hoda današnjom Nemačkom, postaje zvezda tok-šoua, hara medijima itd. u svojevrsnom polu-doku rimejku TITO PONOVO MEĐU SRBIMA. Predvidivo, ali ima svojih (all too obvious) momenata. Šteta što rekreacija jutjub „Hitler saznaje da...“ videa (iz UNTERGANGA) nije nadahnutija.

DESIERTO

MEX/USA, 16

**(*) 2+

Rutinski triler preživljavanja sa krajnje sumnjivom idejnošću/simbolikom: ilegalne mexikanske aliene ne proganja američki državni aparat nego psiho-pojedinac. Aha, kako da ne.

The alchemist cookbook

USA, 16

** 2

Nesnosna gnjavaža o nekom crncu koji tripuje usred šume dok kuva meth ili tako neke droge, ali pritom ne vidi ništa zaista vredno da se podeli tj. gleda bez aditiva slične vrste. Pa ni sa njima. Negde se ovo vodi kao horor. Ne, ipak nije.

Scherzo Diabolico

MEX, 16

*(*) 2-

Veliki hit na balkanskim festivalima (Hudi Maček na Grosmanu, u konkurenciji u kojoj su bili THE WITCH i BASKIN! A dobio je nešto, čini mi se, i na Močvara-Festu na Paliću!) ipak je ružno slikan i predugačak torture-triler sa nešto malo jeftinog splatera na kraju, a sve zajedno izgleda kao nemaštoviti i nezanimljivi home-movie. Od reditelja nešto boljih filmova PENUMBRAi HERE COMES THE DEVIL.

Deep in the Wood

(In fondo al bosco)

ITA, 15

** 2-

Italijansko oće-kaki neće-kaki obigravanje oko horora (i naslov i poster i zaplet ukazuju da bi horor mogao biti) na kraju ispadne banalni, nezanimljivi, neubedljivi, mada lepo uslikani nehoror.

Army of One

USA, 16

** 2

Od reditelja BORATA i sa Nikom Kejdžom u glavnoj ulozi – ovo je obećavalo da bude komedija godine. Ali – ćorak. Glavni lik (zasnovano na stvarnom moronu koji je hteo da ide u lov na Bin Ladena a nije znao ni strane sveta ni geografiju ni... ništa!) suviše je jadan i glup da bi zadugo, prolongirano, kontinuirano bio smešan. Ne znam, možda je do mene, ali ja ne mogu da se smejem nekome ko je maltene klinički retardiran (odnosno bolestan). Ovo je patetično, čak i kad ga igra Kejdž. Ne može, bre, stvarni život da se ovako doslovno prepisuje: rekoh već, nedavno, povodom filma KING COBRA– život piše lošeromane! Zato su veliki pisci pravi umetnici: oni život destiluju, kondenzuju, stilizuju, oni lažu i prave laž koja je veća od istine. Ovaj zaboravljivi i nesmešni film je manji od istine. Voleo bih da je Hercog napravio dokumentarac o ovom moronu, bolji bi film ispao.

Trash fire

USA, 16

**(*) 3-

Solidna crna komedija sa retko viđenim ciničnim pristupom vadi se na mikro planu (vrcavi dijalozi, opaske, detalji) ali na makro planu – zaplet i njegova poenta sasvim su trivijalni i nevredni bavljenja. U poslednjoj trećini to se pretvara u nešto kao triler/horor, ali to je slabiji deo filma.

L’AVENIR

aka Things to come

FRA, 16

** 2+

Proizvoljne, nekoherentne i bez-poentne slike iz života jedne profesorke književnosti u smutnim (današnjim) vremenima. Brak joj se raspada, karijera se ljulja, a ona se kao zacopa u svog studenta pa ide s njim i njegovim kvazi-anarho društvom i na selo, ali... od toga, kao ni od celog filma, ništa ne biva. Dajem mu plus jer profesorku igra Izabel Iper, koju bih gledo i da je dva sata samo držala čas o Rembou.

The Purge: Election Year

USA, 16

**(*) 3-/2+

Nakon pobede Trampa očekivao sam da ću u ovome pronaći neke proročke, ili iole relevantne političke momente, ali – patka. Pristojan akcioni trilerčić za jednokratno konzumiranje o dobrim crncima koji pomažu istinski dobroj i poštenoj kandidatkinji za predsednicu SAD da je, u noći čišćenja ne očisti njen politički protivnik.

Wiener-Dog

USA, 16

** 2+

Prosto ne smem da repriziram HAPPINESS i proverim da li bih mu sad i dalje dao peticu kao nekad davno; ovde isti reditelj (Tod Solondz) pravi nešto slično – niz labavo povezanih gorkoslatkih blago-grotesknih vinjeta iz života dobrostojeće više srednje klase, ali... sve je to sasvim mlakonjavo, bezukusno, bez oštrine, bez duha, zaboravljivo, bledo.

Microbe ET Gasoline

FRA, 15

** 2+

Neshvatljivo precenjeni Mišel Gondri okušao se u „coming of age“ pričici o dva slatka dečaka koji ne idu nigde posebno, ali žele da tamo stignu po svaku cenu – u improvizovanom vozilu-kućici. Niti oni negde zanimljivo stignu, niti im se usput bogzna šta pomena vredno desi, a o sazrevanju da i ne govorimo.

What's in the Darkness

CHI, 15

**(*) 3-

Kineska drama o serijskom ubici devojčica (iz ugla jedne tinejdžerke) koja bi da bude nešto kao MEMORIES OF MURDER ali... daleko, daleeeko od toga, na svim poljima (i kao triler, i kao drama, i kao satira). Nije to loše, gledljivo je, lepo snimljeno i glumljeno, ali nedovoljno involving. Kraj je odličan, ali trebao mu je malo snažniji, žešći film da ga adekvatno pripremi.

INKARNACIJA

SRB, 16

**(*) 3-

Pristojan srpski pokušaj SF-trilera u kojem se jedan te isti lik u desetinama varijacija iste situacije stalno iznova budi usred Kinez Mihajlove kad god ga ljudi sa jezivim belim maskama skembaju. Iako pomalo zamorno i repetitivno, ima tu štofa (naročito vizuelnog) da ovo vredi podržati kad ovih dana krene u bioskope.

Bacalaureat

ROM, 16

**(*) 3-

Novi film Kristijana Munđiuja (4 MONTHS, 3 WEEKS AND 2 DAYS, 2007) ima zanimljivu premisu i tematiku sasvim blisku i nama u Srbiji: inače pošten doktor brine za svoju jedinicu čija inostrana stipendija zavisi od toga kako će da prođe na završnom maturskom ispitu, pa reši da to malo „podmaže“ u ionako korumpiranom sistemu gde se sve završava po principu „ja tebi, ti meni“. Odlično je to napisano i krajnje ubedljivo karakterisano, motivisano, psihološki iznijansirano – i uprkos trajanju od dva sata, prilično zanimljivo sve vreme – ALI ipak je to previše „slice of life“, odnosno samo korica dobrog leba, a ne parče kolača. Fali mi ovde dubina, fali mi više duha, više harizme kod junaka – sve je previše obično, previše svakodnevno, prepisano iz novina a bez onog nečeg višeg, što feljton izdiže u roman.

SAJAM KNJIGA 2016: HOROR I FANTASTIKA

BOŽIJA VOLJA – Djordje Kadijević

SAJAM KNJIGA 2016: KNJIŽEVNOST, ESEJISTIKA, STRIPOVI

Ken Russell’s GOTHIC (Interview)

NAJBOLJI HORORI 21. VEKA: top-85!

PLODOVI SAJMA: Vesti i najave

NEKI ODLIČNI DOKUMENTARCI

Tajna NEKRONOMIKONA

Šta sam doneo sa Sajma knjiga 2016

Koncert Džona Karpentera (Foto izveštaj)

PHANTASM: RAVAGER (2016)

HACKSAW RIDGE (2016)

Izašla BOŽIJA VOLJA – Đorđe Kadijević

Novo: UKLETA KUĆA NA BRDU i KARMILA

SADAKO VS KAYAKO (2016)

2016: Neki novi srednje-žalosni horori

DRUŽINA DARDANELI – Pavle Zelić i Dragan Paunović

Ghoul's Gay Movies 2016

ARRIVAL (2016)

2016: Novi filmovi (ne-horor)